Jeste. To je Bobs vozio ... ali je posle tog putovanja prodao i kupio - Africu Twin ... ... ne sećam se tačno zašto, valjda mu nije baš lego jednocilindraš za takve duže ture ... uostalom, pošalji mu pp pa nek ti on kaže o tom modelu šta te zanima ... Koliko se sećam, reče da je motor veoma neozbiljan, šta god mu to značilo... Afrika mu izgleda odgovara. Meni je ovaj motor zanimljiv. Oprostio bih mu i taj ružni far. Mislio sam da je lakši, s obzirom kako uštogljeno izgleda...

Hvala drug. Samo da otopli, eto mene bajsom kod vas u selo, Hvala. Navede me par puta vožnja prema Valjevu, tako da ću prihvatiti poziv za kafu. Hvala. Sve se može, kad se hoće. Ja da imam apenca, nebi mi bio problem ni sa njim da odem bio gde. Samo, ako je vazdušara, napraviš par pauza više i to je to... Malo mi je trebao ispustni ventil, pa sam putopis k´o knjigu napisao, nebi li se malo oraspoložio. Nije mi bilo teško, jer sam uživao dok sam to radio. Hvala svima na veoma prijatnim komentarima.

@Rade Viš, nisam pomislio na to. Gde bi mi bio kraj da sam išao i na off, opisivajući svaki kamen koji sam sreo pokraj puta, i šta se desilo sa njim kad sam prošao. Šala mala. Ove godine će biti više vožnji, mahom offroad. Slike koje si postavio su bile mesec dana posle, a do tad se nisam smeo upuštati u off bez pratnje. Sada bih smeo. Neću još ništa da odajem, da mi se ne izjalovi, svakako ćete biti obavešteni (mislim na sve, da ne misliš da sam počeo sa "Vi" da Te oslovljavam). To "čika" ja iz poštovanja, drugari smo mi, iako si čika. Inače Transalp se polako modifikuje kako meni odgovara. Sad sam stao sa projektom, zbog nekih obaveza, ali do proleća će biti gotov. Živ mi bio Rade! Hvala Mile. Vidiš kako čovek zna. Pogledao sam u kartu i to je ta deonica, samo nisam znao kako se zove, pa sam stavio Durmitor, a Durmitor tek posle dolazi. Hvala na ispravci, prepravio sam video. Hvala vam ljudi na komplimentima i na željama za više putovanja, biće ih mnogo više ove godine valjda.

Hvala Mikeli! Znam da sam trebao da istog momenta odem, ali eto, greška. Živ mi bio, pa se Bože zdravlja vidimo na leto! Čika Rade, hvala do neba! Kad čovek vozi srcem, sve je moguće. Džaba bi mi bilo da sam imao više para, verovatno bi sve ovo drugačije bilo, ovako, sve na knap je bila prava avantura. A zašto nije petica, ne znam. Ni u školi nisam mogao da imam 5, zbog uvlakuša. Pada mi na pamet svašta gde sam pogrešio, ali da ne tupim, bolje da mi vi olakšate... @Kolege bajkeri Hvala vam na pozitivnim komentarima. Da nije vas bilo, verujem da ovaj putopis nebi imao formu, kakvu sada ima. Živi mi bili i vidimo se na drumu!

Drago mi je da ti se svidelo moje pisanije. Nisam ni sam znao da znam da ovako pišem, ali eto, čovek na ovakvim putovanjima i nauči nešto o sebi.

Ma nije strašno puno, dešava se i najboljima. Drago mi je da ti se sviđa putopis. Dogovorili smo se za kafu! MAKSI ENDURO POZDRAV! Hvala kapetane. Vašoj (našoj) enduro ekipi posebno zahvaljujem, jer najviše sam i zbog toga ušao u svet motociklizma. Živ mi bio! Ma ništa strašno, važno da je glava na ramenima. Motor funkcioniše to je bitno, jedino što još uvek nemam vizir, al´ će da ga kupimo. Hvala Peđa na pohvalama. Drago mi je da ti se svideo putopis. Javiću se sigurno, kada budem u okolini KG-a! Moj broj je 066/136-692, pa ako bilo kome treba nešto na teritoriji Zrenjanina, da se preveze autoprikolicom ili pomogne nešto, tu sam na raspolaganju. Treba pomoći čoveku uvek. Kao što neko reče, na sebe sam bacio veliku obavezu da sledeći putopis bude još bolji, mada poznavajući sebe, sigurno će biti. Veliki pozdrav svima i vidimo se na drumu!

Mapa 3. dana Pređeno nešto preko 550 kilometara za nekih 9 sati

Hvala! Znam. Jedan od razloga da odem na Adu Bojanu je Sinketov i Tvoj putopis. Vi ste pobedili sa duhovitošču u tom putopisu... Hvala! Nikom ne škodi da se malo nasmeje i drago mi je da sam nekome ulepšao ove zimske dane. Imaš svakako moj poziv za piće i, Bože zdravlja upoznaćemo se, bilo bi mi veoma drago! Živ bio! Hvala kolega. Sada zamišljaj, u proleće realizuj!

