Zvrrr zvrrr zvrrr, alarm, buđenjeee, 7 sati…
Odmoran i naspavan ali ono pravo, lagano ustajem. Džezva na ringlu i dan može da počne.
U principu, volim da kada negde putujem da to bude opušteno, ali istovremeno da postoji neka organizacija. Nisam pristalica krenuti i ići „kao guske kroz maglu“.
Ali ovo moje putovanje je najbliže bilo tom pojmu. Niti sam razmišljao previše o samom putu. Dozvolio sam sebi luksuz da u trenutku donosim odluke, ili da menjam postojeće o tome dokle, kada i kuda ću stići. Svakako je tome doprinelo i što putujem sam tako da nemam odgovornost, osim prema samom sebi. A i da (kao posledica takvog stava) nešto krene bezveze, opet niko, do mene neće trpeti zbog toga.
Tako sam uz kafu počeo da malo i preciziram, onako orjentaciono, šta ću, kako i kuda.
Složićete se da pristup koji je bio na sat vremena pred polazak: „Idem u Sloveniju“, baš i nije dovoljan kao jedina odrednica.
((Sada jedan pasus koji pišem samo da bih „približio“ neke događaje.
Davnog 10.09.1987. kao vojnika-desetara saobraćajno vojne policije, uputiše me u prokomandu u Maribor. Provedoh tamo par meseci lepog života u obilaženju tog dela Slovenije vojno-policijskim stojadinom, koji je bio istovetan kao i od MILICIJE (Milica-slovenački), samo druge nalepnice na vratima. Raznorazni zadaci i povodi su me vodili tamo i amo, tako da sam tada lokalne puteve prema Dravogradu, Murskoj Soboti, Ormožu, Celju znao maltene napamet. Granice Mariborske VP.
E sad, od 02.03 1988. ne posetih nijednom te krajeve, a i kroz Sloveniju prođoh samo dva puta za sve ove godine. I to noćna vožnja, pa se i ne može računati za posetu.
A počelo je nešto u meni da „kuva“ zadnjih godina, sve više me terajući da obiđem i poznate (posle skoro 35 godina i oni su nepoznati) a i one krajeve gde nisam bio u Sloveniji.
Pošto je i Marijana informativno par puta bila u Mariboru (brat joj isto služio vojsku), i ona ima želju za Slovenijom.
Zato ovo moje putovanjce će biti, čisto u izviđačkom fazonu, a pravo putovanje bi želeli ostvariti sledeće godine.))
Onako, gledajući samo u mapu, (pošto je nebo bilo duboko plavo bez trunke oblačka, tako da sam opušten po pitanju vremenskih prilika) napravih konturu današnjeg puta.
Hoću na Mangart i ostalo šta stignem, i hoću da spavam negde između Bleda i Ljubljane. Zašto između? Pa zato što poučen i svojim i tuđim iskustvima želim da izbegnem varijantu „bričenje na suvo“, što je maltene neizbežna varijanta u turističkim centrima. A Slovenačka mesta na tom potezu imaju kvalitetniju ponudu od mojih zahteva i očekivanja. I uglavnom enormno jeftinije od par kilometara udaljenog turističkog centra.
Tako i nađoh na Booking-u: Homestay Sreš, Mlaka pri Kranju. Čuh se sa gazdaricom i ugovorih spavanjac za minut.
Sada je sve mnogo jasnije i više od onoga „Idem u Sloveniju“!
Dobro raspoložen i zadovoljan brzim rešenjima, nastavljam sa svojim jutarnjim ritualom, pakujem se, kačim kofere i oblačim. Još da se pozdravim sa mojim dragim domaćinima i IDEMOOO…
Svirnuh u znak pozdrava Bukaricama i gasss…
I tako pičim ja, pa otprilike 100 metara. Blesnu crveni trougao na tabli a ja zabode kočnicu (da ne beše vizira, ispadoše naočare). Sreća (mada ja ne obožavam previše tehnička pomagala za svašta nešto) u ovom slučaju da uvek na instrument tabli ostavljam da prikazuje pritisak u gumama. Kad ono zadnja blinka crveno i piše 1,4. Nemogu vam reći koliko sam se ozario u trenutku. Posle prvobitnog šoka (složićete se da crvena lampica nikad ne označava nešto dobro), sad mi bukvalno svanu.
