Ovde se može poručiti dodatna oprema za sve aktuelne BMW modele. http://www.nippynormans.com/ Neke sitnice sam poručio u ponedeljak a stigle mi u četvrtak * (olakšavajuća okolnost - nema carine izmedju Bugarske i UK)

Tura predvidjena za šesti dan je jedina malo zahtevnija. Kamp će biti na samim jezerima. Tog šestog dana, će oni koji žele da naprave krug oko samih jezera voziti tu turu. Popodne se vraćamo na isto mesto. To nije više od 50 kilometara. Oni koji ne žele da rizikuju, mogu da odmaraju u kampu ili da naprave neku drugu turu po normalnijim putevima. Inače ovo parče blata je bilo jedina ozbiljnija prepreka na mom putovanju Intruderom. Ostatak puta je kao na slici u jednom od mojih predhodnih postova. Ovako izgleda tura za taj dan. Šesti dan: http://goo.gl/maps/JGiP

Obilazak oko jezera je jedini "malo zahtevniji" deo ove ture. 2005-te sam tuda prošao Avensisom i nekoliko puta ga lako čuknuo od dole. Posle toga sam odlučio da predjem na (Land) Cruiser-a Šalu na stranu, evo kako to izgleda (što se tiče lepote): Ovde se malo vidi put: Ovako je većim delom puta: Ovuda sam prošle godine prošao Intruderom. Na slici dole se vidi najgore parče puta. Išao sam dva dana posle teških pljuskova. Kada stignemo, napravićemo malu izvidnicu pa će svako moći da reši. Ko neće da ide, može ili da se izležava u kampu ili da se provoza negde drugde.

Evo trase za import u GPS ili MapSource u formatu GPX c1.1 Ako nekome treba, mogu mu poslati i u sledecim formatima: CSV Text i TCX v2. To je plan puta za sada. Kako sam rekao u prethodnom postu, povratak i dodatni detalji ce biti razradjeni u dogovoru sa Lalajkom kada malo sine sunce pa provezem i taj deo. Jezera Bugarske.zip

Evo da se i ja kao ”domaćin” najzad oglasim. Dakle, dobrodošli svi koji žele da učestvuju na ovom putu po Bugarskoj. Lalajkova ideja o obilaženju jezera je odlična. Osim što je Bugarska dosta blizu, ima šta da se vidi i to za relativno malo para. Ovo bi bilo obilaženje tzv. Zapadnih Rodopa. Istočne Rodope možemo organizovati sledeće godine. Ideja je od početka bila da se ide na kamp varijantu i ja to podržavam. Iako skoro svuda postoje mali hoteli, hosteli ili stara odmarališta u kojima je smeštaj jeftin, organizovati grupu od 10-15 ljudi je komplikovano. Informacije na netu su polovične i trebalo bi sve obići i ugovoriti unapred. Ja sam samo jednom spavao u takvom odmaralištu i mogu vam reći da preferiram šator. Planirana tura je po asfaltnom putu. Na nekim mestima je asfalt "malo" propao ali sam ja to sve prošao bez problema Intruderom, sa sinom na zadnjem sedištu. Za one koji žele da izadju sa asfalta postoji dosta opcija. Lalajku sam obećao da u martu napravim jedan obilazak rute da bismo mogli precizno da definišemo sve što je dobro videti. Na žalost, ovde trenutno pada sneg. Kada budem imao prvu mogućnost, idem u izvidnicu. Grubo, tura bi izgledala ovako: Subota, 1. dan (02.07.2010) Polazak iz Beograda (ili sa drugih lokacija). Odmor i noćenje na Borskom jezeru. Nedelja, 2. dan Od Borskog jezera je najbolje da se predje granica kod Vrške Čuke jer je put do Sofije veoma lep za vožnju motorom. Kao što je već rečeno, uz put se mogu obići pećina Magura do koje se nalazi Rabiško jezero (može da se kupa u njemu) i posle toga tvrdjava Belogradčik. Na putu ka Sofiji može da se svrati u selo Iskretz gde dobar restoran nudi svežu pastrmku. Ako niste za ribu, uz put postoje restorani sa "pravom" hranom. Ostatak puta ka Rilskom manastiru prolazi pored Sofije. U okolini Rilskog manastira postoje kampovi i restorani. Evo nekih. http://www.camping-z.../index.php?l=en http://www.campingbor.hit.bg/ Što se tiče samih Rilskih jezera, to je nacionalni prirodni park i do samih jezera je zabranjeno ići motorima. Postoji lift ali je to više planinarska nego bajkerska priča a i trebalo bi odvojiti jedan dodatni dan. Ponedeljak, 3. dan Za ovaj dan je predvidjeno obilaženje manastira i put ka jezerima. Prošli bismo kroz Bansko i tamo ručali. Krajnja destinacija su jezera na jugu. Reč je o grupi od četiri jezera. Ako u Google-u (images ili maps) ukucate sledeće pojmove, videćete o čemu se radi. Язовир Доспат Язовир Голям Беглик Язовир Широка поляна Язовир Батак Gde ćemo podići šatore, rešićemo na licu mesta - put prolazi pored sva četiri jezera. Tamo gde ima mesta za celu grupu i svidja nam se okruženje, to je naša lokacija. Ako ne bude suviše kasno, pravimo roštilj. Pivo, u svakoj varijanti. Utorak, 4. dan Radimo sta hoćemo u zavisnosti od toga koliko se dana ostaje. Moj predlog je da se ostane dva dana na jezerima. U toj varijanti, jedan dan bismo mogli da obidjemo oko jezera po makadamskim putevima. Kupanje, odmaranje i pivo tamo gde nam se svidi. Uveče, roštilj. Sreda, 5. dan Odlazak motorima do Trigrada (onaj ludački kanjon) i pećine Djavolje grlo. Može se dodati još nekoliko bliskih destinacija. Popodne, odmaranje i uveče naravno - roštilj. Četvrtak, 6. dan (07.07.2010) Povratak. Ukoliko je to poslednji dan, izabraće se neki brži put (ne i autoput) i uz put, obići još neka jezera. Ako se dogovorimo za još jedno noćenje, može da se organizuje i dodatno obilaženje interesantnih mesta (Smoljenska jezera, Plovdiv, Belmeken i slično). U svakom slučaju, kada malo otopli, obilazim sve i sa Lalajkom pravimo detaljniji plan. Za kraj, evo nekoliko opštih informacija vezanih za dosadašnju diskusiju. Sigurnost na putu Hvala Bogu (ili EU) ali problem pirata po putevima i lažnih policajaca je iskorenjen. Toga je bilo do pre pet-šest godina ali su pohvatali nekololiko grupa i strpali ih u ćorku. Skoro je ovde bio slučaj jednog srpskog kamiondžije koji nije stao pravim policajcima jer je čuo priče o lažnim. Bilo malo potere a on se zakucao u neku benzinsku pumpu. Što se tiče policije, ovde retko zaustavljaju bajkere ali su i bajkeri disciplinovani barem što se tiče nošenja kacige. Mene a i dosta mojih kolega bajkera nikada nisu zaustavili. ”Marsovci” redovno otpozdravljaju. Putarine (vinjete) za motore ne postoje. Samo automobili i kamioni kupuju vinjetu. Kampovanje Osim u zoni Rilskog nacionalnog parka, oko ostalih jezera je moguće podići šatore gde nam se svidja. Ne plaća se ništa. Tu i tamo ima čučavaca ali su šume uvek rezervna varijanta. Odnos lev-euro je približno 2:1. Jedan euro je 1,95 leva. U Bugarskoj se klima glavom obrnuto nego u ostatku sveta. Da: levo-desno a ne: gore-dole. Da vidite kako je zanimljivo kada razgovaraju Grk i Bugarin. Bugarin klima naopako glavom a Grk za "da" govori "ne"... Karati znači voziti. Svima želim prijatno karanje. Roštilj u Bugarskoj sadrži začin koji se zove čubrica. Kada prvi put probate, dosta je gadno ali se vremenom naviknete. NIKADA, ponavljam NIKADA ne poručujte porciju od 10 ćevapa. U Bugarskoj se ćevapi zovu "kebapčeta", prodaju se na komad i mnogo su većih dimenzija nego naši. Maksimalno je 3-4 komada. Alkoholna pića. Ovde je malo piće 0,5 a duplo (dvojno) 1 deci. Omiljeno bajkersko pivo je Kamenitza. Nadam se da ću organizovati neku količinu kao sponzorstvo pošto mi je ta pivara klijent. Roštilj na jezerima - to je moja briga. Dogovorio sam se sa vozačem iz moje firme da nam bude podrška na putu. On će voziti pivo, roštilj, vodu i sve što nam treba. On može da čuva stvari u kampu ako krenemo da se vozikamo okolo. Osim toga, biće tu ako, ne daj bože, nekome zatreba pomoć oko motora. Veći deo planiranog puta sam prošao kolima ili motorom. Postoje još neki predlozi mojih ovdašnjih prijatelja bajkera koje ću, kad malo otopli da proverim. Pozdrav za sada.

Nalazi se blizu pećine Djavolje grlo.

Mislim da ove nisu do sada spominjane. Rev'it Apache Ove čizme sam kupio jesenas i koštale su nešto manje od 200 eura. Vode se kao adventure-touring čisme. Na review-ima ih dosta hvale - dobre za touring ali i za lakši off road. Meni je bilo presudno to što su navodno, udobne za hodanje. Malo sam kilometara prošao u njima pa ih ne bih hvalio unapred ali su prvi utisci pozitivni. Evo jednog članka. http://www.webbikeworld.com/r2/rev-it/apache-boots/

Ko ima nov biometrijski pasoš, ne treba mu viza za Bugarsku.

Prvo sam se iznervirao - bili u Bugarskoj a nisu se javili. Grrrrrr... Kad sam pročitao, ukapiram da smo se mimoišli. Ista mesta ali u različito vreme. Vi u Bugarskoj - mi u Beču Vi u Beču - mi u Beogradu Vi u Beogradu - mi u Bugarskoj Mi odlazimo u isti hotel na Borovecu ali obično uzimamo kućice (primaju psa). U svakom slučaju, ako nekada opet Bugarska bude uz put, tu smo. P.S. Ne treba ni spominjati da je putopis odličan.

