Vrlo interesantna sprava. Da li samo staneš na nogostupe ili se noga pričvrsti za njega nekim vezovima, kao snowboard ili slično? Ovo bi voleo da probam, nisam ih viđao kod mene u Leskovcu.

Moje iskustvo je da nemam iskustva s policijom. Do sada me nijednom nisu zaustavili na motoru, a vozim više godina, računajuči i skutere od 50cc. Više puta prošao pored patrole koja zaustavlja, iskuliraju me kao da me nema, čak i saobraćajci na motoru. Nije da se žalim, ali ponekad uhvatim sebe da priželjkujem da me zaustave, čisto da prozborimo koju. Uglavnom sam skroz ispravan, čak sam i kupio prvu pomoć sad pred put u CG. Do tada je nisam imao.

Ne mogu da kažem da je to normalno, ali je recimo u najmanju ruku uobičajeno za silvera. To se desavalo i meni, a i na svim ostalim silverima sa kojima sam se sretao. Ja sam probao sve da to resim,montirao čuvene NFS-ove tegiće za korman, promenio gume, menjao mesta nosacu za telefon, proveravao vile, felne, ležajeve....bez uspeha. Meni nije smetalo, nikad nisam imao problema zbog toga, a vozio sam ga skoro 3 sezone.. tako sam ga i prodao... Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Kad već pominjete svetla, da li postoji neko stelovanje snopa kod maglenki? Ove moje svetle previše usmereno, bukvalno kad ih uperim u zid, vide se samo dva mala kruga, nemaju širinu opšte. Imaju veliko socivo napred, pokusao sam da ga vrtim, ali ne ide. Pretpostavljam da se na neki način moraju stelovati. O ovom modelu je reč: Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Haha, stara dobra Sićevačka... Sent from my SM-A515F using Tapatalk

A što ne vidiš gde je sada ona Honda koju je imao NFS? Reče da si je videla na oglasima. To ti je bar sigurica ako juriš baš taj model. A inače, i ja se slažem sa kolegama da probaš prvo pre kupovine, tih 10 metara što si je vozila ne znače ništa. Moja preporuka ti je za neki putni u srednjoj klasi, ima vremena za litru. Tu imaš puno izbora, a ako baš toliko voliš Hondu, razmotri CBF 600, kao što vozi Jova, samo novije, sa EFI i ABS-om. A uklapa ti se u budžet, čak će i ostati za neko budženje. Npr. Honda Cbf 600 abs WWW.POLOVNIAUTOMOBILI.COM Honda Cbf 600 abs, 2010. godište, Touring, vozilo prešlo 31000 km, Bavanište. Cena 3.800 € - Motori - Polovni Automobili

Mi smo skinuli samo plastike. Korito sedišta je ostalo, nama nije smetalo, ali bi možda bilo lakše bez njega..

Isti slučaj sam imao i ja na mom silveru. Bukvalno identičan problem, samo što se meni nekako slivalo ulje i u par kapi javljalo da asfaltu kad je parkiran. Vrlo malo je curelo, nisam primetio pad nivoa ulja na meraču, ali je alarm bila kap ulja ispod agregata. Nema šanse da se senzor skine bez skidanja agregata, udara u ram.. Pokušali prvo silikonom, međutim, to nije bilo trajno rešenje. Posle par dana, opet isto.. Na kraju sam kupio nekoliko gumica, pa smo pokušali da navučemo gumicu preko senzora. Mnogo je zeznuto, ima dve krivine, pa su nam dve ili tri gumice pukle, dok najzad nije legla na mesto. Posle toga, problem je rešen, curenja nije bilo..

