Čisto da vidite o čemu pričam.

Posle 15 sati putovanja i dva nikšićka piva, spavali smo kao bebe, što znači da smo legli kasno, vrteli se po krevetima cele noći, budili se više puta i, na kraju ustali rano uz nervozan plač... Drugi dan avanture počeo je malo razočaravajućim prizorom sa terase.. Naravno, pratili smo prognozu, očekivali smo ovako nešto, ali se i potajno nadali da je prognoza pogrešila, što se više puta dešavalo.. Plan je bio da tog dana obiđemo obalu skroz do albanske granice, posetimo sva interesantna mesta koja smo zacrtali i kupamo se na nekim zanimljivim plažama. Ali, svi znate šta se obično dešava sa planovima, pročitaćete u nastavku kako smo od svega toga jedino ispunili deo s kupanjem, ali ne u moru. Posle kafice i laganog doručka, pakujemo se i krećemo polako. Prva stanica Miločer i Sveti Stefan. Sitna kišica nas prati od početka, ali ne deluje nam strašno. Kratka vožnja magistalom i parkiramo se ispred Svetog Stefana. Gospođa u kućici nije htela da nas pusti na glavni parking, a nismo bili u fazonu da se provlačimo pored rampe, pa smo se parkirali malo ispred. Steti Stefan je zatvoren za turiste, ne znam zašto, obezbeđenje stoji ispred mosta i ne dozvoljava prilaz. Ako ga baš lepo i ponizno zamoliš, hoće i da pusti do mosta, ali kapije su zaključane, pa ne vidim svrhu. Plaža pusta, tek po neki uporni turist šeta tamo-vamo... Nebo iznad vam sve govori, reči su suvišne... I onda se desio taj čuveni 01.07. u Crnoj Gori o kome ste verovatno svi čitali i gledali videe na društvenim mrežama. A sve je počelo sa par krupnih kapi kiše, koje su zamenile ono sitno rominjanje... I onda se otvorilo nebo, a mi, kao naivne sobarice, umesto da sačekamo malo da prođe najveći udar kiše, odlučujemo da se odmah vratimo do smeštaja, i to bez da navlačimo kišna odela. Mogu slobodno da vam kažem da, u toku moje skromne moto karijere, nikad nisam ovoliko pokisao kao na putu od Sv. Stefana do Budve. Uspeli smo da iskoristimo jedinstvenu priliku da se tih 15-20 minuta vozimo po najvećem pljusku u tom delu dana. Verujem da bi se manje nakvasio da sam tako obučen skočio sa mola u more. Ali ljudi, nikad u životu nisam video toliko klizav asfalt, nismo mogli ni pešaka da se krećemo normalno, jedva smo i motore okrenuli, bukvalno se klizali kao po ledu, nije nam baš bilo svejedno kako ćemo se vratiti. Čitao sam o tome na forumu, očekivao sam klizav asfalt, ali ne baš toliko. Uspeli nekako da dodjemo do dvorišta, parkirali motore ispod vinove loze, koja ih je možda i štitila prvih 5 minuta, dok se nije natopila. Pokrili smo ih nekim priručnim sredstvima, čisto reda radi, znali smo da od toga nema neke velike vajde.. Naravno, čim smo se parkirali, kiša je momentalno prestala, pa smo, posle ceđenja i presvlačenja, krenuli u šetnju Budvom. Kakvo god da je vreme, priznajem da je prizor fenomenalan, nebo je maltene iste boje kao i more, iako na slikama ne deluje tako, stvarno je za pamćenje. Ovo je stilizovana slika, Google Photos se setio.... Kiša je celog dana naizmenično padala i prestajala, na svakih pola sata, pa smo na kraju, navukli kišna odela i tako se šetali obalom. Čista romantika... Po meni, najlepši hotel u Bečićima, kažu da je cena noćenja oko 1000e. Ja kažem da su nam super i naši Apartmani Mirko... Srećom, imali smo prijatelje koji su letovali u Bečićima, pa smo se dogovorili da se vidimo u nekoj kafanici blizu njihovog smeštaja. Tamo stigli pešaka, kroz tunel... Mislili smo da je najgore prošlo, jer je kao krenulo da se malo razvedrava, ali nismo mogli da budemo u većoj zabludi. Sve ovo do sada je u stvari bio uvod za pravi potop, koji je krenuo popodne. Krenulo je odjednom, naglo, i nije stajalo satima.. Ljudi moji, onoliku količinu vode koja pada sa neba nisam odavno video, čak je i krov kafanice počeo da prokišnjava tačno iznad našeg stola i kaplje u moju kaficu. Ubijalo je koliko je padala, ulice su se pretvorile u reke, gromovi, munje, oluja, vetar, prava apokalipsa... Mislima sam bio pored motora, jer ono čime sam ga pokrio ni blizu ne može da ga zaštiti od tona i tona vode koja je pala na njega. Kad smo lepo ručkali i popili kaficu, kiša se malo umirila, pa smo svi zajedno otišli do njihovog stana, koji je u zgradi bukvalno na obali. Mogli smo da pecamo sa terase. Sedeći na terasi, uz čašicu – dve razgovora, obradovao nas je prizor koji je obećavao... Kiša je prestala kasno popodne, pa smo se i lepo prošetali uveče, probali crnogorski giros, koga prodaju na svakom ćošku. Nije kao grčki, ali nije loš. S obzirom na okolnosti, dan ipak nije bio izgubljen, iskoristili smo ga koliko je to bilo moguće. Kao što sam rekao i ranije, sve je to deo avanture. Ulcinj i Ada Bojana ostaju za neku drugu priliku.... Dok nam se cede stvari u kupatilu, legli smo da spavamo i razmišljamo: sutra je novi dan, šta li će nas novo zadesiti? Tako uplašeni utonusmo u san...

