A sad malo klinci MotoGP igranke...većina njih je ili proistekla ili se uključila u VR46 moto akademiju. Sezona 2020 je bila odskočna daska za većinu njih.

Žao m i je što Pedrosa nije imao više titula...zaista sjajan vozač. I možda jedan od najnesrećnijih a živih. Njegovi nesrećni padovi su meni lično bili opomena na ulicama. Iskreno ne znam nikog ko je više puta leteo po stazama... Na kraju opasan posao je napravio sa KTM-om...baš me zanima kako će se cela priča odvijati sledeće sezone...

Kacige...

Ovaj deo je prilično zanimljiv jer počinje show room

Drugi deo...

Možda malo izlizana tema ali...još nijje za bacanje Nadam se da će po završetku karijere VR46 otvoriti vrata ovog malog mesta, bilo bi zanimljivo videti ovakvu kolekciju. MotoGP pratim od 2008 godine i mislim da nisam ni jednu trku od tad propustio...naravno VR46 je bio u fokusu svo to vreme pa i sad plus novi klinci koji postaju prilično iskusni.

Ja sam usled neplanirano potrošenog novca uzeo CF Moto 650NK a pikirao sam na TRK502X... Mada mislim da je i Beneli sasvim ok sa delovima...ove godine imao je najprodavaniji model u Italiji, ne znam zašto ovde ne bi imao delova. Samo treba videti šta više odgovara pošto su NK i Imperijale potpuno dve različite klase motora...

Za prvu pomoć možeš koristiti listove papirne vate. Lako se montira i kači a daje fin efekat....može se koristiti u slojevima (listovima).

@yogibear Mislim da bi turistička organizacija Srbije opasno morala da razmisli o svom poslovanju... Sa druge strane polako mi dolazi gnusan nagon da pozovem morona koji mi je pre nekoliko meseci slupao auto (totalna šteta, čovek odlučio da jednostavno ne stane na znak stop) usled koga sam morao da iskoristim deo novca odvojen za Advanture motor za kupovinu drugog auta i da mu se milosne majke načestitam... Zbog ovakvih stvari sam planirao kupovinu novog motora...i jesam kupio nov ali ne advanture klasu

Predlog... Možda bi bilo ok da se kontaktira uprava ustanove i da se dogovori saradnja oko paketića. Kupe se paketići ili šta je u planu. Odnese se njima najnormalnije i ostavi. Neko iz uprave se zamoli da okupi klince u dnevnom boravku, na TV-u (predpostavljam da imaju u boravku) se priključi recimo laptop. Otvori se Jitsimeet ili Zoom ili slična aplikacija...svi koji učestvuju u poklonima se uključe u live, slično kao na webinaru. Klincima se tad daju pokloni a vi možete tome da prisustvujete, takođe klinci mogu direktno da vas vide i da razgovaraju sa vama. Bude lep gest bez kontakta ali opet sa kontaktom...

@yogibear ja mogu da dodam da je tik uz Straževicu jedno naselje koje se zove Resnik. E tu je deo moje familije živeo...dok se tuklo po Straževici u glavnom su žitelji Resnika leteli po svojim kućama od detonacija. Inače znali smo kad kreće napad onog trenutka kad čujemo pokretanje voza iz tunela i njegove PVO Prage koje su bile montirane na teretni voz. Celu agresiju je voz izdržao bez i jedne bombe ili rakete upućene njima u tunel. Dok je ulaz u Straževicu kod DMB-a sravljen sa zemljom... Poslato sa LYA-L29 pomoću Tapatoka

Što se pantalona tiče...sve što budeš nosio na ispod 10 stepeni će zahtevati dodatnu postavu ili aktivni veš. Probaj u Moto land-u imaju ok cene trenutno mislim da ide na sve cene još -20%. Ja sam uzeo Modeka jaknu za nekih 10k na sniženju plus popust.

Ja se možda ubacujem ali nekako u svetlu ponude i cena kod nas moram da pomenem i DIY varijante Pre neki dan sam mislio da ću drugara najstrašnije da ismevam zbog njegove kupovine ali ispalo je da sam i ja odradio isto. Kupio sam prilično ok Modeka jaknu i stao na tome usled manjka keša. Drugar dođe i odvede me u radnju HTZ opreme...pokupuje pantalone koje DIG prodaje za 6000+ dinara, kupi protektore za kolena koji se ubacuju u HTZ pantalone još pride uze čovek čepiće za uši Opremio se komplet za 3500 dinara, pantalone sa Cordura ojačanjima, 65% poliester, 35% pamuk, 270 g/m2 štitnici za kolena i čepići za uši. Kad sam preračunao...otišao sam i isto pazario...evo ih čekaju proleće