Poslednji, četvrti dan naše mini avanture počeo je uz prijatne zrake sunca, pa nam je i raspoloženje bilo u tom fazonu. Uz jutarnju kaficu, razmatramo opcije za povratak. Plan je da se vozimo do Skadarskog jezera, kroz kanjon Morače, a za dalje se dogovaramo usput. Pakovanje i uz pozdrav sa domaćinom, sedamo na motore i opuštenim tempom krećemo ka magistrali. Pogled sa magistrale na Sveti Stefan me je oduševio, bolje se vidi odozgo, nego kad si mu bliže. Prošli kroz tunel Sozine, pa lagano do Skadarskog jezera. Kratka pauza u restoranu pored mosta, pa idemo dalje ka Podgorici. Predeli odlični, vožnja kroz vrlete Crne Gore je stvarno za pamćenje, lagani doručak u Podgorici, pre nego što se uputimo dalje, a stvari se drastično popravljaju kada smo stigli do kanjona Morače. Mogu slobodno da kažem da je tih 30 –tak kilometara jedan od najboljih puteva kojima sam vozio, posebno deo kanjona sa podgoričke strane. Asfalt odličan, krivine, predeli, pogled, ja stvarno ne znam šta bih izdvojio, prosto mami osmeh na lice. Put je prilično rasterećen od kada je otvoren novi autoput, tako da nema gužve, pravo uživanje za vožnju. Da možemo, stajali bi na svaki kilometar da se divimo pogledu, ali iz bezbednosnih razloga, stajali smo samo na proširenjima i odmorištima usput. Od Kolašina do Berana ovog puta nismo išli preko Komova i Trešnjevika, jer nas je u dolasku taj put baš umorio,iako je bilo odličan. Oko Rožaja, pa sve do granice, opet radovi, mehanizacija, ali smo i ovog puta prošli maltene bez zadržavanja. Na granici, i jednoj i drugoj bez gužve, vozilo – dva ispred nas, prošli za 5 minuta. U Novi Pazar stižemo taman u vreme ručka, pa se odlučujemo za novopazarske ćevape u nekoj kafanici u centru. Nisam mogao da ne primetim da je Novi Pazar država za sebe, opšte rasulo u saobraćaju, svi jure, koče, seku trake, upadaju ispred vozila u kolonama, motoristi se redom voze bez kacige, turiraju motore, skuteri svi sa nekim akrapima, mivvovima, voze u papučama, užas blagi. Naravno, od Pazara pa do Raške, radovi, radovi i samo radovi. Tamo sam prvi put video neku beličastu smesu kojom je prekriven put, poput neke smole ili cementa, koji se lepi na motor, na patike, na pantalone. Relativno se lako skida, ali se zavlači na neka nepristupačna mesta, na spojeve, čak i unutar proreza na šrafovima.. I posle 3 pranja, nisam uspeo da je skinem skroz sa motora. Kod Raške se odvajamo za Kopaonik, računamo da svratimo do vidikovca i bacimo pogled na dolinu. Uspon do Kopa standardno zanimljiv, ali je ipak zanimljiviji silazak do Brusa.. Nismo se puno zadržavali gore, malo obišli centar, nismo ni sedeli nigde, već odmah paljba na dole. Posle Brusa, vožnja manje više rutinska, Blace,Prokuplje, Žitorađa i lagano do Leskovca. Kućama stižemo oko 10 sati uveče, umorni, ali ne i bez ulova... Sve u svemu, prešao sam tačno 1.308 km i potrošio tačno 51 litar goriva, mereno od čepa do čepa. Na kraju moram da se osvrnem i na glavnog aktera ove priče, moju Suzanu. S obzirom da nam je ovo prva duža zajednička vožnja, vatreno krštenje, po mom mišljenju, u potpunosti je opravdala sva moja očekivanja. Nije štucnula ni jednom, čak ni po onom nenormalnom pljusku prvog dana, a u nekim momentima je uopšte nisam štedeo, tako da sam se i lično uverio u legendarnu pouzdanost V stroma i ovog agregata. Potrošnja goriva oko 3,9 litra, što je manje nego što mi je trošila Honda, a potrošnja ulja je oko nule, možda koji ml, jer mi se nivo ulja u agregatu smanjio možda za 1 mm od malog servisa pre 4000 km. Jedinu zamerku koju imam je udobnost sedišta, jer mi se dešavalo da mi utrne pozadina posle duže vožnje bez pauze, što mi se na Hondi recimo nije dešavalo. To ću verovatno rešiti modifikacijom sedišta koje je svakako u planu za narednu sezonu. Ostala udobnost je skroz u redu, nisam imao probleme sa vratom, leđima, rukama, nogama. Položaj sedenja mi baš odgovara, uspravan je, i osim položaja nogu, i vrlo sličan skuteru. Razmišljam kako bi se na njemu pokazali highway pegs, vidim da ih često montiraju na kreš barove, a ima ih na Aliju za 30 -40 evra. Zaštita od vetra je super, čak i na srednjem podešavanju visine vizira, nisam imao problem ni sa bukom, ni sa vetrom. Lepo se vozi i na niskim obrtajima, a zna i da dobro potegne kad treba, u krivinama prilično stabilan, lepo se obara, kočnice rade svoj posao, ali bi mogle da budu malo bolje, pogotovo zadnja. Zamenio sam kočiona creva za prednju kočnicu teflonskim, ali ne vidim neku razliku. Sve u svemu, prezadovoljan sam motorom, mislim da sam našao savršen primerak, koji zadovoljava sve moje potrebe... zasad.... E pa drugari, to bi bilo to, nadam se da sam vam barem malo ulepšao dan ovim putopisom, znam da meni jesam....

