Ovo je bila slika za tebe...

Dorucak u pecini, a kafa na stepenistu, a onda na motorima krug oko grada. Grad i preko dana deluje podjednako velicanstveno kao i po mraku. Dobijamo instrukcije da posetimo dvorac Donnafugata, jer nam je takoreci na putu. Malo smo se promuvali okolo, ali nismo ulazili. Ubrzo, kada smo se vec obukli i seli na motore, vidimo da nema Cama. Cekamo ga u opremi na suncu. Posle nekog vremena, on se pojavljuje sa pricom da je nasao coveka iz Kraljeva koji tu radi i malo sa njom porazgovarao. Svet je mali. Inace, jedna od najupecatljivijih stvari na ovom putovanju bilo je cekanje Cama. To se desavalo uvek i svuda. Tako je jednom prilikom dok smo ga mi cekali, pojavio se odusevljen sa pricom kako je na nekom kruznom toku prelepo cvece, pa je on uzivajuci obisao jos neki krug...oko kruznog toka. Sledeca stanica je dolina hramova pored Agridjenta. Dovozimo se do ulaza gde deo grupe odlucuje da poseti hramove, a mi idemo do obale da potrazimo neko mesto gde bi popili kafu i malo iskulirali. To se ispostavlja da nije tako lak zadatak, debela je predsezona i deo pored plaze, gde inace ima gomila beach barova i restorana, samo retki su otvoreni.

Moze korpa da se reparira i u Srbiji.

Smestaj za veceras smo rezervisali u Ragusi. Na putu prema tamo nas zatice mrak. Pusacki deo ekipe staje na cigar pauzu, a nepusacki svraca u Modiku, da baci pogled. Vec na samo prilasku ragusi, stari grad obasjan svetlima u noci, ne ostavlja nas ravnodusnima. Izgleda fenomenalno. Smestaj je u starim zgradama, delimicno iskopanim u stenama, i sa velicanstvenim pogledom na stari grad. Cim smo se smestili, idemo u setnju i na neko pice, da malo sumiramo utiske.

Prilikom dolaska u Sirakusu, koristimo se oprobanom tehnikom, pravo u centar. I opet uspeva, svi se razilaze i u roku od par minuta svi se vracaju parkirani. Sto se tice starog grada, kao i obicno, prelepo. Moglo bi se tu potrositi mnogo reci na opisivanje, ali jedna slika govori vise od hiljadu reci.

Silazak sa Etne na suprotnu stranu. Idemo prema Siracusi. Biramo varijantu da se malo promuvamo po unutrasnjosti kako bi izbegli autoput. Mada svi koji su ga vozili, kazu da autoput na istocnoj starni Sicilije nije los za voznju...ostaje da proverimo nekom narednom prilikom. U jednom trenutku zamisljen, promasujem skretanje, pa se vodim mislju skrenucu na sledecem ponudjenom skretanju. Prvo sledece kad sam video, odmah sam ga promasio namerno, mada ni sledece nije bilo mnogo bolje.

Jutarnje razgibavanje sa pogledom na Etnu. Lagano razvlacenje po dvoristu. Biramo malo alternativniji prilaz Etni. Ustvari na prvom skretanju gde je moglo evakuisemo se sa glavnih puteva. Na tragove vulkanske aktivnosti nailazimo prilicno rano, dok smo jos uvek prilicno nisko. Kada smo se ukljucili na glavni put kojim se penjemo prema vrhu, prepustili smo se istinskom uzitku. Svuda naokolo su tragovi ohladjene lave, povremeno se vide skoro potpuno zatrpani objekti. Rastinja ima jako malo, uglavnom ono prilagodjeno surovim uslovima. Sve deluje po malo misticno. Dosli smo do glavnog platoa, odakle, ko zeli moze zicarom da se izvuce jos vise i dalje nekim specijalnim vozilima. Dosta je skupo i zahteva nekoliko sati.Mi smo se zadovoljili, setnjom po padinama prekrivenim vulkanskim kamenjem. Vrhovi vulkana su jos uvek pokriveni snegom.

Znao sam za to...i bar i pogled, ali jbg. ima jos toga sto je preskoceno, a Sicilija je lepa, pa cu se valjda vratiti jos koji put. Utisak je da je ostrvo dosta vece nego sto mi se u pocetku cinilo. Nekoliko dana je dovoljno tek da se Sicilija malo zagrebe.

Slobodno sa Vlasine na Bosilegrad i Ćustendil, bio sam pre neku godinu.

Naravno, skinuo sam track sa GPS-a, pa cu ga postaviti na kraju. Ako te zanima neki deo posebno, mogu iscrtati u googlemap-u pa postaviti.