Ajmo, nalevo krug i kod Bukarica. Oni ljudi gledaju, zbunjeni. Kažem, problem ali rešiv.
Silazim i pronalazim problem za tren, „namestio se“ da ga vidim…
Mamu mu ….., pa da sam ga ušrafljivao ne bih nacentrirao tako tačno. Pod 90o.
Koristim telefon za „pomoć prijatelja“ i okrećem naravno Mileta.
Sreća pa je Mile ranoranioc tako da ga nisam morao buditi. Šalje lokaciju gde se trebam uputiti i pošto guma nije prazna total, odmah krećem. Da ne gubim vreme a ni pritisak.
Razmišljam dok sam išao ka vulkanizeru, šta da nisam ostavio tablu na pritisku za gume, šta da je na primer bila spoljna temperatura, ili potrošnja ili ulje ili…Ma neću ni da mislim.
Po meni, kada se desi neki problem (motor, auto, svejedno), od samog problema je gore to ako ne znaš šta je izazvalo problem, a ni kako da ga rešiš i postupiš.
E kod mog problema je otkriven uzrok, definisan način postupanja, još rešenje…
Stižem do radionice kad i Mile, njemu to na par stotina metara.
Dok smo čekali da se majstor Dražen pridigne iz postelje, Mile i ja na kafu. Kroz priču šta i kuda sam rešio danas, pokazah Milu rutu. OK, kaže on, ali ja predlažem preko Trsta, pa ovo pa ono, a ja)))))).
Ne pratim ga ništa…Pogleda me čovek. Objasnih mu da se 100% usvaja njegov predlog, i da se ruta menja momentalno. Samo što poče da mi objašnjava kuda ići da izbegnem auto-put, pa gde da pazim da me putokaz ne odvede na auto-put bez vinjete, pa gde da izađem na auto-put da izbegnem gužvu, u sred te zbrke u mojoj glavi pojavi se Dražen.
Daj motor.
Ja odmah skačem i idem da ubacim motorin u dvorište.
Dok majstor sređuje gumu, vidim da je i on motoraš. Zeza se, vodi me da vidim „kolekciju“ svakakvih predmeta izvađenih iz moto-guma, ma napravi se od problema, sada cool situacija.
Pazite sad ovo. Imam u koferu set za krpljenje guma, sa ampulama za naduvavanje. Imam i AIRMAN kompresor ali kod kuće. I od svega toga nikakva vajda.
Da pojasnim: od seta za krpljenje nema vajde jer to nikada nisam ni radio, a ni gledao kako se radi. I najgore, nisam nikog pitao ni da mi objasni kako to da uradim. A usput i AIRMAN stoji kući jer nije standardna utičnica za 12V na mom motoru. A i da znam da uradim, teško bih izveo bez kombinovanih klešta, koje takođe nemam uz sebe. Znači vrh sam, ŠAMPION, da ne kažem nešto drugo.
Završi Dražen čepovanje, naduva gumu, ja naučih proces kako uraditi sam.
Sve u svemu, korisno iskustvo. Verovatnoća govori da se bušenje može desiti bilo kad i bilo gde, a isto tako je i verovatnoća velika da neću imati vulkanizera „pred nosom“, nego da ću morati sam da rešavam…Vreme je da krenem, već je prošlo 10 sati.
Pozdravih se sa Draženom i Miletom i sad krenu na put, ali ovog puta bez vraćanja.
Vozim i razmišljam. Ja nisam sujeveran čovek, ali kad dan počne kao ovaj, onda znam da budem napet i onako u nekom grču. Naprosto tako mi psiha radi. A sada ništa. Nema reakcije. Kao da se ništa nije desilo, totalno opušten. Ova Istra breee. Pomešala mi redosled paljenja, kompletno.)))))
Negde pred samu granicu sa Slovenijom sam ukapirao da uopšte nisam napravio rutu kretanja.
Mile I ja smo pošli usred razgovora o ruti, jer nas je majstor zvao. To mi u tom trenutku bilo mnogo bitnije da rešim. Posle mi nije palo na pamet.
