Sve bolje od boljeg! Kojim se mehanizmom sluzis da bi zapamtio/napisao imena svih mesta, puteva, barova...?

Do Ksamila smo odabrali da idemo skelom, pa dalje mozemo prema sarande. Ovaj deo Albanske rivijere je sve vise naklonjen turizmu, sve se vise grade hoteli i dosta se uredjuje. Mada, ako se skrene sa glavnih turistickih koridora, primetan je nedostatak osnovne infrastrukture. Jos ranije smo odabrali hotel ispred sarande, ali kada smo dosli, plaza ispred hotela nije bila u funkciji, pa idemo da potrazimo drugi hotel. To je malo potrajalo, ipak je septembar, pa je dosta objekata zatvoreno. Konacno pronalazimo hotel, nije bog zna sta, ali je jeftin, ima plazu i bazen, a bogami i dorucak. 35€/3 osobe sa doruckom Malo konzumiramo mogucnosti, plazu, pivo i bazen. Plaza je onako, krupno ostro kamenje i hladna, ledena voda. Bazen, takodje srednje zalosno, vidi se da je kraj sezone i da se ne vodi racuna previse. Malo su i stomaci poceli da reaguju, pa krecemo do grada. Idemo motorima, ima 3-4 kilometra. Setaliste je lepo sredjeno, puno je restorana pa se nekako odlucujemo u koji cemo. Klopa koju smo narucili je bila fenomenalna, neko jelo koje u nazivu ima Skenderbeg. Posle svega povratak u hotel na jos po jedno ladno, koje smo nabavili u marketu u povratku.

Iz Gjirokastera idemo prema Ksamilu i dalje prema Sarande. Ali pre svega, usput nam je svracanje na vrelo zvano Blue eye. Hladna i prozirna voda, dosta naroda i nekoliko kafanica. Nije cudo nevidjeno, ali kad si vec tu, sto da se ne obidje.

Napustamo Grcku sa prelepim uspomenama. Ovo mesto koje smo posetili nam jos uvek ne izlazi iz glave i na svakom stajanju razgovaramo o tome. U Albaniji nam je prvi cilj Gjirokaster. Na vrhu brda se nalazi tvrdjava, a ispod je stari grad. Nije preterano veliki, ali je lep i uredjen. Ne treba puno vremena za obilazak, pa posle setnje ulicicama sedamao na pice i kolac, lokalni sprecijalitet. U povratku na parking ispred starog grada, dao sam izjavu za neku od lokalnih televizija.

Jutro koristimo da jos malo upijemo lepotu ovog mesta, sada obasjanog jutarnjim suncem. Pocetak kanjona Vikos se sada dobro vidi, a najbolje sa puta kojim se ovde dolazi. Na samo kilometar dalje, na bukvalnom kraju puta, nalazi se i Mikro Papingo, pa kad smo vec tu da i to obidjemo. Pozdravljamo se sa ovim prelepim mestom i krecemo. Sa odlaznog puta odlicno se vidi deo planine gde se nalazi Papingo i serpentine kojima se do tamo dolazi. Pre nego sto smo izasli na glavni put prema albanskoj granici, sve cesce vidjamo automobile oldtimere. Sve same poslastice od modela. Imaju neke brojeve na sebi, ocigledno je u pitanju reli oldtimera. Dobar su kraj odabrali. Kod starta, prolaznog cilja ili sta vec zastajemo da napravimo neku fotku.

Jbg. cene u Bugarskoj i Grckoj nisu za poredjenje. Sad nesto racunam, 1,4€ casa vina, pa toliko kosta i kod nas. Ovde je nocenje sa doruckom bilo 20€/osobi...zaboravih da napisem.

