5. Dan (Garda - Modena - Bologna - Barberino di Mugello, 315km) Posle Dolomita i Garde krećemo na jug. Već na samom izlazu iz Maderna - Garda, počinje gužva, sporija vožnja, napeto i toplo. Sledeća destinacija je bila Bologna, ali pošto je taj dan bio pakleni, ili možda se nismo bili još privikli, stali smo u Modenu u muzej Ferarija. Nisam neki fan Ferarija ali nam je dobro došla klimatizovana hala, kafa i da malo protegnemo noge. Nismo znali da je prestavništvo t.j. fabrika Maseratija isto tako u Modeni. Tih dana, u 5 okruga u Italiji bila je proglašena vremenska nepogoda zbog visokih temperatura. Od Modene na 1/2 sata vožnje je Bologna. Dosta veliki grad, malo se provozali van zelene zone i parkirali u podzemnu garažu u samom centru. Nismo se presvukli, i tu smo već presekli da pantalone koje nisu meš, kakve god luftere imale nisu za 40 stepeni Posle Bolonje, vozili smo u farmerkama. (znam da je neodgovorno) Prošetali po gradu koji je više studentski nego turistički, i koji ima prastaru arhitekturu i gomilu interesantnih uličica. Tražeći klimatizovani lokal za ručak, naleteli smo na neki tematski diner kao iz 50-tih godina, čisto za promenu od tipične italijanske hrane. Modena i Bolonja traže više vremena, da se natenane použiva. Na pola puta od Bolonje do najlošijeg smeštaja na ovom putovanju, stali smo na pauzu u Chalet Raticosa. To je kafe restoran prilicno visoko, neki vrh gde se spajaju tri puta i ima lep vidik naokolo. Osmeh se vratio jer smo izašli iz furne. Odavde se već oseća Toskanski deo Italije. Industrijski ostaje iza nas. Tražimo neku prodavnicu da kupimo nešto za jelo i neku vodu, ali je naravno vreme za odmor, pa pitamo i upute nas ka ovim pabom koji prodaje i neke osnovne stvari. Unutra je kao da smo u Hari Poteru, sve prastaro i retro, pa malo razmišljamo da stanemo ali nemamo previše vremena da stignemo do smeštaja. Smeštaj u Barberino di Mugello je bio promašaj. Neću da kvarim post, ali sa obzirom da smo relativno kasno rezervisali u godini u kojoj se izgleda ceo svet uputio u Italiju, i sa obzirom da smo tražili neke specifične uslove poput bezbednog parkinga za motor, uglavnom smo dobro prošli sa svim hotelima sem sa ovim. Jeste da je blizu Firence za taj cenovni opseg bio mali izbor, ali je fakat da ocene na bookingu nisu uvek merodavne. Nekoliko njih je pomenulo da je pristup uskim putem na kraju, ali je to "na kraju" ustvari bilo više od 5km šumskim strmnim putem, sa više rupa nego asfalta, ali jedno veče neće nam promeniti dojam.