Tek sam sada video post. Sorry, nadam se da nije kasno. Evo ti nekoliko linkova za radnje u kojima ja najcesce kupujem. http://motoboom.bg http://www.motogarderob.com http://www.motoaccent.bg http://www.zedmoto.com http://www.makeya.com http://www.overdrive.bg http://www.bgrider.com ... a ovde imas listu jos nekih: http://www.rider.bg/explore/stores.html

Uh… dobro je, vraćamo se na temu. Već sam pomislio da ja, govoreći o svom iskustvu sa Garminom, off-ujem jednu ličnu raspravu. Cilj je da se govori o konkretnim stvarima i vlastitom iskustvu kako bi ljudi koji čitaju ovaj forum mogli sami da donesu nekakav zakljucak za sebe. Hvala Scubo sto stvari vracas na konkretnu, argumentovanu diskusiju. Pre nego što ispljujem Garmina, da se osvrnem na gorepomenuti Garmin nuvi 205 pošto sam, kao i Skuba, taj model imao pre Zumo 660. Svi problemi koji su opisani proističu samo iz jedne stvari, nuvi 205 je lokalni uredjaj. Pošto je to najjeftiniji Garmin, u njega stavljaju samo lokalne karte i nema teorijske mogućnosti da je bio opremljen ”kompletnim kartama svih većih planeta u Mlečnom putu" jer bi tada koštao duplo. To je uredjaj koji se isporučuje sa jednom kartom i to obično zemlje u kojoj se prodaje. Ja sam na poklon dobio 205-ticu sa kartom Bugarske. Sve izvan osnovne karte je samo gruba shema bez ikakvih detalja. U pojedinim trenutcima sam Imao slične namere kao i Scuba, samo što sam ja hteo da ga polijem benzinom i zapalim. Meni je kao najblizu benzinsku pumpu, dok sam bio u Italiji, pokazao pumpu u Bugarskoj jer jedino nju ima kao POI. Malo sam googlao i shvatio da je problem u njegovoj nameni (lokalna navigacija) i preinstaliranim kartama. Ako hoćeš Evropu, 100 evrića i evo je i Evropa. Još 100 za Adriju, 100 za SCG… Pa ko izdrži. Sa City Navigator Europe Krit izgledaju ovako. Dakle, oni koji razmišljju o Garminu treba dobro da pogledaju šta piše na kutiji u vezi preinstaliranih karata. Ako birate jeftiniji uredjaj, treba da spremite još keša ili da imate ortaka softveraša. U protivnom, totalno je nekoristan za sve izvan ”matične” teritorije i vodiće vas po Evropi preko Crne Reke. OK, da kažem koji su za mene minusi Garmin Zumo 660 pa da se kupim. Na prvom mestu su, naravno, karte. Da ponovim, u Evropskim zemljama nikada nisam imao problema. Na žalost, mnogo zemalja u ovom regionu su samo delimično pokrivene. Ispada da mi, iz najsiromašnijih zemalja Evrope, treba da plaćamo dodatno za lokalne (preciznije) karte. Pre dosta godina sam imao kola sa ugradjenim GPS-om na koji sam i zaboravio dok jednoga dana nisam ušao u Italiju. On progovori: ”You've cross the border” i počne da radi. Velike zemlje sa velikim tržištima su prioritet za kompanije kao što je Garmin. Rutiranje me lako nervira. Za kratka putovanja ili za poznatu teritoriju planiram rutu direktno na uredjaju. GPS mi tada jedino služi da vidim koliko mi je još kilometara ostalo do cilja. Tu nisam imao problema. Kod dužih, višednevnih tura, da bih mogao da napravim plan putovanja, rutiram na Garminovom softveru BaseCamp i zatim to prebacim na Zumo. Ne mogu da kažem da sam super zadovoljan ovim programom iako je sa svakim novim update-om sve bolji. Program nije preterano intuitivan. Osim toga, program ne dozvoljava da se karte instaliraju na kompjuteru. Novije karte čita direktno sa GPS-a (pretpostavljam da je to uradjeno zbog piraterije). Trebalo mi je dosta vremena da ukapiram da je definisanje view pointa na kompjuteru izuzetno osetljiva stvar. Na primer, ako kliknem na auto-put i želim tuda da prodjem, moram da pazim na koju stranu auto puta sam kliknuo. Ako slučajno napravim view point na suprotnoj strani puta , vodi me do prve raskrsnice pa nazad da bih prošao kroz tu tačku. Kada sam jednom napravio view point na raskrsnici auto puta sa sporednim putem, klikao sam na nadvoznjak koji preseca auto-put. Garmin me je terao da izadjem sa puta i prodjem preko nadvožnjaka. Zumo često pobrljavi kada su aktivne dve karte. Problem naročito dolazi do izražaja u pograničnim zonama. Tada treba ostaviti samo jednu kartu aktivnom. Nije veliki problem ali povremeno se desi da nestane slika za par sekundi i onda se vrati. Kada uradiš nešto različito od onoga što ti on kaže, počinje jedno beskrajno ”recaclulate… recalculate… recalculate…” Srećom, do komande Mute se stiže sa dva klika. Naravno, osnovni minus Zumo 660 je njegova cena i cena softvera (mape). E sad, pitanje cene je uvek relativno. Kao i u svemu drugom (motori, elektronika, hrana, nekretnine…) postoje skupe i jeftine stvari. Kada nešto praviš od kvalitetnog materijala, to košta. Kada ugradjuješ nove tehnologije, to je skupo. Kada sam razvijaš softver i plaćaš gomilu ljudi da na tome rade, skuplje je nego kada piratiraš. Kada daješ garanciju dve godine, više te košta nego kada ne daješ nikakvu. Itd…itd… Što se tiče samog kvaliteta, verovatno ima nečega u tome što upravo Garmin pravi navigaciju za BMW (Motorrad Navigator III) i što se isporučuje sa Garminovim kartama. BMW barem može da bira sa kim će raditi. I za kraj. Ja se nisam rodio sa Garminom i nemam nameru da se svadjam na forumu samo zato što sam generalno veoma zadovoljan Garminom. To što postoji jeftinija konkurencija je izuzetno dobro za sve nas korisnike (ali ne i za Gedu). Kada postoji veliki izbor, svako može da izabere ono šta mu treba (sa muzikom - bez muzike…) i da to bude u okvirima budžeta. A i Geda će morati malo više da se potrudi.

Svaki ciganin svoga konja hvali. Kad već imam Zumo 660, ajde da se prihvatim nezahvalnog posla da ”branim” sirotog Garmina. Osim standardnih opcija, meni se kod 660 dopada sledeće: Isporučuje se sa dva seta za montiranje: za motor i za auto. Uredjaj se samo prebacuje sa jednog nosača na drugi. Konstrukcija nosača za motor je izuzetno izdržljiva - nikada nije ništa popustilo bez obzira na opterećenje. Nosač za auto je sa vakum kačenjem za staklo. Uredjaj sam prepoznaje da li je montiran u kolima ili na motoru i automatski menja podešavanja. Dopada mi se velik ekran sa specijalnim modom rada sa bajkerskim rukavicama (veliki dugmići) Za one koji mrze kablove Zumo 660 ima ugradjen bluetooth poslednje generacije. Preko bluetooth-a može da se poveže sa telefonom, mp3 plejerom, komunikacijom (Interphone f4 u mom slučaju) i sve to u isto vreme. Garmin mi je komunikacioni centar sa koga, tokom vožnje, kontrolišem sve - upravljam navigacijom, ponekad slušam muziku, telefoniram (sinhronizuje se sa telefonom pa se ispisuje ko zove, propušteni pozivi i slično…) Dugo sam se borio protiv toga da telefoniram tokom vožnje motorom ali, na žalost, na kraju sam se predao. Može da se stavi dodatna SD kartica za nove karte, muziku, fotografije i sl. iako su ugradjena 4GB sasvim dovoljna. Zvučnici su dovoljno jaki da može da se sluša mizika tokom odmora. E sad, nije baš za žurku… Kada se Garmin legalno kupi i registruje, na njihovom sajtu je dostupan jako dobar support: 24/7 podrška, upgrade softvera samog uredjaja, update programa za rutiranje, update karti, POI, speed kamera… Potpuno su integrisani program za rutiranje na kompjuteru (Base Camp ili Map Source), Garmin sajt i sam uredjaj. Ja sve ovo aktivno koristim za planiranje dužih tura kolima ili motorom. Ne gubim vreme da ”provaljivanjem” kako da nešto uradim, da konvertujem, exportujem, importujem i sl. Meni je važno i to što ima potpunu podršku za Apple kompjuter jer takav koristim. Obično se u zemljama u kojima se prodaje, dodaju i lokalne karte. Ne znam kako je u Srbiji. Ja sam osim City Navigator Europe dobio i Off-Road kartu Bugarske koja je fenomenalna. Interesantna je opcija nuMaps Lifetime update za City Navigator Europe. Problem sa kartama je posebna priča. Jedino sam u Grčkoj i exYu (osim Slovenije i Hrvatske) imao problema. U drugim zemljama Evrope nikada nisam imao problema a putujem, verujte mi, dosta. Svi GPS uredjaji rade na sličnim (relativno jednostavnim) algoritmima. Od toga kakve podatke uneseš i kakav mu zadatak daš, zavisiće i krajnji rezultat. Ako nije uneseno u mapu da je neka ulica jednosmerna ili da je negde obavezno skretnje desno, predložena ruta će biti besmislena. Na žalost, u nekim zemljama je ”snimanje terena” prevelika investicija jer je tržište malo ili je jaka piraterija pa se ne isplati ulaganje u pravljenje preciznih karata. Pošto je za sada Garmin najveći proizvodjač GPS-a na svetu (npr. 56% tržišta USA), za njega je i najlakše naći delove i karte. To što se može kupiti i u supermarketima za mene je prednost. Osim toga, široka rasprostranjenost olakšava prodaju starog modela kada prelaziš na novi. Ovo je bila pozitivna strana mog iskustva sa Zumo 660. O minusima, drugi put.