3. dan Prethodne noći sam zaspao negde oko 23h. Nisam ni skidao opremu sa sebe, legao sam sa sve pantalonama i jaknom sa protektorima i pokrio sam se sa dva ćebeta, koje sam uzeo gde i sunđer, i naravno ništa bez vunenih čarapa, koje nosim i kad je leto na put. . Pošto sam spavao na platou ispred Gornjeg Ostroga, hladan vetar je zujao sa svih strana i šamarao isturene delove tela. U neko doba noći budim se i uzimam potkapu iz torbe, jer je bilo jako hladno. Konačno sam mogao da zaspim. Dok sam spavao, osetio sam da me nešto budi iz sna. U tom trenutku nisam bio siguran šta je bilo u pitanju. Polako otvaram oči i primećujem da kiša sipi, ništa strašno. Nije mi se ustajalo iz "kreveta", jer je bilo fino i toplo. Napolju je sigurno bilo oko nule. Dah je prosto ledio u vazduhu. Bilo je pola četiri kad sam otvorio oči. Nakon nekog vremena izležavanja u krevetu, rešio sam da se dignem iz kreveta. Okrećem se oko sebe i vidim na stotine ljudi oko mene, poređani kao sardine, samo im oči vire iza nekoliko slojeva ćebadi. Njihovi skriveni pogledi govore da im se još ne ustaje iz kreveta. Bilo je življa raznog doba, od dece predškolskog uzrasta, do starih baka i deka. Obuvam čizme i silazim do sanitarnog čvora, pre nego što su na stotine ljudi krenuli. Ispostavilo se to kao odlična ideja, jer kad sam se vraćao nazad do platoa, ljudi su u kolonama krenuli ka sanitarnom čvoru. Dok sam se vraćao, čuo sam da treba da se okupimo u pola šest ispred grobnice, jer se već u šest ulazi. Slažem ćebad i zajedno sa sunđerom ih vraćam na njihovo mesto, odakle sam ih i uzeo. Nakon toga sam spakovao stvari i otišao do motora da ih nakačim, i da odmah posle služenja, krenem na put. Koristim priliku da odmah u pola šest stanem među prvima u red. Dok sam čekao u redu, primećujem da još ljudi leži u improvizovanim krevetima. Ne bi se ni meni žurilo da sam udaljen 100 kilometara, a ne ne 500 i nešto kilometara. U šest sati dolazi monah i otvara kapiju, koja vodi do grobnice. Iako sam bio ubeđen da će ljudi poštovati red, grdno sam se prevario. Bilo je kao u megamarketu. Zar moraju da budu nekulturni toliko. Pa ni meni se toliko ne žuri. Ali dobro, nije strašno. Nakon što sam posetio grobnicu sv Vasilija, reših da odmah krenem, dug je put predamnom. Silazim stepenicama do platoa, koji vodi do kapije Gornjeg Ostroga. Ispred kapije se nalazio motor spreman za polazak... Stavljam ključ u bravu, palim motor i povratak kući može da počne. Serpentinama silazim do Donjeg Ostroga, stajem, prekrstim se i nastavljam put prema magistralnom put za Nikšič. Put koji vodi do magistralnog puta za Nikšić je nov, popravljen pre nekih 3,4 godine u isto vreme kad i put kojim sa došao do manastira. Inače ovim putem sam trebao da dođem, ali sam pogrešio na raskrsnici na kojoj se nalazim. Sa magistralnog puta sam trebao da idem samo pravo, ali sam tu napravio grešku i skrenuo levo starim putem, koji vodi do Danilovgrada. Na toj raskrsnci se nalazi restoran "Glava Zete". To mi je reper za sledeći put, kada budem došao. Znači samo pravo. Nedugo zatim, stižem i do raskrsnice na magistralnom putu za Nikšić. Tu skrećem desno i nastavljam put ka Nikšiću. Posle par minuta ulazim u Nikšić i tu obilaznicom dalje idem ka Šavniku. Ubrzo sam izašao iz Nikšića i krenuo ka Šavniku. Put je malo uži i lošiji, nego što sam očekivao. Nailazim na putokaz, na kome piše Šavnik. Dobro je,na pravom sam putu. Kad sam pričao sa bratom, koji je prolazio kroz Nikšić i išao ka Šavniku, reče mi da je put nov novcat, što potpuno drugačije u mom slučaju. Naposletku smo uzeli kartu i ustanovili da sam ja išao starim putem za Šavnik. Nema, veze, sigurno je stari put lepši... Nastavljam dalje starim putem za Šavnik. Put u principu, iako se ne koristi, izgleda sasvim pristojno. Pošto na tom putu nema nikoga (nedelja je i pola sedam je ujutru), koristim priliku da malo opuštenije vozim. Kako se put polako uspinje, postaje malo svežije, pa sam digao vizir, da me jutarnja rosa rasani i osveži. Sve je to propraćeno Suncem, koje se rađa iza okolnih brda. Trenutak, koji sam poželeo da malo duže potraje. Priroda polako počinje da se smenjuje. Kamenita podloga prelazi u polukamenitu podlogu i postaje sve malo pitomije. Put je i dalje za uživanje voziti. Vozeći se dalje, primećujem da ima par pravaca. Na trenutak sam pomislio da će na kraju svakog pravca biti lakat krivina, baš kao i kod mene u ravnome Banatu. Ali nije na svu sreću. Narednih 50-tak kilometara skoro sve je, pa isto. Stajem u par navrata da slikam po nešto zanimljivo. Nailazim na Bubu parkiranu usled ničega. Okolo je sve ravno, nema nikoga. Imam i ja Bubu kući, pa mi je bilo zanimljivo je videti. Vrhovi okolnih planina su magli i po koji se uspe videti. Iako sam na malo većoj nadmorskoj visini, prijatno je voziti. Nisam imao potrebu da uzmem zimsku postavu ili pak zimske rukavice. Opet nailazim na jedan pravac i tu stajem da napravim "mini fotosešn"... Nakon što sam završio sa slikanjem, nailazi jedan auto i staje pored mene. Mladići neki stali, pitali se, kažu da mi baš zavide što vozim. Rekoše oni konzervirali motore do sledeće godine. Tako sam i ja hteo, pa vozio do decembra. Odoše oni svojim putem, ja još malo zverao okolo, pa sam i ja polako. Dok sam slikao, ne videh da mi se upalio efekat "crno-belo", jer mi je sunce išlo direkt u ekran, tako da je par slika pogođeno ovim efektom. Na sledećoj slici je baš lepo čučnuo efekat "crno-bele" boje... Polako izbijam na taj put pred Šavnik. Put je mnogo bolji, asfalt se crni. Par kilometara posle počinju serpentine. Malo sam se uživeo u vožnju. Posmatram okruženje, koje je primilo jesenje