@travelman da ja sam šinobusom od IV razreda osnovne išao sam za Vršac sa Dunav stanice, svaki vikend kod bake. A kasnije iz Pančeva i pre nego je buvljak otvoren. Sećam se dođem na stanicu Vršac pa onda pešaka do bakine kuće...smorim se katastrofa što moram da pešačim toliko sa sve rancem na leđima i kesom stvari a ni bicikla mi nije tu . Realno kuća nije toliko daleko od stanice ali kad si mali sve ti je veliko Ali sve to padne u vodu kad uđem na kapiju a ono na pragu me čeka moje kuče...mešanka, avlijanerka, kudrava srednjeg rasta sa tolikom srećom da to nije bilo normalno. Baka na vratima sa povikom evo mog unuka! Neprocenjiva sećanja... A muzej ću sigurno posetiti...možda da se okupi neka zainteresovana ekipa pa da odemo grupno.

Zanimljiv deo grada gde se prepliće gradska vreva i priroda sa poljoprivredom na brdovitom terenu...

@travelman hvala na informaciji za muzej...prvim toplijim vremenom se moram zaputiti tamo. Na slikama sam video sve što sam imao prilike u detinjstvu da vidim ili provozam Evo jednog malog predloga za posetiti u Beogradu... Ja sam krenuo sa manastirima, nekako me prate nenamerno...postave se stvari tako Za ovaj mali manastir sam saznao u Grčkoj pri poslovnom boravku na Hilandaru. Organizacija u kojoj sam ''Hilandarsko lekarsko društvo'' ima svoju ambulantu na Hilandaru u kojoj se smanjujemo na dežurstvima u cilju zdravstvene podrške monasima Hilandara i naravno svih ostalih na Svetoj Gori jer naši monasi nemaju zdravstvenu zaštitu ni u Srbiji ni u Grčkoj. Tamo su monasi kad su čuli da sam iz Beograda i da živim u Višnjičkoj Banji (tad sam živeo) počeli da me ptaju za manastir Slanci... Taj manastir je u stvari metoh Hilandara i Hilandarci su jako vezani za njih...po povratku kući sa dežurstva sednem na motor i krenem da vidim gde se nalazi. Predstavu nisam imao da je potez od Višnjičke Banje pa prema Velikom Selu na Dunavu takva dolina sa ogromnim brojem plastenika...kao neki drugi svet na 8km od centra grada. Polako vsam vozio glavnim putem i posmatrao...na svakoj parceli je neko nešto radio. Pristigavši do manastira, vidim skromnu građevinu, staru, po malo oronolu. Uđem pozdravim monaha, i kažem ''imate pozdrave od oca Metodija( iguman Hilandara) i bratije sa Hilandara'' u tom trenutku monah prilazi zahvaljuje i vodi me do gostionice, iznosi sve što ima za okrepljenje i počinje priča. Pita me za oca Domentijana (čovek koji je bio generalni direktor jedne velike strane kompanije koja je proizvodila kućnu hemiju), oca Jovana (Crnogorac, pomorac sa velikim dogodovštinama u životu), i posebno me je pitao za oca Kiru (najstariji monah Hilandara koji je bio prilično bolestan i o kome su se svi starali) ja ga na žalost nisam upoznao jer je preminuo 10 dana pre mog dolaska ali sam slušao toliko priča o njemu da imam utisak da sam ga poznavao. U nekih sat vremena smo se prilično ispričali i video sam u razgovoru kako je monahova želja jaka da se vrati na Hilandar. Onako ljudski... Inače ceo manastir se bavi najviše poljoprivredom i povrtarstvom...baš miran i pristojan manastir. A i bila je zanimljiva vožnja do tamo...malo finih krivina, dobar asfalt i nema gužve na putu.

