Samo napred generacijo...

Još ako mi kažeš da su u okviru odmarališta u toj šumici bili i drveni bungalovi, onda je to definitivno to... Mi smo nekoliko puta letovali tu, a nekoliko puta u privatnom aranžmanu. Svakako da se sve izmenilo, ali Ti i ja, u našim glavama, ćemo uvek pamtiti onaj naš Biograd... Hvalaaa punooo na rečima podrške.

Majstore... Svaka čast.

Ovaj dan i put koji je bio pred nama, je nešto o čemu razmišljam, sanjarim, priželjkujem može se reći ceo svoj moto-život. Kao neko ko korača 6-om decenijom života, moja sećanja sežu na svetski kup i trke koje su vožene na Grobniku. A posle Grobnika ne mali broj njih se spustao Jadrankom pri povratku…Među njima je bilo i mojih drugara i imao sam priliku da info i dogodovštine slušam iz prve ruke. Tako da još tih 80-ih godina 20-og veka počinje moja tiha čežnja za Jadrankom, koja se zadnjih godina samo i sve više pojačava! Kako opisati ovu deonicu, kako to decenijama čekano, istovremeno i iskustvo i zadovoljstvo, pretočiti na papir u tekst, a da ima snagu emocije koja me je obuzela i nesmanjenom snagom, držala sve vreme puta… Meni je to nerešiva enigma. Ja nisam pisac niti književnik, već jedan (može se reći) matorac koji se sada vratio u dečačke snove kada je na APN-cu sanjao da će jezditi ovim drumom. I sada živim taj san… Na Jadranci!!!! Zato ću uz neke smernice ili kratke opise, uglavnom staviti naše slike… Kolege koje su prošle ovaj put da se podsete u ove martovske dane, a oni koji nisu bili da im budu podstrek i motiv da prevezu… Jer Hrvatsko primorje i Jadranka kao njen deo, su ipak toliko specifično iskustvo koje treba proći i iskusiti… 22.08.2022. Ruta sa pauzama, načelno već napravljena, motor sa koferima spreman, pozitivna energija prisutna. Doduše ima i mala senka sete na licima jer odlazimo iz Istre, koja nas je dočekala i pružila nam mnogo iznad i najvećih očekivanja. Najavljena je visoka temperatura za danas, tako da smo već pre 8 sati krenuli put Splita. Pošto sam već kačio slike prilikom pretodnog dela putopisa, otprilike od prve pauze posle 150-ak kilometara koje smo napravili u Crikvenici krećemo sa novim fotkama… Restoran DIDA Crikvenica Motorin na parkingu a mi na osveženje… Da napomenem nešto što nas je pratilo, duž cele etape. To je komunikacija, najpozitivnija na svetu. Gde god da smo stali, sa kime god da smo se sreli… Moram vam priznati da je naš ekavski govor i akcenat, uglavnom bio povod da nam se ljudi obrate, da nas pozdrave itd… Ponavljam već sto puta, ali ovo su naša iskustva i takva kakva su bila ja ću ih preneti ovde. Posle kratkog razgovora sa ljudima za susednim stolom, rešavamo da krenemo dalje. Konobar nam saopštava da su naš račun platili naše komšije, i na naše zahvaljivanje, od tih ljudi dobili smo osmeh i SRITNO… Do Splita Jadrankom ima još oko 300km. Ali 300km za mene čistog zadovoljstva… IDEMOOO Neki uživaju na drugi način Posle nekih 100-ak km, nova pauza. Već je oko podneva i Sunce prži. Izbor je pao na Carlito's caffe bar u Karlobagu. Dok smo sedeli i sumirali utiske, prilazi nam momci u moto-opremi. Oni su sedeli u kafeu kada smo mi stigli, ali kada su krenuli videli su našu tablicu i vratili se da nas pozdrave i naravno požele: SRITAN PUT. Ne treba da naglašavam da je kolega koji vozi Hayabusu, regulisao naše piće… Hvala još jednom i veliki pozzz ukoliko se prepozna u uvom događaju… A mi…Pa idemooo dalje… Pogled na Maslenički most Maslenica Posedarje i pogled na Karinsko ili Novigradsko more E sad mala pažnja, ovde se već nalazimo relativno blizu Zadra. Međutim meni je navigacija nacrtala rutu da u mestu Poličnik skrenem levo i da izbegnem Zadar, t.j. spustim se u Sukošan. Meni to beše logično i prođosmo tuda, ali bih ipak preporučio da je bolje ići kroz Zadar, jer ovo je kao neka zaobilaznica pored njiva, i osim aerodroma Zemunik, doslovno se nema šta videti. Pošto smo ponovo uz more, a oko 15h je popodne, i oko 37oC je, pauza je neizbežna. Mesto Sveti Petar na moru, restoran FER Idemo dalje… Uveliko smo u Dalmaciji… E kada smo prošli kraj Biograda na moru, tu sam se raspršio sa emocijama… Neke davne 1979. sam zadnji put bio. Imao 11 godina. Od tada prisutnih ljudi na tom porodičnom letovanju, neki nisu među živima. Uključujući i moje. Majku i oca…Šta ti je život…Zadnji put kada sam bio, prvi put sam se onako odistinski zatreskao u kćer ljudi kod kojih smo stanovali. Sećam se i imena, Nataša Vilić. Neke osobe i događaji se doživotno urežu…A srce hoće da mi iskoči iz grudi… Svestan da tim dragim osobama, a i sebi dugujem više od brzinskog svraćanja u Biograd, produžismo dalje, sa čvrstom verom da ću doći tu ponovo i biti malo duže… Čarobni Biograd na moru. Znak da smo blizu Vodica a i Šibenika je katolička Crkva Okit na brdašcetu sa leve strane Jadranke Šibenik bridge Šibenik Pogled na otok Krapanj Uvala kod Grebaštice Pa Marina Prilaz Trogiru I pauza u Cafe F1, kod Plana, neposredno pre aerodroma Split. Dogovor sa Forumašem @Zog (Željan) je da se javimo kad sednemo u F1 da nam objasni gde će nas čekati na ulazu u Split. Sa Željanom smo isplanirali u tri reči i već skuvani od vrućine rekoh Mari, samo da se brzinski osvežimo pa da nastavimo. Tu počinje još naših iznenađenja. Nasmejani devojčurak odškrinu stakleni zid-vrata i požele nam dobrodošlicu uz konstataciju da je danas previše vruće i za plažu a kamoli za našu moto-garderobu… Nije valjda da sad putujete iz Beograda, upita nas? M ne ne, mi iz Pule. Kada poručismo piće meni se upali lampica da već 3-4 pesme koje se čuju iz kafića su iz naših krajeva… Adil, Nino Džej, Ceca…Ma samo puca… Kažem ja Mari, sto posto smo upali u Skrivenu kameru. Nema realno šanse da nam se ovako ovde to dešava…Marijana smoždena od puta želi samo hladnu vodu i kafu. Hebe joj se i za muziku i za skrivenu kameru… Donese nam curica piće i ja ne mogu da izdržim, nego onako izokola, mi očekujemo Klape i glazbu a vi nam puštate narodnjake. Ona crče od smeha i kaže srpsku muziku ćete čuti bilo gde da sednete u kraju, a za klape ne znam što bih vam rekla… Ode ona, a ja ostah u rebusu??? Posle kratkotrajne stajanke, žurimo u susret Splitu i Željanu. Po po dogovoru on nas već čeka kod isključenja i kako bi on rekao: Velikog križanja. Videvši na šta ličimo od puta, Željan nas vodi ka smeštaju u Splitu. Vlasnik apartmana je tu, Željan je tu, mi smo tu, upadamo i odmah se stavlja kafa i počinje razgovor. Zvuči otprilika, kao kad se školski drugari posle godina neviđanja nađu na obeležavanju mature… Samo što se sa ovim ljudima vidimo prvi put… Pošto je 22.08. nedelja i kraj njegovog godišnjeg odmora, Željan nam usput reče da je uzeo još dva dana slobodno, da nam se nađe na usluzi i da nas upozna sa Splitom (koliko to može za kratko vreme). Mislim da je o gostoprimstvu, ljubaznosti, pažnji, suvišno bilo šta reći, ili bar ja ne umem dovoljno dobro da se izrazim da bih dočarao sve što mislim ili osećam u tom trenutku… Ali ovo je tek početak našeg boravka… Željan nas ljubazno ostavlja u stanu, da se odmorimo, i odlazi… A mi smo još skočili do velikog tržnog centra MALL OF SPLIT da bi se snabdeli sa nekim sitnica i potrepštinama za naredne dane… I to bi bilo to za današnji dan…Toliko slika, emocija, ljudi, pozitivne energije, Jadranka, Dalmacija… Bio je ovo jedan vrlo vrlo bogat i specifičan dan. Koji se pamti za ceo život!!! Ruta kojom smo prošli. Oko 480km Nastaviće se…