bolje. Lišće počinje da pada na put, stvarajući gomile, koje vetar raznosi na sve strane. Kao da sam u bajci. Nekoliko minuta kasnije desilo mi se nešto, što sam mogao da sprečim. Još kada sam krenuo od kuće, primetio sam da mi je poluga zadnje kočnice bila visoko podignuta i bila je previše osetljiva na dodir. Pošto sam već krenuo, rekoh, kad dođem u kamp na Adi Bojani, tamo ću je spustiti. Kao što znate, kasno sam došao u kamp i bilo mi je u glavi samo da razapnem šator i legnem. E tu je bila greška. Pre Šavnika su krenule malo oštrije krivine. Iako je put bio previše idealan, ja sam se uživeo i kao takvog sam ga i posmatrao. Ispred mene krivina u krivini. Prebacujem u niži stepen, zadnji točak odskače od neku grbu na putu, mene malo podigne i odvojim se nogama na trenutak od fuzastera. Priliko ponovnog vraćanja (sve se to desilo u 100-tinkama sekunde), stajem svom težinom, ne na fuzaster, već na polugu zadnje kočnice i točak blokira. Gubim kontrolu nad motorom i padam sa motora. Brzina je bila negde oko 40 na sat. Drljam 3.4 metra po asfaltu i zaustavljam se. Istog trenutka ustajem i idem do motora da ga podignem. Jedva dižem motor, koliko su mi se ruke tresle i stavljam ga na ćopavu. Gledam po sebi da li imam neku ozledu, nemam, čak nema ni tragova na pantalonama kako sam drljao. Oprema je odradila svoje. Gledam motor. Nije loše prošao, samo je pukao vizir (veliki vizir i dodatak), za ostalo je zaslužan kreš bar. Gledam da li ima nekih oštećenja još, nema. Pravim pauzu od pola sata da se smirim. Da pušim cigare, sigurno bih kutiju popušio. Nakon pola sata rešim da polako krenem. Sedam na motor i idem 50 na sat par minuta, čisto da vidim da li je sve u redu. Sve je u redu. Dosta vremena sam razmišljao o tome kako sam na glup način pao, jer sa svo teđinom stao na tu polugu. Ali dobro je sad, važno da je glava na ramenima. Stižem i polako i do Šavnika. Iako više nisam slikao, jer mi je i baterija bila pred izdisajem, a i nije mi se više stajalo, jer sam već odavno omašio tajming. Stajem na trenutak u Šavnik da popijem vode i odmah polazim. Dolazim i do Žabljaka. Ovde sam trebao da noćim negde. Nailazim i tablu za taj kamp, gde sam trebao levo da skrenem i nekih kilometar ima do kampa. E sad nešto razmišljam. Prvobitni plan je bio da od Ade Bojane idem sve isto, samo što bih produžio put od Ostroga do Durmitora u istom danu. Sva sreća da to nisam uradio, jer bi me sigurno mrak uhvatio u ovim nedođijama. Ko zna zašto je sve to dobro. Prolazim i most na Đurđevića Tare. Nisam stao, samo sam usporio da malo zveram. Sledeća pauza mi je tek bila u Pljevlji. Imam nešto sitnine, ali mi se ne da potrošiti. Sipao u Danilovgradu i odatle nisam puno potrošio. Više su koštale čokoladice koje sam kupio, nego gorivo koje sam sipao. Šta ti je mali potrošač. Pauza od 10 minuta i ubrzo sam bio na granici. Na crnogorskoj granici ispred samo dvoje kola, nema gužve. Dolazim i ja na red, brzo me legitimišu i u roku od dva minuta sam već bio na srpskoj granici. Predajem dokumenta i čekam. Vidim carinik me nešto mrko gleda. Pitam ga da li je sve u redu, kaže pa nije. Šta je sad?! Kaže, moraš da skineš kacigu i naočare, da vidim da si to ti. Dobro nije problem, i skinem ja kacigu. Vraća mi dokumenta i odmah sam krenuo. Opet sam u Srbiji. Htedoh da se javim mojima odmah posle granice, ali ajde, javiću se kod Nove Varoši. I tako i bi. Prolazim Prijepolje i stajem malo pre Nove Varoši. Kažem sve je u redi, uputio sam se kući. Nisam hteo da kažem da sam imao pad, gde da ih sekiram. Posle razgovora sa mojima, zovem buraza da se i njemu javim. Njemu kažem da sam pao, i kad sam mu rekao gde sam pao, on ne veruje. Kaže pa tu te najbolji put, gde tu da padneš?! Rekog, jbg sad, pta da radim. Upozorio me je da uvek ima patrole u Novoj Varoši. Ok kađem i završavam razgovor. Odmah sam krenuo i pre nego što sam ušao u Novu Varoš, patrolna kola. Idem 50 na sat svakako, tako da ne brinem. Ulazim istom brzinom, i negde u centru blicaju mi kola u susretu. Reko, znam video sam. Ne, patrolna kola su bila i na izlazu. A zato su mi blicali... Idem ka Užicu. Put od Nove Varoši prema Užicu je odličan. Ovaj put i put Kraljevo-Raška su najbilji putevi u Srbiji. Ne vozim sporo, a u istom trenutku uživam. Ne mogu baš brzo voziti kao što sam vozio, jer ubi vetar bez vizira. Prolazim Užice i idem dalje prema Valjevu. Put od Užica prema Valjevu je nešto lošiji, dosta kolotraga ima, ali može lepo da se vozi. Od Kosjerića do kuće se prebacujem na autopilot, jer sam ovim putem išao dosta puta. Posle Valjeva stajem u Koceljevo da sipam gorivo. Dok sam sipao gorivo, čujem ja neku V mašuinu kako prolazi. Ko bi drugi nego kapetan Kepo. Ode čovek prema Kosjeriću. Sipah gorivo i krenuh dalje, nema više pauze do kuće, u tom trnutku sam pomislio. Kod Iriga mi pukne sajla kvačila. E reko jbg sad. Stajem menjam sajlu i nastavljam dalje. Prolazim kroz Novi Sad, natempirao sam se na zeleni talas i kroz deset minuta sam bio na Zrenjaninskom putu. Tu vozim daleko od ograničenja, i ubrzo sam ušao u Zrenjainin. 10 minuta posle stajem ispred garaže svoje kuće i ulazim u nju. Parkiram motor, skidam opremu sa motora i odlazim da nešto jedem. Pozdravljam se sa mojima, keva po obećanju pile ispekla , jedoh i odoh da malo odmorim. Kako sam skinuo opremu sa sebe, bacio sam se na krevet. Okrenuo sam se tako da gledam ka plafonu. Misao ovog putovanja, kroz slike, mi se oslikavala na plafonu. Sabiram utiske, u većini slučajeva dobre i memorišem ih u moždanim vijugama. Jednog dana ćemo se opet prisetiti svega ovoga... KRAJ Slika, zbog koje sam i otišao na more... Ja sam ovaj u sredini.