Od mosta se penjemo citavim spletom serpentina do platoa na kome se nalazi Papingo. Malo sam se promuvao po ulicicama da pronadjem neki smestaj. Ispred jednog smestaja parkirana 2 motora, pa rekoh da ovde pokusam. Smestaj je u tradicionalnoj kuci i vraca u neka davno prosla vremena. Kada smo se smestili, idemo da malo prosetamo po ovom lepom i neobicnom mestu. Ulice, kuce, trgovi...sve nas ostavlja bez daha. Nismo ni slutili kakav je ovo dragulj, ali dobro skriven u dubini planine, na kraj puta. Dok se motate po svim onim puteljcima, i na kraju penjanje uz mnogobrojne serpentine, ne ocekujete da se na kraju nalazi nagrada. Ovaj gradic nas je odvalio, nismo mogli da dodjemo sebi da se ovakvo mesto nalazi, takoreci na vrh planine. Jednostavno nema reci kojima se moze opisati sarm i atmosfera ovog gradica. Sto se kaze jedna slika govori za hiljadu reci. Na kraju veceri sedamo u jednu tavernu na po casu, dve vina. Da li sto je van sezone, ali 1/2l belog vina za 7€ ne deluje skupo, narocito sto uz svaki bakal gazda donese i neku zakuskicu.

Dalje na putu prema Papingu, prolazimo kroz jos par tih kamenih gradica. Svaki na svoj nacin deluje zanimljivo. Pravimo kratku pauzu na prelasku preko reke koja dolazi iz kanjona Vikos. To bi trebalo da je ista ona reka koje nije bilo ispod mosta na kome smo pauzirali. U svakom slucaju prelepa je, tirkizne boje i prozirna.

Malo se odvajamo sa puta, idemo na vidikovac sa koga se pruza pogled na kanjon Vikos. Inace, kanjon Vikos i kanjon Tare vode borbu za drugi najdublji kanjon na svetu posle Colorada, po podacima sa neta. Na putu do vidikovca, prolazi se pored krajnje neobicne kamene formacije, nazvane Stone forest. Stene predstavljaju oblike stvorene od nebrojeno mnogo kamenih ploca slozenih u redovima jedne preko drugih. Veoma je intrigantna proslost ovih malih gradica u proslosti. Nastali su pre vise stotina godina, a kako region nije podesan za bilo kakav uzgoj, stocarstvo ili slicno, mozda bas izobilje ovog kamena daje odgovor na pitanje cime su se tada ljudi bavili u ovim u to doba dosta zabacenim predelima.

Od Metsova krecemo da vijugamo uskim putevima kroz srediste nacionalnog parka. Cilj za danas je planinski gradic Papingo, ali alternativnim putevima. Vozi se dosta sporo, putevi su uski, cesto slabo odrzavani, ali sve to nadoknadjuju krajolici kroz koje prolazimo. Citav kraj ima neku neobicnu lepotu. Cesti su kameni mostovi stari po par stotina godina. U zapadnom delu NP koji obgrljuje kanjon Vikos je jedan mikroregion sa nekolicinom malih planinski mesta, napravljenih od kamena, i sasvim solidno obnovljenih i originalnog izgleda. Pored jednog od kamenih mostova pravimo pauzu za klopu. Leto je bilo susno, pa je reka koja protice ispod mosta presusila.

U Metsovu se parkiramo na trgu sa mnostvom drugih motora. Ovaj planinski gradic, gaji poseban sarm. Nekada je bio na putu prema Igumenitsi, a od kada je izgradjen autoput, postaje mesto gde se srecu ljubitelji aktivnosti u prirodi. Od Metsova na sever pocinje Nacionalni park Pindos.

Sa Meterora idemo u Metsovo. Put do tamo je odlican, dobra magistrala obodom planine i sa dobrim pogledom. U jednom trenutku, zelimo da se ukljucimo na stari put za Metsovo, medjutim na raskrnici je postavljen znak da je put zatvoren. Posle kratke dileme ipak odlucujemo da prodjemo pored znaka i da pokusamo da prodjemo. Alternativa je autoputem sto smo zeleli izbeci. Izuzev sto je na par mesta jedna traka puta obrusena, ostatak je u korektnom stanju sa malo vise nanosa po putu zbog nekoriscenja. Ipak smo sreli nekoliko motora i kampera, a na suprotnoj strani puta nije ni bilo blokade. Sa jednog vidikovca vidimo i Metsovo kao na dlanu.

Jutro donosi novi pogled na Meteore, jos sa balkona hotelske sobe. Pre nego sto krenemo dalje, idemo u obilazak cuvenih manastira na stenama, jedno od najfotogenicnijih mesta na svetu. Ovog puta bez ulaska u manastire. Nemamo ni vremena za tako nesto, obilasci manastira ili baren nekog od njih bi uzeli citav dan. A i uprkos tome sto smo krenuli rano, gore je vec ozbiljna guzva. U blizini manastira, parking je tesko naci, cak i za motore. Kako god, pocasceni smo predivnim pogledom na manstire i nestvarnim slikama urezanim u pamcenje.