4 Dan. (Stelvio - Bormio - Gavia - Tonale - Garda, 240km) To jutro, pa i svako naredno, promenile su se uloge. Ja sam obično taj koji forsira rano ustajanje, spremanje, ali su se nekako stvari preokrenule. Supruga je sada ta koja diktira tempo i nema šta sad tu da se gubi vreme. Tek smo na severu Italije. Doručka nema ali zato smo imali neka peciva, i dogovor je bio da ćemo okusiti kobasice na Stelviu. Krećemo. To je taj dan koji sam čekao nekoliko meseci. Vreme odlično, priroda prelepa, zeleno, rekice, polako počinje uspon, mi skoro sami. A ko će kad je tek 7:00 ujutro?!? Uzivali bukvalno u svaku od tih 48 serpentina prema gore i konačno stigli. Fotkice, suveniri, a tu je i momak koji sprema kobasice, ali nije još ni štand pripremio. Uh kobasica neće biti, ali zato smo imali najbolju kafu ikad! Sa nama je bio i neki dečji skijački klub koji su se iz kombija ukrcavali na gondole u punoj skijackoj opremi. Toliko smo rano bili gore da smo i petla Foto Stelvio prejurili, pa imamo samo sliku prema dole Obećao sam sebi da ću ponovo doći. Kad je već počela gužva, polako smo se pripremili i krenuli prema Gavii. Imalo smo malo natezanja oko Gavie, jer je supruga pročitala da je taj jedan od najezivih passova. Na sreću, prošli smo odlično, čak joj je bio možda i favorit. Pitomiji je od Stelvia, okolu su glečeri, jezera, planinarski domovi i opšta lepota. Ovde je bilo možda i hladnije nego na Stelviu, pa smo prvi i jedini put upotrebili zimske postave. Na Gaviji smo bili oko 11:00 i tu je već bilo prisutno mnogo kolega. Malo smo bili zbunjeni da smo bili najmlađi u toj gomili motorista, ali mi je to dalo nadu za penzionerske dane Popili kaficu sa kroasanom i produžili prema Tonale-u. Na Tonale nismo stali ali se izdaleka vidi da je veliki skijaški centar i da ima puno rekvizita i zabavnih sadržaja za mlade. Kako idemo dole prema Gardi polako postaje toplije, a pre Garde naletimo na Lago Di Tenno, jedno prelepo jezero kao iz bajke. Ova ispod je naša slika, a na ovaj link slika sa google mapsa. Još 10 minuta vožnje i već smo u Riva Del Garda. Grad nas uošte nije privukao, pa smo produžili pored obale do Limone Sul Garda, tačnije Cola Beach. Ni u snu se nismo nadali da ćemo to jutro biti na Stelviu pored snega i kupati se na jezeru Garda. Dva sata kupanja, i krećemo prema hotelu, ali usput se mora proći “Strada Della Forra”. Taj put je poznat po filmu James Bonda 007 - Quantum of Solace. Strada Della Forra nalikuje na San Boldo, ali tu je i vidik ka jezeru Garde. Zbog Strade Della Forra smo hotel rezervisali u mestu Gardola, koji je mali, šarmantni gradić sa kaldrmom i lepom arhitekturom, uključujući i hotel Tignale. Hotel ima zaključan parking za motocikle, otvoreni bazen, večera i doručak se poslužuju u obližnjoj piceriji koja ima odličnu hranu. Veče smo proveli uz vino i živu muziku.

3. Dan (Venas di Cadore - Cortina d'Ampezzo - Passo Giau - Arabba - Corvara - Val Gardena - Ortisei - Bolzano - Merano - Lasa, 215km) Probudila nas kiša. Nije ličilo da će prestati, i nije. Po dogovoru sa vlasnikom izabrali smo da doručkujemo prvi, jer je trpezarija mala, a i sam vlasnik pazi na Koronu. Ljubazno nam spremio kafu i doručak koji smo prethodno veče dogovorili, pitao dali nam smeta i ostao sa nama da mašemo nogama i rukama i da se razumemo. Jako plemenit domaćin i dobrih misli nas ispratio. Po njegovom odobrenju postavljam njegov telefon na forumu za sve vas koji bi hteli prijatan smeštaj uz vrlo razumnu cenu. Mario B&B Airone +39 340 241 8643 Malo smo se vucarali nadajući se da će kiša prestati ali nažalost samo se intenzitet menjao. Obukli kišne mantile preko moto opreme, srećom garaža suva pa smo mogli da se upakujemo kako treba i krenuli. Dolomiti evo nas. Vozimo polako, a i svi ostali oko nas, nije bila neka gužva, prošli pored čuvene Cortine, ali nismo stali jer po toj kiši ne bismo imali šta da vidimo. Od Cortine, po prepurici Petreta smo skrenuli ka Passo Giau. Kiša polako slabila, s vreme na vreme se neki pogledi otvaraju i sa time vratila se nada da neće ovaj dan propasti. Kako idemo prema gore ostajemo skoro sami na putu, a oko nas krave, bikove i konji. Passo Giau je jako lep, i pored lošeg vremena, naokolo je priroda prelepa, malo je divlji, ali tu su i par restorana sa lepom usklađenom arhitekturom. Bilo je baš mnogo kampera koji su očito tu prenoćili pa smo ih zatekli kako spremaju jutarnju kafu. Bio sam im ljubomoran. Sedamo na dobro utopljeni konj i produžavamo za Arabbu. Usput stajemo na vidikovac iznad Saviner di Laste - prelep prizor, prolazimo Arabbu, Corvaru, Val Gardenu, i sva ta poznata skijačka mesta, između nebrojanih gondola i žičara sa obe strane puta koje su većinom i sad radile. Posle Corvare smo se uputili prema Ortisei - verovatno najotmjenije mesto posle Cortine - stali da se osvežimo i produžili prema Bolzanu. Znakovi su odavno već napisani na tri jezika, Italijanski, Nemački i Ladino, koji je među najstarijim jezicima u Italiji i Švajcarskoj, i koji aktivno govori jedva 40.000 ljudi. * Ladin is a Romance language of the Rhaeto-Romance subgroup, mainly spoken in the Dolomite Mountains in Northern Italy in the provinces of South Tyrol, Trentino, and Belluno, by the Ladin people. Posle Bolzana smo stali u jedno malo mesto pored reke koje se zove Kollmann. Kao i samo ime, sve okolo je bilo na Nemačkom. Jelovnik se od pizze promenio u kobasice. E tu smo morali da mašemo rukama i nogama da bi jeli Restoran se zvao Bierstube Oberweger, ambijent interesantan i hrana sasvim ok. Negde oko 20:00 stigli smo u Lasa, mesto koje smo odredili za start pre Stelvia. Kako smo pratili web kamere uživo, tih dana je na Stelviu bila jaka gužva, pa smo hteli biti gore kolko je moguće ranije da bi preskočili gužvu i bicikle. Ruka na srcu, ali mi bicklisti uopšte nisu smetali. Valjda što su mali - uski, pa se lako obiđu. Problematičniji su bili kamperi koji su se teško snalazili po serpentinama. Smeštaj u Lasi tipično Nemački, Haus Ilse & Karl Heinz, i u tom stilu su bile i sve kuće okolo. Enterier moderan, skroz suprotno od smeštaja koji smo imali u Venasu kod Maria. Dvorište je bilo prelepo uređeno, i baš nas opustilo. Uživali smo u zalasku sunca. Na Alpima, dani su bili baš dugački.