21.08.2021. Prethodno veče kada smo se vratili iz večernje šetnje, konstatovali smo da umor počinje da uzima ozbiljan danak. Pazite, u kontinuitetu danima već, vožnje, pa šetnje, pa obilasci itd, itd… Nismo više u cvetu mladosti i to osećamo. Jes da se borimo kao lavovi, ali se vidi umor na svakom koraku. Već su nas već ljubazni Bukarice zamolili da ove večeri posedimo malo i sa njima, naprosto da pričamo, pijemo kafu, upoznamo se malo bolje…A mi svaki dan kako ustanemo, odmah odosmo negde, tako da nismo maltene ni upoznali ove divne ljude… Sve skupa je uticalo da se donese odluka da današnji dan provedemo opušteno, sunčanje, kupanje i kuliranje…Odmaranje i mozga i tela. Ionako smo svesni da bi upoznali Istru, moramo još mnogo puta doći (neće nam pasti teško), jer ovoga puta smo samo zagrebali lepote primorja, a i unutrašnjost takođe je bogata i duhom i lepotama. Zato posle kafe i laganog doručka, kretosmo put Fažane, to jest na plažu Hidrobaza. Tamo oko 10h već poprilična gužva što se tiče automobila, ali pošto smo mi sa užim i za parking lakšim prevoznim sredstvom, nađosmo mesto u hladovini jednog bora. I dok sam ja tražio proširenje za ćopavu (neku poveću kamenčinu) jer je zemlja baš mekana i rastresita, uz srdačan pozdrav, ponudi mi pomoć jedan Slovenac, uz molbu da se fotografiše pored RT-a. Naravno da može, i nije nikakva pomoć potrebna odgovorih Marjanu, međutim on već nosi kamen i samo smo ga podmetnuli. Tako je legao ispod ćopave, da mi došlo da ga ubacim u kofer na polasku… Kao da su ga Bavarci projektovali… Marjan nas je pozvao na piće i uz upoznavanje sa njegovom suprugom družili se sa raznoraznim pričama o koječemu. Zanimljivi i opušteni ljudi… A na plaži, pa kao da sam u nekom drugom vremenu. U hladovini borova se nalaze čitave porodice, tu su dušeci na naduvavanje, ćebad, rasklopne stolice, mobilni frižideri sa hranom i pićem… Ma baš kako smo i mi letovali pre 4-5 decenija. I to što vidim me toliko ganulo i nagnalo na neke misli…Uh Uh, teške misli…A gde, kako i zbog čega prođoše tih 4-5 decenija i zašto sebe liših toga??? I gde god da smo letovali (da ne grešim dušu bilo je manje ili više lepo), ja sam uvek tražio taj jedan mali delić koji mi je nedostajao za potpuni ugođaj. I već sam i zaboravio i šta ja to uopšte tražim, ustvari izbledelo je vremenom to što mi je nedostajalo. Ali kada videh tu sliku u hladovini borova u meni se zaori neki unutrašnji glas TO JE TO, TO JE TO, TO JE TO… I nepogrešivo znate da nema mesta sumnji, ili možda mi se čini, ili nisam siguran, jednostavno ste sigurni TO JE TO… I to nema veze konkretno sa mestom ili regijom na HR primorju, ali ima itekako veze sa HR primorjem, jer taj izmešani miris mora i četinara, začinjen zvukom zrikavaca tako budi čula i ima efekat kakav se ne može pronaći nigde drugde… I svi ti dušeci, frižideri i ostali inventar pod krošnjama borova nemaju nikakve veze sa finansijama niti materijalnom situacijom uživalaca. Ovde su na delu neke druge vrednosti koje se sasvim drugačije mere, i koje imaju ponaosob ličnu vrednost koja je nemerljiva. Ovo je kod ovih ljudi već već prešlo u KULTURU I STIL ŽIVOTA!!! Pošto Marijana i ja nismo bili spremni za hladovinu, a nije bilo ni mesta morali smo potražiti klasičniji način smeštaja, ležaljke i suncobran. Kada mi mlad momak reče da to sve košta 10E, i da izaberemo gde da nam postavi, setih se kako to izgleda a i koliko košta na nekim drugim mestima, pogotovo 20.08. kada je top-sezona… Veći dan sam proveo u ovom položaju, i u pokušaju spavanja…Mislim pokušaju, jer me Mara non-stop cimala, kaže da dopiru neki čudni zvuci od mene (hrk hrk). Ma hebe mi se, lepo mi je a i prija mi spavanjac posle svih kilometara (i nogama i motorom) koje smo napravili zadnjih dana. Malo slikica A u tom opuštanju dočekasmo i veče, Sunce polako nestaje iza Briona i stvara prizor…MMM Ma opišite i doživite po ličnom nahođenju, ja ću samo postaviti fotke: A kod kuće, posle sređivanja otišli smo na pićence sa porodicom Bukarica…Mi smo mislili da je pićence u pitanju, kad tamo kompletan mezetluk na primorski način. Od više vrsta pršuta, sireva, maslinki, minijaturne krofnice sa povrćem u sebi koje su taman jedan zalogaj, a sve ukusnoooo da ne možeš da se zaustaviš sve i da hoćeš. Pošto mi ne prijaju i ne pijem (na moju veliku žalost) vina, moje druženje je ostalo tokom cele večeri sa domaćom Lozom. U neko već kasno doba rastadosmo se sa ovim divnim LJUDIMA i preljubaznim domaćinima sa iskrenim obećanjem da ćemo se opet sresti i videti… Laku noć… A nas sutra čeka sledeća etapa ovog putešestvija: Jadrankom do Splita i Dalmacije…WOW Nastaviće se…

Pošto sam se nešto igrao, jer sam imao problem sa kačenjem slika, nekako sam uspeo. To je ovaj zadnji nastavak, a kačio sam preko imgbox.com Pokušaću i jedan video vezan za epizodu 19.08. Čisto da čujete i osetite deo atmosfere... ABBA SENDVID.COM Upload and share videos instantly. It's free and simple. No signup required. Malo više vremena (barem kod mene) učitava, ali ko ima strpljenja, biće nagrađen.

20.08.2021. Ustajemo u 7 sati, alarm jasno i glasno to objavljuje. Danas je planirano da se obiđe ostrvo Krk, a pošto smo u dolasku, silom prilika, došli auto-putem, u meni sve igra i trepti od upoznavanja sa Plominkom. Uobičajena rutina i već oko 8.30 smo na putu. Negde ispred Barbana stajem na INA pumpu da malo doduvam gume. Dok obavljam to, čujem zvuk motora koji prilaze. Dižem glavu iznad točka i u tom trenutku uz sviranje i pozdravljanje, projezdiše Mile, Zoran i još jedan član ekipe. Odoše na moto skup u Banjaluku…Prethodni dan, kada smo bili kod Mileta, već mi je pričao o tom putu a i zvao ga je kolega @Mikulanac, oko dogovora, druženja itd… Mahnu im, poželeh sreću i bezbedne kilometre, i lagano nastavismo svojim putem… Vreme za vožnju idealno, evo par fotki da dočaram: Kako po avgustovskim žegama izgleda kružni tok!!! Kod Labina. Sve je jasno, zar ne??? Čuvena (prelepa) Plominka Plomin A onda mesto gde je Bog pokazao, u punom značenju, svu raskoš ovozemaljske lepote i mesto koje je po mojim shvatanjima najbliže nečemu što se zove RAJ. Vidik i slike sa terasa hotela Flanona: Prepuni utisaka, opsednuti nesvakidašnjom lepotom produžismo dalje, i pogled na Kvarnerski zaliv Da bi izbegli gradsku vrevu i gužvu u Rijeci (Zoranova preporuka), iznad Opatije smo se izvukli na auto put i brzinski se sjurili prema Krku. Pogled na Kvarnerski zaliv, ali sada sa druge strane zaliva Kolega iz Ljubljane koji takođe ide prema Krku A ovo je pogled sa Krčkog mosta. U pozadini je Rijeka Ovu sliku kačim kao sećanje na prerano preminulog kolegu Džigoriusa. Mnogi se sećaju njegovog putopisa: Samostalni odlazak na Hr. Jadran.....a tamo???? Riba zvana Vanda !!!!!!!!!! Mene je ovo skretanje za Omišalj, podsetilo na njega… A ubrzo stižemo u Malinsku. Pošto je Sunce već odskočilo visoko, takva je temperatura, pa sedamo na malo osveženje u restoran na samoj obali… A tu vrlo zanimljiv enterijer, ljudska mašta u zamahu… Selfić sa marinom u pozadini I na drugu stranu Neki odmor i kupanje doživljavaju doslovno… Mi produžavamo napred, i jedna fotka na mesto Krk. U prolazu… Prelep pogled sa morem u pozadini… A onda Baška. Malo mestašce gde smo prošetali, malo razgledali i lepo ručali…Nismo mnogo fotkali, čisto da imamo uspomenu U povratku, još jedan pogled sa Krčkog mosta Malo kasnije stižemo u Opatiju. A šta reći o Opatiji, da je nepoznato ili neizrečeno??? Malo šetnje, slika, kafica i ponovo konstatacija: ŽIVOT JE LEEEPPP!!! Šta reći??? Mi polako krećemo ka Puli i još užitaka na Plominci Da ne dužim bespotrebno, bio je ovo dan u kome smo bili da vidimo i obiđemo nešto novo i lepo. Do sada neviđeno za nas. Kao i sve uostalom, bio je veliki doživljaj sa predivnim utiscima… Posle osveženja kući, spustili smo se do šetališta i Foruma, hodali, razgledali, rezimirali utiske, i to bi otprilike bilo to za ovaj dan… Ruta za 20.08. Bez večernjeg izlaska… Nastaviće se…