Dalje nas put vodi prema Kalambaki. Vozimo se kilometrima kroz brda, sa retkim naseljima, lepim krajolicima. Ispred kalambake stajemo na kaficu i da proverima na bookingu kako stoji stvar sa smestajem. Odabrali smo hotel, pa idemo direktno tamo, da izbegnemo proviziju bookinga. Medjutim, na recepciji nas zatice cena veca nego preko bookinga, sto i kazem recepcionarki. Ona kaze da im je neka akcija preko bookinga i da tu na licu mesta napravim rezervaciju sto i cinim. Hotel solidan, ima bas dobar bazen, pa pre odlaska u grad prvo na jedan kupanjac. Kasnije u gradu svracamo na pizzu, ispred parkiran GS 1100, mreza BMW, pass R1100GS. Inace gradic zivi od turista koji su dosli u obilazak Meteora i ima ih na hiljade, pa je sve podredjeno tome.

U medjuvremenu smo se dogovorili sa Batićem da ga cekamo na prvom odmoristu posle Soluna, a ispred Katarine. Cekali smo se oko sat vremena. Kada je stigao, idemo u Katarinu u Lidl da nabavimo nesto klope, pa posto idemo preko Olimpa, negde cemo vec stati na klopu. Kad smo bili na vrhu prevoja, desno se odvaja put i Batić kaze da skrenemo malo da vidimo gde vodi taj put. Bas na tom putu nailazimo na letnjikovac, doduse, nije u reprezentativnom stanju, ali moze da posluzi za klopu. Bonus je odlican pogled.

Budim se dosta rano i dobijam nagradu za to. Predivan izlazak sunca koji posmatram sa terase. Ubrzo ustaaje i Aleksa, pa silazimo u bastu da popijemo jutarnju kaficu. Sa Batićem smo se čuli, on će krenuti ranu ujutru, pa se nalazimo negde na obilaznici oko Soluna. Mi taman imamo vremena da svratimo u Solun da Aleksa zameni gume. To je postala skoro tradicija da Aleksa montira gume na turi. Ove koje skida je stavio u Trogiru. Od Nea Peramosa, put ide bas uz samu obalu. Predivno jutro pored mora i odlicna voznja. Prolazimo mnogobrojne plaze i sve vreme razmisljam kako bi na nekim od njih kvalitetno potrosio malo vremena. Ubrzo smo u Solunu, bas ispred servisa za zamenu guma. Za servis nismo imali nikakve preporuke, jednostavno je Aleksa nasao servis na netu, pozvao i pitao da li govore engleski i dogovorio zamenu guma u 11h. Mi smo ispred bili tacno par minuta pre toga. Za razliku od onoga kako smo navikli da Grci znaju da budu previse lezerni, ovaj servis je ostavio utisak u najboljem mogucem maniru profesionalaca. Motor je odmah uvezen, postavljen na radni sto, tockovi se skidaju...za to vreme Aleksa odlucuje koje ce gume. Sve se radi sa posebnom paznjom, od skidanja tockova, montaze guma, balansiranja, vracanja tockova na motor, svi srafovi se dotezu moment kljucem. Fenomenalno. Jednostavno nismo ocekivali tako profesionalnu, uslugu. Cena odlicna. Ako nekome zatreba, momci su stvarno fenomenalni, Dimitris i Panos. www.trochos.gr

Ova tema je poput emisije na Discavery-ju! A uzitak jos i veci, jer pratimo jednog od nas! Svaka cast i na znanju i na volji da sve ovo podelis sa nama!

Imam skinut track sa navigacije, postavicu ga na kraju.