Evo malo sam se igrao..

Dan treći je najzad svanuo kako treba. To je jedna od čari primorja, vreme se menja nenormalno brzo, i može ići iz krajnosti u krajnost u toku jednog dana ili noći. Uz kaficu na jutarnjem suncu dogovaramo se da danas provozamo Bokokotorski zaliv i da odemo do Herceg Novog. I naravno usputno kupanje gde god procenimo da je interesantno. Kako je vreme obećavalo, rešili da putujemo lagano, sa minimalno opreme, bez moto pantalona, jakne i moto patika, koje trpamo u kofere za kasnije. Krenuli oko 9, kupaće gaće i peškiri takođe u kofere i pravac plaža Trsteno, to nam je prva stanica. Plaža ko plaža, korektna, šljunkovita, ništa posebno, nema puno gužve, voda nekako zelenkasto plavkasta, nemam pojma. Iskreno, ne vidim toliku famu oko ove plaže, čitao sam da je svi hvale, ali ja jednostavno ne vidim razoge, ali to sam samo ja... Beach bar je mali, ima samo par stolova, nije bilo mesta, pa nismo ni sedeli.. U principu, ja obožavam široke peščane plaže, sa plavom i tirkiznom vodom, znači sve ono što u CG nema, tako da sam u startu smanjio očekivanja na minimum što se toga tiče. Ionako akcenat ovog putovanja nisu plaže i sunčanje, već vožnja, obilazak novih mesta i druženje. Naravno kupanje je moralo da se desi, prvo na ovom putovanju, bilo je malo talasa, što je meni skroz ok, pa mi je baš prijalo. Posle sat vremena, palimo dalje, sledeća stanica plaža Ploče.. Pri dolasku naišli smo da predusretljivog čuvara parkinga, izgleda da smo mu bili zanimljivi, ili voli motore, pa nas je sproveo odmah do ulaza na plažu, u hladovinu, i bio u blizini sve vreme da nam čuva kacige.. Ovde smo se parkirali samo zbog slikanja. Ova plaža je malo specifična, bukvalno je cela u kamenim pločama, sa ležaljkama i beach barom. Voda je fenmenalna, tirkizno plava, čista, topla, vrhunsko uživanje je bilo osoliti se... Posebno što su tu talasi bili baš veliki, pa smo se valjali kao deca... Uopšte mi se nije izlazilo, mogao sam tamo provesti ceo dan, ali posle sat dva kupanja vreme je za polazak.. Krećemo dalje ka Bokokotorskom zalivu, pa u jednom momentu ozbiljno razmišljamo da li prođemo kroz Škaljare ili Kavač, gledamo s kojima smo u boljim odnosima, pa se rešavamo da je Kavački klan rizičniji, i idemo kroz Škaljare do Kotora, pa šta nam Bog da.. Kotor je prelep, pravi primorski grad, sa ozbiljnom lukom, u koju, baš kad mi stižemo, uplovljava veliki kruzer MSC Armonia, pod Panamskom zastavom. MSC Armonia - MSC Cruise Ship - Cruise Liner - MSC Cruises Fleet WWW.MSCCRUISES.COM MSC Armonia is a ship beyond simple definitions, combining classic cruise liner ambience with luxury modern comforts and resort facilities Ozbiljan kruzer, kasnije smo saznali da je mu je Kotor jedan od glavnih stanica za ukrcavanje putnika. U povratku smo imali prilike i da prisustvujemo ukrcavanju, tada je opsadno stanje u tom delu grada. Policija, izmenjen režim saobraćaja, autobusi, taksi, gužve, opšti haos. Ljudi čekaju u redovima ispred stepenica za ukrcavanje na kruzer. Ja sam to ipak malo drugačije zamišljao, da putnici na kruzer dolaze helikopterima, limuzinama, a ne da se čeka red kao za poludnevnu kartu za Exit.. Ovo su slike sa povratka, jer je tek uplovljavao kad smo stigli... Stari grad u Kotoru je fenomenalan, sagrađen tik pored planine, bukvalno je cela jedna strana starog grada obronak planine, ogroman je, sa puno tavernica, lokala, prodavnica suvenira. Potrudili