2. Dan (Venecija - San Boldo - Venas di Cadore, 150km) Posle neprospavane noći, ustajemo oko 6:30, odmah na recepciju da tražimo ključara ili nekog drugog da nam pomogne sa bravom. Recepcioner se smeje - u Italiji, kaže, ništa ne otvara pre 9:00, čak je i on tek sada stavio hleb da se peče za doručak. Malo se šalio na naš račun, kaže ostavite vi 5 minuta motor na železničkoj stanici, sigurno će neko da ga otvori Naručimo kafu i čekamo doručak do 7:30. Doručak je solidan, dosta slatkog prema italijanskoj navici, ali ima i ponečeg slanog, peciva, jogurta, kafe itn. Jedemo na brzinu i krećemo motorom da tražimo nekog ključara koji kao možda ranije otvara, a usput naletimo na kolegu motoristu koji još i priča engleski, pa nas on odvede do nekog ključara koji je bio otvoren. Deda od oko 70 godina, okrene monitor i tastaturu, pa se putem Google Translate-a objašnjavamo šta nam treba, a on razmišlja li razmišlja, zove ljude telefonom, uslužuje druge mušterije, sve italijanskim tempom kao da imamo godine da provedemo u Veneciji, a ne kao da nam je to jedini dan za obilazak. Konsultacije sa prijateljem u Skoplju govore da ćemo teško to rešiti sem obijanjem brave, pa krećemo u predstavništvo Givi-ja u susednom naselju (Marghera), u nameri da obijemo ovu i kupimo novu bravu. Udjemo, objasnimo o čemu se radi, malo nas zezaju i onda vlasnik izadje napolje sa bormašinom, ogromnim šrafcigerom, čekićem i uhvati se za posao na prvi motor koji je bio na parkingu. Buši i lupa 5 minuta, a onda mu ja kažem da to nije moj motor… Prebledeo jadan čovek… pa se kiselo nasmejao na moju foru i možda mi je zato i posle naplatio tu promenu brave. Elem, obije on tu bravu najzad, namesti drugu i sve to naplati 35 evra. Ne može da veruje da smo 2 kluča zaključali a ne samo jedan, pa odvoji nove ključeve i jedan da supruzi na čuvanje. Ostatak putovanja po 3 puta proveravamo gde je moj komplet, a gde njen komplet ključeva. Inače radi se o Givi V47, ali i svi drugi koferi novijeg godišta su kao nemogući za otključavanje. Vratimo se u hotel, odjavimo se i spustimo stvari u malu sobicu kraj recepcije, pa se uputimo ka Veneciji. Motor ostavimo na parking hotela. U blizini kupimo karte za tramvaj, po 1.5 e u pravcu, i tramvajem za manje od 10 minuta stignemo u Veneciju. Gladni smo, pa svratimo u supermarket da kupimo po tramezzino sendvič i po nešto za piće, što nas ukupno košta oko 6e. Poznate lokacije u Veneciji, poput mosta Rialto, trga, crkve Svetog Marka valjda moraju da se vide, ali nam je daleko prijatnije i danas i juče van tih ogromnih gužvi, u manje popularnim kvartovima. Kupimo po neku Murano sitnicu za poklone i uživamo u lepim uličicama, trgovima i pored kanala. Dok tražimo da kupimo karticu za internet, dođe vreme za dnevni odmor i sve zatvori, pa mi polako krenemo nazad ka hotelu da se spremimo za put. (Radno vreme italijana je posebna tema: stvarno svi otvaraju u 9:00, zatvaraju između 13:00-16:00, i onda rade do 19:30, ali ne ponedeljkom. Neki restorani otvaraju tek u 18:00 - prva pizzeria u kojoj smo jeli, te večeri, radi od 18:00-23:00, ali kuhinja radi samo 3 sata, od 19:00-22:00, dok u ponedeljak uopšte ne otvaraju.(!) Sami gradovi, sem onih najvećih, su izgledali napušteno tokom tog dnevnog odmora, sve zatvorene žaluzine i nigde nikoga.) Dok oblačimo opremu i pakujemo motor, krene slaba kiša. Sačekamo malo, ali ka sledećoj destinaciji mora da se krene da bi se stiglo pre mraka. Iz Venecije krećemo ka Trevisu, stajemo da natankamo gorivo, i pratili smo savete da najbolju cenu dobiješ ako sam sipaš. Mi smo ili ubacivali banknote ili plaćali na kasu jer sa karticom na pumpi rezervacija je najmanje 100 evra, pa za par dana dobiješ razliku nazad. Posle Trevisa stali da odmorimo i da se osvežimo i krenuli ka San Boldu. San Boldo je atrakcija! Uzak put, jake serpentine, tuneli jedan preko drugoga. Izgrađen 1918, za logističku potrebu fronta Piave. Pošto je saobraćaj regulisan semaforima, stajanje i fotografisanje su skoro nemogući, a ovakve serpentine su najlepše kada se mogu uslikati sa drona. U Venas stižemo u predvečerje. Zovemo vlasnika - Mario B&B Airone, koji živi odmah preko puta samog smeštaja. Venas je mali, svega 20-tak kuća u kanjonu između 2 strma vrha. Pogled svuda oko nas je dramatičan i prelep. Sam smeštaj je u staroj kući, na zadnjem spratu. Ukupno ima oko 6-7 soba, plus prostorija za doručak i recepcija. Sve je u alpskom stilu, a sama soba izgleda kao da je izašla iz Van Gogh-ove slike. Pogled je opet na dramatične vrhove, sve je čisto, skladno i uredno, a domaćin je ljubazan i zna nešto engleskog. Pita nas za doručak, kada nam odgovara i šta da nam spremi. Platimo, relativno jeftino za taj deo Italije za noćenje sa doručkom. Motor parkiramo u garažu pored pansiona. Čini nam se bezbedno, a sutradan se pokaže da smo dobro odabrali što nismo motor ostavili napolju. Smestimo se, osvežimo i uputimo u jednu od 2 picerije u samom mestu. Lokal je veliki i pun, ali nadjemo mesta i narucimo valjda najbolju pizzu koju smo ikad probali. Cene su razumne, samo je pivo relativno skupo, što ostane kao pravilo svuda gde smo stali. Nakon večere sedimo napolju i uživamo u pogledu, a onda je vreme da se otspava pre sutrašnji put.