19.08.2021. Novi dan, nova avantura. Malo smo produžili spavanje (a dogovorili smo se da nećemo ustajati posle 8), jer smo ostali duže sinoć, a kada smo se vratili na terasu, uz priču i sumiranje utisaka smazali smo sve voće i povrće što je teta Marija ostavila… Uz kafu smislismo plan da odemo do nekog od ostrva. Relativno blizu su i Cres i Krk. Međutim ubrzo smo shvatili, po ko zna koji put, da planovi postoje da bi se menjali i korigovali… Da bi video vreme, pogledam u telefon, kad tamo propušten poziv. I to sa Hrvatskog područja??? Ja pomislih, pošto smo prethodno veče dali domaćinima naše podatke da nas prijave, verovatno je to to. Neka provera. Ne ne, nije provera niti policija. To se javlja Mile fazer. Zoran mu je rekao da sam izrazio želju da ga upoznam i dao mu broj telefona. I Mile se javlja i poziva nas na piće… Prihvatamo i brzinski se spremamo da idemo da se vidimo. Ja razmišljam, par minuta kasnije i mi bi već bili u vožnji i verovatno mnogo kasnije bih video da se Mile javio. Čim smo krenuli, na izlazu iz ulice smo ugledali Mileta. Došao je po nas da se ne bi tražili po gradu. Prvo nam je pokazao gde nam je lepo mesto za parking motocikla. Pazite ne pričam o bezbednosti. To je bilo neupitno sve vreme, koliko nisam brinuo o motociklu. Pod lepo mesto se podrazumeva da je relativno blizu šetališta, jer u Puli ima ne mali milion, nego mala milijarda dvotočkaša svih vrsta i namena. Odlazimo na kafu, i kreće priča i priča i priča… U jednom trenutku Mile ustade da pozdravi nekog, a ja tiho u poverenju, upitah Marijanu: Da nismo mi upali u zonu sumraka, ili šta god??? Ovakvi srdačni, kulturni, pažljivi ljudi! Sve mi to čudno, a java je. Nije san. Sto posto sam budan. Vraća se Mile i predlaže da pođemo da nam pokaže nešto novo u Puli. Tu gde smo parkirali motore tu je Zerostrasse, to jest ulaz u sistem podzemnih tunela i galerija koji su građeni kao ratna skloništa. Objasni nam Mile da je inače veliki deo Pule prokopan podzemnim tunelima i da se stotinama godina to radilo…A ovo je deo koji je restauriran i tih dana pušten u upotrebu. i saznasmo da je povodom smrti Đorđa Balaševića danima, bez prestanka pustana njegova muzika.. Ovo je mesto iz čuvene Đoletove pesme: Oprosti mi Katrin i stihovi, Na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta, sam čekao autobus i svirao gitaru… Nastavak druženja sa preljubaznim domaćinom je bio u jednom od restorana u ulici Sergijevaca… U sada već duboko popodnevnim časovima, počinjem da razmišljam da nam je Mile posvetio, bukvalno, čitav dan. Tada njegova ljubaznost, pažnja ili nazovite to kakogod, prevazilaze sva moja znanja, očekivanja (ili pre će biti totalno neznanje)… Samo je rekao tonom gde nije bilo ostavljeno mesto za razmišljanje: A sada idemo do mene doma, još na po jedno piće!!! Razumem sve i smatram sebe, da zbog posla kojim se bavim (svirka) preko 30 godina, da sam dosta dobro upoznao ljude. I jesam, ali ovi ljudi koje upoznajemo na ovom putovanju do sada. Oni su van svih merila, stereotipa i standarda!!! I razumem i to da je hobi koji nas zajednički veže, bio uzrok našeg upoznavanja, ali to svakako ne umanjuje njihovu veličinu. Pa verujte da u svim razgovorima, i sa Zoranom i sa Miletom, uopšte nije bio fokus na motociklizmu. Priča je o životu, uopšteno… Posle posete Miletovom domu i upoznavanja sa njegovom suprugom, rastadosmo se i siguran sam da kao što je ovo bio prvi put da se vidimo, još sam ubeđeniji i sigurniji, da će tih susreta i druženja biti još…Kada…Nije bitno, niti određeno…Biće sigurno!!! Na brzinu donosimo odluku da posle ovakvo kvalitetno provedenog dana, bogatiji za poznanstvo sa ovakvim ljudima, nema svrhe ići negde, osim na plažu… Pa red je i da se brčnemo. More, plaže lepota svuda oko nas, i svega ima koliko hoćeš…Čak i naša energija kao da je neiscrpna….Samo pusto vreme, njega izgleda ima premalo, prekratak nam je dan, još kraća noć…A od želje da svega vidimo i upijemo što više, prosto gorimo…I tako dan za danom strast je sve veća… Zbog toga je današnji kupanjac i hlađenje usijanih glava na plaži Stoja prijao itekako. U smiraj dana, među zadnjima kretosmo sa Stoje put kuće. Naši dragi domaćini, porodica Bukarica, su bili zaslužni za to. Marijana i ja smo u priči koristili, idemo kući, vraćamo se u kući itd…Složićete se da se to ne dešava baš na svakom mestu gde otputujete turistički. Za to mora da se poređa mnogo, mnogo bitnih činilaca. Makar kada smo mi u pitanju. A onda spremanje za večerašnji izlazak i šetnju… Parking kod Zerostrasse nas je čekao slobodan…Mile stari vuk, zna znanje… Sa gašenjem motocikla čujemo muziku, ali ne bilo kakvu, niti onu na koju smo navikli zadnjih godina. Ne, ovo je muzika iz 80-ih godina prošloga veka, muzika uz koju se igralo, udvaralo, i što šta drugo… Ali sve smisleno i logično. Kancone, šansone, evergrin…I taman kada smo krenuli u potragu za mestom sa koga dopire taj zvuk, čusmo najavu kratke pauze. E jbg, doći ćemo kasnije… Na šetalištu, veče kao iz bajke: Slavoluk Sergijevaca Forum A na Forumu svira orkestar grada Pule, i ovo veče sviraju obrade hitova grupe ABBA. Na svoj način i u svom aranžmanu, ali nimalo umanjene lepote niti prepoznatljivosti… Štaviše… Malo je rečeno da su od nas dvoje ostale dve barice koliko smo se rastopili… Rešismo da u povratku potražimo ono mesto sa lepom muzikom, i pronađosmo. Jedna terasa u blizini Zerostrasse gde smo parkirani. A terasa u duhu muzike, kao da si seo u vremeplov i vratio se 40-ak godina u prošlost… A tamo i takva publika… Ljudi od 45-te pa naviše… I provode se do besvesti, uživaju svim čulima… I mada sam bio mali kada je taj posao bio aktuelan na moru, i o njemu sam više slušao od starijih, mislim da sam primetio dvojicu majstora tog zanata… GALEBARI. I oni krckaju sedmu deceniju, ali im izgleda ostalo od prošlih vremena, pa se trude da budu u trendu… Još jedan predivan dan prolete u treptaju oka… Valjda se to tako čini uvek kada ti, u životu, bude mnogo lepo!!! Nastaviće se…