Mljac, zvuči interesantno. Rado bih se kandidovao za ovu turu ali mi je nemoguće da planiram toliko u napred. Inače, kod putovanja trajektima, već godina koristim ovaj sajt: http://www.directferries.co.uk Vide se sve varijante cena, datumi kada ima plovidbe i može da se napravi booking. Do sada bez greške.

JESEN DOŠLA, SVE SE ŽUTI Kada sam stigao u Sofiju vreme je bilo užasno i mislio sam da je to kraj za ovu godinu. Čekao sam samo da prestane kiša, da operem motor i da ga ostavim u garažu. Sve neprijatnosti koje su se dogodile poslednjih dana su ostavile jak utisak na mene. U takvim situacijama obično počnemo da se preispitujemo. Očigledno, treba živeti sada i ovde jer nikada ne znamo šta nosi sutrašnji dan. Iako sam na poslednjem putovanju često mislio i drugačije, voziti motor je ipak visoko na spisku lepih stvari koje pruža život. Da, zaista volim da vozim. Uživam kada motorom prolazim kroz lepe krajeve, kada se inatim vetru, kada naglo dam gas, kada osetim miris šume, kada putujem sa nekim od mojih najbližih. Kao što sam već rekao, Intruder je stvoren za to - motor za uživanje. Kada ne žurim i imam lepo veme, vožnja je pravo zadovoljstvo. Udobna sedišta, može da ponese dosta, prolaznici se okupljaju da ga zagledaju... Potpuni doživljaj za Easy Riding. Osim toga, Intruder će mi uvek biti najdraži motor jer je poklon od Tanje za petnaestu godišnjicu. Sa druge strane, to što su mu prednosti, u nekim trenutcima postaju mane. Zbog vetra nije prijatno da se voze duže ture, naročito po hladnijem vremenu i većim brzinama. Intruderom nije preporučljivo da izadješ izvan asfalta i da se provozaš planinskim putem. Nije baš lako obarati ga u krivinama. Nestabilan je kada je klizav put. Pretpostavljate gde ovo razmišljanje vodi? Vodjen filozofijom ”jednom se živi”, kroz glavu počne da mi se vrzma grešna misao: a da kupim još jedan motor? Motor kojim bih lakše otišao da spasem Luku, kojim bih mogao sa Arsom da izadjem izvan asfalta, da stignem Marčeva, da ponesem više stvari za kamping, da ne duva toliko kada vozim u nenormalnim uslovima... Tanja kaže ”Što da ne. J***š nepokretnu, živela pokretna imovina. Putovanja su nešto što životu daje smisao.” Obožavam svoju ženu. Oprostimo se mi tako od malo većeg stana koji smo planirali da kupimo i opredelimo se za još jedan motor. I tu počinju slatke muke - šta uzeti? Čitam forume, review-e, razgovaram sa bajkerima, pravim kalkulacije... Prva faza je bila izbor kategorije motora - enduro ili turing. Vrlo brzo turing otpadne. Jeste idealan za putovanje ali ne izlazi izvan asfalta. Bolje je enduro dok još mogu da se popnem na njega a turer za jedno 5-6 godina. U kategoriji enduro motora, imao sam tri jasna favorita: 1. Ducati Multistrada 1200 2. BMW R1200GS 3. R1200GS Adventure O BMW-ovim modelima nema potrebe raspravljati - svidjaju mi se od uvek. Još kao klincu, ”bemvejac” mi je bio najomiljeniji motor. Jasno je da tu nema greške, pitanje je samo koji - običan ili Adventure? Sa druge strane, zašto ne bih uzeo nešto egzotičnije? Svi samo ponavljaju BMW, BMW... Multistrada je potpuno nov koncept, izgleda fenomenalno i na skoro svim testovima je dobila bolje ocene od GS-a. Da li je slučajnost ili sudbina to što sam letos u Italiji napravio ovu fotografiju? Što više čitam o njemu, voda mi sve više curi iz usta. Odem do predstavništa Ducatija kad tamo jedan parkiran. Crven. Fenomenalan. ”Tanja, slikaj me da vidim kako izgledam na svom budućem motoru. ” Gledam Multirstradu na slici i topim se. Medjutim, kada gledam celu fotografiju, nešto mi smeta. Još jednom pogledam, pa još jednom... i sa užasom shvatim: Ja smetam. Multistrada mi je malaaaaa... Sofija pravilno definiše problem: ”Nije motor mali nego si ti deb..., pardon, velik.” Strašno razočaran ali još uvek u nedoumici, odem u BMW da vidim šta oni imaju na lageru. Beli GS i žuti GSA. Popnem se na oba i ... škljoc. Uzmem sve tri fotografije i postavim ih na Facebook. Prijatelji! Komentari i glasanje! Komentari za Ducati Multistradu: Zlato je zlato i dukati su dukati Mozda najbolji, ali mi je neozbiljan za tebe... Glasam, naravno, za egzotiku - DUCATI!!! Vidi kakvu njušku ima! Kao predator je! Nekako je malkice klinachki za tebe. A i pretpostavljam da je klechanje i podmazivanje lanca neshto shto verovatno ne bi voleo sebi da priushtish Lep je, stvarno je lep ali: 1. ima lanac, 2. italijan 3. lici na super moto Komentari za beli GS: Moj glas! Dovoljno retro, dovoljno Wild i uvek BMW!!!! Ovaj je samo blizu pravog izbora ako mene pitas. Boja mu lepa ali znash shta mu sve fali Cak ste i u tonu. Komentari za Adventure: Jao sto si lep xD С 2 ръце за това BMW! Između dva BMW-a, definitivno Adventure zaslužuje pažnju. Veliki rezervoar je ponekad od neprocenljive važnosti (lična iskustva iz Albanije), a i ugrađeni crash-barovi i nosači kofera nisu za potcenjivanje The yellow the yellow Idemo za Indiju!!! Stereo i air condition mogu sve - On i njegov BMW"... A ko ovo ne bi voleo??? To što je najviše glasova dobio žuti Adventure je možda rezultat mog lakog osmeha baš na toj fotogrfiji. Nisam to uradio namerno, izašlo je samo iz mene. ”Go (with the one) where the heart leads you...” Kao katalizator odluke pojavi se još nekoliko faktora. Prvo, ovaj žuti Adventure u salonu je opremljen svim paketima koji postoje. Drugo, to je model 2010 - ima unapredjen agregat i još nekoliko poboljšanja u odnosu na prethodnu generaciju. Treće, kraj je sezone i nude mi ga po dilerskoj ceni. Šta ćeš više? I tako... Pred sam kraj bajkerske sezone 2010, uvedem još jednog rasnog konjića u svoju ergelu. BMW R1200GS Adventure. Yelow is Yelow. Jedino Marčev nije bio zadovoljan. Navijao je za druga dva motora iz čisto praktičnih razloga - lakši su i bolji za grad. Odmah provali foru. ”Opet si izabrao enormno veliko mega čudovište da možeš da se vadiš kako se teško vozi i da zato ideš sporo.” ”Možda, hajde da probamo.” Novembar je a vreme je predivno. Dogovorimo se da za vikend odemo do Soluna, da se upoznam sa novim prijateljem, da navrtim kilometre za prvi servis i da kupim kofere. Što bi se reklo, u Solun po Bavarca... pardon, bavarske kofere. Prvi utisci u vožnji su... kako bih to rekao... simpatični. Šta znam... dosta dobro ide ovaj motor. Vožnja je bila relativno kratka, nisam mogao da probam motor do maksimuma zbog prvog servisa, vozili smo dosta noću (što užasno mrzim), prvi put vozim motor sa ovakvom geomentrijom... Sve u svemu, vozio sam ga kao po jajima. Tek iduće sezone, kada se bolje upoznamo, moći ću da kažem nešto više o Adventure-u. Kao novi vlasnik BMW-a, ne mogu a da se ne osvrnem na jednu važnu stvar. Postoje odredjene predrasude o vozačima BMW motora. Na osnovu svog kratkog iskustva, sasvim odgovorno mogu da kažem da je to što se govori uglavom tačno. Parkirao sam motor ispred hotela. Kada smo se vratili sa večere, još dva GS-a su bila parkirana do mog. Kad sretneš nekog BMW kolegu, pozdraviš se nekakako ozbiljno, važno, laganim klimanjem glave. Nikakvo mahanje i ablendovanje. Samo za nedelju dana sam upoznao 20 BMW bajkera. Stvarno sekta. Priča se, takodje, da su održavanje i delovi skupi. Ma jok, samo što za cenu kofera možeš da kupiš dobar skuter. Stvar malo vadi to što je u Grčkoj kriza pa sam kofere dobio sa 15% popusta + tax-free. Dakle, možeš da kupiš malo manji skuter. E sad, da ne grešim dušu, servis im je stvarno odličan. U subotu je došlo dvoje ljudi i otvorilo radnju specijalno za mene. Kako god, kada se sve skockalo, dobio se sledeći rezultat: Stvarno izgleda moćno... mislim motor... Samo kad pomislim šta nas čeka... I tako... Adventure je prošao prvi servis, spreman je za nove aDvanture ali se sezona 2010 polako primakla svom kraju. Pundravac je rešio da se malo smiri a ja sam rešio da ovde završim ovaj, nazovi, putopis. Hvala svima na strpljenju. The End P.S. 1. Bilo je dosta pozitivnih komentara u vezi fotografija. Preneću čestitke Tanji, Arsi, Dušanu, Andreju, Sofiji... P.S. 2. Za one koji su uspeli da prežive do ovog poslednjeg poglavlja a imaju još živaca, dole sam postavio link ka fotografijama sa naših ”nebajkerskih” ovogodišnjih putovanja. Da ne pomislite slučajno da je ovo bilo sve. Šta je još pundravac odradio u 2010-toj

