Zaspao sinoć, tako da u znak izvinjenja stiže sad podmornica i malo preko, i najava za dalje... Ulazak u podmornicu je kroz malo okruglo okno, merdevinama. Neopisiva skučenost dole, zagušljivost. Gomila ljudi je tu, ali se borim za svoj deo užitka, kao i za fotke koje će ostati kao uspomena, a i da se nadje za putopis naravno, mislio sam tad o tome. Sonar. Pritiskao sam dugmiće, okretao točkiće kako bih mogao da osetim mali deo te istorije. Svaki klik onih preklopnih prekidača kao da vraća vreme unazad. Upravljački deo. Okretao ventile... Eto me i za upravljačem. Kapetanova kancelarija, premala. Sve je na rastavljanje. Stočići, kreveti, stolice... sve stoji frontalno, pa se otvara kada treba da se koristi. Kreveti su na lanac, i spuštaju se sa "plafona" podmornice. Kažu da je brada dole obavezna, kao znak koliko su vremena proveli ispod vode. Vidi se ovde levo na narednoj slici, svuda po unutrašnjim zidovima podmornice prolaze kablovi, cevi, ventili, prekidači. Ludilo! Klonja... Ovo je ono što mislim da se zove mašinska soba. Dve ogromnebV12 mašine. Za kovanicu opet pokrećemo zvukove mašina, čuje se eho sonara, razgovori posade sa radio stanica. Za čas sve opet oživi. U ovunprostoriju se ulazi kroz uska metalna vrata sa velikom kvakom koja zabravljuje na sve četiri strane. U nastavku su merdevine, izlazi se iz podmornice na drugu stranu. Ostavljam celu ekipu napolju, vraćam se na početak, prolazim sve još jednom, sada bes telefona i slikanja. Zagledam detalje. Posmatram torpedni deo, periskop je u funkciji, fenomenalno. Miris tih materijala, drveta, ulja, sve te gvoždjurije... Miriše na istoriju i prošlost. Mala halica do podmornice je posvećena moreplovstvu i mornarici. Ne posvećujem previše pažnje ovom segmentu. Bomba sledi! Druga velika hala: motori, svemirski program i još što šta. Kao najava, ide slika... Ili... Obratite pažnju na količinu motora gore na terasicama... Do narednog pisanja....

Nakon izlaska napolje iz prve hale, bacamo pogled na spoljne eksponate... U pojedine može i da se udje. Izostao je fokus, al i je jasno šta se sa slike poručuje - palac gore. Unutrašnjos helića... A onda veeeliki transporti Antonov... Njegove mašine. Masu stvari koje sam želeo nisam mogao adekvatno da slikam. Ili su prevelike i ne znam kako da ih uhvatim, a da se lepo vide. Ili je pak prostor skučen, kao npr u bolničkom brodu ili podmornici... Svakako uživo je doživljaj do J. Čuti, videti, osetiti mirise, dotaknuti... Vraćam se na temu. Tovarni prostor i zadnja rampa koja je na pola otvorena. Donja kabina, navigatorska. I pilotska... Malo ubija pleksi kojim je ograničen ulaz u kabine, malo kontra svetlo, ali bolje ne može u pojedinim slučajevima. Upućujemo se u Lufthanzin dabldeker. Stajati ispod onolike grdosije je neopisivo rečima. Ogoljen kako bi se video presek i konstrukcija... Par stepenica gore-dole, sumnja postoji da neću znati kojim putem nazad. Dodatan problem je što nas je četvoro plus dvoje dece. Svako glavinja na svoju stranu. Ispalo sve dobro... Klonja. Ali samo za putnike... Na ovom nivou imaju tri ovakva reda, po dva sedišta - gornji, uži deo aviona. Biznis klasa... Djoka pit... Na'rani prasići i ne diraj dugmići... Srednji nivo... A onda izadješ napolje, i prošetaš se po krilu koje se ljuljuška na vetru... Odatle ko neće stepenicama, dobije džakče za pod guzicu i toboganom fijuuuu dole... Jesmo! Sale za tebe zadatak. Pošto uopšte nije upitno da li ćeš ići, kad odeš, ovde selfi da uradiš i da se sjuriš dole. Šala. A onda još malo od majke Rusije... A unutriiiii... Pored je pratnja... Isekao sam se kad sam ulazio, gledao sam na kontra stranu, kako sam prebacio pogled...ideš u ku. Jedan leži, jeda sedi. Hahahaha... Iskačemo. Bacamo pogled na... Probrljasmo i po njemu... U pozadini se vidi nos podmornice, upućujemo se tamo. Može da se udje... čuj da li sam "vozio"? Sutra idemo unutar nje...