Pre spavanja, po povratku iz Fažane, vidimo da na stolu na terasi stoji činija. A u njoj domaći proizvodi, smokve, grožđe i paradajz… Vidi se da je lepo, negovano, nema i ne može takvo da se kupi niti u marketu niti na pijaci…Ja registrujem, ali prođem i odem na tuširanje. Kada sam izašao, čujem odigrava se neka akcija na terasi (zveckanje posuđa) i nije mi jasno, jer niti jedemo tako kasno, niti smo bili gladni…Pazite, Marijana je ladno ćapila paradajz i sa suvim hlebom secka. Ne da jede, nego uživa i kaže mi: Probaj, ne možeš da veruješ koliko je ukusan… Ja,u čudu, ne mogu da verujem da se samoposlužila, šta li će ljudi pomisliti o nama itd…Odem na spavanje bez degustacije i, više u neverici, nego nervozan. Kad ujutro ogromno iznenađenje. Dok smo pili kafu, prilazi nam gospođa Marija (majka od momka koji nam je izdao apartman). Ja već pod žmarcima zbog sinoćneg paradajza, ali njen širok osmeh uliva nadu… Uz srdačan osmeh i par ljubaznih rečenica, kaza da mora da nas upita nešto…Ja već mislim to je to, paradajz, i razmišljam kako da se vadim iz neprijatne situacije… Međutim teta Marija je pitala: Deco, što ne uzimate voće i povrće što sam vam ostavila? To je za vas. Da li ne jedete ili vam se ne dopada, uz objašnjenje kako je sve domaće, čisto prirodno… Kada sam video Marijanino lice kako se smeši, osećao sam se najmanje rečeno kao klovn… Nisam navikao na ovakav doček i ovakav odnos, pogotovo što ljude uopšte ne poznajemo. To su one fascinacije koje sam spomenuo na početku putopisa. 18.08.2021. Prilikom sinoćnjeg druženja, dogovorismo se da nas sutradan Zoran „pokupi“ prilikom povratka iz Fažane, i da napokon odemo do Pule. Mi smo stacionirani, ako se tako može reći na periferiji (3km do centra) i još se nismo spustili do grada. Prvi utisak, neopisiv rečima ali zaista…Nemam uglavnom problem da događaje opišem ili dočaram, međutim na ovom putovanju mi se to često događalo… Sedamo u bašticu na FORUM-u, jutarnja kafica i uživamo u razgovoru sa Zoranom. On nas upoznaje sa Pulom, ili nazovimo brzinski turistički tečaj… Pošto smo za taj dan dobili info, Zoki nas je morao napustiti zbog poslovnih obaveza a mi krećemo da malo razgledamo Pulu… FORUM – trg AVGUSTOVA VRATA-HRAM Uspon ka MLETAČKOJ UTVRDI I pogled ka moru sa istog mesta Razgledanje Samostana Sv. Franje Pa uličicama ka ARENI ARENA Herkulova vrata Arheološki muzej Istre Da napomenem, neću se baviti kulturno-istorijskim značajem mesta koje obilazimo. To oduzima previše vremena i prostora, a na nekim drugim mestima (knjigama, brošurama, NET-u) neki drugi, i po tom pitanju, mnogo obrazovaniji i kompetentniji ljudi ljudi su o njima mnogo toga rekli i dokumentovali… Posle divnog početka ovog dana, krećemo u današnji obilazak priobalja Istre. Za danas je izbor pao na Rovinj i Bale u povratku… Sada malo drugom rutom kroz, Svetvinčenat, Kanfanar i Rovinjsko selo putujemo i uživamo na putu a Rovinju… Stižemo u Rovinj i prema Zokijevom uputu, parkiramo se na na samom doku iza INA pumpe, a tu je i inače parking samo za motocikle… Dok stavljamo kacige u kofer, prilazi nam čovek, i uz pitanje, Beograđani???, počinje razgovor sa nama. To su oni znate, spontani, srdačni razgovori u kojima na brzinu izbaciš iz sebe neke lične stvari pred potpunim strancima. I ne očekuješ ništa zauzvrat, samo se osećaš mnogo lakše, i pozitivnije…E to beše jedan od takvih susreta… Ne fotografisasmo, i žao mi sada zbog toga, jel toliko je bilo srdačnosti u tom kratkom susretu… No idemo dalje, ima lepih fotkica… Opet starosedelac, mnogo liči na onog iz Poreča, možda su rođaci… Pogled iz ovog ugla na crkvu Svete Eufemije I selfi, da „ulepšamo“ ambijent… A onda „osvajanje uličica i stepenika“ ka Crkvi… I stigosmo… A tamo…Ma šta da opisujem, ne mogu se niti izraziti niti dočarati… Pa lagano šnjuranje oklnim uličicama i lagani spust… Titov trg i fontana Dečak sa ribom A onda malo odmora uz kaficu i pogled na spomenik NOB-a… A mi smo se osećali, otprilike ovako (a Vi dajte mašti na volju za ovaj izraz lica)… Stvarno nam je bilo vrh vrh.., Ali Bale je iščekivao naš dolazak… Mesto koje pruža vanvremenski osećaj sa nekim toliko svojstvenim mirom i tišinom… To je naš utisak, tako smo se osećali…Postaviću slike, pa prosudite… Posle ovog totalnog psihičkog opuštanja i odmora, u sasvim drugom fazonu od urbanih turističkih centara, kretosmo ka Puli… I da ne bi put protekao jednolično, našla se pored puta jedna osmatračnica. Nevelika i nevisoka, ali vredna stajanja i fotka…. Kad smo već tu… Skrenusmo sa glavnog puta, pa kroz Peroj do Fažane. Ne pozdravismo sinoć velikog sportistu, čoveka i borca, a zaslužio je… I da bi za ovaj dan bio zaokružen potpun ugođaj pobrinuli su se Zoran i Sonja. Posle laganog kruziranja ulicama Pule gde su nam u hodu pričali pored kojih mesta prolazimo, preko Verudele i Pješčane uvale stigosmo do Banjola. Pitam Zokija šta radi Mile? @mile fazer Kaže tu je Mile, sve OK, super. Rekoh, voleo bih da ga upoznam, i tu nas prekidoše Sonja i Marijana i razgovor ode u drugom smeru.. Nastavak sinoćnih razgovora, uputi u vezi našeg daljeg (koliko je moguće za taj vremenski period) upoznavanja Istre, pregršt smeha…. Jednostavno da poželiš da vreme stane. SAD I TU!!! U sitne posleponoćne sate, rastadosmo se. Njih sutra čeka novi radni dan sa svim obavezama koje nosi, a nas nova mesta, novo razgledanje, nova tura… ŽIVOT JE LEEEPPPP!!!! Današnji dan na mapi Nastaviće se…