LONG WAY AROUND Prošle godine sam postavio putopis o Dušanovom i mom ”službenom putu” u Sloveniju. Ride with Pride Ove godine rešimo da napravimo još bolju turu: od Skoplja, preko Ohrida i Albanije do Drača, brodom do Barija, uz Italijansku obalu do Bolonje i odatle u Piran. Nismo isplanirali povratak ali sve je mirisalo da ćemo ići preko Beča i Budimpešte. Dušanova devojka Andreja je Austrijanka, živi sa njim u Skoplju ali je baš u to vreme bila u Beču. Taman da prodjemo i kroz Maribor da vidim prijatelje bajkere. Zaključak posle prošlogodišnjeg putovanja je bio da Dušanov motor Triumph Bonneville, iako predivan, ipak nije za duže ture. Dušan ima oko 2 metra i oko 120 kilograma i Triumph mu je bio jedno dva broja manji. Cele godine se premišljao i u poslednjem trenutku izmedju dva XXL motora, Triumph Rocket III i BMW R 1200 GSA, izabere ovog drugog. Triumph mu se više dopao ali je trebalo da se čeka duže. GSA je registrovao u četvrtak a u nedelju smo krenuli na put. Sve kockice su se uklopile idealno. Dobri motori, lepo vreme, interesantna maršruta. Planiramo kako ćemo da napravimo dosta dobrih fotografija i napišemo putopis. Ovo treba da bude kulminacija naše ovogodišnje moto sezone. Odvojili smo i dovoljno vremena da ne žurimo kao prošle godine. U početku je sve krenulo dobro. Iz Sofije bez problema stignem do Skoplja. Dušan mi je pokazao svoje slikarsko atelje. Ustajemo kasno i pripremamo se za polazak. Dušan najzad ima motor koji odgovara njegovim gabaritima. Jedino još nema kofere. Dušanovi prijatelji su nas ispratili skoro do Ohrida. Albaniju smo provezli bez ikakvih problema. Pogled sa druge strane Ohridskog jezera je neverovatan. Da me nervira što ja ne mogu, Dušan mu ga da malo po GS-u. Put kojim smo išli do Drača ne obiluje egzotikom ali nije bio ni neprijatan. Skoro je pao mrak kada smo stigli u Drač i ukrcali se na trajekt za Bari. I kao što to često biva, možeš da planiraš koliko hoćeš, život ima svoje planove. Zazvoni telefon i jave nam da je umro moj biznis partner i prijatelj Dragan Sakan. Istog trenutka, plan se menja - treba da idemo u Beograd na sahranu. Dok govorim telefonom, brod nas vozi sve dalje i dalje od mesta na kome treba da budemo. Ponedeljak je ujutru a mi se iskrcavamo na jug Italije. Sahrana je u sredu. Tanja proverava sve trajekte ali, na žalost, u oktobru se raspored plovidbe totalno menja. Kraj je turistike sezone i polovina brodova uopšte ne plovi. Dakle, ne postoji ni jedna dobra varijanta da se vratimo do Drača, Bara ili Igumenice. Ni iz Ankone nema brod koji nam odgovara. Isključimo varijantu aviona jer bismo morali da se vraćamo po motore a i ne znamo šta bismo radili sa njima. Samo jedan dan bi nam trebao da sa špediterima organizujemo transport motora. Šta nam preostaje? Long Way Around – 1.600 kilometara za dva dana. Dok smo se iskrcali i prošli carinu već je bilo oko jedanaest sati. Tu se pojavljuje još jedan problem. Dušan mora posle prvih hiljadu kilometara da napravi servis ili gubi garanciju za nov motor. Prethodni plan nam je bio da negde u Italiji, onako uz put, posetimo neki BMW servis. Ali u ovoj situaci... gde da idemo, kada, da li servis uopšte može da se upiše u naš tajming? Nezamenljiva sprava u ovoj situaciji je bio Interphone F4. Oduševljen sam ovom igračkom. Sve što imam od komunikacije je povezano Bluetooth-om. Mogao sam sa Garmin Zumo 660 da kontrolišem telefonske razgovore, da puštam muziku i da slušam navigaciju. Osim toga, u dometu od oko 500 metara, sa Dušanom sam razgovarao kao da se nalazimo u istoj sobi. Čak i pri brzini od 150 km/h, sagovornik sa druge strane ne čuje nikakav šum. Ono što je najvažnije, baterije su izdržale 13 sati pod maksimalnim opterećenjem. Zahvaljujući ovom uredjaju i logističkoj podršci Tanje i jednog Dušanovog prijatelja, uspeli smo sve da organizujemo u pokretu. Krajnja destinacija za danas je Hotel M u Ljubljani (1.050 kilometara do tamo). Za sutra ujutru je rezervisan termin u BMW-u Ljubljana i posle toga pravac Beograd. Obožavam da vozim motor ali tura od Barija do Ljubljane je bila pravo maltretiranje. Svo vreme je auto-put a Dušan ne sme da vozi mnogo brže od 120 dok ne odradi servis. Oko Bolonje nevidjena gužva. Meni skoro nestane benzina na obilaznici oko Venecije pa smo vozili 50 na sat. Dušan izgubi karticu za auto-put. U Sloveniji počne da pada kiša. Kamiona kolko hoćeš... i tako 14 sati. Oko dva noću stignemo u Ljubljanu i bukvalno se stropoštamo u krevet. Sutra će biti bolje, nadamo se. Utorak. Ustajemo i vidimo da se nebo spojilo za zemljom. Pljušti kiša k'o iz kabla. Odlazimo u BMW servis. Koji su to carevi i profesionalci. Kada su čuli za našu priču, ubace nas preko reda i sve odrade neverovatno brzo. Dušan iskoristi priliku i pazari bočne kofere za svog GSA. Završimo posao u servisu i treba da se kreće ka Beogradu. A vreme... katastrofa. Posedimo malo sa nadom da će pljusak prestati a onda shvatimo da je već popodne, ne može više da se čeka. Dovoljno je da kažem da celog dana nismo sreli ni jednog jedinog bajkera. Srećom, imamo dobru opremu i nemamo problem sa hladnoćom i vlagom. Najveća neprijatnost je to što kacige nemaju brisače. Što od kiše, što od vode koju automobili i kamioni bacaju za sobom, vidljivost je bila najveći problem. Za maler, Dušan ispusti kacigu System 6 i izmedju anti fog sloja i vizira udje vlaga. Veći deo puta je vozio po intuiciji jer mu je vizir bio potpuno zamagljen. Kako smo više prolazili kroz Hrvatsku, kiša polako prestaje ali zato počne da pada mrak. Dušanov GS više nije imao speed limit tako da počnemo da vozimo brže. Malo saobraćaja, sve ravno i dva snažna motora lako drže izmedju 150 i 170 km/h. Motori izdržavaju ali mi polako posustajemo. Umor počinje da nas slama. Temperatura je oko 10 stepeni pa oblačimo sve toplo što imamo. Čisto da razbijemo monotoniju, Dušan predloži da malo razmenimo motore. Ja sednem na Adventure-a a on na Intrudera. Posle prvog kilomentra shvatim zašto imam žuljeve na rukama i zašto mi Dušan povremeno pobegne. BMW je toliko dobro zaštićen od vetra da se izmedju 120 i 180 skoro ne oseća razlika. Na Intruderu već iznad 140, vetar postaje izuzetno jak i boriš se da držiš volan. Kada je hladno to počinje da smeta. Intruder ubrzava, po meni, mnogo lepše, ima lepši zvuk a maksimalnu snagu postiže vrlo brzo. Sa druge strane, kod GS-a je sve nekako glatko. Jednom rečju, na ovakvom putu se GS Advanture ponaša kao pravi turing motor. Jedino nisam ukapirao kako se na BMW-u daju žmigavci. Sve u svemu, posle tridesetak kilometara stanemo. ”Jebote, kako uspevaš da se održiš na ovom motoru? Kako te vetar ne odnese?” bile su prve Dušanove reči. ”Imam 100 kila.” Intruder nije motor za neprekidnu brzu vožnju. To nije motor da za jedan dan predješ 1.000 kilometara po lošem vremenu. To je motor za uživanje a kada ti treba brzina i snaga, samo odvrneš gas i on leti. Po mraku ulazimo u Beograd. Za dobrodošlicu nas dočeka gužva na Gazeli i košava. Gužvu i šofersku netolerantnost mrzim iz dna duše ali tek što košavu ne...vo...lem... Dušan odlazi do svog hotela a ja krećem ka Pančevu. Jebote (izvin’te me što psujem), kako sam prošao preko Pančevačkog mosta... ne želim toga da se sećam. Vetar me je bukvalno odneo sa desne u levu traku. Barem neka korist, ne vozim po kolotrazima. Košava se strašno trudi da me oduva ali ”levlje” od ovoga ne mogu, samo u Dunav. Mater vetru, duva da me odnese. Jedva držim motor i krećem se 20 na sat. Upalim sva četiri žmigavca. Iza mene se stvori kolona ali niko ne svira. Vide ljudi kakvu dramu preživljavam. Ponovo počinje kiša. Prvi put u svojoj (ne preterano dugoj) bajkerskoj karieri osetim da nemam nikakvu kontrolu nad motorom, krećem se kao po ledu. A ostalo mi je samo nekoliko kilometara... Poslednjih 200 metara do kuće vozim sa podignutim rukama i urlam kao lud: Yeeesss... Yes... Uspeo sam!!!!!!! Osećam se kao Rosi koji je upravo osvojio šampionsku titulu. Dva košmarna dana na motoru su iza mene. Tanja je u Beograd došla kolima da prisustvuje sahrani. Kada je sve prošlo, trebalo je da se vratimo do Bugarske. Posle svega, prvi put u životu hteo sam da, izmedju automobila i motora, izaberem auto... i da me neko vozi. Na žalost, po Bugarskom zakonu ako izadješ iz zemlje sa nekim prevoznim sretstvom, njime treba i da se vratiš. Dakle, upreži konja i pravac Sofija. Srećom, vreme je bilo lepo a imao sam i pratnju. U poredjenju sa prethodna dva dana, 400 kilometara od Beograda do Sofije mi se učinilo kao da sam skoknuo po cigare. Šta reći za ovo putovanje. Očigledno, nije ispalo onako kako smo planirali ali mi je dalo mogućnost da se bolje upoznam sa sobom i svojim motorom... i da se zamislim nad životom.