Hvala kolegi, odužićemo se prvom prilikom. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

O ovakvom putovanju razmišljamo već dugo, u planu je bilo i prošle godine, nekako sam smatrao da je to logičan nastavak moto avantura koje smo imali po Srbiji u prethodnih par godina. Najzad su se sklopile kockice, dogovor sa kolegom je pao, prvo za prvu polovinu juna, ali zbog malo nenormalnog vremena i silnih kiša, moralo je biti odloženo za početak jula. Posle kratkog dogovora, definitivno je odlučeno da se krene 30.juna, ruta je dogovorena okvirno, smeštaj bukiran u Budvi, gledali smo da smeštaj ima obezbeđen parking za motore. Ideja je da nam Budva bude baza, odakle ćemo obilaziti crnogorsku obalu, nadamo se celu, od Herceg Novog do Ulcinja... Dakle prvi dan ruta Leskovac – Budva, drugi dan obilaženje obale do Herceg Novog , treći dan se spuštamo do Ulcinja i Ade Bojane i četvrti dan povratak za Leskovac. Atovi su spremni, napakovani i natankani, drug Miki sa Piaggio X10, i ja sa Stromom, krećemo u 07:00 iz Leskovca, uz čežnjive poglede naših žena koji šalju nemu poruku: kupite nam nešto... Dogovor je da idemo preko Brusa, Jošaničke banje, Raške i Novog Pazara, do Špiljana, i odatle magistralom kroz kanjon Morače do Podgorice, pa preko Cetinja do Budve. Super plan, vreme fantastično, lagano kruziramo ka Prokuplju, priroda miriše, sunce nam se smeši, kasnije će se ispostaviti da je taj osmeh bio ciničan... I kao što to obično biva, da sve ne ide po planu, pobrinula se stara dobra loša sreća ili zla kob, kako god da je krstimo. Elem, na oko 5 km od Blaca, posle nekih 70-80 km vožnje, Miki je u vožnji osetio neki trzaj i skuter mu se jednostavno ugasio u vožnji i počeo da usporava... Ja sam bio ispred, pa dok sam se okrenuo i vratio do njega, Miki mi pokazuje u ruci neke ostatke nečega što je nekada bio kaiš. U sred vožnje, pri brzini od nekih 80-90 km/h pukao mu je kaiš, koga je inače zamenio pre 2000 km. Iznenada, bez ikakvih znakova i upozorenja, jednostavno je rešio da mu je dosta života i samoubio se, ostavljajući nas na sred puta u neverici.. Verovatno bi svako normalan u toj situaciji rekao: ok, jasno nam je, poruka primljena, šalili smo se, zovemo šlep i vraćamo se nazad kući uplakanim ženama... Ali ne i mi, ni u jednom trenutku nam nije palo napamet da odustanemo, već sve vreme grozničavo razmišljamo šta uraditi... Posle više telefonskih poziva, poruka, guglanja nađemo kaiš kod servisera u Leskovcu, stupimo u kontakt sa nekim majstorom u Blacu, orgnizujemo kombi za transport, i ja uzjašem motor, pa nazad za Leskovac po kaiš, Miki za to vreme sačeka kombi, utovare skuter i prvac kod majstora u jedno selo oko Blaca -Prebreza. Dok se ja vozim ubrzanim tempom do Leskovca, oni u međuvremenu skidaju deklu, čiste ostatke kaiša, proveravaju komplet varijator da pokušaju da utvrde razlog pucanja skoro novog kaiša. Miki mi šalje lokaciju servisa, ja dolazim sa kaišem, pa dok majstor montira kaiš, i sedimo kod njega na verandi i pijemo hladnu kiselu. Još jednom smo se uverili kako je ova naša zajednica motorista uvek spremna da uskoči u pomoć i nađe se u nevolji. Kolega majstor je ispao vrhunski car, ostavio je sve da bi nam pomogao, nudio nam da jedemo, da pijemo, nije hteo da nam traži konkretnu cifru ni