Zaboravih u uvodu da pomenem da sam dosta korisnih informacija dobio od našeg Forumaša, @Pingvin37 , koji se upravo vratio sa puta po HR. Hvala Milutine na svemu. Vredelo je… Uz nastavak pisanja, da dodam malo i o zamisli ili viziji kako bi trebalo da izgleda ovaj boravak u HR. Pošto smo već u junu i julu bili po 7 dana u C.G., tu smo se već dovoljno naakumulirali energije crpljene iz sunčanja, kupanja i ležanja na plažama. Tako da su Istra i Dalmacija planirane tako da imamo bazu gde smo smešteni, a svakodnevno da idemo u skitaranja tamo-amo. Ja to nazvah „aktivan odmor“. Jednostavno, u našem planiranju kako da poređamo prioritete obilaska, toliko smo bili željni da sve vidimo, da nismo znali kuda pre uz kapiranje da smo (što se mesta koje želimo obići) vrlo blizu da naš „aktivan odmor“ pretvorimo u besomučno jurcanje, gde ćemo ponajmanje uživati a kamoli registrovati u memoriji nešto… A meni su slike u memoriji draže od svih diskova, desktopova, albuma itd… Pazite, moj neki celoživotni moto je da „nikada ne možeš imati sve u istom trenutku“, pa smo tim vođeni i odlučili, gde god da odemo i šta god da vidimo, bićemo mnogo „bogatiji“ za novo iskustvo, jer i da smo imali na raspolaganju mesece, umesto par dana, opet ne bi uspeli sve da vidimo. A pošto nismo do sada bili u Istri, sve što vidimo biće „nešto novo“ i prvi put viđeno, tako da mesta za grešku, nemaaaa. Ali ja lično i ne vidim kao poentu da samo vidiš ili ispališ par fotografija, već da pokušam i da osetim duh mesta koje obilazim. A tu su obavezno uključeni i razgovori sa lokalnim stanovništvom. Tema nije bitna, niti dužina razgovora. Za kratko vreme i sa par reči se može makar dosta toga naslutiti. 17.08.2021. Buđenje posle prve noći u Istri i prethodnog napornog dana, za nepoverovati, išlo je vrlo lako i glatko. Šta taj pusti neizdrž učini od čoveka. Na prvi zvuk alarma u 7.30, poskakali smo smo kao opareni i sa osmehom na licu dobio sam pitanje od Marijane: „Gde idemo danas, IDEMOOOO“? Ni reči o tome kako nam je bilo juče vruće, pa kupanje kišom, pa stotine nezanimljivih kilometara auto-puta. Sve je to ostalo u JUČE, a sada je danas. U dugoiščekivanoj poseti Istri smo. U Puli. A ja se mislim u sebi šta je pusta želja, volja a na kraju i godine života. Pa nisam ovu žensku osobu (za 33 godine koliko smo zajedno) uspeo nekoliko puta, da bukvalno prevarim, da se provozamo po SRB do 2020. godine. A onda mojim prelaskom na touring tip motora, sve se pozitivno promenilo… Dok je još odjekivalo Idemooo, ja sam već ušao u kuhinju i stavio vodu kafu, i trk do marketa koji je na 5 minuta laganog hoda od naše kuće. Da ne zaboravim i naglasim, mi nismo imali sobu, već apartman o kome možete dobiti info na Booking-u ili Google. https://www.booking.com/hotel/hr/apartman-bukarica.sr.html Da ne pišem, sve što vidite na sajtu je bukvalno tako, a uživo mnogo bolje i više, ali kasnije ćemo o tome… Dok sam se vratio iz marketa, na terasi je već mirisala skuvana kafa. Pitam Marijanu, da li je moguće da si ponela kafu od kuće??? Jer volim, gde god da smo, da probam domaće proizvode. Ona se smeje i zove me unutra…Pazite ljudi, u kuhinji se nalaze šećer, so, kafa, raznorazni (poznati i nepoznati) začini, više vrsta jestivog ulja, potom me vodi u kupatilo (htela da opere jučerašnju odeću), kad tamo brdašce peškira svih veličina, nekoliko vrsta tečnog praška, omekšivači rublja, šamponi sauni, kupke i što šta još… Ja je pozovem tiho napolje i priupitam: Da nije ovo skrivena kamera??? I nenaviknut na to što se dešava, a sa sasvim drugačijim „morskim“ iskustvima iz nekih nam susednih zemalja, mislim i da nije čudo što sam, najblaže rečeno, bio zbunjen. Posle prvobitnog iznenađenja, uz domaću kafu i pecivo, uzimam telefon da se javim Zoranu. @e-mayl na Forumu. Zoki u nekoj poslovnoj gužvi, pa se dogovorimo da se čujemo popodne. To je jedan problem o kome većina nas iz kontinentalnog dela, ne razmišljamo. Mi kad idemo na more, to je odmor, i sve povezano sa primorjem je u duhu odmora. Ali postoje ljudi i koji žive tamo. Na primorju. E njima primorje nije mesto odmora, već mesto življenja i ostvarivanja egzistencije. Pošto imamo dosta Primoraca koje znamo, mi znamo za začkoljicu, i bez ikakvog uzbuđenja se odnosimo prema tome… Predlažem Marijani da danas idemo do Poreča. Poznat turistički grad, sve najlepše slušali o njemu, a nismo bili…Šta više treba…Idemooo Kolege, ovde vidite da je naš smeštaj se nalazi u kući sa dvorištem. Velika pogodnost za motocikliste. Pogotovo što je prozor od spavaće sobe ispod terase (terasa u gornjem desnom uglu slike), tako da od jastuka do motora nema ni metar rastojanja. A i ujutru se tu vrlo kratko zadržava Sunce, tako da nema potrebe za prekrivanjem, alarmom, zaključavanjem itd… Za par sekundi smo već na Vodnjanskoj cesti… Uz laganu vožnju, prepuštamo se uživanju, razgledanju… Ove kućice što vidite iznad se zovu KAŽUNI. Zainteresovalo me, jer ih ima podosta, a meni su bili potpuno nepoznati objekti. Objasniše mi da su građene od kamena slaganjem, bez maltera ili nekog drugog veziva i da su služile za upotrebu u poljima i njivama…Lepo svakako… A takve su pravljene i ograde, nekada… A da se svašta lepo može videti, baš može… Neki predeli… Pa delić uvale koja meni liči na fjord, a tako ga i zovu Limski kanal-fjord. Na karti prikazano: Sve smo bliži našem današnjem odredištu, Poreču. A lepote koliko god možeš zamisliti… Kolege, da dodam malo objašnjenje. Možda na fotkama bude previše nas dvoje, a manje nekih drugih detalja…Naprosto, mi smo ovo dugoočekivano putovanje doživeli sa mnogo mnogo emocija, a sa malo umetničkog iliti bilo kog drugog znanja iz sfere fotografije. Šta smo uspeli „zakačiti“ telefonima, to je…Bilo nam je lepo i nosilo nas je pozitivno raspoloženje. Sve ostalo je bilo zanemareno… Stigosmooo. Poreč. Uz ljubaznu dobrodošlicu i dozvolu parkirasmo se na INA pumpi, koja je na par stotina metara od centra grada. Pokušaću u nastavku da stavim neke slike koje će, siguran sam, mnogo bolje dočarati, nego što ja mogu napisati… A tu nas je čekao on, ponositi starosedelac… Nije starosedelac, ali bi volela da postane makar stanovnik... Jedan lokal koji bih preporučio da ko nema žestoku samokontrolu, obavezno zaobiđe ili makar okrene glavu. Slatkiši na burad… Uh uh uh… Mi definitivni nemasmo ni trunčicu samokontrole… Malo uličica i letnje atmosfere… Jedna fotka na kojoj se vidi kako neki drugi ljudi, ne tako daleko od nas, doživljavaju pojam ČISTOĆA… A, verovali ili ne tako je svuda. Čisto. Bez razlike da li si u gradu ili selu, ulici ili šetalištu, prodavnici ili plaži…Čistoća je tolika da prosto upada u oči. I bode u mozak…I prečesto izaziva (unutrašnje, neizgovoreno) pitanje: A šta to nama fali??????? Ovo nije nauka i nije potrebna naročita inteligencija, pre vaspitanje i kultura: NE BACAJ OTPATKE I SMEĆE OKOLO SEBE. Ali idemo dalje u pozitivnom duhu. Ne pišem o restoranima, klopi, pićima itd… Neke stvari prepuštam da budu lične… Neću ni o cenama, samo ću reći da ko može da priušti sebi piće i hranu u centru Beograda, taj bez bojazni može u Istri sesti u bilo koji restoran ili kafić. Naravno mislim na standardnu turističku ponudu, ono što je lako dostupno svakom putniku namerniku. Bez nekih specifičnih mesta za koje nismo ni znali gde se nalaze, a ovoga puta ih nisu ni bila predmet našeg interesovanja… Ovo je bio kratak osvrt na prvi put u Poreču… Nas dvoje imamo neki svoj fazon, da gde nam se mnogo dopada, ne jurcamo da brzinski vidimo što više toga. Štaviše, namerno lagano cunjamo, sa verom i obećanjem sebi da ćemo se vratiti ponovo, da ponovo uživamo na dragom nam mestu, i obiđemo što nismo videli prethodni put… Lepo izšetani, prepuni pozitivne energije, krećemo da pokupim motorin pa da skočimo do komšiluka. Do Vrsara. To nam je blizu, a vremena imamo napretek. Zašto propustiti penal gde nema ni golmana na golu… Lagano, prečicom pored Funtane, krećemo ka Vrsaru… Za razliku od vreve i gužve u Poreču, Vrsar je miran, tih uliva neki unutrašnji mir, a istovremeno toliko lep… Mislim da pruža mnogo, ko voli primorska mesta bez buke. Za odmor, u punom značenju. Pošto su senke sve duže, mi sa dobrom kilometražom u nogama, a na sve to se doda i prethodni dan, sasvim logičan izbor je da se krene prema Puli. Malo drugačijom rutom se vraćamo i prolazimo pored mesta Bale… Ali tom mestu ćemo u narednim nastavcima pokloniti malo više pažnje. Za sada ovoliko… Otprilike, ovako izgleda ruta koju smo prešli. Sa manjim korekcijama, oko 110km. I taman kada smo mislili da je to to, za današnji dan, oglasio se telefon. Zoran nas zove na pićence i druženje, da skoknemo do Fažane… Ubrzo Beverly-jem stiže sa suprugom Sonjom, i krećemo. Fažana nam je prvi komšiluk… Tako taj dan, odnosno veče se završilo, sa predivnim ljudima, porodičnim pričama,svašta nešto… Kad nekoga upoznate i vidite prvi put, a ponašanje i razgovori su kao da ste od pelena zajedno… Nema potrebe za komplimentima i veličanjem bilo koga ili bilo čega. Sve je kristalno čisto i jasno. Postoji li adekvatan pojam ili naziv za to??? Postoji: DIVNI LJUDI !!! To je sve. Kraj. Sve rečeno. Nastaviće se…