GOSTI IZ DEŽELE Tokom našeg prošlogodišnjeg putovanja na Krf (Šest zemalja - dobro za početnike) upoznali smo se sa dva veoma simpatična para iz Slovenije. Prijateljstvo produžimo na Facebook-u. U proleće nam se jave Andrej i Daša - planiraju da naprave turu od Maribora, preko Madjarske, Rumunije, Bugarske i nazad u Sloveniju, preko Srbije. To mi je bio čudan izbor. Slovenija je na fenomenalnom mestu, sve je blizu: Alpi, Italija, razna mora, jezera, planine... Jednom rečju, sve je na dohvat ruke (na jednom gasu rastojanja). Zašto baš na Istok? Ispostavi se da je razlog relativno banalan. Andreja duguje za kazne za prekoračenje brzine ozbiljnu količinu eura a ostalo mu je taman toliko bodova da ako ga još jednom uhvate, ode dozvola. Neprijatno. U svakom slučaju, dolaze nam opet bajkeri. Jeeeeee... Znam da Andrej brzo vozi i bilo mi je malo čudno što dosta kasne iz Varne. Negde popodne mi se jave da dodjem da ih pokupim u Yamaha servisu. Odem tamo i imam šta da vidim. Motor izgreban od pada i majstori menjaju ručicu kočnice. Došli Slovenci na Balkan. Na jednoj raskrsnici se prestrojili u levu traku za skretanje i dali žmigavac. Krenu i tog trenutka čuju autobus koji ih u punoj brzini pretiče. Andrej to vidi i cimne motor u desno. Naravno, pad. Hvala Bogu, nije im bilo ništa ali su se dosta uplašili i lako shebali motor. Od Varne do Sofije voze polako i na ulazu u prestonicu nadju servis. Ručicu srede očas posla. Kažu da bi ih ista popravka u Sloveniji koštala tri puta više. Kod nas su Andrej i Daša ostali dan i po. Uglavnom su obilazili grad. Osim druženja, od ”bajkerskog” programa smo realizovali samo dve stvari: Prvo, večera u tradicionalnom bugarskom restoranu Vodenica. Drugo, napravili smo vrlo kratku turu po Vitoši, čisto da nam želja mine. Dogovorili smo se kada sledeći put idem za Sloveniju da obavezno prodjem kroz Maribor. Sa zadovoljstvom. U oktobru planiram ozbiljniju turu. Definitivno, jedna od najboljih stvari u vožnji motora su ljudi koji voze motore.

Ima još, ne brinite, rešio sam da gušim do kraja. Što se tiče jezera i prirode u Bugarskoj, stvarno su ludilo. Ako stvarno rešite da dodjete, računajte na nas. Tanja i ja bismo stvarno bili srećni da pomognemo u organizaciji i da se pridružimo u provodu.

DRUG SAMOTNJAK I VESELI KAMPERI Pošto smo ispalili Tanju, odmah počnemo da planiramo sledeće kampovanje. Na žalost, prvi slobodan vikend je bio tek poslednje nedelje septembra, što bi se reklo, kad mu vreme nije. Iako je danima padala kiša, nismo odustali. Trebalo je da idemo svi ali nam je Sofija u prolazu samo rekla: ”Vi niste normalni”. Dakle, odlučna kamperska ekipa se sastoji od Tanje, Luke Denisa i mene. Kola su bila jedina opcija. Izbor je pao na planinski divlji kamp 20-tak kilometara od Samokova. ”Kada se sa lokalnog puta odvojite preko drvenog mosta, vozite kroz šumu i naići ćete na druge kampere. Lako ćete naći.” Posle par kilomtara off-road-a nadjemo mi lako, ali nigde nema žive duše, samo davno ugašena ognjišta za vatru. Ukapiramo da smo sami samcijati u planini, na nekolliko kilometara od prve civilizacije. Rešimo ipak da ostanemo tu i da prespavamo u šatoru. Dva puta su pored nas prošli planinari na prehodu. Bili su malo iznenadjeni što nas vide izvan sezone na ovom mestu. A mi, kao cool, sakupljamo drva, palimo vatru i počinjemo da se pripremamo za roštilj. Mi skupljamo drva a Denis ih raznosi. Šator ćemo podići posle jela. Kiša malo pada malo prestaje ali to ne utiče na nas. Raspoloženje je fenomnalno. U jednom trenutku ukapiramo da, ako želimo da ostanemo celu noć, treba da imamo mnogo drva za vatru. Meni se učini kao odlična ideja da sa kamena na kamen predjem na drugu stranu reke i da odande donesem drva. Tanja kaže nemoj, sve je vlažno i klizavo. ”Ma daj, takve stvari sam radio sto puta u životu” (možda nešto manje). Kaže Tanja ”Dobro”, sedne u stolicu i pripremi foto aparat. Samo su joj falile kokice. I tako... skinem mokru odeću i obuću sa sebe, ostavim ih da se suše pored vatre i zavijem se oko struka u ćebence. Zvali su me Obelix. Ja se sušim, Tanja priprema meso a Luka sekirom seče neke grane. Odjednom čujemo iz planine neke ljude kako uspaničeno viču. To je sigurno neki planinarski običaj. Neko njihovo zezanje. Ne prodje ni minut kad iz tog pravca dotrčava ”nešto”. Denis se nakostreši i hrabro stane iza mene. Vuk! Mala digresija. Kada smo kupili Denisa, savetovali su nas da ga naviknemo na pucanje jer je on (teorijski) lovački pas. Kupio sam gasni pištolj Walther P22 (u bugarskoj je to legalno) i išli smo u planinu da pucamo. Medjutim, brzo smo batalili lovačku obuku. Više nam je trebalo da nadjemo Denisa posle svakog pucnja nego što smo šetali po prirodi. U svakom slučaju, pištolj mi je ostao. Nekako intuitivno, ovaj put sam ga poneo i napunio mecima sa suzavcem. Elem, kada smo videli da to nešto da ide ka nama, ja iz ranca izvadim pištolj, repetiram ga i stanem izmedju njega i svih nas. Tanja brzo dozove Luku i Denisa i svi troje udju u kola. Gledam ja: vuk ili pas? Gleda i on mene: klopa ili zezanje? Stojimo tako i gledamo se. Sigurno sam mu izgledao zastrašujuće onako u gaćama i zavijen ćebetom oko struka. Od dole vire dlakave noge u patikama. A u ruci pištolj, k’o pravi. Eh da mi je tu Wikipedija pa da rešim dilemu... vuk ili pas. Ja pokušam lepim, onako diplomatski: ”Ajde... beži... beži...” a on ništa, ne mrda. Tu Tanja zabrinuta zbog mene, stupi u akciju. Istrči iz kola i poprska ga suzavcem (i to je legalno u bugarskoj, nosimo ga zbog uličnih pasa kada šetamo Denisa). Medjutim, vetar, umesto ka našem prijatelju, odnese sav suzavac u kola. Tanja se vrati u auto da sa Lukom zajednički plaču i kašlju. Kažem ja sebi, sada je bilo dosta: HASTA LA VISTA BABY i počnem, kao oni planinari, da vičem, mašem rukama i da idem na njega. I tu on shvati da je vrag odneo šalu, pred njim je Furious Panda lično. Okrene se i pobegne. Dobro je, akcija je uspešno završena bez i jednog ispaljenog metka. Shvatimo mi odmah da tu provesti noć nećemo. Počnemo da se pakujemo, kad evo ga prijatelj opet. Sada leži na bezbednoj distanci. Pošto je bio dobar, bacimo mu jednu veliku šniclu, sednemo u kola i ćao. Celim putem kroz šumu je trčao za nama (ili šniclama). Mi se ne predajemo lako. Kada smo već rešili da kampujemo, ima da kampujemo i tačka. Uz put naletimo na jednu livadu i vidimo parkirana dva velika kampera. To je naše mesto: blizu je puta, ima ljudi a tu je i reka. Postavimo na brzaka šator i ja, kao glava porodice, sekiru na rame i odem u šumu da nasečem drva za vatru. Obilazim, gledam i sve mi žao da isečem neko drvo. Najzad pronadjem jednu oborenu jelu. Posečem grane, odvojim slomljeni deo od korena i ponosno se vratim u tabor sa balvanom dužine 4 metra. Ruke mi već bride od sekire. E sad nastaje problem. Treba ovo iseći na manje parčiće a potom poprečno na cepanice. Vidim ja da ćemo vatru zapaliti oko četiri ujutru. Počnem da sečem u tanjem delu drveta a sekira neka glupa, nikad neće da udari na isto mesto. U tom trenutku iz polumraka se pojavi naš komšija kamper. ”Tako nikada nećete završiti.” Bruuummmmm... i čovek upali motornu testeru. ”De si brate, šta piješ?” Vatra ubrzo zapucketa. Slikam je mobilnim telefonom i ponosno postavim sliku na Facebook. Like. Tu mi izvadimo naše tajno oružje - roštilj za jednokratnu upotrebu. Ko će da čeka da se napravi žar... i onako je bilo skoro 10 sati. Vrlo brzo večera je bila gotova. Luka, već tradicionalno, konstatuje da nikada u životu nije jeo tako dobar roštilj, povede Denisa sa sobom i ode da spava. Vatra pucketa a mi uvaljeni u stolice pijemo po čašu vina. Kakva uživanjcija. Kad se pojavila lisica, nismo ni trepnuli. Iššš... Cele noći je pljuštala kiša. Nas troje u malom šatoru spavamo k’o bebe posle uzbudljivog dana. Jedino meni malo trepere ruke. Sanjam kako pokušavam motornu testeru da natovarim na motor. Kakav košmar. Probudimo se ujutru, još uvek pada. Sve je mokro od kiše. Na brzaka pakujemo stvari i krećemo nazad u civilizaciju. Osmeh je još uvek na licu. Na proleće idemo opet. U prvom selu na koje smo naišli na svakoj drugoj kući natpis: ”Prodajemo nacepana drva za vatru.” P.S. Izvinjavam se za ovu ”nebajkersku” priču. Morao sam i ovo da napišem jer za sledeću godinu imamo ozbiljne bajkerske planove vezane za kampovanje.