Ideja da veceras stignemo sto blize Siracusi, ne cini se realna uopste...pa od toga i odustajemo. Na taj nacin sebi potvrdjujemo ideju da ne rezervisemo smestaj unapred. Tako smo spontaniji u odlucivanju da negde popijemo jos po jedno pivo. Imamo vremena da svratimo do Taormine, eventualno da bacimo pogled na anticki teatar, i idemo do smestaja. Dok smo bili u restoranu, rezervisemo gajbu u mestu pored Taormine, Giardini Naxos. U Taormini je solidan problem za parkiranje, cak i za motore. Mi po starom dobrom obicaju pucamo pravo u centar, i to se pokazalo dobro. Uspeli smo da uglavimo sve motore potpuno regularno, na samom ulazu u stari deo grada. Anticki teatar nismo videli, vec je isteklo radno vreme. Ostalo je vremena da malo osetimo atmosveru grada. Taormina je lepa, ali i sad van sezone, dosta opterecena turistima. Spustanje iz Taormine, smestaj bi trebalo da je blizu. Giardini Naxos je bas turisticko mesto koje deluje solidno avetinjski van sezone. Smestaj smo malo teze pronasli, ali je bio dobar, a i ispostavilo se da imamo odlicno dvoriste, gde smo proveli vrlo ugodno vece.

Pre nego sto krenemo dalje, valjalo bi nesto popiti i pojesti. Jos uvek nije prosla podnevna pauza za vreme koje skoro nista ne radi. Odmah pored bara je pizerija, zaticem stariju zenu, vlasnicu kako sa komsinicama gustira, pristaje da nas ugosti. U restoranu je u vitrini izlozena vencanica iz filma. Nesumnjivo da je u citavom selu film jedan od glavnih elemenata za privlacenje turista.

Nastavljamo dalje prema Villi San Giovanni. Trebalo je malo vremena dok smo se isprovlacili kroz neke lokalne puteve i sela koja deluju kao da su napustena, i dohvatili mora. Moguce da je takav utisak jer je ipak debela predsezona, pa nema turista, a ni lokalaca nesto previse. Put uz more je lep i zanimljiv, a posebna poslastica je deo od mesta Scilla do Ville San Giovanni. Prikupljanje u luci i ukrcavanje na trajekt za Siciliju. Trajekt vozi jako kratko, i ide vrlo cesto. Sva sreca, jer smo Kepa morali da sacekamo u Mesini. Kako smo bili u koloni, zatvorili su ukrcavanje u nas brod tik ispred njega. Prva destinacija na Siciliji je selo Savoca i cuveni bar „Vitelli“ iz filma Kum. Unutrasnjost bara obiluje slikama i predmetima iz filma. Tu nas je cekao Aleksa sa Natom. Konacno citava ekipa na okupu.

Nastavljamo dalje prema Villi San Giovanni, putem koji vodi uz more. Ubrzo nakon izlaska iz grada, nailazimo na deo puta koji je zatvoren, najverovatnije zbog nekih radova. Dozvoljavamo Garminu da nas sprovede alternativnim putem...o kako smo samo bili lakoverni. Odmah od blokade, put se odvaja levo i krece u brdo, veliki uspon, ogroman, put se suzava, a podloga sve manje podseca na asfalt. Nisu mi off road voznje strane, naprotiv, ali u ovoj situaciji je daleko od prijatnog. Kolona lagano vijuga kroz brdasca, i u jednom trenutku, sa ogromnim nagibom dolazi do ulice na koju se ukljucuje pod pravim uglom. Zaustavljanje na strmini ne dolazi u obzir, pa se nadam da iskakanje na tu ulicu nece biti tragicno. Dalje se nastavlja uskim puticem, obodom brda sa odlicnim pogledom, valjda kompenzacija za prethodno iskustvo.

Aleksa se probudio pre svih i otisao do Catanie na aerodrom da pokupi Natu. Nakon dorucka i laganog razvlacenja odlazimo da obidjemo stari grad. Kao i mnostvo ostalih gradica u Italiji, ovaj je lep, i zanimljiv, tek sa blagim detaljima koji odaju da nije na severu vec na jugu zemlje. Grad se nalazi na brdu iznad mora, a glavna ulica u starom gradu zavrsava ogradom odakle se pruza predivan pogled, a ispod se spusta strma litica tik do vode. Nakon pesacke ture po gradu, krecemo i motorima u obilazak, zelimo da prodjemo ispod grada, pored mora.