1. Dan, ponedeljak, 27 juni, 516km (Naleteo na suprugu u Veneciji) Slavonija ostavila prijatan utisak. Put do Ivanić-Grada preko Čazma lep, lepo uređene kuće, dvorišta, rano jutro prošao kroz neku jako gustu, tamnu šumu koja me baš ohladila. U glavnom put je malo tesan, dobar asfalt, krivine i svakako mnogo interesantniji nego autoput, ali da bi dobio na vremenu, moram da se vratim na autoput posle Ivanić-Grada, pa pored Zagreba, preko Slovenačke granice, pravac do Ljubljane (SLO). Vinjetu sam kupio online, a na granici potvrdio da je aktivna. Prvi put u Ljubljani, nisam imao puno vremena da je doživim, skoro i da nisam ni sišao sa motora. Vozio polako i divio se, kako su svi bili nekako usporeni, а srećni, većinom na biciklama, trotinetima, peške, pa bilo mi malo neprijatno što vozim motor. Sve lepo, precizno označeno i u toj tišini dok stojim na semaforu neko pored mene viče: Многу возење а? Од Скопје, браво, ајде среќен пат! Skoro podne, počinje vrućina, meni se nešto jede i eto ga Lidl. Pun pogodak, podzemna garaža, hladna, uzeo toplu pitu, jogurt, vode, malo odmorio i produžavam da upoznam “moje” nesuđeno selo - Godovič. Godovič je malo selo, lepo naravno, naspram crkve - kafić, fini ljudi, odmah objasnili da je put preko passa Godovič lep, a da nisam pogrešio što sam skrenuo su potvrdile bar desetak kolega dvotočkaša, većinom sa severa Evrope koje sam sreo na tom delu puta. Sa ovog mesta već ima i slika. Vratilo se sećanje da imam i mobilni i kameru. Inače moj nickname je Godović - ne znam ni sam zašto, to se vuče još od kada sam bio beba i kada sam se nekome, koji mi je bio smešan, zabavan, obraćao sa Godogodo, pa su počeli i moji najbliži da me zovu tako. Posle sela Godovič je selo Črni Vrh i odma iznad sela prolazim kroz svoj prvi pass na ovom putovanju. Godovič pass je mali, nekoliko oštrih uzastopnih serpentina, i prelep pogled na Črni Vrh. Asfalt odličan. Preko Ajdovščina, vraćam se na autoput, Nova Gorica i znak Italija. Naravno da sam stao i slikao znak! Podesio sam GPS na “no tolls”, jer sam imao dovoljno vremena da stignem do Venecije. Put do Venecije od Nove Gorice prolazi kroz mnoga naseljena mesta. U glavnom put je spor, kružni tokovi, ima i ležećih pandura, ali ima i miris Italije. Dobar deo puta je sa obe strane drvored, i baš dobro zaklanja sunce. Sve je bilo poseveno, obrađeno, pokošeno - jednostavno sređeno. Kuće sa desne strane ispod nivoa mora, i sam put je nasip - brana. Nešto pre 18:00 časova stižem u Veneciji t.j. Mestre. Plan je bio da sutradan obiđemo Veneciju ali ima vremena, pa rek’o ajde, idem bar da bacim oko, da vidim o čemu je reč. Okrenem krug dokle mogu motorom do same pešačke zone, snimim gde su parkinzi i preko mosta idem u već bukirani Hotel Delle Rosse, skidam bočne kofere, tuš, oblačim civilnu odeću i pravac na železničku stanicu da sačekam moju dragu. (zato nulti dan t.j. zato je ovo prvi dan) Kao što sam ranije pisao da su se kockice složile, i kad smo uplatili kamp za mališane u Grčku, djavo u supruzi je našo WizzAir kartu za 10 evra Skoplje - Bolonja i još toliko za brzi voz od Bolonje do Mestre (Venecija) (Inače ideja sa avionom nije bila naša "originalna", već je pre jedno 7-8 godina kolega @zuty13 sa devojkom obišao sever Italije i dobar deo Španije, koliko pamtim, tako što je on krenuo sam, a njegova devojka avionom došla do Milana i na kraju te ture, avionom se vratila nazad do Skoplja da bi preskocila dosadan autoput (1300km) do Makedonije). Let malo kasnio, ali je srećom bilo dovoljno vremena da supruga uhvati brzi voz i tanaa - nadjemo se u Mestre (Venecija), pa avantura može da počne. Lako se dogovorimo da nema šta da trošimo vremena u Mestre, pa na konj i opet nazad ka Venecii. Ovo vozikanje tamo-vamo i jeste i nije se pokazalo pametno jer do kraja dana sam bio ubijen. Sa druge strane, doživeti Veneciju u sumraku, bez gužve, prijatna temperatura, i onda sutradan, toplo, haos, gužve - totalne suprotnosti. Prošetali lagano do posle 22:00 i kad se već bila ispraznila od ljudi rekli smo ajde u hotel, jer smo se malo bojali i za motor ostavljen na parkingu za motore koji se ne naplaćuje; ograđen, sa kamerama ali ipak može da prođe ko god želi. Parking se nalazi desno dole od mosta za ulazak u Veneciju, Terminal 5, prema pristanište za trajekte. Postoji još jedan parking za motore na samom kraju mosta, ali je taj bio prepun i delovao nam je nesigurno. Opet ono prebrojavanje, tu su ključevi, pasoši… Mrzelo me da namestim tank torbu, i ubacim tank torbu u centralni kofer, palimo motor i nazad u hotel. Samo što smo stali, počeo sam da psujem. Sinulo mi je da sam dobro proverio da su svi klučevi, pare, pasoši, pa čak i ključevi od hotela u tank torbi koju sam polusvesno ubacio u centralni kofer koji se nažalost može zaključati bez ključa. Nema kljuceva - nijedan. Svi su unutra! Takodje i punjači, akciona kamera, bukvalno sve najvrednije. Morali smo da kažemo recepcioneru da nemamo ključ od sobe, da je zaključan, pa da nemamo punjače, a takođe u to doba su sve radnje zatvorene, pa se bilo kakva pomoć ne nazire. Vezali smo motor sa bravom kofera uza zid, i legli da spavamo nadajući da će sve biti još tamo kada ustanemo. *(Sam hotel je inače stariji ali čist, sobe su male ali imaju sve što treba, kupatilo je pristojno i usluga ljubazna. Lokacija je odlično povezana sa Venecijom i imaju ograđeni parking. Koštao nas je 64 evra sa doručkom.)