PRVI PUT SA OCEM NA ... KAMPOVANJE Kao student, često sam kampovao. Neke od nezaboravnih trenutaka mladosti sam preživeo baš u kampovima na Mljetu, Hvaru, Splitu, Zadru... Kako su prolazile godine, sve više sam se orijentisao ka udobnijem smeštaju. Jednog dana Arsa predloži da idemo motorima na kampovanje. Tanja nikada nije spavala pod šatorom i ideju prihvati sa oduševljenjem. Međutim, tu uleće Luka. ”Hoću i ja... Hoću i ja... Hoću i ja...” i Tanja slegne ramenima: ”Dobro, idite vi muški...” Nije joj bilo pravo. Sofija u prolazu samo prokomentariše: ”Vi niste normalni.” U svakom slučaju, počnu pripreme. Raspitamo se gde je dobro da se kampuje. U Bugarskoj je zaista teško odgovoriti na ovo pitanje. Ima mnogo prelepih mesta: jezera, reka, šuma, planina... Pola ljudi iz naše firme u petak uveče natovari opemu i roštilj i zapali negde za vikend. Na kraju, izbor padne na veštačko jezero Dospat. Svi ga hvale kao idealno mesto za ovu vrstu turizma. Malo je dalje (oko 250 km) ali je priroda fenomenala i ima dosta terena za šatore. Opremu smo skockali kako smo znali i umeli. Nešto smo pozajmili, nešto smo imali od ranije a šator smo kupili. Arsa kaže: ”Ja imam sve, ne brinite”. Za njega kruži legenda da uvek u gepeku nosi roštilj i šator. Problem je nastao kada smo, jutro pre polaska, sve stavili na gomilu. Nema teorijske šanse da sve stvari natovarimo na motor. Odeća i osnovna kamp oprema da, ali razni tanjiri i činije, gasne boce, ćebad, hrana, piće... no way. Zovem ja Arsu i saopštim mu da imamo problem sa pakovanjem a on kaže da ima malih promena u planu. Sa njim će ići njegova devojka Dora a rešili su da povedu i svoje kuče Džeri. Oni će ići kolima a Luka i ja motorom. Dakle, nemamo problem sa prtljagom. Uzmemo iz podruma i stolice na rasklapanje. Kada već ide Džeri, zašto ne bismo poveli našeg Denisa? Golden Retriveri obožavaju vodu a u Arsinim kolima ima mesta. Tanja nas je ispratila i ja sam svečano obećao da ću organizovati još jedan kamping vikend da bi ona ispunila svoju želju. Krećemo... Stajemo... Snabdevamo se... Družimo se... Put putuje karavan... Prvo se ide auto putem, onda običnim putem a poslednjih pedesetak kilometara sam zažalio što nemam neki enduro. Asfalt je bio toliko uništen da sam bio srećan kada je Luka poželeo da ode u kola kod Arse da malo odspava. Imao sam utisak da će spasti sa motora. Stižemo do naše destinacije. Kasno je popodne i sunce polako počinje da se spušta. Vozikamo se oko jezera, zagledamo, izlazimo na sporedne puteve i na kraju rešimo da se lociramo u jednoj šumici gde je već bilo nekoliko šatora. Oho... tu su i kolege. Tu ćemo i mi. Ovo nije oficijalan kamp, ali je neko izgradio čučavac od drveta. Luka: ”A gde se tu pušta voda?” Nadjemo zgodno mesto i podignemo šatore do same vode. Arsa (kao Sport Bili) samo vadi iz kola: tendu, podmetače, stolice, dušeke za naduvavanje, roštilj, sekiru... Ja ne mogu da poverujem na kakvom se mestu nalazimo. Predivno, podseća me na kanadsku divljinu. I čudovišta iz Loh Nesa uživaju. Ostatak večeri je protekao tipično kamperski - sakupljanje drva, pravljenje salate, pripreme za roštilj. Noć polako pada. Drva su bila vlažna pa je žar za rošilj bio gotov dosta kasno. Već postajemo gladni ali se niko ne buni. Gledamo kako meso veselo cvrči na žici. Oko 10 - večera! Luka kaže da u životu nije jeo tako dobar roštilj. Mi veliki, uz roštilj, pivo hladjeno u jezeru. Taman toliko koliko su izdržale baterijske lampe, izdržali smo i mi. Jutro je počelo neslavno. Oko 5 nas je probudila strašna buka - Džeri laje ko lud a neke žene urlaju. Ispostavilo se da su dve strankinje krenule u WC i da je iz magle izleteo Džeri sa željom da se ”malo poigra”. One se presekle, pobegle u gorepomenuti čučavac i počele da viču. Što one više viču, Džeri više laje. Dora brzo umiri svoje ljubimče a Luka i ja, kad smo već budni, rešimo da malo osetimo jutro na jezeru. Bilo je hladno, vlažno i maglovito ali smo nas dvojica uživali. Posle nekog vremena, nazad u šator i spavanjac. Probudilo nas je sunce (i Denis). Nestvaran jutarnji mir i spokojstvo... Inspirisani stihovima jednog velikog pesnika ”Prvo fruštuk, ondak na put”, dohvatimo ono što je ostalo od sinoćne gozbe i sve ”počistimo”. Luka: ”Ovo su najbolji sendviči koje sam jeo u životu”... Sa njim se slažu i Denis i Džeri ali se prave nezainteresovani. Par sati smo kulirali na obali i vršili fotosintezu. Neki su se i okupali. Dora i Arsa odluče da ostanu još jedno veče a mi spakujemo sve na našeg Intrudera i ... pali kući. Šta reći? Bilo je kratko ali slatko. ”Gradsko dete” je imalo prvi bliži kontakt sa divljom prirodom i mnogo mu se dopalo. ”Kad ćemo opet?” ”Uskoro, obećali smo mami.” Što se tiče odlaska motorom na kampovanje, tu imam neke nedoumice. Kada su dvoje na motoru i treba da ponesu garderobu i kompletnu kamp opremu za nekoliko dana, to već postaje problem. Da, postoje motori koji imaju velike metalne kofere i mogu da ponesu brdo stvari. Osim toga, takvi motori imaju i dobru prohodnost po divljim putevima. Intruder me ni jednog trenutka nije izneverio ali su ovakvi putevi ipak bili izazov i za mene i za njega. Kada smo se vratili u Sofiju, na Google Earth-u sam pokušao Tanji da pokažem gde smo tačno bili. Posle dosta muke skapiram da mi uošte nismo bili na jezeru Dospat nego Goliam Beglik. Očigledno ima još dosta toga što treba istražiti.

ARSO, ŠTA RADIŠ ZA VIKEND? ‘OĆEMO DA KARAMO? (prim. prev. - na bugarskom ”karati” znači voziti kola, motor...) Arsa je moj drug. Iz Beograda je ali godinama, kao i mi, živi i radi u Bugarskoj. Obošava brze automobile i odlično (brzo) vozi. Nikada neću zaboraviti kako me je (test-drive kolima) Toyotom Prius spustio sa Vitoše do centra Sofije za manje od 10 minuta. Kada smo stali, ja sam ostao zaledjenog pogleda i potpuno nem. Pajserom je trebalo da me odvajaju od ručki u automobilu. Arsa je samo spokojno prokomentarisao: ”Ne ide loše ovaj Prius.” Od tada nikada nisam seo sa njim u auto. Arsa je počeo da vozi motor kada i ja, pre par godina. Pošto je visok, kupio je Kawasaki Versys da prvo vežba a GS-a je ostavio za kasnije. Dobro mu ide bajkerski život. Ovog leta je za jedan dan odvezao turu od Sofije preko Kosova i Albanije do Pržna. Nadam se da ga ubedim da napiše putopis. Elem, ove godine sam sa Arsom napravio mnogo vikend vožnji (od 100-200 kilometara po Bugarskoj). Njegova je zasluga to što sam otkrio mnogo prelepih mesta i puteva oko Sofije. Zahvaljujući njegovom: ”ajde ovde da skrenemo da vidimo šta ima”, u sred ničega naletimo na 15-tak kilometara novog, crnog asfaltn i nigde nikoga. Kao pista za motor. Vozali smo se gore-dole k’o deca. Žašto je ovaj put izgradjen, nije mi jasno. Verovatno je neki pametnjaković iskoristio Evropske fondove da napravi put do svoje vikendice. Našli smo i ”biznes park” u nekoj nedodjiji. Za biznese. Malo sam mu zavidio kada bi sa asfaltnog puta ušao u šumu na neki manji off-road. Ja sam ga ponekad pratio i izvan asfalta ali nije to baš za moj motor. On ipak vozi enduro... Ovo je kratko upoznavanje sa Arsom. Nastavak sledi.

GOSTI IZ NIŠ Ovaj forum je čudo. Diskutovali on-line sa ljudima naše putopise i virtualno se sprijateljili. Nenad i Ljiljana su iz Niša i putuju Yamahom Dragster 650. Putopis El Greco Razmenili nekoliko mail-ova i dogovorili se da eventualno napravimo zajedničku vožnju po Dunavu. Naravno, od vožnje nije bilo ništa jer je bilo jako teško uklopiti slobodno vreme, ali good feeling ostade. U svakom slučaju, posle izvesnog vremena, Nenad mi se javi da pita kako sam zadovoljan Intruderom. Razmišlja da kupi većeg kruzera a Intruder 1800 mu zapao za oko. “Pa zašto ne dodjete do Sofije, to vam je u komšiluku? Probajte motor i vidite da li vam odgovara.” Sve se dogovorimo i kroz nekoliko dana - dolaze gosti. Nenad i Ljilja su se smestili u hotel blizu do nas. Proveli smo prijatno veče uz vince i klopu. Pokazali smo im malo Sofiju i otišli da spavamo, da budemo odmorni za sledeci dan. Izabrana maršuta za test-drive je bila planina Vitoša (odmah iznad grada) i lepim, krivudavim i neopterecenim putem, vožnja do ski centra Borovec. Povratak glavnim putem ka Sofiji. Sve ukupno 150 kilometara. Predivan sunčan dan. Tokom ture, nekoliko puta smo menjali motore. Naši gosti žele da uzmu jači motor za duže ture. I Dragster ide dobro, predivno izgleda i vozi glatko ali bi im sigurno bilo udobnije da uzmu nešto snažnije. Posle vožnje njihovog motora, to je i moje mišljenje. E sad, ja imam problem sa kriterijumima. Nisam, kao svi normalni bajkeri, postepeno išao sa slabijeg na jači motor. Sa Burgmana 650, direktno sam seo na 1.800 kubika, 125 konja i 350 kilograma. Šta god posle uporedjujem sa Intruderom, izgleda mi slabo. Nenadu se najviše dopala snaga motora i ubrzanje. Ljilji se dopala udobnost na zadnjem sedištu i izgled motora. Ipak, ostala je nedoumica: da li je to pravi motor za njih? Izgleda da je za Nenadovu konstituciju Intruder 1800 ipak prevelik motor. Volan i nogare su mnogo napred, pa se dosta naprezao da drži sve pod kontrolom. Čak je osetio i bolove u gornjem delu ledja i u ramenima. Šta god reše, svejedno. Proveli smo super dan. Virtualno prijateljstvo pretvorilo se u pravo.