Još jedna tura...omanja. Moju umišljenost u ovu novokreiranu realnost prekida neka muzika. Neko je ubacio evrić. Zavrteo se ringišpil iz 1900 i neke, pete, sedme. Ne mnogo mladje. Podsetio me na one horor filmove, sa sve ovom muzikom. Čitav doživljaj je znatno bolji sa oživljavanjem i pokretanjem svih ovih sprava. Kao vremeplov...samo se treba isključiti i prepustiti. Nije mnogo prošlo, eto i generatora koji je pokretan nekada parnom mašinom... Sa desne strane je i opcija nekog udarnog čekića koji takodje nekad pokretan na isti način. Malo izučavam. Kožni kaiš, spojen nekim koncem na krajevima...sve radi kao novo. Ne znam koliko se čuje na snimku pucketanje iz strujnog generatora - oživljava svu ovu gvoždjuriju. Uz stepenice, pa tamo gde sam stao. Odeljak posvećen železnici. Meni lično ne previše interesantno. Na snimku, sa leve strane, se vidi vitrina sa brdo detalja iz iste tematike. Deo posvećen fotografiji... Odozgo pogled na niz vatrogasnih vozila pored kojih sam prošao. Poljoprivredne alatke, i još malo horor zvukova. Gotovo je sa prvom halom. Ukupno ih je dve, velike. Plus jedna upola manja, i gomila spoljnih eksponata. Ispred direktno udaramo na... Sa platforme se direkrno ulazi na zadnja vrata aviona, prolazi se celom njegovom dužinom do upravljačke kabine, poznatijeg kao kokpit. . . . Kao začin za golicanje mašte današnje pisanje zatvaram slikom... Penjaćemo se gore, i proći sve njegove nivoe i segmente. Do nastavka sutra...isčitajte sve ispočeka, možda je nešto promaklo. Udrite po kritikama ili pohvalama Ćus!

Po ulasku u muzej formulica... A i prva letelica... Iza blagajne je... Odmah pada asocijacija na druga kolegu @abarth_maniac Pozdrav Ranko! Planetarac u glavčinama... Iznad glave.... A onda ulazimo u taj magični svet...prolazimo prva vrata...i odmah vau bum efekat... Šta da li znam da vozim? Daš mu evrić, sam ide. Oko Meseršmita sam se posebno zadržao. On i par slika iznad, Fock Woulf, trokrilac, su mi bile posebne svere interesovanja dok sam mladji i dok sam izučavao tu tematiku. Dame lakog morala? ...morala sam. Osvrt sa terasice opet na... . . .