Aaaaaaa, ne mogu da verujem! Kliknuo sam back, taman kad sam bio pri kraju! Taman sam sve lepo napisao. Sad ću u inat još lepše da napišem.

Jasno mi je šta hoćeš da kažeš. Veći je gušt kada se na ovakav način planira putovanje. Jedino je moglo biti zeznuto da sam bio kažnjen, onda to "knap" i nije preporučljivo. Ali svi mi idemo da se vozimo, ne da budemo kažnjavani... Želim ti svu sreću u drugom pohodu na Hilandar. Ja ću sigurno ići na Hilandar. Najviše bih voleo da to bude spontano, baš kao i ovo putovanje... Hvala. BIćete obavešteni s proleća, neće da ne bude. Razumete me onda kako sam se osećao, kada sam posetio ovu uvalu. Nije nešto poznata, ali je se ja sećam baš zbog toga. Inače put Andrijevica-Podgorica je stvarno super put, ali ja nisam znao da je put isuviše spor, s obzirom da sam prešao veliku kilometražu tog dana. Da sam išao kanjonom Morače, stigao bih na vreme, ali kanjon Morače je već viđen više puta, tako da skoro neću ići njime. Ja pre kampa... Ja posle kampa... :D Hvala na kontinentima (što bi plavuše rekle)!

Ne verujemo, dok ne vidimo slike... Čestitam na odličnoj kupovini!

Hvala kolega! Znam Baju! Mislim da je i dalje lud za BMW-jcima. Ima ih baš dosta... Nema puno kampova u okolii, tako da većina zna o kom se kampu radi. Bez lažne skromnosti jako sam se dvoumio da li da uopšte krenem putopis. Mislio sam će putopis biti "Deja vu" za većinu ljudi, pa zbog toga. Ipak sam na kraju rešio da napišem kako je bilo, da na što slikovitiji način opišem splet događa, koji su me pratili tokom putovanja. Pokušvam da mi svako putovanje bude urezano u moždane vijuge. Ko zna šta će biti kroz dvadeset godina, možda opet nešto slično pokrenem. Nikad se ne zna! A za zgodnu pratilju si u pravu, radim na tome. Sutra ću završiti putopis... Hvala svima još jednom na praćenju.

Mapa 2. dana Pređeno oko 360 kilometara.