0. (nulti) dan (Skoplje - Sremska Mitrovica - Kutina (Garešnica), 26 Juni 2022, 790km) Nedelja, ustajanje rano, možda pre 5, i pravac na autobusku stanicu. Tri autobusa sa decom i jedan motociklista u full opremi, natovaren sa tri kofera i torbom sa supruginom opremom na zadnjem sedištu. Krećemo! Deca na jug, a ja sam ka severu. Adrenalin radi, supruga me zeza da sam se malo uplašio i vraća se kući. U 6:30 sam već na autoputu u Srbiji i plan je da ne forsiram jer imam čitav dan da stignem do Kutine. Rešavam da stanem u Sremsku Mitrovicu na ručak. Obišao MK SREM, ali nažalost ni sam upoznao nikoga, a za rucak sam našao mirno mesto, kafanicu “Tropska Vrelina” koja je bila na samoj reci i iz koje sam mogao da bacim oko na motor i opremu na njemu. Na meniju je bila samo riba i salata, ali je bilo i jedno sjajno, opušteno društvo koje me nije htelo ostaviti samog pa su mi poslali piće i pozvali da se upoznamo. Cena pristupačna, vlasnici, stariji ljudi, na početku malo hladni, pa su me na kraju srdačno ispratili. Negde oko 15:30 krećem dalje. Put onaj isti, autoput, lako prelazim granicu, i do veče sam se smestio u malo mesto Garešnica iznad Kutine. Smeštaj je bio Apartmani Jozić. Odličan, čist, opremljen, nov i relativno jeftin - 16 evra. Jeste da je bio van puta, ali mi je i cilj bio da malo skrenem sa autoputa i doživim Slavoniju, koju prvi put posećujem. Idem do lokalne benzinske da kupim vodu i neke gricke, vratim se, namažem lanac, zaključam motor lancem, tuš, uvučem se u krevet, pitam se dva-tri puta da li znam gde idem i šta radim i zaspim ko beba. Napolju je bio domaći giant slavonik village pas koji mi je malo dao mir da se ne brinem oko bezbednosti motora. E, tu sam se prešao jer je čitavo veče lajao, ali zato kad sam ustao i krenuo bio je onesvešćen u snu. Inače, prvih dana sam se jako bojao da ne izgubim ključ, da neko ne obije kofere ili odnese motor, da ne zaboravim ili da mi nešto ne ispadne, pa sam non stop proveravao džepove i tank torbu. Taj prvi, t.j nulti dan slike skoro i da nema, jer sam misli trošio na paniku