Isao sam od Draca u septembru, nisam kroz Tiranu. Tuda sam isao prosle god u septembu i isli smo kroz grad, ali tako smo hteli, pa ne znam za obilaznicu.

Danasnji cilj je Tropea. Prolazimo kroz jako lepo mesto Sapri. Odatle se put useca u stene i pruza odlican pogled prema moru. Kasnije, lagano se spusta sve nize i krajolik postaje sve ravniji. Kako smo usli u Kalabriju, sve je neodoljivo pocelo da podseca na Balkan. Putevi nisu najbolji, izuzev glavnih sve ostalo je skoro pa gore nego kod nas. Pojasevi oko puteva su izdasno dekorisani djubretom. Da se ne prica italijanski, lako bi mogao da pogresis u proceni gde si. Valjda nas je severna Italija naucila na neke druge vrednosti. Mi polako razmisljamo o rucku. Posto je praznik, rade samo retki restorani, u nekima su samo proslave. Pokusavali smo u nekoliko navrata da pronadjemo restoran, ali uglavnom bezuspesno. U jednom od tih pokusaja, nailazimo na restoran u kome je bas zavrsena neka proslava. Camo koji po malo prica italijanski, odlazi do restorana da se raspita da li mozemo da rucamo i ubrzo nas zove da dodjemo. Mogu da nam pripreme lazanje i pastu, uz po neku casu vina ili piva. Na samom ulasku u restoran, osecamo da citav restoran smrdi na gandzu, osoblje se smeje kao ludo i sa tri skupljena prsta pokazuju prema nosu i u glas vicu marijuana calabrese...Svi pocinjemo toliko da se smejemo da smo jedva narucili hranu. Camo u razgovoru sa gazdom saznaje da je i on biker, vodi ga do garaze da mu pokaze motore. Kada smo svi bili za stolom, gazda donosi flasu vina na poklon. Rucak je protekao odlicno, uz salve smeha. Polako smo poceli da osecamo juznjacku neposrednost. Tokom rucka smo rezervisali i smestaj za veceras u Tropei. Tropea je najpoznatiji dragulj Kalabrije. Cim smo poceli da se priblizavamo, docekala nas je guzva poput one koju smo jutros doziveli i preziveli. Vracamo se starom stilu, s tim sto su ovde kolone u oba pravca, a putevi uzi pa je provlacenje otezano. U kontaktu sa ljudima iz automobila, opet se susrecemo sa njihovom spontanoscu. Neprekidno dovikivanje, pozdravljanje, overavaju sa nama kroz prozor od automobila...skoro pa pocinjem da uzivam u svemu tome. Njihov temperament losije puteve i prljavstinu smesta u drugi plan. Smestaj jedva pronalazimo po mraku. Ulica je prava, ali neosvetljena, loseg i propalog asfalta, pa se pitamo da li je moguce da smo na pravom putu. Par stotina metara dalje, dolazimo do naseg smestaja. Pozitivno smo iznenadjeni. Hotel je vrhunski, veoma komforan, pizerija sa vrhunskim pizama...a sve to po super ceni, valjda sto je totalno van sezone.

Citav dan posvecen samo voznji uz more. U jednom malom mestu Pisciotta, pravimo pauzu na trgu i gusterisemo se na prolecnom suncu. Onaj osecaj kada ne mozes da odlucis da li bi ostao da uzivas u suncevim zracima ili bi krenuo u voznju prelepim predelima.

Cim smo se dotakli obale i puta koji vijuga padinama iznad mora, guzva je potpuno nestala, a osmeh se instalirao na lice i nije silasio odatle citav dan. Sunce se odbijalo od staklene povrsine tirkizne vode. Put je na trenutke podsecao na solidnu magistralu, a na trenutke lokalni put, iako je iste kategorije.

Malo logistike dok smo se svi prikupili, 2 apartmana su bila odvojena od glavne zgrade hotela. Ceka nas izvlacenje do obale tirenskog mora, nekih 60-ak kilometara. Drugi dan Uskrsa je, isto neradni dan. Nismo ocekivali preveliku guzvu, ali bukvalno do poslednjeg mesta pre obale, vozili smo tehnikom od sinoc. Znaci voznja skoro iskljucivo levom stranom pored kolone. Stresno i iscrpljujuce, iako se i lokalci tako ponasaju, a i policija nema probelm sa tim. Kod nas bi zaradili jedno 10x nasilnicku voznju, ali u zemlji gde skoro svi ili voze ili imaju nekog bliskog ko vozi motor, drugacije se gleda na to. Samo im jos nedostaju motori u koloni da guzvu prave jos vecom. Dok postupas nelegalno, imas osecaj da radis jednu krajnje legitimnu stvar, obilazak kolone motorom.