Idemo dalje... Posle poslednje serpentine, nailazim na selo Njeguši. Odmah posle table nalazi se kao neki restoran, nisam obraćao pažnju, jer sam samo prošao. Ulazim u nacionalni park. Priroda je prelepa. Setih se opet onog kampa i žalim što nisam na ovakvom nekom mestu kampovao. Žali bože zašta ljudi uzimaju pare... Jako mi se sviđa ovde. Iako je prijatno vreme, oseća se miris sveže zapaljenog drveta, koji me opija. Nailazim na etno sela pokraj puta i van puta, kao i etno kuće sa domaćom proizvodnjom kajmaka, šunke, pršute,... Šteta što sam knap sa parama, da ih imam dovoljno, ne bih žalio centa na kupovinu ovih đakonija. Put je fenomenalan za vožnju. Lepo drži guma, može da se fino pegla. Krivina za krivinom... Ubrzo, zelenila je sve manje i manje i okruženje postaje da bude krševitije... Već odavno sam van civilizacije. Skoro da nema ni jedne kuće, i to što ima, sve je napušteno, ruinirano... Put počinje da se sužava i da bude lošiji, što je propraćeno malopre navedenim činjenicama. Polako stižem do sela Čevo. Čevo je teritorijalno najveće selo katunskog područja Lovćena, u kom se nalazi. Spominje se u kotorskim pisanim izvorima još 1335. godine. Na severo-istoku se prostire do planine Kopitnik, na zapadu do Papratnog Dola, u severnom uglu i po stranama oko njega se prostire selo Križev Dok, a istočno od Križev Dola, u krajnjem severo-istočnom delu dopire do sela Kuti. Na jugo-zapadadnoj ivici čevskog polja je seoce Zaljuće. Čevo je udaljeno od Cetinja na oko 27, od Podgorice 57, a od Danilovgrada oko 30 kilometara. Danas retko da ima ljudi u ovom selu. Prošao sam pored sela ko da ga ni nema, a ranije je bio centar ovog regiona. Dalje me put vodi do Danilovgrada. Put je sve gori i gori i samo sam jedan automobil sreo na ovom putu, Put je toliko loš, da trava od 10tak cm raste iz njega... Nije samo problem kod nas da ljudi napuštaju sela. Genaralno problem je u svim državama bivše Juge. U selima mahom ostaju ono malo naših starih, koji su jedva živi. Dok je njih, biće dobro, posle, ne znam, videćemo... Četiri sata je popodne. Iako je plan bio da kampujem na Durmitoru, to se u tom trenutku činilo nemoguće. Pošto sam svakako planirao da odem pod Ostrog, tamo ču i noćiti, znam da ima konak.Stižem do Danilovgrada. Tražim pravac za Nikšić. Put Danilovgrad-Nikšić je bukvalno staza za formulu 1. Crni se, nov novcat put. Koristim ga da malo brže stignem i već posle par minuta sam bio blizu Nikšića. Nailazim na tablu "Ostrog" i tu skrećem desno. Puta se sećam kroz maglu. Ubrzo se u planini pojavljuje i manastir Ostrog. Prizor je spektakularan. Pokušavam da nađem pravi put i po treći put na ovom putovanju grešim smer. Vozim ja i vozim i mesto da mi manastir bude sve bliži i bliži, on je meni sve dalji i dalji, dok nije skroz nestao sa vidnog polja. Znao sam da sam pogrešio, ali gde ovaj put dalje vodi? Opet sam dospeo u Danilovgrad! Stajem ja na pumpu, da sipam gorivo i da se konsultujem sa pumpadžijom. Kako mi reče, vratio sam se starim putem Nikšić-Danilovgrad. Kaže da se nebi vraćao ponovo istim putem, imam novi put koji vodi do Ostroga. Pokaže mi smer, pozdravih ga i odoh. Put je nov i širok i kao takav vodi do samog Ostroga. Kako mi pumpadžija reče, pre tri, četiri godine je izgrađen. Sećam se kao klinac, da je put prema Ostrogu uvek bio strašan, kad se setim da su se jedva mogla obići dva automobila. Stižem do donjeg Ostroga. Još jedna kratka prilča. Kad god smo se vraćali kolima sa mora, obavezan je bio odlazak pod Ostrog. Dugi niz godina smo išli i otac je rešio da nas sledeće godine krsti pod Ostrogom. I tako i bi... Bilo je to 2001 leto gospodnje. Jul mesec. Vraćali smo se sa mora, cela porodica. Otišli smo prvo u donji Ostrog, da se konsultujemo sa sveštenikom oko krštenja. Trebali smo da se krstimo sestra, brat i ja. Sve može, ali nam treba kum. Pošto naš kum iz sela nije bio u mogućnosti da dođe, krenuli smo u potragu za kumom. Nedugo zatim, smo ga i našli. Čovek, takođe sa porodicom, traži kuma za svoje dvoje dece, mojih godina su bili. I tako, moj otac je pristao da bude kum njegovoj deci, a on je pristao da bude kum nama troma. Pre nego što je ceremonija krštenja počela, seli smo u hlad da se malo bolje upoznamo. Čovek je poreklom iz Tuzle, ali živi i radi u Kanadi. Na odmor je došao sa porodicom u Krašiće, pa je nakon toga odlučio da ode pod Ostrog da krsti decu. I tako i bi. Ceremonija je počela i trajala nekih tri i po sata, što je nama deci teško palo, s obzirom da je bilo veoma toplo. Kada se ceremonija završila, pao je dogovor da svratimo do restorana, koji se nalazio blizu Ostroga. Na nesreću, taj restoran nije radio. Pošto moji uvek negde žure i nikad se ne svraća usput, dogovorili smo se sa kumovima da se sledeće godine vidimo na moru. Razmenili smo kontakte, on nam je dao njegovu e-mail adresu (u tom trenutku mi nismo ni znali šta to znači). On nam je objasnio da ga možemo kontaktirati preko te adrese, ali moramo da imamo kompjuter. Koji bre kompjuter, prvi put sam Segu Megu dobio četiri godine posle... I tako prođe i ta godina. Naš kum iz Zrenjanina je kontaktirao našeg kuma u Kanadi preko e-mail adrese par puta. Naredne godine, kad smo pokušali da ga kontaktiramo, nismo uspeli, jer adresa koju nam je dao, više ne postoji. I tako. Par godina posle, kad sam dobio prvi kompjuter i internet, pokušao sam da ga nađem, ali nigde ga nema. Moraću ipak malo ozbiljnije da se potrudim, ipak mi je on kršteni kum. Da nastavim dalje.Dolazim do donjeg Ostroga. Silazim sa motora, skidam opremu i ostavljam je na motoru. Peške prilazim Donjem Ostrogu. Odlazim da se pomolim i da upalim sveću. Nisam se puno zadržavao. Vraćam se do motora, oblačim opremu i idem do konaka da pitam za smeštaj. Na samom ulasku u konak bila je velika gužva. Dođem nekako do recepcije da pitam za smeštaj, kažu mi da su puni, nema mesta. Uputili su me da odem do Gornjeg Ostroga, da pitam tamo za smeštaj. Nešto ne mogu da se setim da je tamo neki konak, ali dobro. Prilazim Gornjem Ostrogu, gužva je sve veća. Nalazim mesto za parkiranje i tu ostavljam motor. Polazim ka manastiru. Odlazim prvo da posetim sv. Vasilija čudotvorca. Ispred mene red. Stojim u redu i čekam svoj red da uđem kod sv. Vasilija. Kako sam poslednji put bio daleke 2001. godine, a tad sam bio malo dete, nisam znao da treba nešto da donesem sv. Vasiliju. Za sledeći put znam. ubrzo dolazim u grobnicu, pomolim se i izlazim napolje. Nakon što sam izašao, reših da odem da vidim za konačenje. Dok sam prilazio platou ispred manastira, videh da ljudi uzimaju sunđere i nameštaju ih na platou. Nađoh se u čudu, pa ne će valjda ovde spavati?! Na kraju sam i ja sam uzeo sunđer i dva ćebeta i našao prikladno mesto za spavanje. Nakon što sam namestio "krevet", otišao sam do motora da uzmem iz kofera nešto da jedem. Vadim salamu, krišku hleba, luka i udri. Kad sam večerao, uzeh ono pivo što mi ostade od sinoć i sve to poklopim u stomaku. Ležem u krevet i ne može mi san na oči. Gledam u zvezdano nebo i sabiram utiske današnjeg dana. Nisam puno prešao, ali sam proživeo štošta. Dok sam to pomislio, već sam zaspao. Sutra je dug put prema kući...

Zanimljiva stavka ovog mog putovanja je ta da se ni nisam kupao u moru... Imamo okolo prirodnih lepota. Dovoljno je da se samo ode nekim drugim putem i video si nešto novo. Ja sam samo video da je put Andrijevica - Podgorica ucrtan na mapi i ništa više mi nije bilo potrebno. Hvala za pohvale, pokušaću da večeras završim drugi dan...