Ništa strašno, biće ovo lepa avantura…
Kao prvo, pritisak u gumama drži već 70-ak kilometara na 3.0 zadnja guma. Da je hteo da pušta, već bi pokazalo. Sjajno, to sam više isključio kao predmet za brigu.
Kao drugo, Mile mi je rekao važne smernice, sad ih treba iščupati iz malog mozga.
Treće, tako je sve dobro obeleženo saobraćajnim znacima, da samo treba da znaš gde hoćeš da ideš i da si pismen. Sve ostalo su ti servirali.
Sižem i do granice sa Italijom, nigde nikog od službenih lica (Kao I Hrvatsko -Slovenačkoj), I čim sam ušao stajem da slikam znak. Da se ovekoveči, nemoj posle bude….
Samo što kretoh, kad ukaza se Trst u daljini. Koči, da se i to uslika.
Verovatno je bilo i boljih uglova za kadrove, ali nećemo sad cepidlačiti. Jel to Trst. Jeste!!!
Nisam mogao gubiti previše vremena na fotke. Već je prošlo podne a ja nisam ni na četvrtini puta za danas.
Samo što sam ušao u predgrađe Trsta, počeo sam da tražim kuda se izvući na auto-put. Deonica do Duina i odvajanja za Goricu se tako najbrže prođe. Lako i to rešavamo tako da se čuje pesma guma po italijanskom auto-putu.
Odvajam se za Goricu, i regionalnim putem ulazim opet u SLO.
A priroda. Ma šta da objašnjavam tu lepotu. Ušao sam iz ITA u SLO, I kao da sam upao na drugu planetu.
Ređaju se Nova Gorica, Tolmin, Kobarid…
Evo par slika koje opalih usput…
Kao što Drina ili Neretva imaju svoju specifičnu boju, isto tako i Soča. Ali još izraženiju.
U Kobaridu znakovi za radove na putu i preusmerenje. Pokušam, onako laički da prođem kroz mesto pa da se vratim negde na glavni put za Bovec. Međutim meštani mi rekoše da to ne može, i da ako hoću za Bovec moram se vratiti. Vratim se i krenem za za putokazima. Ma ne prođoh par stotina metara nekom uličicom (široka jedva da auto prođe), kad stoji kolona. E sad nema, ni napred ni nazad. Stojim 10, 15, 20 minuta a ništa se ne dešava. Priđem autu ispred mene i pitam šta da očekujem. Kaže mi mlada gospođa, da pravila nema koliko drži semafor. Uz semafor stoje putari koji ga ručno uključuju, jer uklapaju prolaz građevinske mehanizacije i normalnog saobraćaja. Ali dodaje da nikada nije duže od 30 minuta čekala. Ne odgovara mi ali zahvalim joj se na ljubaznosti. Verovatno nije ni njoj do čekanja u koloni sa dvoje male dece u automobilu.
Vajkam se ja, ali nemam kud, zaglavljen u koloni…
Otvara ona prozor ponovo i pita me dokle idem, ja kažem do Mangarta i posle za Kranj. Uh uh, složi facu. Morate proveriti na Internetu da li su Italijani završili neki tunel (zaboravih u trenu kako se zove), jer znaju da posle 19h ne propuštaju saobraćaj. Zahvalim koj se na ljubaznosti, a mislim se u sebi kakvi Italijani, pa ja sam sa Italijom završio za danas.
He he, neobavešten i glup su rođena braća.
Pustiše nas posle nekih 50-ak minuta. Valjda subota, pa da što više prolaze putari i njihova mehanizacija.
E na tom zastoju sam se pokajao zašto nisam postupio kao prosečni Srbin, da zaobiđem pravila i znakove i da dunem pravo. 4.2km je deonica glavnog puta. I njome ide sva putarska mehanizacija.
Na zaobilaznici sa semaforom sam izgubio oko 50-ak minuta, znači sat vremena za 4km.
Pomalo ignorišem znakove za brzinu, i za oko 1 sat stižem do glavne rampe na ulazu.
Stariji čikica kaže daje ulaz 10E I da je rampa zatvorena pa ne može se proći na sedlo.