smo se da ga obiđemo celog, sa svim zidinama, ali nismo išli do vidikovca, jer smo procenili da je uspon iznad naših trenutnih mogućnosti. Da se razumemo, ne zato što su naše trenutne mogućnosti bile male, već zato što je uspon prilično veliki. Posle kafice u restoranu Citadela, sa pogledom na grad, krećemo polako dalje. Vožnja Bokokotorskim zalivom je stvarno nezaboravna, asfalt odličan, nema previše gužve, predeli neverovatni, vozimo na dva metra od mora, jednom rečju fenomenalno. Usput nailazimo na puno malih restorana, plažica sa kupačima, puno malih ribarskih sela, pravi morski doživljaj. Primetio sam da se, pred ribarenja, dosta meštana bave uzgojom školjki, pretpostavljam dagnji, jer sam na svakih par kilometara u moru video one bove i štapove sa mrežma gde se skupljaju školjke. Posle vrlo upečatljive vožnje, gde smo obišli ceo Bokokotorski zaliv, stižemo u Herceg Novi , a stomaci nas podsećaju da je vreme za ručak. Izabrali smo jednu malu konobu na obali, sa domaćinskim ambijentom, a hrana je bila u skladu sa prilikama, riblja čorba, njeguški stek i grčka salata... Izvinjavam se što nisam slikao hranu, znam da to baš i nije normalno u zadnje vreme.... Plaže u Herceg Novom su........ ostaću nedorečen, da se neko ne nađe uvređenim. Ima nekoliko malih plažica sa krupnim kamenjem, a par njih je i izbetonirano, pa se u more ulazi merdevinama skinutim sa obližnjeg bazena. Retko gde ima ležaljki, uglavnom je free zona. Kakve god da su, da bi doneli pravi sud, morali smo da ih testiramo. Fascinanto mi je da kupači odu na plažu koja nije ni šljunkovita, već ima kamenja veličine teniskih loptica, a i veće, stave peškirić i legnu preko njega da se sunčaju. Pokrive se skroz, ali izgleda da im je lepo, jer svi to rade.. Kako??? Zašto??? Probao i ja, naravno, ali posle 5 sec sam se toliko nažuljao da sam otrčao pravo u more. Dok mi je voda stigla do grudi, šutnuo sam i nagazio na najmanje 5 stena koje se nisu videle od vode... A more.....voda prljava, zelena, đubre i trave na sve strane, da li je tako inače ili je sve to zbog onog potopa od juče, ne znam, ali sam što pre morao da otplivam do bova, da bi pobegao od travuljina... Prošetali se do Igala, i na sred šetališta u sred popodneva ide đubretarski kamion i prazni kante. Iza njega smrdi, a ne možeš da se udaljiš od njega, jer staje na svakih par metara da pokupi kante. A u povratku iz Igala, na istom šetalištu, naiđemo na kamion koji crevom pod pritiskom pere ulicu , i kome opet ne možeš pobeći. Razmišljam da im je sigurno cilj da rasteraju šetače, pa dejstvuju u paru, ako pobegneš đubretarima, sigurno nećeš crevu i peračima ulica. Sunce se polako smiruje, mi obišli sve što se imalo obići, odlično ručali , okupali se par puta, pa je vreme da polako krećemo nazad. Sušenje, presvlačenje i sedamo na motore, pa pravac magistrala. Usput se razmišljamo da li da sedamo da trajekt Kamenari - Lepetane, skratilo bi nam put prilično, ali je vožnja magstralom uz obalu toliko dobra, da smo odustali.. Vožnja nazad ništa manje interesantna, lagano kruziramo i uživamo u pogledu, pa u smeštaj dolazimo taman pred mrak. Naravno, večernja šetnja Budvom i neizostavno pivo u starom gradu se podrazumevaju, tako da smo na spavanje otišli puni utisaka. Najzad, dan je prošao po planu, bez ijednog problema i nepredviđene situacije, tako da ohrabreni time, čekamo naredni dan i povratak za Leskovac, od koga puno očekujemo..