Uvertira Ideja za putovanje “rodila” se kao i sva druga u post korona dobi, kada smo svi jedva čekali da osetimo sopstvenim čulima miris, hladnoću, vlagu, vrućinu, umor i sreću iz video zapisa koji smo gledali tokom zime na youtubu. Možda sam malo isforsirao relativno dugo putovanje koje je za mene bilo jako novo i nepoznato jer sam do tada sve u svemu prošao 8-9.000 km od kojih recimo 2.000 km sa suprugom. Zašto prvo Dolomiti, a ne “Mala Matura'' t.j. Transalpina i Transfagaršan? Najverovatnije sam malo ispaničio kad sam na forumu u temi Dolomiti, 06/21 pročitao da se u Italiji planira postupno zatvaranje planinskih prevoja na Dolomitima za motore u korist “zelenih” prevoznih sredstava, počevši već od 2022 god. Kao iskusniji (nikako reč - stariji) kolega @Petre me poveo na zagrevanje od 3 dana i nekih 1200 km do manastira Ostrog u Crnoj Gori. Prvo pregledali moju Hondicu NC750x 2018, podesili zadnji amortizer, upakovali što manje stvari za 3 dana i krenuli da testiram svoje granice i mogućnosti, a Petre da ispuni godišnju dužnost. Dan: Skoplje - Uroševac - Suva Reka - Prizren - Skadar - Ulcinj - Bar - Budva Dan: Budva - Ostrog - Cetinje - Lovćen - Kotorske Serpentine - Budva Dan: Budva - Tuzi - SH20 - Prokletije - Peć - Priština - Skoplje Sve prošlo kako treba, ja sam bio prezadovoljan od obiđenog, a posebno SH20. Ne bi dužio o ovom putovanju jer smatram da ste ga većina več prošli. Elem, planiranje je bilo počelo lagano oko Nove Godine, a intenzivnije u toku proleća. Cilj putovanja su bili prevoji Dolomita, primarno famozni Stelvio, a i ostali, ali je trebalo tamo i stići i vratiti se do Skoplja. Pritom, supruga ne deli, ili bar nije delila moje oduševljenje, ni motorom, ni vožnjom po planinama, pa je trebalo dodati planu neke destinacije koje bi njoj bile zanimljive. Prvi plan je bio da se zadržimo na relativnom severu Italije, znači da se ide u Veneciju, kroz Dolomite, do jezera Komo i Milana i onda nazad preko jezera Garda do Trsta, pa preko Jadrana do Skoplja. Međutim, Jadransku obalu smo već videli, a Italiju slabije, pa kad već mora da se izvozi tih 1300-1500 km ka jugu - što ih ne bi vozili kroz Italiju? Tako, nakon dugog, dugog klikanja po Google Maps i preračunavanja dnevnih distanci (a pritom su nam neke iskusnije kolege govorile da je 200km razumna dnevna distanca, a druge da komotno možemo proći i 400km dnevno) plan je pao da ne vozimo više od 250km. Nekako su se složile kockice da mlađu od troje dece pošaljemo u dečji kamp u Grčku, dok je najstarije imalo svoje planove, festivale i Ohrid. Pored finansija i slobodnih dana, za nas kao roditelje je to bilo ključno da bi se ovo putovanje ostvarilo, mada smo sve vreme imali taj neki pritisak i strepnju da li će sve biti u redu i sa nama i sa decom.