Hvala Puki, od srca... A i mi smo, osim kada se selimo, sve vreme proveli u šorcevima i majicama... Znam da će mnogi reći o bezbednosti i da nesreća i problem uvek vrebaju, ali jbg, ne možeš u vozikanje na moru u opremi... Tako da te podržavam, samo sam se ja pripremio za put...Turbo-sollarijum... Zezam se naravno, pozzz veliki...

Biće valjda pre 1. maja završeno... Pozzz

Da dodam samo da u sedmici pred polazak urađen je servis na motoru, a tako sam se i trudio da „naštimam“, jer sam se u avgustu vozio i muvakao po SRB i BIH i namestilo se da taman radim servis na 30.000km. Uz servis namontirane su i nove Metzeler Roadtec Z8 Interact. Ne bih sad da objašnjavam previše zašto te gume. Ovo je subjektivno moj stav, ali fabrički su bile namontirane, u svim vremenskim uslovima se odlično pokazale, sa prvim parom prešao 17.200km, a drugi par zamenio na 12.900km zbog ovog puta. Mogle još da se voze, ali nisam hteo da razmišljam, pogotovu ako se uzme u obzir kvalitet i sastav asfalta na Jadranci, uz vrele avgustovske temperature. Pri tom nemam „tešku ruku na gasu“. Čist touring. Lagano i sigurno. To su moji razlozi za izbor Metzeler-a. Ako nekog zanima više info o gumama i oznakama, može na PP. Da se vratim na 15.08. Moj neki trip je da veče uoči puta bude sve spakovano, koferi zatvoreni i okačeni na motor (pogodnost je što imam i dvorište i garažu). Tako spakovan, proveren i natankovan motor, uguram u garažu na rikverc i ujutru samo ga upalim i paljba. I tako je godinama unazad, jer jutarnje pakovanje mi se par puta olupalo o glavu, jer sam uvek nešto zaboravljao. Zato sada natenane sve završim uoči puta i dan polaska je to u bukvalnom smislu: Polazak. Tokom pakovanja i kačenja kofera javlja mi se drug Bole, jaran od vojničkih dana, rodom iz Podlugova a sada žitelj nam prekookeanske Kanade, t.j. Toronta. I kaže da su stigli porodično na odmor u BIH. A u meni zakuvaše emocije. U glavi haos. Od 1998. kada je otišao i kada sam njegovog šestomesečnog sina držao u naručju dok su čekirali kofere, mog jarana sam video samo jednom, a sada je tu i njegova kćer koja se rodila u Kanadi i ovo joj je prvi dolazak u Evropu, t.j. u Bosnu. A sa njima imamo odnos više kao sa članovima porodice, nego sa prijateljima. Problem veliki. Mi put ne možemo da pomerimo jer je sve rezervisano a ne bih nipošto da propustim viđanje sa Boškovićima. Ali kao što svi znate, sa pravim ljudima UVEK sve ide vrlo lako i vrlo prosto. Pošto nisu imali ništa ugovoreno oko mora, pade dogovor da Oni dođu u Tivat, a mi da skratimo dva dana u Splitu i da zajednički provedemo par dana u C.G. Svi srećni i zadovoljni. 16.08.21. Lagano buđenje, jutarnja kafa, sređivanje… Uobičajena dnevna rutina, samo sada sa malom primesom pozitivne tenzije zbog jučerašnjih događaja. Planirano je da danas, vreme nebitno, stignemo u Banja Luku. Polazak oko 9.30 i prva stanica i kafica u Bijeljini, za slučaj da se uspemo videti i sa Boškovićima. Ali kako to dovodi do velikog nepoklapanja u vremenu, produžavamo dalje. Temperatura visoka (36o-37oC) i zastajemo negde između Brčkog i Obudovca na osveženje. Zaključujemo da se ovde nećemo rashladiti, jer unutra klima ne radi a pod tendom napolju je gora sparina nego kada se vozimo. Kada se tome doda i par lokalaca (dobro pripitih) zainteresovanih za razgovor i njihovi komentari na temu motociklizma, to nas je samo ubrzalo da krenemo što pre… A put, od temperature gori asfalt, gori vazduh, ali mi napredujemo i oko 15h stižemo u Banjaluku. Na motoru pokazuje 40,5oC, i sad nam prethodni put izgleda kao prijatno zezanje. Lagano pronađosmo smeštaj i ulećemo u pod tuš da podođemo… Posle osveženja, kao sad sam trezveniji, izađem na windy.com, da vidim prognozu vremena za sutra i tu kreće promena plana. Celokupna ruta koju smo planirali za sutradan, su najavljene vremenske nepogode, te žuti, te narandžasti meteo-alarm, te udari vetra, a u meni raste nervoza…Nije mi prvi put da kisnem niti vreme utiče na moje planove vožnje. Ali to su bile solo ture i sam na motoru. Sada je u pitanju i Marijana iza, kao i potpuno nepoznat put kojim nikada nisam vozio a naslušao se priča o vremenskim iznenađenjima u Gorskom Kotaru. Pričamo, šta činiti. Posle provere da za slučaj da, stignemo noćas, možemo ući u smeštaj u Puli, donosimo odluku da nastavimo put danas. Zbog dužine preostale deonice, planiramo da to „dunemo“ auto-putem. Krećemo iz B.L. a temperatura 41,5oC, i posle par stotina metara kada sam stao da zamenim evre za kune, zaključio sam, da su mi u punom značenju, gaće mokre i da se sve sliva sa mene u čarape i patike. Malo je falilo da dođe do preispitivanja količine ljubavi prema motociklizmu… No to dođe tek kao početak male avanture koja se zove preći granicu… Ljudi moji, nešto sam malo tih dana ispratio u vestima, da su gužve na HR granici velike, ali ono što smo videli, doživeli i na sreću preživeli, se graniči sa hororom. Ne znam koliko kilometara je bila duga kolona, ali znam da je trajalo i trajalo, provlačili se, molili policiju da nas propusti jer su pravili punktove i odvajali putnički od ostalog saobraćaja, i posle više od dva sata stadosmo pred HR granicu. Od svih dokumenata koja su nam navodno bila potrebna, carinik je, uz „Dobrodošli“, uzeo samo pasoše uz pitanje da li imamo test odnosno potvrdu o vakcinaciji. Sledeće je bilo „Doviđenja“. Začuđen brzinom svega i bez ikakvih podpitanja na koje obično nailazimo na granicama, za tili čas se nađosmo na auto-putu. Složićete se da auto-put i nije baš neko mesto za fotkanje, ali okačiću bar nešto… Mala pauza posle Zagreba na benzinskoj pumpi i nastavljamo daje prema Karlovcu odnosno Istri. Kao u western filmovima, odjahali smo u suton ka zapadu… Ali između nas i Istre trebalo je proći i kroz Gorski Kotar. Pošto je bio mrak i samo su se pomalo nazirali planinski vrhovi na horizontu, nisam znao gde se tačno nalazimo, ali sam bio ubeđen da je to teritorija Gorskog Kotara. Temperatura je jasno govorila u prilog tome, jer neposredno pre toga oko Karlovca je bilo 30-ak stepeni, a sada se instrument kolebao između 14 i 15oC. Posle prolaznog zahlađenja, približavanjem moru se digla i temperatura. Mi uživamo (po prvi put danas) u vožnji i predivnoj noći, nebu osutom zvezdama. Ma san čitav… A utom stižemu u Rijeku, i kroz bacanje pogleda levo-desno dogovaramo se da stanemo negde da malo udahnemo miris mora… E onda drage moje kolege se dešava nešto, što verujem da je velika većina vas iskusila bar nekad, a što potvrđuje nepredvidljivost motoraškog života… Elem negde malo pre „Vrata Jadrana“, snimim ja bilbord, za pumpu sa odmorištem za 300m. I razmišljam, to je to, ovde pauzica i posle toga za sat smo u Puli. Tog trenutka niotkuda, ničim izazvan na nas se obrušava takva provala oblaka. Ma kakvi provala, da sam stajao i neko me lagano zalivao kofom i crevom, ne bi uspeo tako temeljno to da uradi. I da dopre do bukvalno svakog delića kože. Kakva oprema, kakvi kombinezoni, to se desilo sve u 30-ak sekundi, da nismo ni bili svesni šta nas je snašlo. I umesto pauze i uživancije na pumpi, samo smo prošli kraj nje i produžili dalje. Nije imalo smisla da stajemo tako žljickavi i glibavi, većim delom dana natapani znojem i prašinom, a sada isprani kišom. Pa se sve to pomešalo… Treba se osušiti na motoru, jer se posle te vodene kataklizme što nas zadesi, brzo sve vratilo u pređašnje stanje. 28oC i vetar koji lagano duva, uopšte nisu bili neprijatni za vožnju, štaviše… Mislim da se to vidi i na licima. Ubrzo stižemo i do Pule. Prvi utisak VAUUUU… Uz pomoć navigacije, brzo smo pronašli smeštaj. Uz osmeh, dobrodošlicu, Radensku i kafu (naš izbor ) dočekao nas je naš domaćin Marko. Umorni baš baš, ali još više srećni jer smo bili svesni da počinje naša Hrvatska avantura. Te četiri decenije odsustva su počele da blede, a sve više da se vraćaju slike i senke nekih prošlih vremena… Nebitno je što su naše uspomene bile vezane za Dalmaciju, samim tim da smo stigli u Istru i da se osećao onaj miris… Znate koji, ONAJ MIRIS… Njega osećate ili ne osećate, volite ili ne volite, imate ga u nozdrvama i kada ste daleko od njega…. E taj miris je Marijani i meni, ne mnogo, nego previše nedostajao svih tih godina… I sve vreme smo ga imali u glavi, i bio je tako jak da smo ga mogli napipati preko stotina km udaljenosti… A sada smo tu… I DIŠEEEMMMOOO…Ćutimo i lepo nam je. To bi otprilike bio 1. dan puta. Možda sam nešto previše opisivao, a drugo preskočio ili zaboravio, uglavnom, osim fotki i svoje memorije, nemam ništa drugo od pomagala za pisanje ovog putopisa… I da naravno, sve ovo je (kako sam Vam i obećao) nešto kako smo sam mi to doživeli. Lično i emotivno… Tog 16.08. smo uz neka sitna vrludanja prešli oko 800km a izgledalo je ovako: Nastaviće se…