Idemo dalje? Nešto ste se utišali... Valja li čemu ovo moje škrabanje? Nedelja, već oko pola 8 sam bio budan, kum takodje. Ostali spavaju... Idemo da prošetamo po kraju. Vatrogasna stanica je blizo (novi crveni MAN-ovi se vide unutra), apoteka, pošta, ogromna raskošna pekara, kafe pica restoran, dom zdravlja...sve što ti je potrebno. Tada zapažam onaj detalj sa kamp kućicama, kamperima, kabrioletima... Jutro je, ima rekreativaca koji džogiraju, raznih starnosnih doba. Svi se javljaju jedni drugima u mimohodu. Vazduh je izuzetno čist. Celo mesto je okruženo šumom i to se baš oseti. . . . Jutarnja rutina, oblačenje, 40ak min vožnje i eto nas, moj hajlajt ovog putovanja - Muzej tehnike. Na samom ulasku na parking zapažam skup old tajmera, skupljaju se polako. Da li je moglo bolje? Kez oko cele glave. Dalje nastavljam u slikama uz sitne komentare.... Ova Folcika me odmah asocirala na druga @travelman Crveni kabrio, sličan fazon njegovom. U prilasku već vidim da sve ovo izuzetno obećava... Oči su mi ko klikeri staklenci... ...bočni koferi koji podsećaju na one stare akt-tašne... ...žena bi crvenog Spajdera... ...a ovu malu Benkicu bi, kaže, za po gradu... Dok sam ja više za nešto poput... ...ili poput... A može i ovako nešto...samo ne u verzijama sa dve pedale. Gotivim ja kvačilo. Lik je u punom fazonu... Kakav luksuz... Kratak predah u hladovini, pa ulazimo u.... . . . Nastavak sledi...

Cupkate zbog muzeja? Do toga tek treba da dodjem. Hronološki. To je bilo u Nedelju....čitajte dalje nećete se pokajati. Ima dooosta slika odande. Subota ujutro: stukosmo po kafu kum i ja. Odigrah sa klincima Super Maria na Ninetendu. Odraše me. Dok žene mućkaju doručak, kum mi pokazuje zajedničko dvorište. Otvara garažu. Bajsevi, kućne stvarčice. Ono, po Srpski, nagurano svašta. Automobila oba napolju. Naravno sve otključano, landara pišore...ovde se svi znamo, ne krade se - kaže. I eto mog drugog oduševljenja. Nailazi. Kum kaže: Pazi sad. Suszana, mislim da mi kum reče da se tako piše, devojka u sredini sa naočarima, je Nemica. Restauira motore, vrh! Za svoju dušu, kao hobi, ne prodaje ih, svakog voli na svoj način. Engleski slabo priča, cepaće Nemački, kum prevodi. Spalili smo ga, mogli smo do jutra o ovih par lepotana. Moj favorit je definitivno Honda u samom ćošku garaže, sa svega 40ak hiljada km. Par slika, sa sve detaljima i do koje mere ona to detaljno radi... Fenomenala! . . . Polazimo od kuće. Kuma je shvatila šta moj pogled znači: Hoćeš ti da voziš? - Nego kako. Treba probati te Švabske puteve i naći im manu. Sledeće stajalište je Heildelberg. Kratak presek. U pomenutom gradu ulazimo u jednosmernu ulicu, zatičemo DHL kombi i iza njega merdžu, stajemo kao treći. Iza nas se slažu kola, jedna za drugim. Minut, dva, pet... Batica je sa kombijem zbog isporuke pošte blokirao ulicu. Stojimo skoro 5min, niko svirnuo nije. Je Bo Te. U BG bi se već sirene pušile, do tuče bi došlo. . . . Naš cilj je brdo Königstuhl, sa pripadajućim dvorcem, zidinama poput našeg Kalemegdana, i poznatim vozićima koji nas vode do vrha pomenutog brda odakle puca fenomenalan pogled. Vožnja vozićem je potpuni smor, ali da ga nema verovatno bih do gore morali peške... hahah...sedi i vozi se - pomislih u sebi. Pogled odozgo. Malo tehnikalija oko samog sistema, virnuo sam, što da ne... Malo dvorca i pogled na grad sa njega... Unutar njega vinsko bure, da li možete svatiti koliko.... Veliko. A onda u drugoj prostoriji još veće. Ženo, silazi odozgo!!! ...da da. Šestar. Ne kriju povezanost sa.... Odprilike to je to, kroz moje oči, ne previše zanimljivo. Šoferiranje kući, neverovatna doza opuštenosti u vožnji. Sve je nekako potaman, klizi, ide glatko. Nema stresnih situacija. Vozačka kultura je na baš visokom nivou. Presek kratak, opet: Priča kuma kako se jedno veče vraćala s posla kolima. Policajci koji su joj naišli u susret su se okrenuli, pošli za njom, pretekli je, upalili rotacije, stala je iza njih. Izašla su dva džijadžojca pokazali joj da ostane gde jeste, otvorili gepek, navukli gumene rukavice i ispred njihovog kombića sklonili udarenu mrtvu životinju sa puta. Eeeeej! Čudim se čudu. Zatim joj pokazali da nastavi put. Je Bo Te! Sklonili životinju sa puta...alal vera. Po dolasku nazad videsmo Roberta. Komšija iz iste zgrade. Zgrada ima svega tri stana, na tri sprata sa zajedničkim dvorištem. Kaže kum i on je bajker, ima neka dva besna motora, sigurno će da ti ih pokaže. Upoznaje nas... Robert ima skoro 60 god. Skroz vitak i vitalan čovek, zdrav, vedrog duha. Potpuno u tom, a kasnije i još u drugim starijim ljudima koje sam tamo sreo, vidim tu čudnu vedrinu. Naš narod je kako odmiče u godine umoran, istrošen, napaćen - stičem utisak. Robert ima Harlija za svaki dan. GS je uzeo početkom godine nov. Putuju on i žena sa njim. Švrljajući putevima videh dosta bajkera koji tuku u paru. Po licima, dosta ih je starijih. Uživaju u životu!!! ...nastavak sutra...