za šlep ni popravku, već kaže ostavite koliko možete da izdvojite, a ako nemate, ni to nije problem, platićete piće ako se vidimo ponovo... Tako da mi, posle 3 sata od defekta, krećemo dalje... Vožnja prema Kopaoniku pravo uzivanje, preko Brusa i Jošaničke Banje lagano stižemo do Raške. Na samom izlazu iz Raške, pa skroz do ulaza u Novi Pazar, radovi na putu celom dužinom puta, kamioni, avioni, bageri, semafori, radnici, jednom rečju noćna mora za vozače. I još jednom dolazi do izražaja prednost vožnje motora, malo levo, malo desno, red provlačenja, red preticanja, ovde na bankinu, onde pored puta, i mi ti pređemo tu deonicu maltene bez zaustavljanja. Naravno, uz poštovanje svih saobraćajnih propisa i privremene saobraćajne signalizacije, koliko god je to bilo moguće.. U Novom Pazaru na pumpi dobijamo info da se granični prelaz Špiljani otvara tek u 5, zbog radova.. Odlučismo da tu napravimo pauzu, popijemo kaficu, pa lagano ka granici. Granični prelaz je mali, sa jednom kućicom, prošli smo bez problema, nema gužve ni sa naše ni sa CG strane, carinici korektni, tražili samo pasoš i saobraćajnu. Inače, Miki ima probnu dozvolu, nisu ga ni pitali..... Čim smo ušli u CG dočekali su nas još gori radovi nego u Srbiji, bukvalno od granice, pa sve do Rožaja nema 5 km normalnog asfaltiranog puta. Opet semafori, zelene i crvene zastavice, zatvoreni tuneli i mostovi..pakao za vožnju automobila, ali ne i za nas... U maniru pravih avanturista, preletesmo i te radove bez zadržavanja. Moram da priznam da su me crnogorci prijatno iznenadili, svi su se sklanjali, pravili nam mesta da prođemo, čak su i radnici, na našu molbu, malo pomerili jedan kamion kojim su potpuno zaustavili saobraćaj na ulazu u neki tunel u rekonstrukciji, da bi mogli da se provučemo. Takvo iskustvo nismo imali sa našim vozačima u Srbiji. Pauza za kaficu i picu, pa idemo dalje.. Ovo je neka kafanica baš kod odvajanja za Trešnjevik... Put preko Trešnjevika i Komova fantastičan, ali vrlo zahtevam za vožnju, neverovatni predeli, prave serpentine, ozbiljni usponi ali sa prilično lošim asfaltom. Ne znam koja je nadmorska visina, ali je na vrhu temperartura pala za 10 stepeni, smrzli smo se tih desetak km. Pošto smo u startu kasnili sa prolaznim vremenom, u letu menjamo plan i odlučujemo se za novi autoput od Kolašina do Podgorice. Pokajali bi se da smo odlučili drugačije, jer se autoput prava bombonica, imao sam utisak da je ceo sastavljen samo od mostova i tunela, asfalt odličan, neki mostovi su tako visoki da sam imao utisak da letimo. Predeo kroz koji prolazi je neverovatan, stvarno vredi videti.. Putarina 2,5 e, vredi svaki cent.. Posle Podgorice, okrećemo ka Cetinju, pa lagano do Budve. Već je uveliko mrak, pa su nam se poslednjih sat vremena vožnje prilično odužili. Najzad Budva na vidiku, spuštamo se niz prevoj i oko 10:30 stižemo u smeštaj, domaćin nas je dočekao na vratima, parkirali smo motore u dvorište i pravac u sobu. Iako umorni, čim smo se smestili, morali smo da odemo do starog grada na hladno nikšićko.. Ovako izgledaju patike putnika namernika koji je prošao golgotu.. Prvi dan avanture je trajao više od 15 sati, i pored peha koji smo imali, protekao je u odličnom raspoloženju.. jer sve je to sastavni deo avanture.. Nastavak sledi....