Jos malo se vozimo lepim predelima pa ulazimo u Grcku. Tu mi je carinik neobicno dugo pregledavao pasos. Nemam pojma zasto. Prvi deo puta kroz Grcku je odlican, ide kroz nekakvu klisuru, dobre krivine i moze bas lepo da se vozi. Ubrzo nakon toga pocinje ravnica sa dugackim pravcima i jedino dobro u svemu tome je sto moze da se popravi prolazno vreme, kako bi sto pre stigli na more. U Nea Peramos stizemo u rano popodne. Trazimo smestaj, ali ni traga od jeftinih apartmana iako je septembar. Posle obilaska nekoliko objekata, vracamo se bukvalno u prvi pored koga smo stali. Solidan hotelcic sa pogledom na plazu i setaliste. Gradic ostavlja utisak malo kultivisanijeg mesta. Nema gomile jeftinih suvenira na svakom koraku. Izbunario sam jednu dobru plazu na nekih 5-6km od grada, Vrasidas beach, nalazi se na vrhu poluostvra i izgleda kao uvala. Sedamo na motore i idemo na kupanjac. Naravno, kad smo vec u Grckoj, prvo da overimo po giros. Uvece malo setnje po gradicu uz po neko pivo.

Danasnju voznju smo zavrsili u banji Devin. Prvi put sam cuo za tu banju, a za nju sam saznao, kako drugacije, nego sa google mapa. Malo sam pretrazivao deo gde bi mogli da nocimo, nadajuci se da cu naci eventualno neki hotelcic ili nesto slicno u prirodi. Kada sam uvelicao mapu, vidim da u ovom mestu svi smestaji imaju spa, pa kako se kilometraza uklapala, odlucimo da tu nocimo. Nadjemo vrhunski hotel, spa, bazeni nekoliko komada sa toplom vodom ukljucujuci i bazen na terasi hotela, dorucak ukljucen...24€ po osobi. Tu smo ostali do kasno u bazenima, donosili nam pivo u bazenu na terasi, a jedna debeljuskasta konobarica koja nas je sluzila, a koja je vikendom pevacica u kafani, popravila je utisak koji su prethodne konobarice htele da pokvare. Toliko nam je bilo dobro da nemamo ni jednu jedinu fotku iz ove banje. Sutradan smo imali u planu malo kilometara, da bi stigli na more u neko dogledno vreme i da imamo popodne da odemo na plazu. Idemo u Nea Peramos. Predeli koje smo juce ostavili, cekaju nas i danas. Na jednoj raskrsnici vidim gomilu turistickih tabli i putokaz za Trigradski kanjon. U trenutku se setim da sam negde nesto video u vezi sa tim kanjonom i odlucimo da ga posetimo. Kako smo samo dobru odluku doneli. Negde pred kraj kanjona je parking i ulazak u pecinu Djavolje grlo. Kazu da je to najvisa pecina u Evropi, sa najvecim vodopadom u pecini. Ulaz u pecinu predstavlja prokopani tunel duzine oko 100m. Kada se dodje u pecinsku dvoranu, spusta se na samo dno kojim tece reka, i odatle se vrlo strmim, uzanim i klizavim stepenicama penje do samog vrha pecine gde se uliva reka i pravi vodopad visine nekih 60-70m. Pecina je bas impresivna, ali kako nije mnogo osvetljena, fotografije su lose i ne vidi se ni delic pecine, tako da nemam ni jednu normalnu fotografiju. Sve je toliko visoko, da fotografije prikazuju samo izolovani delic. Tebao bi neki bas sirokougaoni objektiv da bi se bilo sta videlo. U svakom slucaju mi smo bili odusevljeni.