Čisto da vidite o čemu pričam.

Posle 15 sati putovanja i dva nikšićka piva, spavali smo kao bebe, što znači da smo legli kasno, vrteli se po krevetima cele noći, budili se više puta i, na kraju ustali rano uz nervozan plač... Drugi dan avanture počeo je malo razočaravajućim prizorom sa terase.. Naravno, pratili smo prognozu, očekivali smo ovako nešto, ali se i potajno nadali da je prognoza pogrešila, što se više puta dešavalo.. Plan je bio da tog dana obiđemo obalu skroz do albanske granice, posetimo sva interesantna mesta koja smo zacrtali i kupamo se na nekim zanimljivim plažama. Ali, svi znate šta se obično dešava sa planovima, pročitaćete u nastavku kako smo od svega toga jedino ispunili deo s kupanjem, ali ne u moru. Posle kafice i laganog doručka, pakujemo se i krećemo polako. Prva stanica Miločer i Sveti Stefan. Sitna kišica nas prati od početka, ali ne deluje nam strašno. Kratka vožnja magistalom i parkiramo se ispred Svetog Stefana. Gospođa u kućici nije htela da nas pusti na glavni parking, a nismo bili u fazonu da se provlačimo pored rampe, pa smo se parkirali malo ispred. Steti Stefan je zatvoren za turiste, ne znam zašto, obezbeđenje stoji ispred mosta i ne dozvoljava prilaz. Ako ga baš lepo i ponizno zamoliš, hoće i da pusti do mosta, ali kapije su zaključane, pa ne vidim svrhu. Plaža pusta, tek po neki uporni turist šeta tamo-vamo... Nebo iznad vam sve govori, reči su suvišne... I onda se desio taj čuveni 01.07. u Crnoj Gori o kome ste verovatno svi čitali i gledali videe na društvenim mrežama. A sve je počelo sa par krupnih kapi kiše, koje su zamenile ono sitno rominjanje... I onda se otvorilo nebo, a mi, kao naivne sobarice, umesto da sačekamo malo da prođe najveći udar kiše, odlučujemo da se odmah vratimo do smeštaja, i to bez da navlačimo kišna odela. Mogu slobodno da vam kažem da, u toku moje skromne moto karijere, nikad nisam ovoliko pokisao kao na putu od Sv. Stefana do Budve. Uspeli smo da iskoristimo jedinstvenu priliku da se tih 15-20 minuta vozimo po najvećem pljusku u tom delu dana. Verujem da bi se manje nakvasio da sam tako obučen skočio sa mola u more. Ali ljudi, nikad u životu nisam video toliko klizav asfalt, nismo mogli ni pešaka da se krećemo normalno, jedva smo i motore okrenuli, bukvalno se klizali kao po ledu, nije nam baš bilo svejedno kako ćemo se vratiti. Čitao sam o tome na forumu, očekivao sam klizav asfalt, ali ne baš toliko. Uspeli nekako da dodjemo do dvorišta, parkirali motore ispod vinove loze, koja ih je možda i štitila prvih 5 minuta, dok se nije natopila. Pokrili smo ih nekim priručnim sredstvima, čisto reda radi, znali smo da od toga nema neke velike vajde.. Naravno, čim smo se parkirali, kiša je momentalno prestala, pa smo, posle ceđenja i presvlačenja, krenuli u šetnju Budvom. Kakvo god da je vreme, priznajem da je prizor fenomenalan, nebo je maltene iste boje kao i more, iako na slikama ne deluje tako, stvarno je za pamćenje. Ovo je stilizovana slika, Google Photos se setio.... Kiša je celog dana naizmenično padala i prestajala, na svakih pola sata, pa smo na kraju, navukli kišna odela i tako se šetali obalom. Čista romantika... Po meni, najlepši hotel u Bečićima, kažu da je cena noćenja oko 1000e. Ja kažem da su nam super i naši Apartmani Mirko... Srećom, imali smo prijatelje koji su letovali u Bečićima, pa smo se dogovorili da se vidimo u nekoj kafanici blizu njihovog smeštaja. Tamo stigli pešaka, kroz tunel... Mislili smo da je najgore prošlo, jer je kao krenulo da se malo razvedrava, ali nismo mogli da budemo u većoj zabludi. Sve ovo do sada je u stvari bio uvod za pravi potop, koji je krenuo popodne. Krenulo je odjednom, naglo, i nije stajalo satima.. Ljudi moji, onoliku količinu vode koja pada sa neba nisam odavno video, čak je i krov kafanice počeo da prokišnjava tačno iznad našeg stola i kaplje u moju kaficu. Ubijalo je koliko je padala, ulice su se pretvorile u reke, gromovi, munje, oluja, vetar, prava apokalipsa... Mislima sam bio pored motora, jer ono čime sam ga pokrio ni blizu ne može da ga zaštiti od tona i tona vode koja je pala na njega. Kad smo lepo ručkali i popili kaficu, kiša se malo umirila, pa smo svi zajedno otišli do njihovog stana, koji je u zgradi bukvalno na obali. Mogli smo da pecamo sa terase. Sedeći na terasi, uz čašicu – dve razgovora, obradovao nas je prizor koji je obećavao... Kiša je prestala kasno popodne, pa smo se i lepo prošetali uveče, probali crnogorski giros, koga prodaju na svakom ćošku. Nije kao grčki, ali nije loš. S obzirom na okolnosti, dan ipak nije bio izgubljen, iskoristili smo ga koliko je to bilo moguće. Kao što sam rekao i ranije, sve je to deo avanture. Ulcinj i Ada Bojana ostaju za neku drugu priliku.... Dok nam se cede stvari u kupatilu, legli smo da spavamo i razmišljamo: sutra je novi dan, šta li će nas novo zadesiti? Tako uplašeni utonusmo u san...