Pa kod nas su plate veće

Slike i utisci od prošlogodišnjeg relija Album

Мото рели Македонија - Независност 2022! MOTORI.COM.MK Повторно доаѓаме во она време во годината во кое ја запознаваме подобро Македонија на 2 тркала. Почеток во 10 часот од Плоштадот Македонија во Скопје (02.09.2022) Ден 1: Скопје - Куманово - Свети Николе - Кочани пауза, Доручек-Виница - Берово - Струмица пауза за освежување - Дојран - Ноќевање. Вечера 20.00ч на плажа “Стејџ” каде ќе има организирана забава Ден 2: Дојран - Гевгелија - Неготино - Кавадарци - пауза освежување - Прилеп - Битола - Ресен - Охрид - Ноќевање. Вечера во ресторан Бонанца до Хотел Силекс Охрид во 20.00 час. Ден 3: Охрид - Кичево пауза освежување - Стража - Тетово - Скопје Финиш во Скопје пред Спортска сала Борис Трајковски. Котизацијата за учество во настанот изнесува 1.200 денари за возачот и 1.000 денари за совозач доколку го има. Пријавувањето е најдоцна до 26-ти август на следната сметка или во просториите на Федерацијата: Жиро сметка: 210-0629307701-96 Назнака: Котизација за Рели Македонија 2020 Мотоциклистичка Федерација на Македонија НЛБ Тутунска Банка Скопје. Како и обично ќе го покриваме настанот, така што очекувајте убави фотографии од целиот настан!