Ja u šali rekoh, znači ja platim sendvič koliko košta, vi uzmete pare a sendvič ništa. Šta plaćam ako ne mogu do kraja.
Nasmeja se on, onako mangupski, diže rampu i pokaza prolaz. Ja mu salutirah, onako vojnički, pa uz smeh obojice se rastadosmo.
Put super, uzak malo ali nema gužve tako da nema cimanja, Jedino zbog jeseni je prepun opalog lišća. Sada kada je suvo sve je OK, ali da je vlažno bilo bi to već opasna deonica. No pošto je suvo, potpuno sam u MOD - total satisfaction!!!
Napokon stižem do zadnjeg tunela. Pogledah na sat i vidim 49.999km. To je to. Može li lepše? Parkiram se kod rampe i prvo slikam moj mali jubilej 50.000km. Tačno na Mangartu.
Već rekoh, nema neke gužve.
Ugledah dvoje mladih kako fotografišu, pa trk ka njima. Da ne uteknu.
Tako nastade ove fotka…
A ove kao samostalno delo:
Pogled u dolinu:
Jedno 30-ak minuta upijam prirodu i tu lepotu u sebe. Prisećam se fotki od kolega koji su dolazili polovinom juna i zaticali sneg, a sada 19oC, šetkam se u majici kratkih rukava…
Mada mi se kreće, svestan sam da u Kranj stižem sigurno po mraku, ali bih mogao stići do Bleda baš pred sam mrak, tako da s oblačim I IDEMOOO. Doviđenja do sledeće godine i nove posete. Ali tada sa Marijanom. Uz Božiju pomoć.
Spustam se i vrlo brzo stižem do ITA granice. Tad ukapirah šta je gospođa iz Kobarida htela da me upozori. Međutim tek je prošlo 16h I nema mesta za sekiraciju.
Ukazuje se jezero Predil, samo mu se osmehnu i produži dalje…
Prolazim Tarvisio i opet sam u SLO. Hmmm, 2009. Sam zadnji put bio u ITA, a danas 2 puta u jednom danu. Opasno vadim prosek…))))
Ređaju se mesta, predeli, planine, doline…Rajska zemlja.
Bez trunke preterivanja mogu reći da je SLO neuporedivo uređenija i lepša od bilo koje republike bivše nam Juge. Koliko god se to nekom dopalo ili ne…Podrazumeva se da je ovo moje mišljenje i stav. Parametri za ocenu nisu standard I politika, već prirodne lepote i odnos prema njima!!!
Sižem i do Bleda, odnosno do jezera u prvi sumrak. Brzinski hvatam par fotki I bežanija. Ne znam kako je u nekoj top sezoni, ali sada je gužva tolika da je to neopisivo.
Nemam želju ni za šetnjom ni za krempitom od silnoga naroda…
Prvi put danas uključujem NAVI. Da nađem lakše smeštaj.
Za nepunih pola sata stižem u Kranj, odnosno Mlaku pri Kranju.
Smeštaj je vrhunski, i čim sam stigao gazdarica insistira prvo da sednem malo i da se okrepim, a onda raspremanje i sve ostalo…
Usput, opisaću jedan događaj. Vrlo bitan.
Vlasnicu apartmana Darinku pitam da li je moguće da se parkiram pod strehu, da ujutro ne moram brisati motor od rose.
Gospođa je rekla NE, i kaže sačekajte trenutak. Ja malo zbunjen, ali ćutim i čekam.
Evo je ide sa osmehom. Otišla je po ključeve od kola i daljinac od garaže. Isparkirala je svog Yarisa country napolje a meni pokazala, da tu ostavim motorjev. U toploj garaži.
Mislim, štа reći. Svi koji putujete, znate da je parking naših dvotočkaških mezimaca, vrlo često bitan momenat koji utiče na nas. Tako da, G-đi Darinki naklon do poda.
Malo zbog umora, malo zbog motora u garaži, a mnogo više zbog dana bogatog raznoraznim emocijama, posle tuširanja ne makoh se iz sobe…Baš mi je prijalo da se ispružim, bacim pogled na TV, i onako lagano utonem u san.
Ruta 29.10.2022.