Hvala kolegi, odužićemo se prvom prilikom. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

O ovakvom putovanju razmišljamo već dugo, u planu je bilo i prošle godine, nekako sam smatrao da je to logičan nastavak moto avantura koje smo imali po Srbiji u prethodnih par godina. Najzad su se sklopile kockice, dogovor sa kolegom je pao, prvo za prvu polovinu juna, ali zbog malo nenormalnog vremena i silnih kiša, moralo je biti odloženo za početak jula. Posle kratkog dogovora, definitivno je odlučeno da se krene 30.juna, ruta je dogovorena okvirno, smeštaj bukiran u Budvi, gledali smo da smeštaj ima obezbeđen parking za motore. Ideja je da nam Budva bude baza, odakle ćemo obilaziti crnogorsku obalu, nadamo se celu, od Herceg Novog do Ulcinja... Dakle prvi dan ruta Leskovac – Budva, drugi dan obilaženje obale do Herceg Novog , treći dan se spuštamo do Ulcinja i Ade Bojane i četvrti dan povratak za Leskovac. Atovi su spremni, napakovani i natankani, drug Miki sa Piaggio X10, i ja sa Stromom, krećemo u 07:00 iz Leskovca, uz čežnjive poglede naših žena koji šalju nemu poruku: kupite nam nešto... Dogovor je da idemo preko Brusa, Jošaničke banje, Raške i Novog Pazara, do Špiljana, i odatle magistralom kroz kanjon Morače do Podgorice, pa preko Cetinja do Budve. Super plan, vreme fantastično, lagano kruziramo ka Prokuplju, priroda miriše, sunce nam se smeši, kasnije će se ispostaviti da je taj osmeh bio ciničan... I kao što to obično biva, da sve ne ide po planu, pobrinula se stara dobra loša sreća ili zla kob, kako god da je krstimo. Elem, na oko 5 km od Blaca, posle nekih 70-80 km vožnje, Miki je u vožnji osetio neki trzaj i skuter mu se jednostavno ugasio u vožnji i počeo da usporava... Ja sam bio ispred, pa dok sam se okrenuo i vratio do njega, Miki mi pokazuje u ruci neke ostatke nečega što je nekada bio kaiš. U sred vožnje, pri brzini od nekih 80-90 km/h pukao mu je kaiš, koga je inače zamenio pre 2000 km. Iznenada, bez ikakvih znakova i upozorenja, jednostavno je rešio da mu je dosta života i samoubio se, ostavljajući nas na sred puta u neverici.. Verovatno bi svako normalan u toj situaciji rekao: ok, jasno nam je, poruka primljena, šalili smo se, zovemo šlep i vraćamo se nazad kući uplakanim ženama... Ali ne i mi, ni u jednom trenutku nam nije palo napamet da odustanemo, već sve vreme grozničavo razmišljamo šta uraditi... Posle više telefonskih poziva, poruka, guglanja nađemo kaiš kod servisera u Leskovcu, stupimo u kontakt sa nekim majstorom u Blacu, orgnizujemo kombi za transport, i ja uzjašem motor, pa nazad za Leskovac po kaiš, Miki za to vreme sačeka kombi, utovare skuter i prvac kod majstora u jedno selo oko Blaca -Prebreza. Dok se ja vozim ubrzanim tempom do Leskovca, oni u međuvremenu skidaju deklu, čiste ostatke kaiša, proveravaju komplet varijator da pokušaju da utvrde razlog pucanja skoro novog kaiša. Miki mi šalje lokaciju servisa, ja dolazim sa kaišem, pa dok majstor montira kaiš, i sedimo kod njega na verandi i pijemo hladnu kiselu. Još jednom smo se uverili kako je ova naša zajednica motorista uvek spremna da uskoči u pomoć i nađe se u nevolji. Kolega majstor je ispao vrhunski car, ostavio je sve da bi nam pomogao, nudio nam da jedemo, da pijemo, nije hteo da nam traži konkretnu cifru ni