Kolege dali je neko uspeo da montira GPS ili telefon odma iznad dashbord-a? Imam dva drzača, jedan koji se kaci na shrafove vizira- i koji po mom ukusu je jako visoko i kad se na njega doda drzač telefona onda je jako blizu i to meni smeta naročito u samrak ili uvece. Drugi je WOLF koji se kači na guvernal ali i taj nije idealan jer je ili prenisko pa vrata frunk-a udaraju u njega ili je previsoko pa pokriva dashboard. Izvozio nekih 3750 km od Skoplja do Stelvio i posle dole do Barija, pa trajekt i nazad kuci sa neki bezveznii drzac sa pijaci koji je bio pritegnut vezicama. Pozicija mi se najvishe svidela jer ne smeta, a je ipak u vidno polje. Stvar ukusa.

Molim vas za savet, dali moze na centralni ili šta ako nema centralni? Kako da se pričvrsti motor? Dali ovo isto važi i za trajekt? Sent from my SM-G990B using Tapatalk

Hvala vam na putopis, hvala na lepe reči, i hvala što ste se javili i došli da se upoznamo. Kako vidim, tura je bila odlična, i za ovaj "naš" deo, hteo bi da preporućim svima koji obiđu Ohrid da obavezno odu do Svetog Nauma, i da dožive taj prelepi prirodni fenomen gde Prespansko jezero ispod planine Galičice ističe u Ohridsko jezero t.j. tu je izvor reke Crni Drim koja se posle, u Albaniji, spaja sa Beli Drim i uliva u Jadransko more kod Skadra. Voda je neverovatno providna, hladna i čista. Još kratku informaciju za Ohridsko Jezero, jedno od najstarijih jezera u Svetu, površine 30x15km, najdublje na Balkanu - 288 metara i providnost od 22 metara.

@Petre jesi uzeo kredit? [emoji854] Sent from my SM-G990B using Tapatalk

Ja sam 175/83 i gorni XL mi je ok, a donji deo sam uzeo L - samo to je ostalo. L sam nosio ali lastiž pretesan. Verovatno bi XL bio dobar. Jel ima šta u dechatlonu što bi pomoglo za vruće leto?

Sa kupovinom Europa MAX dobija se poklon Vozi RS. Dali se taj RS paket moze nadograditi na Europe MAX? Ako moze, onda bi 2 EuroMAX paketa kostale 13.000 umesto 16.000 din.

Ako neko ima aktivni vesh M ili XL, a mu ne treba neka javi

Mislim da je to miniUSB Probaj nešto vakvo mini+usb+cable+sound - Google Suche WWW.GOOGLE.COM

Dali je neko upućen u kom slucaju ne ostvaruješ pravo korišćenje Vozzi ili AMS Evropa? Primer: Kasko ne važi ukoliko nemaš zimske gume i napraviš štetu, ili ako si pod alkohola. Pretpostavljam da vozzi i ams ne dolaze offroad (mislim na puteve koji nisu motorway)...

U Sofiji pre mesec dana bila cela gama motocikla Yamahe. Šteta za Beogradski sajam.

treba sadržaj na prvi ili drugi post [emoji1787] Sent from my SM-G990B using Tapatalk

Do koliko kilometara na sat može da se koristi komunikacija sa čepove? Ja preko 110-120 skoro i da ništa više ne čujem - ne razumem?

Makedonija nikako da uđe u tu asocijaciju i Makedonce plaćaju zeleni karton za motore 30 evra, i 85 evra za auto [emoji3525] Tako da svi koji ulaze u Makedoniji trebaju imati zeleni karton. Recite Vučiću da zabrani izvoz pšenice i ulja u Makedoniji dok ne ukinemo zelene kartone [emoji1]