Idemo malo do grada da se prosetamo. Vec sinoc u prolasku kroz grad prema smestaju smo videli da je grad veoma lep. Taj utisak od veceri, sada se samo pojacao. Grad izgleda predivno okupan jutarnjim sunce. Ne zurimo sa polaskom. Malo vijugamo uskim ulicama starog dela grada. Tura je pocela da deluje i vise nije bitno nigde da se stigne na vreme. Imamo okvirni plan, ali ga se ne drzimo kao pijan plota.

Danas je na meniju Amalfitana. Ispred Napolija se iskljucujemo, ali Jela i Peca i Sanja i Camo odlaze da posete Pompeju. Za to vreme, mi lagano klizimo zapadnom obalom prema Sorentu. Usput stajemo na jedan lepi trg, i dok se tu malo muvamo, snimili smo jedan zanimljiv restoran, pa kako je vreme rucku, hajde na po pizzu i pivo. Sa zapadne strane nije bila tako velika guzva, ali kada smo presli na istocnu, docekala nas je u svoj svojoj velicini, bas kako se i ocekuje za Uskrs. Lagana voznja, kafica na trgu i vreme zacas proleti. Trebalo je stici do Salerna gde smo rezervisali smestaj, a Amalfitana je toliko lepa i zivopisna da ti se cini da je sve vreme ovog sveta malo da se nauziva u svoj toj lepoti. Mali gradici koji se spustaju niz padine prema tirkiznom moru, deluju u najmanju ruku carobno. A put koji vijuga obroncima, pruza priliku da se uziva u prelepom pogledu. Hteo sam da se provezemo ovim predelima, ali Uskrs definitivno nije pravi trenutak za to. Kako je kolona bila neprekidna, vozilo se skoro citavo vreme levom stranom, samo sa malim zastajanjem pored kolone kako bi propustili vozila koja su nam nailazila u susret. Policija je na taj vid voznje veoma blagonaklono gledala. U jednom trenutku, obilazeci kolonu, ustvari vozeci pored kolone levom trakom nailazimo na pesacki gde je policajac zaustavio vozila da bi pesaci presli...samo nam je pokazao iza sebe da nastavimo gde smo stali. Inace, smestaj za to vece je bio jedini rezervisani na citavom putovanju i to samo zato sto je bio praznik. Sve ostale smestaje smo rezervisali danas za veceras, i to popodne u vreme rucka. Nekoliko dana pred polazak sam povremeno proveravao kako stoji situacija sa smestajima za prvo vece, ali kako se praznik priblizavao, svi oni prihvatljivi smestaji su postajali zauzeti, a nisam mogao da napravim rezervaciju jer se do poslednjeg trenutka nije znalo da li ce bas svi uspeti da krenu. Na kraju stizemo u smestaj u poslednjem trenutku, bas onako kako nam je u tradiciji. Kada me pitaju koliko vam vremena treba do nekog mesta, uvek kazem do uvece, pa makar imali samo 100km. Jednostavno posedujemo takav dar, da koliko god kilometara da ima, mi to tako razvucemo na citav dan...zeleli ili ne.