za šlep ni popravku, već kaže ostavite koliko možete da izdvojite, a ako nemate, ni to nije problem, platićete piće ako se vidimo ponovo... Tako da mi, posle 3 sata od defekta, krećemo dalje... Vožnja prema Kopaoniku pravo uzivanje, preko Brusa i Jošaničke Banje lagano stižemo do Raške. Na samom izlazu iz Raške, pa skroz do ulaza u Novi Pazar, radovi na putu celom dužinom puta, kamioni, avioni, bageri, semafori, radnici, jednom rečju noćna mora za vozače. I još jednom dolazi do izražaja prednost vožnje motora, malo levo, malo desno, red provlačenja, red preticanja, ovde na bankinu, onde pored puta, i mi ti pređemo tu deonicu maltene bez zaustavljanja. Naravno, uz poštovanje svih saobraćajnih propisa i privremene saobraćajne signalizacije, koliko god je to bilo moguće.. U Novom Pazaru na pumpi dobijamo info da se granični prelaz Špiljani otvara tek u 5, zbog radova.. Odlučismo da tu napravimo pauzu, popijemo kaficu, pa lagano ka granici. Granični prelaz je mali, sa jednom kućicom, prošli smo bez problema, nema gužve ni sa naše ni sa CG strane, carinici korektni, tražili samo pasoš i saobraćajnu. Inače, Miki ima probnu dozvolu, nisu ga ni pitali..... Čim smo ušli u CG dočekali su nas još gori radovi nego u Srbiji, bukvalno od granice, pa sve do Rožaja nema 5 km normalnog asfaltiranog puta. Opet semafori, zelene i crvene zastavice, zatvoreni tuneli i mostovi..pakao za vožnju automobila, ali ne i za nas... U maniru pravih avanturista, preletesmo i te radove bez zadržavanja. Moram da priznam da su me crnogorci prijatno iznenadili, svi su se sklanjali, pravili nam mesta da prođemo, čak su i radnici, na našu molbu, malo pomerili jedan kamion kojim su potpuno zaustavili saobraćaj na ulazu u neki tunel u rekonstrukciji, da bi mogli da se provučemo. Takvo iskustvo nismo imali sa našim vozačima u Srbiji. Pauza za kaficu i picu, pa idemo dalje.. Ovo je neka kafanica baš kod odvajanja za Trešnjevik... Put preko Trešnjevika i Komova fantastičan, ali vrlo zahtevam za vožnju, neverovatni predeli, prave serpentine, ozbiljni usponi ali sa prilično lošim asfaltom. Ne znam koja je nadmorska visina, ali je na vrhu temperartura pala za 10 stepeni, smrzli smo se tih desetak km. Pošto smo u startu kasnili sa prolaznim vremenom, u letu menjamo plan i odlučujemo se za novi autoput od Kolašina do Podgorice. Pokajali bi se da smo odlučili drugačije, jer se autoput prava bombonica, imao sam utisak da je ceo sastavljen samo od mostova i tunela, asfalt odličan, neki mostovi su tako visoki da sam imao utisak da letimo. Predeo kroz koji prolazi je neverovatan, stvarno vredi videti.. Putarina 2,5 e, vredi svaki cent.. Posle Podgorice, okrećemo ka Cetinju, pa lagano do Budve. Već je uveliko mrak, pa su nam se poslednjih sat vremena vožnje prilično odužili. Najzad Budva na vidiku, spuštamo se niz prevoj i oko 10:30 stižemo u smeštaj, domaćin nas je dočekao na vratima, parkirali smo motore u dvorište i pravac u sobu. Iako umorni, čim smo se smestili, morali smo da odemo do starog grada na hladno nikšićko.. Ovako izgledaju patike putnika namernika koji je prošao golgotu.. Prvi dan avanture je trajao više od 15 sati, i pored peha koji smo imali, protekao je u odličnom raspoloženju.. jer sve je to sastavni deo avanture.. Nastavak sledi....