2. dan Ovaj dan je na mene ostavio najveći utisak na ovom putešestviju. Prethodnu noć sam zaspao negde oko 12h. Na svu sreću po mene, spavao sam odlično, kao u krevetu. Ujutru ustajem negde oko 7h. Gledam kroz šator, tu je motor. A ko da ga dira, kad nema unaokolo žive duše (dobro, tu su krave i bik, al´ ga valjda neće oni ). Izlazim iz šatora. da se malo proteglim i da odem do sanitarnog čvora. Mislio sam da se bacim pod tuš, ali bi ladno, tako da sam ipak odlučio da to ostavim za kasnije. Ubrzo sam počeo da pakujem šator i oko pola devet sam već bio spreman za polazak. Palim motor i odlazim do recepcije. Na vratima recepcije piše da radi od 10h, a u tom trenutku bi 8:30. Gledam okolo i u tom trenutku dolazi čovek, koji drži prodavnicu pored. Kaže mi da čekam do 10h. I ovde počinje peripetija. Pametan bi se istog trenutka okrenuo i otišao, ali ne i ja. Ceo život sam teška poštenjačina i šta god sam koristio, uvek sam uredno platio, bio to čak i kamp na par sati sa sve smrdljivim sanitarnim čvorom. Kažem mu da sam kratak sa vremenom i da moram da idem. Sinoć sam došao, nije bilo nikoga, ni sada nema nikoga. Nisam koristio kamp ni 8 sati. Sad će on da zove gazdu, da vidi šta da radimo. Nakon završenog razgovora, kaže mi da u blizini ima neki hotel i da odem na recepciju da platim "smeštaj". Ništa, odem ja do tog hotela. Ulazim u hotel, a na recepciji nadrndana recepcionarka, koja mrzi samu sebe. Nisam ni krenuo da je pitam, ona meni "Šta oš?" E Čedo budalo, trebao si istog trenutka da se okreneš i odeš. No, kažem ja njoj da me je poslao gazda kampa kod vas da platim za smeštaj u kampu. Ona meni, pa što kod mene, kakve ja veze imam sa tim?! Gledam ja nju i pomislim da li je ova normalna?! Ma jeste verovatno... Meni je rečeno da dođem kod va, a pošto sam vremenski ograničen, ja bih odmah pošao i krenem ka izlazu. Sedam ja polako na motor, kad eto ti nje izlazi iz hotela, sa štiklama od 20cm (kako uopšte neko može da hoda u tome). Ide gospođica, nabada s guza na guz, a okolo farma (otud i one krave i bik). E seljanko jedna, mislim se, mene si našla da za*ebavaš. Kaže mi da je čekam ispred recepcije. I tako i bi. Posle pet minuta čekanja, eto ti nje. Otvara vrata i ulazimo. Traži mi ona lične isprave, predajem ih. Pita me kad sam došao, rekoh sinoć oko pola deset. Pa što niste onda platili?! Pa nije bilo nikog, rekoh. Dobro, kaže ona meni (ali nije bilo dobro). Krene ona nešto da piše, pita me kako sam došao, rekoh motorom. Piše ona motorom. Šatora koliko imam, kažem jedan. I piše ona nešto i piše... Šta li piše koji moj. Pritom ja brojim neku sitninu iz džepa, što mi je ostalo od sinoćnog kusura, prilikom kupovine piva i ostaloga. E sad je usledio šok! Kaže ona meni 10.5 €! Ja onako gledam, šta 10,5€?! Kaže toliko košta sve ovo. Nisam se bunio, već odoh do motora da uzmem papirnu od 10€ i predajem joj. Dobijam ja priznanicu, a na priznanici ko da je crtala smajlije koji me za*ebavaju i govore Čedo budalčino! Zamislite šta je sve pisalo na priznanici: - osoba 1 - 1.5€ - šator za 1 osobu - 1.5 € - mesto za šator 1.5€ - motor 1 - 1.5 € - osiguranje za osobu 1€ - osiguranje za šator 1€ - sanitarni čvor - 2.5€ Sedam na motor i sa ogromnom gorčinom u ustima odlazim. Dok sam izlazio iz kampa, psovao sam ispod kacige ko nikad u životu! Kako da me tako zahebu, pa to nema nigde. U životu nisam nikog za*ebao, platio sam i zadnji dinar uvek. Ali dobro, to mi je za nauk. Za mene autokamp više ne postoji! Pored puta, pored puta, barem je časnije, nego na ovakvim mestima. Idemo dalje, šta da se radi. Na izlasku sa Ade Bojane, pravac se prostire nekih 10-tak kilometara do Ulcinja... Idem 60 na sat, dok se malo razbudim i saberem od malopređašnjeg događaja. Pritom mi motor poče da trza, gledam na sat, vreme je za rezervu. Ulazim u Ulcinj, tražim pumpu. Na izlazu iz Ulcinja stajem na pumpu i sipam gorivo. Transalp je uglavnom trošio od 4,5 do 5,5 litara na 100km, što mi sasvim odgovara. Opet odgurujem motor sa strane i vadim kartu, dnevnik putovanja, prebrojavam ostatak para. Još kad sam krenuo, bilo mi je bitno samo da dođem do mora, posle ću u hodu da vidim gde ću šta ću. Gledajući kartu, reših da odem prvo do Budve, pa do Kotora, pa ću videti gde ću ići dalje. Pakujem kartu, dokumente, navlačim opremu i sedam na motor. Možemo da krenemo. Izašao sam iz Ulcinja. Posle kraće vožnje primetio sam jedan znak, zbog kog sam i krenuo na more. To je bio putokaz za plažu Valdanos. Naglo kočim i skrećem sa magistralnog puta. Pogled ka Ulcinju... Opet jedna kratka priča. Preko čaletove firme smo mi, kao porodica, išli par godina u Valdanos. Smešteni smo bili u kamp prikolice u kampu sa velikim sanitarnim čvorom. Nakon nekog vremena, taj kamp je morao da se preseli u Budvu, jer je ta površina, na kome je bio kamp, bila u vlasništvu vojske. Tada sam bio malo dete, ali ipak mi je nešto ostalo u sećanju. Put je prijatan za vožnju. Konstantno se penje. 10 minuta posle ugledah i uvalu. Stajem i koristim priliku da uživam u pogledu, propraćeno kojom fotografijom. Sedam na motor i polako vozim. Prva, druga čisto da se kreće motor. Baš mi prija vožnja. Ubrzo stižem do raskrsnice, levo je Ulcinj, desno je plaža Valdanos. Skrečem desno i za 5 minuta sam kod rampe. Nešto se ne sećam da je bila rampa. Izlazi čovek iz kućice, ja stajem, gasim motor i silazim. Pozdravim se ja sa čovekom i objasnim mu moju situaciju. Čovek kaže nema problema, samo nemoj ići puno daleko od plaže. Dogovoreno! Silazim ja do plaže, kad pre plaže red četinara, baš kao što je i bilo. Prolazim motorom kroz njih i stajem na pločnik ispred plaže. Silazim sa motora i prvo što sam primetio je pomešan miris šume i morske vode. Nigde nisam osetio to, samo na ovom mestu. Nisam verovao da sam zapamtio taj isti miris, koji datira još od pre dvadeset godina. Ushićenje je ogromno. Na plaži su bili neki ronioci, vežbali su valjda. Prilazi mi čuvar, pitamo se. Kažem mu ja da sam bio ovde pre dvadeset godina, dok je još kamp bio. Uglavnom mi kaže da je tad i bilo živo, sad nema ništa, pustoš. Pričali smo tako deset minuta i čovek ode svojim putem. Koristim priliku da ocu pošaljem MMS sa slikom table Valdanos. Bilo mu je jako drago što sam otišao tamo. Potom sam seo pored motora i sa uživanjem posmatrao okruženje. Što više gledam, sve više se sećam stvari i događaja iz tog perioda. Sećam se i na kom smo mestu stalno bili na plaži i prodavnice gde smo se snadbevali, i pristaništa gde me je rak ujeo za nogu, i kajaka što je ćale iznajmio da se vozi sa mnom i bratom, svega se sećam! Ukratko, vratio sam se u prošlost, u neka lepa sećanja iz detinjstva. Posle pola sata, rešio sam ipak da polako krenem, dug je put predamnom. Oblačim opremu, sedam na motor i okrećem se ka plaži, sa obećanjem sebi da ću se opet vratiti jednog dana, ali i da se okupam. Palim motor i krenuh... Kako odmičem od plaže, nekako mi je sve drago srcu. Drago mi je što sam obišao neka mesta davno zaboravljena tamo u nekoj vijugi mozga. Dolazim do rampe, svirnuh čuvaru i odlazim. Silazim do magistrale i skrećem desno prema Budvi. Usput nisam nigde stajao, tek sam u Budvi stao. Vožnja je bila fenomenalna. Prosto sam uživao. Nešto nisam bio gladan, ali me glad polako stizala pred Budvu. Davno bejah u Budvi. Setio sam se da dole na obali ima jedan bajkerski kafić. Odoh dole, da izgluvarim sat, dva, možda naletim na nekoga. Dolazim do Beer Bike Cafe-a, vidim pored jedna Afrika i jedan Street Triple. Parkiram pored njih i ulazim u kafić. Kafić je lepo namešten, u bajkerskom duhu. Sedam za sto i naručujem kafu (zamisli opet ). Nedugo zatim prilazi mi jedan čovek, upoznaje se sa mnom. Čovek se zove Jocke (mislim da je vlasnik kafića). Njegova je Afrika, koja stoji napolju. Zove me da se pridružim njemu i njegovim (našim) kolegama bajkerima. Prihvatam poziv i prelazim za njihov sto sa sve kafom. Za stolom su bili Vlada (vlasnik Street triple-a, koji stoji napolju) i gospodin Vasa, koji inače vozi Dragstara 650. Upoznajemo se svi ponaosob i ispričam im ja ukratko odakle sam, čime se bavim i tako to. Bilo je to negde izjutra oko 10h, kada sam došao. Zatim, posle nekih pola sata, čuje se još jedna Afrika. To je bio gospodin Vesko iz Podgorice ili kako on voli da kaže iz Titograda. On je inače član našeg foruma, pod nickom VeskoTG. Seda za naš sto i naručuje se još jedna tura pića. Tu smo pričali o putovanjima, gde oni spomenuše kolegu Mikelija i kolegu Mimi Vinča. Kažem im ja da ih znam preko ovog foruma i da imaju lepe putopise. Na njihovo pitanje gde sam se uputio, kažem ja idem do Kotora, pa ću videti da li da produžim do Risna ili ću ići preko Lovćena do Ostroga, pa do Durmitora. Kažu mi da je putanja odlična, samo malo spora, jer je put u lošem stanju i uzak je. Bilo je negde oko pola dva popodne, kada sam ipak morao polako da krenem, iako bih još sedeo sa kolegama. Pozdravljamo se, i rekoh im da ću opet doći kad me put nanese. Izlazim iz Budve i krećem ka Kotoru. Put je malo dosadan, ali šta da se radi. Stižem u Kotor. Grad je prelep. U luci je velika krstarica, visoka 4,5 spratova. Iz nje izlaze stranci u koloni. Ima ih svuda, mahom penzioneri, koji znaju da uživaju. Nisam pravio pauzu, već sam produžio prema Dobroti. Ulazim u Dobrotu i slučajno pogledah na sat. Bilo je skoro 15h. Tu stajem, pravi polukružno i vraćam se nazad, nema se vremena da idem do Risna, neki drugi put. Vraćam se u Kotor i na izlasku iz Kotora tražim put koji se penje na Lovćen. Posle nekog vremena ga i pronalazim uz pomoć GPS (morao sam da ga uključim). Jedna pesma, čisto da se upotpuni sa zbivanjem. Počinjem polako da se penjem... Kako su mi kolege iz Budve rekle, ima čak 25 serpentina do samog vrha! Sa leve strane vidi se aerodrom u Tivtu... Usput, dok sam stajao na svaku serpentinu, sreo sam trojicu mladih kolega bajkera iz Kotora. Idu u osnovnu školu, i došli su da provozaju krug do Lovćena i nazad. Kažem ja njima blago vama, kada imate sve to na jednom mestu. Kod mene sve ravno. Jedino ako se u jesen duboko uzore, onda nije... Pozdravih se sa kolegama i ja nastavih svoj put do poslednje serpentine. Nisam brojao svaku serpentinu, pa sam na svaku stajao, vodeći se mišlju da je to posledenja... Ovo je na kraju bila poslednja! Jedna autopozerska! Nakon toga koristim priliku da nešto pojedem, s obzirom da nisam ništa jeo još od Berana prethodni dan! Pojeo sam pola kofera, koliko sam bio gladan. Dalje se ide prema Njegušima i Lovćenu. Tako može da bude orijentir za poslednju serpentinu. Nastavak puta preko Lovćena sledi...