Jutro polaska, tek se nazire pocetak proleca. nadamo se da idemo u toplije krajeve. 31. mart. Dogovor je da se deo ekipe koja krece iz Kraljeva i idu ibarskom magistralom, i deo ekipe koja krece iz Beograda, Cacka, Kosjerica i idu preko Zlatibora, nadje u kafani ispred Mojkovca. Uz to, nasa drugarica Mara koja bi trebala da putuje sa Hozeom, cekace nas u Podgorici. Aleksa krece solo, a sa zenom se nalazi na Siciliji. Cope je KTM-a kupio od Kepa nekoliko dana pred polazak, motor je kombijem dovezen u Kraljevo na servis, i cekao ga je kod mene spreman za put. A da Cope na KTM-a pre toga nije seo ni metar. I Kepo je motor kupio takodje pred put. I cekao saobracajnu. I stigla je. Camo je motor kupio nekoliko meseci pred put, ali ga je registrovao pred put. I cekao saobracajnu. I stigla je 3 dana pred put. Sa upisanim pogresnim podacima. Drama poprima ozbiljne razmere. Ali moj drugar iz kluba, koji je vlasnik tehnickog i agencije za registraciju, podnosi ponovo za izdavanje saobracajne sa urgencijom...i saobracajna stize, u poslednjem trenutku. Sto se tice nas koji smo krenuli ibarskom, klasika... lepa voznja, cevapi i mantije u Pazaru i za cas eto nas u Crnoj Gori. Negde oko 500 metara pre dogovorene kafane krece da duva strasno jak vetar. Kako prilazimo kafani vidim na sljunkovitom parkingu prevrnutog Tracera...od jacine vetra. Podizemo motor i trcimo u kafanu. Ekipa koja je isla preko Zlatibora je malo pre nas stigla. Dok smo se malo okrepljivali u kafani, vetar se jos pojacao i poceo je da nosi po neku kapljicu sa sobom. Kako je kafana na vrh brega, okolo je toliko fijukalo da smo se pitali da li cemo uopste moci da nastavimo. U jednom trenutku smo ipak odlucili da probamo da krenemo, potpuno nesigurni da li cemo moci zbog prejakog vetra. Uz to je trebalo odluciti da li obuci kisno odelo ili ne jer kisa jos uvek takoreci nije padala. Upravo je ovo bio pocetak nevremena koje se desavalo narednih dana kod nas, dok smo mi uzivali u prolecnom suncu. Ipak, kisa se malo pojacala, pa smo ispod trema neke kafane stali da se obucemo. Kisa nije dugo trajala, ali smo ostali u kisnjacima do Podgorice. Kisne oblake zamenilo je suncano nebo, pa nas je tu zadesila prva ozbiljnija vrucina. Mara nas je cekala u kafani „Troja“ kod Tuzija prema albanskoj granici. Tu se citava ekipa kompletirala. Ostalo je samo da stignemo do Draca, na ukrcaj u trajekt. Ideja da u Dracu odemo do restorana pre ukrcavanja, nije bila od koristi jer smo kasno stigli, pa smo morali da se zadovoljimo sendvicima, dok se ne ukrcamo. Usled vetra, more je bilo jako nemirno, pa brod nije mogao da isplovi. Cekali smo sve do ponoci, cak mi se cini i kasnije. Napali smo na po neko pivo na palubi kako bi prekratili vreme. Na iskrcavanju nas je sacekalo lepo vreme. Bezimo iz grada pa cemo na nekoj pumpi stati na kafu i dorucak.

Istina da nije neka lepota od puta, prosao sam nekoliko puta, poslednji put u septembru...ali bi autom isao tuda...da je do vozikanja pa da se malo obilazi

Ovo putovanje je cekalo godinama da bude odvozano. Nekada su pobedjivale druge destinacije za malo, nekada je nedostajalo dovoljno dana. Godinama sam, kad god bi se pojavio neki putopis sa Sicilije, "imao u planu"...Sve dok se nije pojavio kalendar za proslu skolsku godinu. Kada sam video da je prolecni rasput 10 dana koji obicno ne traje toliko, znao sam, idemo na Siciliju. Ne, ne idem u skolu, iako bi nekada moglo da se pomisli, vec mi zena radi u skoli, pa je uskladjivanje slobodnog vremena misija koju treba izvrsiti. Isto tako, i pisanje ovog putopisa je cekalo...trenutke da se sve poklopi. I realizacija putovanja, takodje. Neizvesnost oko polaska je trajala do poslednjeg trenutka. Kada smo tokom zime pominjali ovo putovanje, bilo je dosta zainteresovanih. Kao i obicno. U pitanju su sve drugari sa kojima se nakupilo dosta kilometara, a bogami i dosta 'leba pojelo zajedno. Ovoga puta u kompletu sa lepsim polovinama. Kako se putovanje priblizavalo, ocekivano je bilo da ce po neko odustati iz objektivnih razloga. Ali niko nije odustajao, nasuprot. Cak su svi imali i vise nego opravdane probleme zbog kojih bi mogli da odustanu. Ali nista od toga. Svi su se borili maksimalno, mnogo iznad svojih mogucnosti, da prevazidju teskoce koje su ih zadesile, samo da ne odustanu. I svi do jednog su uspeli. Pobedjivali su se problemi na poslu, sa slobodnim danima, sa cuvanjem dece, sa registracijom motora u zadnji cas...Bukvalno, poslednja saobracajna je stigla vece pred polazak. I tako, ovom putovanju se radovalo nas cetrnaestoro. Sanja i Čamo, Yamaha TDM 900 Mina i Boban, Yamaha Tracer 900 Jela i Peca, KTM Adventure S 950 Kepo i Bojana, BMW R 1200 GS ADV Mara i Hoze, Suzuki GSF 1250 N Bandit Nata i Aleksa, BMW R 1200 GS Milica i Doktor, Yamaha XT 1200 Z Super Tenere