Dođe red da napišem nešto o prošlogodišnjoj avgustovskoj vožnji (koja nekim čudom pređe iz prvog u drugi plan), dogodovštinama i za nas najbitnije LJUDIMA (velikim slovima napisano jer oni samo to zaslužuju) koje smo upoznali i iskustva koje smo akumulirali u tih devet dana. Svako pisanije mora imati uvod, a ja već nekoliko meseci se spremam da pretočim utiske na papir… E taj uvod postade i kočnica, jer imajući na umu objavljene putopise i kakvi su ih pisci i avanturisti (ne bih o imenima, da nekog neopravdano ne izostavim) pisali, prosto sam došao do zaključka da moram napisati samo ono i onako kako smo mi doživeli sve to. Jer jedino tako mogu podeliti sa vama šta smo videli i osetili. Svojim jezikom i na svoj način. I možda sam ja doživeo sve ovo sa previše emocija i možda preteram sa pisanjem, ali ne zamerite, sve što napišem biće izneseno direktno iz duše… Počeo sam da pišem i u množini i u jednini, jer sam sve ovo što sledi prošao sa suprugom, ali s’ obzirom da smo kao nikada za 33 godine zajedničkog života delovali i donosili odluke kao jedno, nastavljam tekst u jednini. Kao neko ko je prvi put video i osetio more u Hrvatskoj 70-ih godina prošloga veka, a čitajući zadnjih godina mnogo o Jadranci, Istri, u meni je sve više rastao neizdrž da posetim neka mesta i deo nam bivše SFRJ u kojoj sam naučio plivati, prvi put se zaljubio i što šta još lepoga. Pošto nam se 2020. iz opštepoznatih razloga izmigoljila, odluka da idemo u avgustu u Hrvatsku je prihvaćena odmah i neopozivo u našoj dvočlano-porodičnoj ekipi. Bilo je još pokušaja da animiramo neke ljude, sa kojima smo dobro i zajednički putujemo i vozimo se, da krenu sa nama ali od samog starta se osećalo da ćemo ići sami i da je ovo samo NAŠ PUT. Posle 4 decenije pauze, od odrastanja Marijaninog na Makarskoj rivijeri, a mog u Biogradu na moru „vrlo temeljno“ smo pristupili planiranju puta: MI IDEMO I TO JE TO!!! Šalim se malo, ali u principu to nam je bio moto i uglavnom osnovni pokretački motiv, sve vreme puta… Oko pakovanja i šta nam treba od opreme nismo gubili vreme jer smo već u junu i julu bili u C.G. po par dana tako da tu je sve bilo poznato, a i avgust je u pitanju što je umnogome olakšavalo izbor garderobe… Tri kofera su bila sasvim dovoljna za sve što nam je bilo potrebno za put… Ja sam se malo pozabavio rutom i pripremio offline mape, jer uz svo poštovanje prema BMW motorrad navy, zaista nisam želeo da trošim novac na kupovinu BMW navigacije samo zato što je ostavljeno fabrički mesto za nju na tabli. Mobilni telefon i Marijana kao slikar, snimatelj i držač navigacije su se pokazali kao (za naš ukus) dobar izbor :). Pošto su od mog zadnjeg boravka u Hrvatskoj, složićete se, 4 decenije ipak dug period a u međuvremenu su se odigrali neki nimalo lepi niti prijatni događaji, upustio sam se za traženjem nekih informacija. Ali ne iz medija, niti turističkih brošura, već iz prve ruke… Tada nastaju male poteškoće jer sam imao drugara i poznanika u HR, međutim splet okolnosti a i različiti životni putevi su učinili svoje i kontakti su izgubljeni. Ali tada nastupa BJB Forum, i to u punom sjaju. Sa svim pogodnostima koje pruža (a u čemu bi u osnovi i trebalo da služi). Kontaktiranje naših kolega, motociklista iz Hrvatske je bio pravi izbor za dobijanje svih potrebnih info kao i preporuka i sve moguće pomoći koja je bila potrebna. U daljem pisanju ću sve pojasniti… Osnovna zamisao i plan, da smo hteli obavezno provesti par dana u Istri (Pula kao baza), i spustiti se isključivo Jadrankom do C.G. uz boravak u Splitu. To je suština, sve ostalo je bilo stvar trenutne želje i inspiracije. Zbog izbora Pule krenulo je i moje traganje po Forumu. Pošto se @mile fazer tih dana retko pojavljivao na Forumu, obratio sam se @e-mayl. Uz jednu poruku na PP i razmenu telefona, ne da sam se ispričao sa Zoranom, nego sam više imao osećaj da on drug iz detinjstva koji se odselio u inostranstvo… To je fascinacija br. 1 u vezi ovog putovanja. Posle Booking-a smeštaja za Pulu, sledeće je bilo rezervisati smeštaj u Splitu. Opet ista priča. Forum, sad kolega @Zog, Splićanin, Dalmatinac. Kontakt i priča sa Željanom, kao sa komšijom. To je fascinacija br. 2. I neću više nabrajati fascinacije, verujte da ih je bilo NEBROJENO i sve su ISKLJUČIVO POZITIVNE. Kako se bližio dan polaska, dođem na ideju da bi put do Pule mogao biti izveden u dva dana, i to prvi dan do Banja Luke, a drugi dan preko Bihaća, Ogulina pa kroz Gorski Kotar i Delnice, pa do Pule. Sve super, Marijana nema zamerki ni na šta, i ja rezervišem vilu Kobilj u Banja Luci. Tako dođe i 16.08. i vreme da se krene na put… Nastaviće se…