Hvala vam drugari na veoma pozitivnim komentarima. Idemo dalje...

Mape prvog dana Srbija Crna Gora Pređeno negde oko 740 kilometara za 16 sati sa pauzama.

Posle par minuta, sa leve strane se naziru prepoznatljivi vrhovi Komova. U tom trenutku nisam nešto pretraživao, ali bio je jedan put koji je vodio tik uz Komove. Neki drugi put sigurno ću ići tim putem. Ovaj put se ne koristi baš puno, što pokazuje naredna fotografija. Sav je ispucao, ima puno kolotraga, rizle, blata, koji se nanosi od lokalnih kamiona, koji izvlače drva iz šuma. Tim putem, od Mateševa prema Podgorici, pratila me je reka Tara. U neposrednoj blizini, tu izvire, pa je njen vodotok veoma mali. Priroda i dalje fenomenalna. Staje se svakih 15 minuta da se slika, prosto mami da se izvadi fotoaparat. Sunce je polako počelo da pada iza okolnih planina, ali nije još uvek mrak. Već je nekih 5 sati poslepodne, a ja do mora imam barem još 180-200 kilometara. Put mi ne dozvoljava da idem brže, jer je veoma uzak. Usput nailazim da neki mini vodopad, gde sam iskoristio da napravim pauzu od 5 minuta, čisto proteglim noge i naravno da slikam, tj snimam. Stižem i do Lijeve reke, odakle put počinje polako da se uspinje. Put je zadržao svoju širinu, ali sam prema njemu imao neko strahopoštovanje, jer nije bilo zaštitne ograde. Nisam vozio nešto agresivno, taman toliko da mogu okolo da zveram. Neposredno posle slike, stajem da se malo odmorim. Gledam na pređenu kilometražu oko, 550kilometara. Gledam okolo, pogleda puca nekih 20-tak kilometara u daljinu u svim smerovima, pa čak i na dole. Dole je bukvalno provalija, a put bez zaštitne ograde. Adrenalin samo puca. U daljini se nazire most i pruga Beograd-Bar. Jedan pokušaj autoportreta... I motora... Ovde je bila najviša tačka. Dalje put silazi ka Podgorici. Počinje da bude malo širi, pa samim tim i bezbednije se osećam, pa koristim trenutak da malo snimam iz ruke... Sunce polako zalazi. Oseća se da je malo prijatnije, nije više žega, kao što je bila tog dana. Ovaj put se priključuje na magistralni put kanjona Morače, nekih 20-tak kilometara pre Podgorice. U kanjonu Morače je počelo da bude malo hladnije. Konačno stižem u Podgoricu. Opet gužva u saobraćaju. Nisam je osetio još od Beograda. Prolazim brzo Podgoricu i upućujem se ka Skadarskom jezeru. Na izlasku iz Podgorice me hvata mrak. Tu koristim priliku da nazovem moje, čisto da ih obavestim da sam dobro i da ću se javiti kad dođem na odredište, a gde će i kad će to biti, nemam pojma. Prolazim pored aerodroma Golubovci. Sećam se da mi je otac pričao da je tu služio vojni rok, kao aviomehaničar. Mrak je već uveliko. Plan je bio da preko Skadarskog jezera dođem do Virpazara, pa od Virpazara, idem levo planinskim putevima uz Skadarsko jezero, skroz do granice sa Albanijom, pa da se spustim do Ulcinja. Kako sam se približavao Virpazaru, sve mi je više bilo jasno da se ne upuštam u tu avanturu da idem tim putem, već da preko Sozine odem do mora. Tako je i bilo. Stigao sam do Sozine, platio 1€ putarinu i ubrzo sam već bio na moru. Još kad sam dete bio, uvek sam se radovao prvom pogledu na more. Tako i ovog puta, s tim da je ovoga puta pogled bio malo drugačiji i lepši, More je bilo mirno i okupano mesečevom svetlošću. Sam pogled je pucao daleko do udaljenih brodića na pučini mora, koji su stajali poređano, kao udaljena mesta na drugoj strani obale. Iskoristio sam priliku da se psihički odmorim nekih pet minuta, iako je motor radio, a ja toga nisam bio svestan. Tek kad sam se osvestio, sam to uvideo. Ovo je ujedno i bila poslednja pauza do mog konačnog odredišta, a to je bila Ada Bojana. Ne znam kako, ali sam opet napravio grešku. Da li je to bilo od umora ili nepažnje, verovatno i od jednog i od drugog. Već je uveliko pređeno 650 kilometara i, bez obzira koliko sam mlad i otporan, osećaju se bolovi u mišićima. Nakon kretanja, put me je vodio desno, prema Petrovcu. Svestan toga, nastavio sam putanju, vodeći se mišlju da ću naići na put, koji vodi prema Baru. Nailazim na Buljarice i od tog momenta sam bio siguran da sam pogrešio. Stigao sam do raskrsnice; dole je put za Petrovac, gore je put za Budvu. Na ovoj raskrsnici se vraćam nazad istim putem kojim sam došao. Prolazim opet Buljarice i vozim dalje ka Baru. Već je prošlo 20h, a ja aktivno vozim već nekih 15 sati. Telo kaže stani, ne mogu više, razmišljanka kaže nastavi, možeš ti to. Poslušao sam glas razuma. Nastavio sam dalje, jer ima svega 40-tak kiometara do krajnjeg odredišta. Prošao sam Bar, i sat vremena kasnije sam bio u Ulcinju. 10 minuta, pre no što sam stigao u Ulcinj, krajičkom oka sam video da mi je mobilni zasijao. Stajem na ulazu u Ulcinj i vidim poruka od drugara, zove me da idemo negde da pijemo. Samo sam mu poslao MMS sa slikom table Ulcinja... Nije mi ništa odgovorio, mislio da se zajebavam. Ulazim u Ulcinj. U Ulcinju sam bio, pa otprilike pre 20 godina. Grada kao grada se ne sećam, bio sam klinac. Sećam se samo plaže, na kojoj smo bili, a u blizini je Ulcinja. Tražim i nalazim putokaz Ade Bojane i pre no što sam izašao iz Ulcinja, stao sam u prodavnicu da uzmem dve limenke piva, neke čokoladice i hleb. Kada sam stao ispred prodavnice, silazim sa motora. Dok sam skidao kacigu, izlazi stariji čovek iz prodavnice, gledajući mene kao vanzemaljca. Tek kad sam skinuo potkapu, čoveku je laknulo. Taman je krenuo da zatvara, kad sam se pojavio od niotkuda. Uzimam šta mi treba, pitaju me je l´ mi hladno na motoru. Rekoh nije strašno, veoma je prijatno. Pitaju me odakle sam, kažem iz okoline Zrenjanina. Oni izbečili oči, ne veruju ljudi. Kažem ja mladost,, ludost. Posle par minuta razgovora, reših da krenem. Pitah ih koliko ima do Ade Bojane, kažu mi da nema još puno, samo da držim pravac. Posle pola sata stigoh konačno i do Ade Bojane! U glavi mi je samo da nađem kamp da postavim šator i da legnem, neću ni jesti ni popiti čak ovo pivo koje sam uzeo, koliko sam bio umoran. Posle petnaestominutne potražnje za kampom, konačno ga nalazim. Recepcija radi do 22h, a ja došao u 21:30, ali nema nikoga. Nema veze, postaviću šator, pa ču ujutru platiti ako šta treba, a treba (to sam pomislio u tom trenutku. Nakon što sam našao adekvatno mesto za šator, krenuo sam u postavljanje. Nisam sve izbacio iz kofera, već samo ono što mi je potrebno. Popih ono jedno pivo natenane i rekoh sebi dobar sam, veliki put je bio preda mnom. Vreme je bilo idealno, nekih 22 stepeni, vetrić je malo pirkao. U mom krugu od 1km nije bilo žive duše, sam samcat i kao takav sam se i osećao. Nakon što sam legao, pola sata sam se nameštao da nađem adekvatan položaj. Tek kad me je polako san počeo hvatati, čujem neko loljenje granja tri metra od mene. Šta je sad?! Otvaram šator, a neprijatan zvuk je sve bliži i bliži. Mislio sam da je tenk u pitanju, mada nisam puno omašio. Pet krava i bik! Kako sam uperio baterijsku lampu, ekipa je stala i gledaju me njihovim ogromnim svetlucavim očima. Počeo sam da se smejem od muke (a u stvari sam se sasrao). Nakon neprijatne dobrodošlice, konačno sam mogao da zaspim na miru. Utonuo sam u dubok san...