Ovo pisanije neće imati veze sa naslovom teme. Ali kako sam je namenio za sve moje potopise nastavljam u istom gasu. "Kako sam jednom dvaput išao u Nemačku" - ne nije greška u pisanju. Listaj, čitaj, pa ćeš videti. Petak, zapaljenje ranije s posla, karte za Baden-baden kupljene dva meseca ranije, u goste kod kumova, let u 15:20. Odmah na ukrcavanju sam uhvatio sebe da mozgam jednu avionsku tehnikaliju. Ljudi ciljaju vrata, i svoja sedišta, a ja po svome. Kome nije jasno, neka pita. Let lagan, brz, sve sa čas. Kuma došla po nas, 70ak km dalje, mesto boravka Kraichtal. Prvi utisak: putevi, vau! Tri široke trake plus zaustavna. Većina pegla oko 140, 150, sve teče glatko. Osetna promena, uredjen zeleniš pored puta, znatno mladja kola oko nas, prija oku sve ovo. Policije nigde. Njihovo mesto, po kuminoj priči, oko 3500 stanovnika, zove ga selom. Ja svaki put kad bi ga nazvao selom, zastala bi mi knedla u grlu. Ja sam ono doživeo kao malo Dedinje. Kuće uredne, ulice bez rupa, čisto, svaka kuća ispred ima cveće, sva kola parkirana isto - niz ulicu. Malo koja kuća da nema ispred kamper, kamp prikolicu, gliser, motor (ili dva), kabrilolet....ne preterujem. Prolazim već treći dečiji park, kao sa slike. Kako tako nešto nazvati selom. Ovako nekako... Pogled na mesto sa periferije. Svi, kako ona kaže prteni, putevi koji vode kroz šumu i okolne njive su asfaltirani. Neverica. Traktori se samo tuda kreću, ne silaze u mesto i centar. Sva mesta su povezana i tom putnom linijom. Imaju označene stazice za šetnju. Uz put klupice, odmorišta, drvene tendice. Nedaleko letnjikovac, slobodan za korišćenje za sve, uz prijavu opštini. Formalnost. Tu prave rodjendane u prirodi, prvi maj, roštiljaju...poput našeg Košutnjaka. Kaže kum svako mesto u okolini to ima. Dan tamo predugo traje, kasno pada mrak. Pitam se što nema ljudi na ulici, kaže ona pa skoro je pola 10. Gledam na sat, neverica. Kao u podne! Stomak blago zavija. Kumo vozi na tankanje, pa ćemo posle dalje... Kum donosi "Domaću rakiju". Objašnjava da to ne može baš kao kod nas. Ovo je rakija njegovog poznanika. Ima svoju voćku, ali ne sme da je on peče, već to rade oni koji imaju prijavljenu tu delatnost. Komplikacija koja me lično ne dotiče previše. Blaga, pitka, udri po koju. A onda po mezi, dalje nisam slikao, preuzela me glad i krkanje. . . . Žene u dokolici smišljaju kakav nam je plan za naredna tri dana... Ponedeljak veče je let za Bg. Na samu pomen kuma o tehničkom muzeju insistiram da nam to bude jedna od obaveznih destinacija. Prihvatam i odlazak u DM, Muler, i ostale prodavnice kozmetike i ženskih džidža bidža, kako bih udovoljio dragoj i spremio je za 6 sati obilaska muzeja - malo sam googlao, i video da je preogromno, a znajući da joj to baš nije svera intetesovanja....biće ok! I bilo je. ...nastavljam večeras....