Evo informacije iz prve ruke, juce stigli u Budvu. Od Raške do Novog Pazara radovi celim putem, sigurno 20km. Naizmenicno propuštanje vozila, semafori, ici kolima je katastrofa. Mi smo ok prošli, provlačili se izmedju kolona. Granični prelaz Špiljani, zbog radova u CG radi tek od 17 sati, ne može se preći pre toga. Mi stigli negde u to vreme, nema guzve, lako se prolazi. Treba samo pasos ili lk i saobraćajna, niko ne pita za dozvolu, drug imao probnu,prošo lagano... U CG, od same granice, pa skroz do Rožaja radovi non stop. Put katastrofa, rade se tuneli, mostovi, semafori na svakih par km. Opet, motorima je puno lakse, nismo imali zastoje. Isli preko Komova, lepa priroda, ali vrlo zahtevan i umarajuci put. Nekih 40 km smo vozili skoro sat i po. I smrzli se preko onih prevoja. Od Kolasina dp Podgorice ipak išli autoputem, jer je vec pao mrak, pa smo morali da pozurimo. Autoput je vrh, imao sam utisak da je sastavljen samo od tunela i mostova. Putarina 1,5e, uživao sam dok sam vozio. Najvise mi se odužio put od Podgorice do Budve, bas nas stigao umor. Stigli u smestaj u 10:30 uveče. A krenuli u 7 ujutru iz Le. Imali smo jedan peh, zato nam se malo odužilo, ali o tome u drugoj temi. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Ček, ček, meni je očigledno promaklo da si uzeo versusa... nisam pazio na času, ali mi je drago sto si i ti prešao na velike točkove.. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Da, da kanjon Morače obavezno... Hvala svima na predlozima, sve je spremno, polazak sutra u 7... Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Da, da, to je i u planu. Serpentine i vidikovac iznad Kotora obvezno..

Obavezno. Nadam se da će biti i prigodnog putopisa kad se vratimo....

Hvala svima, sad imam sve potrebne informacije, pa ćemo se rešavati. Moj predlog će biti ovako nešto, izbegao bi put preko Komova, bas zato što je loš. Iako mi liči na Stelvio pass, ipak ne bih da rizikujem. Ja sa stromom ne bih imao problema, ali drug ide sa maxi skuterom, pa ne bi bilo bas prijatno.. preko

Da, da, sad mi je jasno, hvala ti... onda definitivno magistrala, tu nema dileme..

Aha, znači magistrala ide uz autoput, ja sam skapirao da je magistrala ona druga ruta koju sam postavio, i koja je duža za nekih 40-tak km. Onda put magistralom nije duži nego autoputem...

Hteo ja to ili ne, svakako se ceo dan vozam do Budve.. Šta god da Vučić izabere, sve je to najmanje 10-12 sati vožnje... Nje to meni problem, i samo putovanje je bitan deo cele avanture...

Kolegijum zaseda večeras, pa ću izneti sve mogućnosti, i onda ćemo izglasati najprihvatljiviju varijantu, prostom većinom glasova.

Hahaha, sad sam u goroj situaciji nego na početku. Tad sam imao dve opcije, a sada imam 4..

Uhh, to mi je prilično dalje, i ovako nam je više do 10 sati vožnje, moraćemo danas da se dogovaramo kako ćemo..

Hvala na informaciji, super mi je došla... Koja je alternativa?

Pozdrav, da ne otvaram novu temu, mislim da je ovako bolje. Sutra ujutru krečemo za Budvu iz Leskovca. Gledam na Google maps i jedina mogućnost koju imam preko novog autoputa od Kolašina do Podgorice: Prvi put idem tuda motorom, a inače u CG nisam bio 20 godina, pa mi treba savet iskusnih, da li ići ovim autoputem ili možda putem kroz kanjon Morače, iako taj put uopšte nema kao opcija u mapama? Koliko je dalje i kakav je taj put, čuo sam samo lepe reči o prirodi i pogledu, ali o samom putu nisam. Ako sam ja to lepo skapirao, ovo su mi dve opcije, jedna preko novog autoputa, adruga kroz kanjon Morače:

Neće.. I kod mene je isto, pisao sam u ovoj temi ranije da je takav "kroj". Moja nije popustila ni milimetar evo već dve sezone. Steže obraze ko i prvog dana... Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Vid ćune...pravo pionirsko... [emoji3][emoji2] Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Čik uđi ako smeš.. [emoji3] Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Hvala na ovom upozorenju, bas super sto sam naišao na ovu temu. Sad u petak krecem baš za Budvu, prvi put idem motorom, a planiramo da obiđemo celo primorje, pa je dobro ovo znati... Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Kupio sam sa Alija pokazivac spoljne temperature i merač punjenja, dva u jedan. Kako ga povezati, direktno na akumulator ili recimo da dovod struje do sijalice fara, to mi je lakše i bliže, a imao bi napajanje samo na kontaktu? Da li nacin i mesto povezivanja utiče na indikator punjenja, da recimo pokazuje razlicite vrednosti? Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Čista romantika.. Sent from my SM-A515F using Tapatalk