Zdravooo, evo mene opet. Otprilike da imam problem sa doziranjem, ili sam NEaktivan ili PREaktivan sa obraćanjem... Nadam se da vas neću “udaviti” kada sam u ovoj fazi… Nekoliko puta sam od prošle godine počinjao, pisao-brisao i nikako da okačim septembarsku vožnju (nekom duga, nekom kratka). Pa dođe red da se dovrši (valjda neće opet raditi gumica). Da vas ne podsećam kakva nam je bila prošla godina...Uglavnom teška (da ne širim niti ulazim u analizu), tako da sam veći deo sezone 2020. proveo po Srbiji i nekoliko puta Bosna (pisao sam već u ovoj temi), ali i potajno sanjario i nadao se nekoj višednevnoj vožnji... Kada je u septembru (uz negativan test i "pridržavanje mera") dozvoljen ulaz u C.G. znao sam TO JE TO... ili SAD ILI KO ZNA KAD... Ljudi da ste me samo videli, kakva je to reakcija bila, od organizacije vanrednog godišnjeg odmora u firmi pa sve ostalo po redu... Pazite, obično me od ideje da "skočim do C.G." do polaska, deli par sati eventualno dan, sada se tu pristupilo tako temeljno i opsežno (kao da idemo u Japan), da su svi iz okruženja jedva dočekali da krenemo i da ih ostavim na miru... Doduše mesecima pre toga je i izgledalo kao da je C.G. kod Japana, daleka i nedostižna...(Bem ti život, drugi put već prolazim kroz to da si zaključan, izolovan, odbačen...itd. Prvi put 90-e godine, pa ponovo...mnogo brate za jedan život). I tako 09.09.2020. krete se. Naoružani negativnim testom i enormnom količinom pozitivne energije Gliša, Marijana i ja kretosmo. Bez muzike i fanfara, ali ja sam se osećao kao da sam na krovu sveta. Prvi dan je bio planiran da se stigne i spava u Sarajevu. A do tamo... Ovom prilikom se zahvaljujem porodici Tešanović kod kojih smo proveli predivno popodne i noć. Oni su oličenje onoga po čemu je Bosna najbogatija zemlja na svetu. Divni i dobri ljudi... Posle svežucavog jutra naš prvi susret sa dolinom Neretve i put do Mostara. A u Mostaru ljudina po imenu Admir...Sretosmo se prvi put, a kao da se znamo celi život... Šta reći, osim FASCINATNOOO Nastavak puta i pauza u Trebinju. Mislim da svi znaju gde smo odmarali... Nećete verovati, u vreme korone suprotnom trakom uđosmo u C.G. Naime, pošto su mnogi kao i mi hteli da iskoriste mogućnost odlaska na more, na granici 20-ak automobila. I ničim izazvan izađe policajac koji kontroliše izlaz iz C.G. i pozva nas da ne čekamo...Neočekivan i lep gest... Par dana i lepih trenutaka... Ovo sve što napisah -ništa specijalno iliti posebno. Ali u tom trenutku te čemerne 2020. mi je sve ovo bilo kao svetlo na kraju tunela... A da li smo u tunelu ili tamnom vilajetu, e to još ne znemo... Da ste mi živi i zdravi i ne zamerite na komentarima. Tako me odradiše emocije....

To je to Pukiii... Putopiščić. Kratko + slatko = greje dušu u prohladne dane. Malo šale, a u zbilji, vrlo lepa ruta sa divnim fotkama... P.S. Samo još fali da nas optuže za "Okupaciju teme" od strane "sektaša". Pozzz, sve najbolje...

Pozdrav drugari... Sredinom septembra (od 14.-16.), "skočih" do C.G. Sam samcit. Beše još kandidata, planiranja itd, ali ostadoh sam, t.j. na vagi ići sam ili odustati. i naravno , ja NE odustanem. Čak i supruga je odustala 2 dana pred polazak. Navodno obaveze na poslu... A u stvari bili u junu i julu u CG, pa krajem avgusta 13 dana i 2800km Istra , Dalmacija, C.G. I nije joj bilo interesantno...Svakako joj hvala za sve hiljade kilometara ovog leta koje pređosmo zajedno. Ali ti putevi malo kasnije (kako bi rekao @Vroc-Kapo "kad padnu treci snjegovi...") Vreme i prognoza idealni za polovinu septembra... Još kad me Darko @Satelis) zagolicao sa njihovim "putićem" i slikama, neizdrž je odradio sve ostalo...Tačno kako treba... Ruta i put poznati, ali mi uvek lepo kad provezem taj krugić... Okačiću neke fotke, čisto da ne bude monotono... Uvala Valdanos - Ulcinj A ovo u pozadini su ostaci iz nekih drugih vremena, kada su u ovaj hotel i na ovo mesto jedino mogli ulaziti vojna lica JNA i članovi njihovih porodica... Kažu da je u tim vremenima bio jedan od najuređenijih objekata na Jadranu...Nekad bilo... A onda jedna fotka "umetnički inspirisana". Blizu manastira Reževići. Povratak kroz Boku pa uz brdo... A kad baciš pogled... Posle nekog vremena na jezero Slano kod Nikšića (a meni baš "preslatko") I napokon.... Kralj lepote...Durmitor... I to bi bilo to. Tri prelepa dana... Pozzz

Kao prvo, SVAKA ČAST, i hvala što delite sa nama ovo putovanje... A ovu "budalaštinu" od putovanja u jednom danu smo i mi napravili, i to 16. avgusta na 40 stepeni... Ja se apsolutno slažem sa preporukom kolegama da to ne rade. Nije ni lako ni dobro... Pozzz

Pozdrav drugari, nešto slabo pišem ove godine... Vozim se, ali pisanje . Danas bejah malo do Peštera... Sve lepo, priroda iz snova. A i mantije u Sjenici, vrhhh. Sa ovog podneblja toliko je okačeno lepih fotki da je maltene nemoguće smisliti nešto novo. Zato ću postaviti nešto što mi danas "leže" da kliknem... Sa Jelice na Ivanjički kraj a i ka Guči: Mučanj, stamen i postojan i dalje stražari: Negde na Javoru primetih i njih kako lagano ručke i uživaju: A sa Javora, visoravan kao na dlanu: Ništa od svega ovoga ne bi bilo da me nije nosio moj verni at: Pozzz, pa uskoro (pre kad zahladni) pokušaću da napišem jedan putopiščić o Hrvatskom Jadranu i kako smo to mi doživeli... Do tada, srećno, vozite se i prvenstveno obazrivost i pazite (i na sebe i na druge).

Dare, mnogo mi je drago što si ovako opisao Ulcinj... Davne 1996. sam prvi put kročio na taj teren (svirka celoletnja), i od tada sam svega 3 ili 4 puta preskočio obilazak Ulcinja. Tvrdim odgovorno da je to grad sa najpristojnijim restoranskim i kafićkim cenama na celom Jadranu... I uvek izuzetno sveža hrana... A tek osoblje...+++++++ Da ne offujem, super su fotke i lepo sve opisano... Kako i očekujemo od Tebe...Rođen spreman i na visini zadatka.

Da ne budem krivo shvaćen, u prethodnom postu sam mislio na veličinu i udobnost zadnjeg sedišta... Nebitna je marka motocikla...Ima dosta udobnih touring motocikala... Samo je pitanje koliko smo mi (koji vozimo) spremni za takve motocikle... Supruge, devojke i ostale suvozačice i suvozači ih uvek prihvataju oberučke...

Druže, nemoj da si zabrinut... Nije do tebe, do motora je.... Znam iz ličnog primera... Kad joj budeš ponudio nešto kao videćeš drastičnu promenu... Ne zameri, šalim se malo, ali ako ti kažem da godinama nisam uspevao ni da odem na sladoled par kilometara od kuće, a ove godine već bili u Višegradu, Sarajevu, dva puta u C.G. Znači nije do mene bilo, do motora je... Pozzz veliki za tebe i ceo kraj ispod Divčibara...

Dare, a mnogi se čudili prošle godine kad sam pisao da idem u taj kraj barem dva puta nedeljno... Ma išao bih svaki dan...Samo da se može... Mnogo mi drago zbog Vas i lepog provoda. Nadam se da ću i sebe "častiti" uskoro odlaskom...(Jbg neke bitnije okolnosti sada me sputavaju). Pozzzz

Najiskrenije saučešće Dejanovoj porodici.

Čestitam Bane. Mnogo bezbednih kilometara i max uživanje ti želim... A jedva čekam i da čujem mišljenje kad pređeš neku hiljadicu km...