Kocho, bolje vas naš'o Luka se pravi važan jer je stiglo i njegovo vreme. Ja sam malo zatezao oko vožnje na motoru jer je bio mali. Do skoro je samo gledao sestru kako sedi napred u kolima i vozi se na motoru. Moj pundravac je školu završio u Pančevu. Nije rocket science organizovati otvaranje sezone. Što se tiče vlasti, samo mogu sebi da upišu neki plus: ”brinemo se o svim učesnicima u saobraćaju.” Ceo grad se za kratko blokira od tolikog broja motora pa mediji to obavezno prate. Uvek ima po nekog političara na otvaranju - vole ljudi kamere. Peco, hvala na komplimentu. Nisam fotograf, samo sam u osnovnoj školi išao u foto sekciju i bio sam štreber. Ranko, hvala na savetu, imaš piće od mene. Prati priču do kraja.

LUKA U NEVOLJI Sa Lukom i Sofijom ste se već upoznali. Luka ima 12 godina i lakim ali sigurnim koracima ulazi u pubertet. Sofija je sa svojih 16, već davno ušla u ovaj period. Tanja i ja nismo neki sportski tipovi (naprotiv) i zbog toga, u tipičnom roditeljskom stilu, želimo da nam deca budu ono što mi nismo. Zato im uvaljujemo razne aktivnosti. Za ovo leto smo im upakovali školu wind-surfa. Nedelju dana u kampu sa bungalovima, vojna disciplina i puno sati u vodi. Idealno. Sofija je bila presrećna - maknuće nas barem nedelju dana sa glave. Za Luku to nije važilo. Ne želim da kažem da je on malo razmažen, medjutim, posle pitanja: A koliko zvezdica ima kamp?, shvatili smo da može da bude i problema. Otežavajuća okolnost je i to što će tamo biti sa starijim i nepoznatim dečacima i verovatno je jedini koji do sada nije vozio srf. Na problem nije trebalo dugo čekati. Već drugog dana Luka zove telefonom: ”Vodite me odavde. Nemam ni jednog prijatelja i svi su ludi.” Telefonski razgovor je trajao dosta dugo a ja sam ponavljao kao papagaj: ”Moraš da se upoznaš sa istinskim životom i da se potrudiš da prevazidješ probleme. Ne možeš prosto da pobegneš.” Luka na kraju kaže: ”Dobro.” A...? Šta ti je snaga argumenata? Šah – mat. Ubedjen da sam stvar sredio (ha, ha, nisam ja džabe studirao kliničku psihologiju), legao sam i spokojno zaspao... do 4 sata ujutru. Kao oparen skočim i i vidim da je Tanja budna. Ista misao u glavi: a šta ako dete zaista ima problema? Moram da odem i da se uverim da je sve u redu. Idem sam, ovo je muška stvar. Ako krenem kolima, uvek postoji šansa da ubaci stvari i krene sa mnom za Sofiju. Zato donosim tešku odluku: iz čisto pedagoških razloga idem motorom. Kako sam se samo dobro setio! Do mesta Lozenec na Crnom Moru ima 460 kilometara. Rano ujutru krećem. Svo vreme motam po glavi šta ću govoriti sa Lukom. Jesam davno završio psihologiju i ne bavim se već dugo tom profesijom, ali ipak je nešto ostalo u glavi. Dok ja putujem, Tanja mi pruža logističku podršku. Nalazi mi smeštaj i pronalazi prijatelje u Lozenecu da se nadju ako nešto zatreba. Ja šibam ko lud - na auto putu izmedju 140 i 190km/h. Po običnim putevima neprekidno pretičem, onako, kako me je Marčev učio. Vozim ka istoku i jutarnje sunce mi bije u oči – ne smanjujem gas. Prolećem pored speed kamera kojih ima ko šaše po bugarskim putevima – nema veze, postoje važnije stvari u životu od kazni. Umoran sam, nisam se pošteno naspavao... ali ne, nema predaha. Gas... Samo da stignem da spasim jadno dete. Najzad stižem u Lozenec. Parkiram motor i izlazim na plažu u full moto opremi. Razgaćeni turisti me gledaju kao da sam RoboCop. Sofija se napravi da me ne poznaje i u prolazu samo promrmlja: ”Ti nisi normalan.” ”Ej Luka... evo ti tata.” Pojavljuje se Luka i gleda me začudjeno onako znojavog i upakovanog. Pozdravimo se i sednemo u obližnji restoran da ručamo i provedemo muški razgovor. ”Što si došao?” ”Pa da porazgovaram o tvom problemu.” ”Nema više nikakvog problema, našao sam društvo. Aleks ima na telefonu 124 pesme Metalike!!!!!!” Ja blejim. ”Šta si se uspaničio, jesmo bajkeri ili smo p****?” Ja blejim. ”A kad’ se vraćaš? Imam sad neke obaveze i treba da idem. Ajd’ ćao. Ljubi mamu.” Ja i dalje blejim. Ode dete da se zabavlja a ja ostanem u restoranu sa punom glavom neizgovorenog psihološkog bull shit-a. Šta da radim u sred podneva na plaži upakovan u punoj ratnoj opremi? Javim Tanji da otkaže hotel i krenem nazad. Još 460 kilometara. U povratku sam vozio sporije, opuštenije. Kada je sunce počelo da zalazi, usporio sam još više jer sam se kretao ka zapadu. Na putu sam video samo siluete. Stajao sam na skoro svakoj pumpi da brišem vizir od miliona insekata. Predveče sam zadovoljan stigao u Sofiju. Svojom neeeverovatnom psihološkom veštinom, uspeo sam da rešim ”ozbiljan“ problem... a i prešao sam u jednom danu 920 kilometara na motoru. Čak se nisam ni preterano umorio. Razmišljam, Intruder je fenomenalan motor, brz, snažan, udoban. Jedina mana mu je što kod većih brzina strašno duva. Ponekad sam, zbog otpora vazduha, jedva držao noge na pedalama. Koji bi mi motor više odgovarao za ovakva, emergency, putovanja? Samo razmišljam...

Motorom po Tasosu: Dal’ smo pošli il’ smo došli? O vožnji na Tasosu je dosta pisano na forumu. Put kojim može da se obiđe celo ostrvo ima maksimum 100 kilometara tako da ne treba računati na duge vožnje pokraj prekrasnih plaža. Kratke vožnje (pokraj prekranih plaža) stoje kao opcija. Nismo krenuli baš rano, svraćali smo skoro do svake plaže i već u 14h zatvorili smo ceo krug oko ostrva. A tek smo se zagrejali. Za one koji vole krivine postoji nekoliko opcija za lagano dizanje adrenalina: 1. Od Chrusy Ammoudia do glavnog puta 2. Izlazak iz grada Thassosa ka istočnoj strani ostrva 3. Od mesta Prinos do manastira Sveti Panteleimon (nov planinski put, super krivine) Nekoliko puta smo vozili i izvan asfalta. Istinski off-road smo izbegli zbog prirode naših motora. Eh da mi je za malo neki drugi motor... pa malo prašine... Spavanje + Klopa = Turizam U Grčkoj se oseća kriza. Gde god smo pitali, bilo je mesta za spavanje a i moglo je da se pregovara oko cene. Prvo veče smo spavali u privatnoj kući u selu Skala Prinos na samom šetalištu. Uzeli smo dve sobe i platili po 20 Eura svaku. Nije nikakav luksuz ali su domaćini simpatični. Osim toga, spremala se oluja pa nismo imali vremena da tražimo nešto drugo. Sledeće veče smo spavali u Hotelu Possidon na centralnoj ulici grada Tasosa. Tu smo uzeli dve sobe za po 40 Eura. Sobe imaju erkondijšn, kablovsku televiziju, frižider, terasu... Hotel smo izabrali jer smo primetili u foajeu parkiran Ducati Sportclassic. “Slušaj, kada se neki restoran zove Zorbas, u njega ne ulaziš. To je restoran namenjen turistima.” Pošto je živeo jedno vreme u Grčkoj, Marčev ima Know How vezan za hranu. Testirali smo par mesta koji nisu spominjani na forumu. Taverna Plaka. Nalazi se na putu ka manastiru Sveti Panteleimon, neposredno pre početka novog asfalta. Jagnjetina je odlična. Ubili smo se od hrane i pića za 35 Eura. Restoran Braun (e što je to tek glupo ime za grčki restoran) u Skala Prinos. Tu smo jeli dobru ribu i hobotnicu. Na centralnoj ulici u gradu Tasosu, do policijske stanice, nalazi se poslastičarnica. Osim fenomenalnih slatkiša, ovde se može pojesti dobra spanakopita i druga slana peciva. Veoma bikers frendly, jedna od devojaka koja tamo radi vozi BMW 650. Lepo smo se najeli, ispričali o motorima i na rastanku dobili po flašu hladne vode, da nam se nadje. Kada smo već na temi hrana na Tasosu, moram da spomenem i jednu tavernu koju su nam otkrili prijatelji tokom ”velikog odmora”. Zaboravio sam kako se zove ali su mu GPS koordinate sledeće N40 46.649 E24 36.047. Tamo treba otići posle podne, uživati u peščanoj plaži i zalasku sunca... ... a onda se popeti u restoran na večeru. Вери рекомендед. Inače, Marčev mi je otkrio dve stvari za koje do sada nisam znao. 1. Cipuro – lakša varijanta Uzo rakije. Dok igraju popodne karte u taverni, Grci to satima pijuckaju pomešano sa vodom. 2. Skunri – sušeno riblje meso koje se baca na gril. Ne postoji u jelovnicima ali ako naletiš na pravilan restoran i raspoloženog kuvara – prste da poližeš. Da ne bude da smo išli prosto da se vozimo (to bi bilo baš glupo, zar ne?), obišao sam i mesto na kome smo planirali da letujemo u julu. Porodični hotel se zove Vila Fotini i nalazi se u Skala Prinos. Ista porodica drži i susedni Hotel Amerika. Nalaze se na 50 metara od velike peščane plaže sa malo turista. Izuzetno tih i lep deo gradića. Jedna ekipa iz Beograda tu dolazi već deset godina. U blizini je odličan kamp. Epilog u vezi Tasosa Kada sam se vratio, raportirao sam Tanji i potvrdio da smo napravili pravilan izbor. Iako smo imali velike planove o putovanju kolima i motorom, splet okolnosti je doveo do toga da za vreme godišnjeg odmora motor ipak ostane u garaži. Par dana pre nego što je trebalo da krenemo, stigao mi je nov službeni automobil. Motor mi je drag ali ni kola mi nisu mrska. Ispostavilo se da je i bolje što nisam išao motorom. Bilo je jako toplo, samo bi se nepotrebno namučio i iskomplikovao organizaciju sedmodnevnog porodičnog odmora.