Teško iz ovoga izvući bilo kakvu pozitivu. Kad krenem padaće, po svemu sudeći na pola puta će biti potop, a i u Trebinju će nas sačekati kiša. Do mora u Subotu, bila je ideja Dubrovnik, isto s. Po svemu ovome ja verovatno teška srca odustajem.

Da li si siguran? Ulazim sad već u metorološku nauku, teoretišem. 7mm kiše, kao. Pa ako je to po metru kvadratnom... Pa da li misle na 24h ili po satu? Sludeh se, tražim prodju.

Ljudi, kakvi ste vi sa stavovima za skup dole? Ići ili ne? Da i prebolim motor, pa da odem kolima, što mi se ne radi, opet, šta dole da radim(o) ako kiša odluči da sipa bez prestanka? Da sedim u sobi? Planirao sam možda Subotu i do mora da se spustim. Nije problem malo pokisnuti uz put, al ostalo....

@nafetS Nemam ti šta oprostiti, jer nisam ništa ni zamerio

@nafetS Ne ne. Komentar nije bio s tom namerom. Već stvarno kao najbolji izbor od ponudjenih, po meni. @Gordak985 Taj taj. Dragi mi Maler. Vozimo se već 3000km bez da grcne, da ga ne ureknem. Spremamo se i za Trebinje. U ljubavi smo opet Srećno s kupovinom.

Ja pre dva dana uleteo u woby, i uzeo womax dvodelna. Gumirana, šavovi lepljeni i šiveni, zelena boja, torbe sa rajfešlusom. Probao na moto jaknu, i preko moto lona. Top. Nisu testirane još na kiši. Nešto malo manje od 1500din.

Moj glas ide za Fazer

Nije mi uopšte zanimljivo da idem kolima, a i dole ako bude padalo, šta da radim...sedim u smeštaju?

Ode i ova. Ne zezam se. Lock.

Baci koju sliku...

Aktuelno.

@nafetS Srećno da te služi. Čuo sam za šta ti treba. Neka samo to imaju na sebi. Lock!

Uslužni oglas. Prodajem Scorpion EXO 510 Air kacigu u M veličini. Perla bela boja. Dobro očuvana. Nikad pala i slično. Kupljena u MaxMomentu. Poseduje pumpicu za obraze i sunčane naočare. Imam vrećicu i kutiju od kacige. Cena 70e. Lično preuzimanje u Beogradu, Voždocac ili Savski Venac. +381659981988 Nikola

Ovo što vidim me baš smara. Nadam se da će ovo sunce malo razmaknuti ove oblake bar za vikend....

@estel Samo da pozdravim. Videli smo se ispred DD moto-a prošli vikend. Prepoznao te sad sa slike.

Negde sam uhvatio detalj, da na forumu ima spisak šta sve treba poneti na duži put motorom. Nisam u stanju da ga nadjem. Može li pomoć u vidu linka i 200e u koverti... Šalim se, samo ovo prvo. Unapred hvala.

....kao fabrička! Bravo

@travelman Tako je. Ko odgleda, kao da je prošao turu sa nama. Hvala na gledanju i pohvalama Sale. Gajbe? Nemam pojma. Zatekli ih tamo. Bilo zgodno spustiti kacigu i stvari na njih. Na drugo pitanje: Čovek legenda. Dobro provedeno vreme s njim. Ponovićemo.