Evo informacije iz prve ruke, juce stigli u Budvu. Od Raške do Novog Pazara radovi celim putem, sigurno 20km. Naizmenicno propuštanje vozila, semafori, ici kolima je katastrofa. Mi smo ok prošli, provlačili se izmedju kolona. Granični prelaz Špiljani, zbog radova u CG radi tek od 17 sati, ne može se preći pre toga. Mi stigli negde u to vreme, nema guzve, lako se prolazi. Treba samo pasos ili lk i saobraćajna, niko ne pita za dozvolu, drug imao probnu,prošo lagano... U CG, od same granice, pa skroz do Rožaja radovi non stop. Put katastrofa, rade se tuneli, mostovi, semafori na svakih par km. Opet, motorima je puno lakse, nismo imali zastoje. Isli preko Komova, lepa priroda, ali vrlo zahtevan i umarajuci put. Nekih 40 km smo vozili skoro sat i po. I smrzli se preko onih prevoja. Od Kolasina dp Podgorice ipak išli autoputem, jer je vec pao mrak, pa smo morali da pozurimo. Autoput je vrh, imao sam utisak da je sastavljen samo od tunela i mostova. Putarina 1,5e, uživao sam dok sam vozio. Najvise mi se odužio put od Podgorice do Budve, bas nas stigao umor. Stigli u smestaj u 10:30 uveče. A krenuli u 7 ujutru iz Le. Imali smo jedan peh, zato nam se malo odužilo, ali o tome u drugoj temi. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Ček, ček, meni je očigledno promaklo da si uzeo versusa... nisam pazio na času, ali mi je drago sto si i ti prešao na velike točkove.. Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Da, da kanjon Morače obavezno... Hvala svima na predlozima, sve je spremno, polazak sutra u 7... Sent from my SM-A515F using Tapatalk

Da, da, to je i u planu. Serpentine i vidikovac iznad Kotora obvezno..

Obavezno. Nadam se da će biti i prigodnog putopisa kad se vratimo....

Hvala svima, sad imam sve potrebne informacije, pa ćemo se rešavati. Moj predlog će biti ovako nešto, izbegao bi put preko Komova, bas zato što je loš. Iako mi liči na Stelvio pass, ipak ne bih da rizikujem. Ja sa stromom ne bih imao problema, ali drug ide sa maxi skuterom, pa ne bi bilo bas prijatno.. preko

Da, da, sad mi je jasno, hvala ti... onda definitivno magistrala, tu nema dileme..

Aha, znači magistrala ide uz autoput, ja sam skapirao da je magistrala ona druga ruta koju sam postavio, i koja je duža za nekih 40-tak km. Onda put magistralom nije duži nego autoputem...

Hteo ja to ili ne, svakako se ceo dan vozam do Budve.. Šta god da Vučić izabere, sve je to najmanje 10-12 sati vožnje... Nje to meni problem, i samo putovanje je bitan deo cele avanture...