TASOS 48 sati izvidjanja Gledajući me kako ceo april i maj uzdišem, pufkam i psujem kada čujem vremensku prognozu, Tanja je sa olakšanjem dočekala jun i prve sunčane dane. Dogovorili smo se da porodično letujemo na Tasosu - da ja idem motorom a ona i deca kolima. Tako ću moći, makar delimično, da nadoknadim propuštene bajkerske kilometre. Neću morati ni kofere da kačim na motor, sve ide u kola. Dobra ideja ali... ko će dočelkati juli mesec? Lepe su i kratke vožnjice po okolini Sofije, ali duže putovanje je nešto drugo. Kada sam pogledao na Google maps-u i shvatio da do Tasosa ima samo 300-tinak kilometara, pokvarene misli počnu da mi se motaju po glavi. Ja: ”Jel se sećaš kad smo pre desetak godina letovali na Halkidikiju? Kako su nas samo ispalili... Umesto romantičnog pogleda na more i zalazak sunca, na sred plaže je bila ogromna trafo stanica. Šta sve može Photo-shop... Kako da im čovek veruje? Kako da odemo na Tasos prosto tako, a da ne proverimo kako to stvarno izgleda?” Tanja: ”Jel ti to mene pokušavaš nešto da smuvaš? Vozi, i ja bih išla sa tobom ali dok deca nisu na raspustu, ostajem kod kuce. ” Kako nas žene lako provale, ne mogu da shvatim. Izviđanje Tasosa, može da počne! Zbog obaveza na poslu, putovanje je nekolliko puta odlagano (Sorry Arso) ali je vikend 19-20. jun bio slobodan. Raspolažemo sa 48 sati. Jedino vremenska prognoza nije obećavala. Kolega bajker na ovom putovanju – Marčev. Producent, moto veteran, trenutno vozi novog Bandita 1250. Ovo je 15. motor u njegovoj karieri. Iako mu u civilnom životu ja dodjem kao nekakav šef, u svetu motora on je boss i moj mentor. Nedostatak saputnika je uticao na to da nema previše dobrih fotografija. Računali smo na novu kameru GoPro HD koju je Marčev upravo tada kupio. Na žalost, Marčev kao čovek koji nedeljno snima barem jedan TV spot, nije našao vremena da izmontira film sa ovog putovanja. Znate ono za obućara… Ova priča neće biti u formi putopisa. Na forumu je dosta pisano o Tasosu pa neću ponavljati ono šta je već rečeno. Prosto ću se pozabaviti nekim temama koje bi većini mogle biti korisne. Omiljeno pitanje: Šta poneti od opreme? Vikend putovanja imaju tu prednost što nosiš malo ličnih stvari pa možeš da uzmeš dosta opreme za ne daj Bože. Vreme u junu je dosta promenljivo tako da je oprema dosta važna. Za ovu priliku, pakujem se u Kappa bisage. Kaciga. Neposredno pre puta sam ispustio Schuberth C3 i upropastio vizir. Trebalo je da ponesem Nolan N43 Air. N43 Air je zuzetno praktična kaciga za vožnju po gradu ali je loša za duže putovanje i veće brzine. Iznad 130 km/h buka postaje neprijatna a trepavice se, od strujanja vazduha, zalepe za kapke. Kada pada kiša, voda se podliva i kvasi bradu. Sa druge strane, za vozikanje po Tasosu – idealna. Jakna. Poneo sam moju omiljenu letnju jaknu Clover AirTec. Strujanje vazguha kroz mrežice je fenomenalno. Ne postoji osećaj uparenosti od vrućine. Kada malo zahladni, prosto se iz džepa na ledjima izvadi mala kišna jakna koja ne propušta vetar. Marčev je nosio full Dainese opremu i povremeno mu je bilo vrućina. Sa druge strane, on je bajker koji je bukvalno preživeo dosta situacija u kojima je oprema odradila posao tako da nikada ne pravi kompromis. Ponekad, samo na kratkim rastojanjima, skida kacigu. Obuća. Umesto dubokih vodootpornih čizama uzeo sam plitke Sidi Doha, ”da mi ne bude vrućina”. Ja sam u životu uvek bio optimista. Da, u pojedinim trenutcima su mi noge bile potpuno mokre ali su se zbog toplog vremena cipele brzo sušile. Za razliku od iskustva na Zlatiboru gde sam se u istoj situaciji smrzao, u Grčkoj je problem vlage bio podnošljiv. Kišna odela - obavezno. Letnji pljuskovi u Grčkoj su kratki i intenzivni pa još ako uspeš i da obučeš odelo pre nego što si potpuno mokar, posle te boli uvo... dok sunce ne sine ponovo. Kišu sam do sada već apsolvirao ali grad ne. Kako to samo boli... Tokom putovanja smo nekoliko puta uletali u letnju oluju. Ovu fotografiju smo napravili par minuta pre potopa ispred Drame. Kakva drama… Reka na putu, automobili zaustavljeni, bare duboke do kolena, grad otkida po rukama i nogama, kacige zamagljene... A mi vozimo... ne zato što smo hrabri, već zato što nema zaklona u okolini. Spas nalazimo u samom gradu gde, uz fenomenalan giros, ja proslavljam pobedu naše reprezentacije nad Nemcima. Marčev ne slavi ništa – Bugarska se nije plasirala na SP 2010 . Inače, vožnja po pljusku ima i svojih prednosti. Automobili usporavaju jer brisači ne mogu da završe posao pa se lako pretiču. Zajednička vožnja iskusnog bajkera i (relativnog) početnika Na slici iznad: Marchev & Neša Ovoga sam se najviše plašio. Meni je ovo treća sezona a Marčev vozi već 25 godina. Ja volim da se vozAm i zijam na okolo a on voli da stigne. Ja vozim cruizera a Marchev snažan putni motor. Ja bih pravio puš pauzu na svakoj benzinskoj stanici a on popuši tri cigare dok mu natoče benzin i pali. On redovno plaća kazne za prekoračenje brzine a ja ne. Naravno, Marčev je svo vreme vozio napred. Trudio se da, gledajući u retrovizor, prati moj ritam ali se nekoliko puta desilo da ga za kratko izgubim. Samo jednom sam uspeo da ga preteknem i to greškom. Čovek krenuo da usporava da se isključimo sa auto-puta ka gradiću Keramoti a ja... gas. Što kažu na forumu: ”Al’ sam ga ofleko.” Posle smo išli 30 kilometara okolo. Pošto sam redovno zaostajao (kod preticanja i na krivinama), Marčev mi je dao dva korisna saveta. 1. ”Zašto pretičeš kao da voziš auto? Čekaš da nema nikoga iz suprotne trake. Motori, a narocito tvoj, su daleko startniji i treba ti samo par sekundi za preticanje. Iskoristi to. Osim toga, ne smeta da si malo drzak.” Marčev se zalepi iza automobila, ablenduje mu i svira. U 95% slučajeva, automobil su se pomerali u desno. Tako i meni otvori put. Preticali smo a da nismo prelazili u suprotnu traku. Za mene lično, ovo je suviše navalentno. 2. Jedan od problema mi je obaranje u krivinama. Da li zato što nemam dovoljno iskustva, da li zato što motor ima 350 kilograma ili se prosto bojim da obaram… u svakom slučaju u krivine ulazim dosta sporo. Kada kažem sporo, ne mislim baš na 30km/h. Često petama zagrebem asfalt a i gume nemaju chicken stripes. Ipak, kada vozim sa iskusnijim bajkerima, često zaostajem. Šta kaže Marčev? ”Nije problem obaranje u krivinama nego šta radiš izmedju krivina. Kada više oboriš motor, možeš brže da udješ u krivinu ali ne mnogo brže. Kada izlaziš iz krivine i imaš nekakav pravac – gas. Pre ulaska u krivinu – kočnica.” Marčev je pokušavao da mi objasni i neke tehnike koje je naučio na California Superbike School ali je to bilo suviše napredno za mene. Ma koliko ovo zvučalo banalno, radi. Na povratku sa Tasosa smo, promenivši stil vožnje, stigli znatno brže. To što je padala kiša nam je pomoglo da, bukvalno, sve preteknemo. Iako sam bio zadovoljan jer smo podigli prosečnu brzinu i znatno skratili vreme putovanja, generalno, zajednička vožnja bajkera iz različitih kategorija je frustrativna za obe strane. Marčev nije vozio onako kako voli i zna jer je želeo da bude fer i da me ne ostavlja na putu. Sa druge strane, ja sam, da ne bi zaostajao, često dolazio do granica svojih mogućnosti i to me je pravilo dosta napetim. Razmišljam, ako se bajkeri dele na one kojima vožnja znači zadovoljstvo od podizanja adenalina i na one kojima je sam osećaj vožnje na dva točka dovoljan za radost, ja sam, definitivno bliže drugoj grupi.