Ujutru smo odmah iz Boroveca uronili u prelepu prirodu prosaranu mnogobrojnim rekama, jezerima, planinama...Prvi deo puta nas je vodio oko planine Rile. Smenjivali su pejzazi, a mi smo uzivali. Neopazeno smo se vec nasli u Rodopima. O Rodopima nista nisam znao. Niti su preterano poznati u ovom nasem svetu...nepravedno. Sve sto sam video je bilo malo, ali dovoljno da se nasluti o cemu se radi. Nisam imao predstavu ni kuda da idemo. Malo sam na google mapama osmislio rutu, ali onako, po sistemu malo levo pa desno, samo da ih sto vise provozamo. Od jutra do veceri, sve vreme smo se vozili kroz nestvarne predele. Definitivno je ovo potencijalni moto region sa mnostvom puteva koji se provlace kroz fenomenalnu prirodu. Na dohvat ruke je, jeftino je, i kao sto je inicijalno i bilo zamisljeno, mogu da se odvozaju za jedan produzeni vikend. U jednom malom gradicu, Peštera smo naisli i na muzej automobila iz komunistickog i socijalistickog perioda. Toliko sam ushicen ovom voznjom kroz Rodope, da ju je nemoguce opisati. Daleko od toga da smo stajali da napravimo slike svih tih prelepih mesta koja su nas ocarala. Tek delic toga se vidi na fotografijama. I jos jedan pokusaj da nas urade u jednoj kafani. Narucena rakija, a na racunu dupla. Ajde sto je nismo narucili, nego sto je pokusala da me ubedi da je ta koju smo dobili dupla. Ova dva pokusaja da pokvare utisak koji nosim, nisu uspela, a da se treba pripaziti bugarskih konobarica, treba. Na akumulacionim jezerima pored kojih smo se vozili, videli smo nekakva plutajuca jezera sa raznim rastinjem na njima, pa cak i drvecem. Nista nam nije bilo jasno, iz cega rastu te biljke.

@ Urban Cruiser Upravo sam o tome razmisljao i slazem se sa tobom... Nase zarade (mislim na nas u ovim banana drzavama) su bile male i u vreme kada su ti motori bili znacajno jeftiniji. To sto su oni poskupeli preko svake mere i u skladu sa trenutnim trzistem, koje se zasniva na liberarnom principu, se ponasaju lihvarski, nema mnogo veze sa nasim zaradama. Jednostavno 20k€ je preskupo, ma kolika da je zarada. To je preskupo i na zapadu.

Prolazimo kroz Sofiju takoreci dijagonalno i izlazimo na put prema Borovecu. Tamo smo jednom bili na skijanju pre vise godina, isto Aleksa i ja sa nekim drustvom, pa smo planirali tu da nocimo. Lepa voznja do tamo, stizemo po danu, tek toliko da stignemo da resimo smestaj. Malo sam pogledao na bookingu kako stoje stvari, pa smo unapred imali ideju sta da gledamo. Ono sto me je iznenadilo je da neki od smestaja koji se uredno nude preko bookinga, na licu mesta nisu ni otvoreni. U svakom slucaju, nalazimo dobar hotel sa bazenom i doruckom za 15€ po osobi. Zurimo da se smestimo jer bazen radi jos samo pola sata. Nakon toga, malo da prosetamo na neko pivo i podsetimo se kako je izgledalo nekada. Nije se mnogo promenilo, izgradilo se novih hotela i restorana, ali centralni deo je ostao isti. U kafani, u koju smo svratili na pivo, konobarica je pokusala da nas uradi za 2€, ali sam uz osmeh insistirao sve dok nije vratila kako treba. Prvo se pravila luda, pa je pokusla da prebaci na nas kako smo sitnicavi, sve dok joj gazda nije rekao da nismo mi ludi i da vrati kako treba.

Od Pirota do granice smo vrlo brzo, ni na granici se ne zadrzavamo dugo. Gledajuci na google mape dok sam planirao voznju, uocio sam da je na nekih 40-ak kilometara od granice biker bar sa klopom, Route 80, pa odlucujemo da svratimo. Video sam da su rebarca specijalitet pa kad smo vec tu. Nismo se pokajali, bar/restoran je odlican, iako spolja i ne ostavlja bogznakakav utisak. Uz klopu narucujemo i po rakiju. Tek kada je stigla, setio sam se obicaja da se u Bugarskoj zestina sipa 1dcl. Poslednjih godina, na turistickim mestima, se taj obicaj izgubio, ali ko je devedestih odlazio u Bugarsku, mogao je da se uveri.

Ovoga puta krenuli smo u nedelju, ni sam se ne secam zbog cega. Prvi deo puta cista dosada. A tako bi bilo sve do Sofije, da se nisam u poslednjem trenutku setio da bi mogli preko Soko Banje. Tamo su nam drugari na nekom vikend druzenju, pa ako imamo srece da se sretnemo sa njima. Tako cemo zaobici autoput sve do Pirota. Na ulasku u Soko Banju se cujemo sa drugarima i dogovaramo kaficu u gradu. Kratko zadrzavanje i palimo dalje. Pravimo kratku pauzu pored vodopada Bigar.