@yogibear Sjajne vožnje i najbitnije svaku sliku prati sjajna priča. Ja mogu da dodam pa ako nisi prošao tim delom Vršca nije loše. Obzirom da sam praktično odrastao u Vršcu, svaki vikend i raspust sam tu provodio i mogu da potvrdim svaku priču o Vršcu . Ne znam da li si prošao pored manastira Mesić? U glavnom svi tu dođu napišu po neku reč, kako je lep manastir i to je to ali moje sećanje na Mesić je malo drugačije. Moje sećanje na manastir Mesić je još iz 1993 godine (mislim da je ta godina)...tad sam bio klinac. Putujem šinobusom sa Dunav stanice ka Vršcu sa mojim ocem...dolazimo na stanicu kad ono nema više šinobusa već su ubačeni nekakvi vagoni sa drvenim klupama, skoro bez prozora i bez svetla. Naravno gužva katastrofa, ćale me ubacuje kroz prozor kako bi uhvatio mesto za sedenje ... Tokom vožnje tmurna atmosfera, svako se negde grupisao..hladno u tri lepe, duva svuda. Ja sam nešto zadremao i po buđenju vidim svog oca kako priča sa nekim momkom u maskirnoj uniformi koji se sklupčao naslonjen na zid vagona. Po stizanju u Vršac, moj otac pozove tog momka da prespava kod nas. Kad smo došli kod bake i seli taj momak krene da nam priča...onako polupromrzao i sve mu se oči zaklapaju od umora jer je preko 30h budan ali priča. On je došao sa ratišta iz sadašnje RS (mislim da je Doboj bio, ne sećam se više), tamo je živeo i po izbijanju rata nisu imali gde da se sklone. U prvim danima rata roditelji su mu ubijeni od strane komšija iz iste ulice (opisao je smrt roditelja pošto je bio u susednoj prostoriji). Ostali su on i mlađi brat...obzirom da je on imao 19 godina i nikog od familije brat od 15 godina je ostao sa njim. Priključili su se dobrovoljcima i nastavili da žive na tom području unutar vojne jedinice. Na pitanje mog oca šta će u Vršcu, momak počne drugu priču. Dobili su neki zadatak od strane komande koji je bio baš opasan...čišćenje zaostalih mina. Kako je on bio najiskusniji to je palo na njega. Ali preduhitrio ga je rođeni brat koji je prvi izašao u polje. Pri kretanju njegov brat je zakačio minu, ona je detonirala i bukvalno rasturila noge njegovom bratu. ''Video sam jedino što mi je ostalo kako leti 3 metra u vazduh i pada na minsko polje opet''... momak priča sa suzama u očima. Ja klinac sav drhtim a 12h uveče... Moja baka krene da kuka, ćale seče neko suvo meso i sprema da se jede, ćuti. Nekako se momak prikupio i nastavio priču... ''hvala dragom Bogu sačuvao mi je brata, eno ga u manastiru Mesić...tamo se brinu o njemu''. Nakon priče do kasno u noć, momak je otišao da spava, ujutru je ustao, zahvalio se na gostoprimstvu i nastavio peške prema manastiru. Pošto tad nije bilo prevoza a ni benzina za vozila generalno, moj otac ljutito krene po komšijskim kućama a ja sa njim. Nađe nekako par litara goriva, sipa ga u starog i neregistrovanog Reno-a 4 ili poznatijeg Karate kid nekako upali auto i krenemo za tim momkom (sad kad pišem kapiram da sam mu ime zaboravio). Pronađemo momka na izlazu iz Vršca, pokupimo ga odvezemo u manastir Mesić. Po stizanju tamo...moja prva pomisao mir i tišina. Momak izlazi iz kola, kuca po nekim vratima, otvara neki čovek i pušta nas unutra. A unutar tih konaka...sve pod konac. Leži ogroman broj mladih ljudi, skoro svi do jednog bez nekog dela tela. Taj momak iz Doboja krene da potrči da pronađe brata a neki monah mu rukom pokaza polako, ne trči. Jedva je dočekao da ga odvedu do kreveta brata...Taj prizor nikad neću zaboraviti, taj zagrljaj i sreću. Mi se nismo zadržali...otac nije hteo da im smeta. Samo je mahnuo tom momku i izašli smo napolje. Još par trenutaka je moj otac pričao sa monasima napolju. Tu su nam objasnili da manastir neguje ranjenike koji nisu imali zdravstveno osiguranje tj.one koji su nastradali u bivšim republikama i nisu iz Srbije. Sednemo u kola...kad ono auto neće da upali...nema više benzina ...ćale kaže idemo peške a ja katastrofa. To se meni činilo kao milion kilometara do kuće, baš sam se tad smorio. U sekundi nam prilazi onaj čovek koji nam je otvorio vrata manastira i pita šta se desilo. Nije prošlo minut jedan monah donosi flaču od koka kole, 2l...benzin. Daje mom ocu i zahvaljuje se što je dovezao brata... I dan danas se setim te priče kad se pomene Mesić...nekako mi je žao što nismo ostali u kontaktu sa tim momkom iz Doboja. Nadam se da je ok... Eto malo duža priča ali nekako sam želeo da dodam tvojoj priči o Vršcu...nadam se da mi neće ostali zameriti.

Možda da probaš sa nekom wifi app preko mobilnog? Negde sam pročitao davno da su izašle neke Android aplikacije za to...