Pa da nastavimo. Nakon što sam zašao iza krivine, gde je do pre neki momenat bila granica, prizor postaje da bude sve lepši i lepši. Okolina postaje sve divljija i divljija. Prirodne lepote se samo smenjuju. Ukratko, prava lepota. Tu uviđam po stoti put, da je vožnja motora sasvim drugi doživljaj od bilo kog prevoznog sredstva (osim bicikla, biciklom je to još lepše). Prestao sam više da bilo kome objašnjavam zašto vozim, tj zašto volim da vozim motor. Nek´ sam lud u očima drugih, ali sam barem srećan dok vozim motor. Osećaj slobode koji se stvara prilikom vožnje motora je sasvim nešto drugo... Čoveku nekad nije potrebno puno da bi bio zadovoljan. Što više čovek traži, biće nezadovoljniji, što sam na svojoj koži osetio. Već sam uveliko zašao na teritoriju Crne Gore. Prolazi se Rožaje i ide se dalje prema Beranu. Gledam pređenu kilometražu i ustanovljavam da je najbolje da u Beranu sipam gorivo, jer posle Berana verovatno nema pumpe do Podgorice, na putevima kojim ću ići. Nedugo zatim, stižem i na teritoriju Berana. Stajem na izlasku iz Berana na pumpu da natočim gorivo. Gorivo je koji cent jeftinije nego kod nas. Nakon što sam sipao gorivo, odgurujem motor sa strane i sedam za sto ispred pumpe, da se konsultujem sa kartom. Vadim papire, popunjujem dnevnik putovanja, slažem i prebrojavam novce. Već je uveliko podne, nekih 1h poslepodne. Putujem već 8 sati. A tek sam prešao nešto oko 2/3 puta. Već sam tad uvideo da će me uhvatiti sigurno mrak. Nema veze, donekle ću doći. Dok sam sedeo i gledao kartu, prilazi mi stariji gospodin na GS-u 1200, strane table, pita me za pravac za Peć. Pokazujem mu na karti gde da skrene, čovek se zahvaljuje i odlazi. Ne dugo zatim sam i sam već bio u sedlu. Putovanje me dalje nanosi ka Andrijevici. Kad spomenuh Andrijevicu, moram vam ispričati jednu kratku priču. Pre dve godine, dok sam bio u Americi na nekoj studentskoj razmeni, u Njujorku sam sa mojim drugarima sreo jednog Crnogorca iz Andrijevice, sasvim nevezano. Dok smo pričali, čovek je valjda čuo srpski jezik i prišao da se upozna. Ma šta ti je, svet je jako mali, ima nas svugde! Iz nevezanog, čovek, tačnije mladić, nam priča kako je on tu već odavno. Pošto smo naši, čovek nam je hteo da da besplatno ulaznice za striptiz bar. Prihvatili bi mi, ali jedan od drugara nije imao 21 godinu. Gleda ga Crnogorac i kaže: "Čime u te hranili tvoji, kad si tol´ki!?" (visok 2m i ima jedno 120 kila) ;D. Uglavnom, zbog drugara nismo mogli da prihvatim ovu velikodušnu ponudu. Ne mogu tačno da se setim koje teme smo se dohvatili, uglavnom je bilo nešto oko Srba. Kaže nam čoček, "MI iz Andrijevice smo veči Srbi, no vi iz Srbije!" E hebiga sad, možda ima istine, možda ne. Uglavnom, čovek je morao da ide dalje da radi, pozdravljamo se i svako svojim putem. Stigoh konačno i u Andrijevicu. Po karti sam trebao da skrenem desno prema Kolašinu. Ne znam zašto i kako sam se zeznuo, te sam skrenuo prema Plavu. Nigde nema putokaza. Iako sam imao GPS, nisam hteo da ga palim (malo avanture i traženja nije na odmet). Iako nisam bio svestan u tom trenutku da sam pogrešio put, nastavio sam dalje prema Plavu. Put je u super stanju. Magistrala je široka, po dve trake s obe strane. Priroda i dalje fenomenalna. Kad pravim rutu kojom ću ići, obično zapamtim imena naselja kojim treba ta prođem. U ovom slučaju sve mi je bilo nepoznato i pojavio se crv sumnje. Vozeći dalje, nailazim na patrolna kola (druga po redu na ovom putešestviju). Zaustavili su pre mene nekog, tako da sam ih zaobišao. Stižem polako u jedno selo i u njemu na raskrsnicu sa tri smera. Stajem na sred raskrsnice, kao kauboj, gledam levo desno, ništa mi nije jasno. Table uporno pokazuju da idem prema Plavu i Peći. Kakav Plav, kakva Peć sada, pa ne idem u dobrom smeru. Pritom mi prilaze lokalni boemi, da mi pomognu. Kad sam im rekao odakle sam, pozivaju me na piće, da se ispričamo, da vide kako je kod nas. Kažem im ja da bih rado prihvatio, ali sam karatak sa vremenom. Kažem im da sam se uputio prema Kolašinu, tačnije prema Mateševu, pa ću preseći put i ići dalje prema Podgorici. Kažu oni meni, momak, gadno si omašio put! Trebao si da skreneš kod neke prodavnice desno (vraćam film i setih se prodavnice, ali nije bilo putokaza, jbg). Zahvaljujem im se na pomoći uz obećanje da ću sledeći put sigurno svratiti na piće. Inače to selo se zove Murino. Okrećem motor i gas prema Andrijevici. U glavi mi samo ta raskrsnica kod koje treba da produžim pravo. Vozeći prema Andrijevici, desilo mi se nešto, što ne bi trebalo da se desi dok putuješ. Sećate se patrolnih kola, koja su bila na tom putu od Andrijevice prema Plavu? E pa ja ih se nisam setio u tom trenutku. Kao što sam u prethodnim rečenicama rekao, u pitanju je magistrala sa dve trake, sa modernim asfaltom, znači neću voziti k´o baba, mora malo da se "vozi". Usledela je malo oštrija dugačka krivina. Malo sam zalegao po gasu. Pošto mi je vidik bio zaklonjen od okolnih stena, nisam na vreme spazio čika policajca. Pruži on Stop znak, zaustavljam se ja pred njega. E reko jbg, nahebaću sada. Dobar dan, reče mi gosn policajac. Odgvoram mu sa Dobar dan. Vozačke isprave i siđite sa motora. Skidam kacigu, potkapu, rukavice silazim sa motora, davajući mu isprave iz tank torbe. U glavi već haos. Odlazi čovek do auta, gledam piše prijavu. Momenat ćutanja je usledio. Čekam da mi izrekne kaznu. Posle nekih dva minuta, izlazi čika policajac iz kola. dolazi do mene i kaže mi da treba da platim 40€ za prekoračenje brzine. Vozio sam 89 km/h, dozvoljeno 60 km/h. A magistrala perfektna. Nisam se bunio, te ga pitam da mi da kaznu da platim. Kaže mi moraš do Andrijevice da odeš, u banku, uplatiš, doneseš priznanicu i ja ti vraćam dokumenta. Uzimam ja priznanicu, a u glavi razmišljam: manje 40€, to znači da se molim Bogu da imam da se vratim istim putem, jer nikako ne mogu na more sa ostatkom novca da idem. U tom trenutku sam se smorio strašno. Dok sam se navlačio, pita me čika policajac čime se bavim i šta ima u ZR-u? Kažem mu da sam student i da sam skoro završio sa ispitnim rokom, pa sam sebi malo dao oduška da odem do mora. U ZR-u ništa, propalo sve od fabrika, zaposlenje u kanalu i tako. Kaže mi ni ovde nije ništa bolje. Mafija kolo vodi, a običan čovek, kao i kod vas, nastrada. Pitam ga gde mu je kolega, što sam dežura, on mi odgovara ma sistematizacija radnog mesta, hebem li ih u usta. Malo sam se nasmejao, krećem ja palim motor, kad meni policajac hoće da pokaže na radaru koliko sam išao. Prilazim ja, stvarno 89 na sat. Kaže ne mogu ti nikako pomoći, ovo je sve otišlo u kompjuter. Kažem mu ja da nema šta da se nervira, moja je greška, a moju grešku je on zadužen da sankcioniše. Vraćam se do motora, i on za mnom. Pruža mi dokumenta i kaže srećan put. Ja onako izgubljen mu kažem da ću se odmah vratiti čim nađem banku. On meni: "Kakva banka?! Ajd´ ti samo polako, imaš tu i tu patrolu, smanji malo brzinu!" Ja u čudu! Vadim novčanik, častim sa 5€, kađem mu da toliko mogu dati, on ma ajde, piči samo. Insistirao sam da uzme i uzeo je u z zahvalnost. Pozdravljamo se i krenuh prema Andrijevici... Usput razmišljam. Moglo je desiti se to da sam ostao kratak za 40€ i da bi se ovo putovanje završilo mnogo ranije, nego što sam planirao. Ipak nije i sve to neko gleda odozgo. Dolazim i do te raskrsnice u Andrijevici, na kojoj sam omašio put. Ovog puta sam produžio pravo i konačno sam na pravom putu, uz sat i po vremena kašnjenja. Po mapi, treba da idem prema Kolašinu do mesta Mateševo, gde bih trebao da se isključim sa magistralnog puta i da se uputim planinskim putevima dalje prema Podgorici. Put je idiličan i prijatan za vožnju. Krivudavim putevima, stižem i do gore pomunutog Mateševa. Da se ponovo ne bih gubio, rešio sam da pitam lokalce za put. Objasnili su mi gde da skrenem. Da ih nisam pitao za skretanje, ne bih ga nikad našao, pa čak i da sam koristio GPS. Kada sam bio na pravom putu, malo mi je laknulo, jer narednih 100-tinak km idem samo pravo. Put je veoma uzak, planinski. Raj za Enduro motore. U početku sam vozio normalno, ali ne zadugo, jer su krivine bile sve učestalije i učestalije, a iza krivine ne vidiš ko ti nailazi, kao i mene što niko ne očekuje. Imao sam par zeznutih situacija, koje sam, ni sam ne znam kako, izbegao. U suprotnom smeru su mi u par navrata džipovi presecali put, tako da sam dosta dugo vozio 30-40 na sat, jer je u tim trenucim nije bilo bezbedno ići brže, zbog rendžera, koji su presecali put.

Nisam je pio 7 godina i odjednom je poče, zašto, nemam pojma... Nisam se zeznuo kod Tutina, već negde drugde, biće malo kasnije opis i gde. Imam dve burgije od 150mm i 200mm, kupljene da imamo kući (domaćinska kuća, volimo da imamo sve što nam je potrebno, makar i jednom koristili, samo da ne uzimam od drugog). Možemo se dogovoriti uvek ako zatreba da se buši... I ovo sam odlučio u dan ranije gde ću šta ću. Većina ljudi u mom okruženju je konzervirala motor, tako da sam sam otišao. BIće naravno prilike i da se upoznamo i odradimo turu, dug je život. @ostali Hvala vam na pozitivnim komentarima! A sad polako pišem nastavak, samo da skuvam kafu...

Hvala svima na pohvalama! Ovo mi je prvi putopis (za sada jedini), ali ove godine će ih, ako Bog da, biti mnogo više. Drago mi je da uživate. Sutra ću u turbo da ubacim, pa ću se potruditi sve da završim.

Nastavak sutra, tj danas...