Je 'l ta za Micubushi elektricna ili vakuum? Za koji model Micubishi-ja? Lancer Ante Markovic??? Da izgleda da je ova Honda 16700-2L8-013 ustvari Mikuni koja zeza.

Da li neko ima iskustva sa montiranjem vakuum pumpi za gorivo umesto elektricnih koje su kratkog veka i koje varnicenjem kontakta dovode do crkavanja reglera? Pored uobicajenih Facet za avionske motore, vidim da po forumima spominju: Mikuni vakuum pumpu koje su skupe i koje su se usked nekomplementarnosti pokazale takodje kratkog veka (Touratech takodje nudi te Mikuni pumpe sa njihovom modifikacijim, koja se takodje nije proslavila), Dell'Orto model P34PB2 Honda 16700-2L8-013 Da li na RD03 postoje mogucnosti da se neka od ovih pumpi ugradi (vidim da Dell'Orto moze da se ugradi bez bilo kakvih modifikacija na motociklu).

Obavezno

Joooj, koj' zakon!!! Sada imamo tri putopisa sa Bliskog Istoka! Ljudi, sad, u te krajeve mogu putovati vezanih ociju. Ana, Loki, sta reci - svaka chast! ...i hvala za karte! Pozdrav od Olje i Matije

Vise puta sam to radio na mojoj africi. Nema puno mudrosti, kao kod bilo kog old school karburatora. Nije potrebno menjati niti jedan deo, naravno ako nista nije osteceno ili propalo. Znaci, otkacis sajle gasa, otkacis dva oba kraja sajle sauga (kod afrike treba paziti kako se skida sajla sauga tj. dva kraja koji idu u telo karburatora (sajla se racva na dva dela tako da svaki kraj ulazi u jedan od karburatora. Plasticne "navrtke" koje idu u karburatore su osetljive. Ispod gumenih poklopcica u obliku lule koji delimicno prekrivaju te plasticne navrtke nalazi se normalan sestougaoni prihvat za viljuskasti kljuc 10), odvijes i smaknes selne na plasticnim prstenima koji su izmedju karburatora i cilindra, malo cimash levo-desno i karburatori ce se odvojiti, karburatore provucesh sa leve strane kroz ram (ide veoma jednostavno), razdvojish karburatore, rastavis (ne rastavljas delove koji su fabricki zapecaceni bojom)-ocishtis (benzinom)-sastavis jedan po jedan, spojis karburatore jedan za drugi, nastelujesh "sinhronizaciju". Sinhonizacija se radi tako sto se, kada se spoje karburatori, okretanjem vijka (onaj do koga vodi otvor na plasticnom kucishtu usisa) na pomerash leptir karburatora dok leptir ne dodje u polozaj da tek shto nije potpuno prekrio malu rupicu na dnu tela karburatora. Prvi put kada sam to uradio otishao sam kod majstora da proveri da li su karburatori sinhronizovani kako treba i njegova ocena je bila - to je to. Ostaje da ponovo vratis karburatore na svoje mesto i zakacish sve sajle.

Marokanac, ovde pada sneg. Sta nam bre to radis - u kratkim rukavima?

Čisto i fino

Klingerit za dihtunge imas u Karadjordjevoj u prodavnici Tehnohemija. Dihtung glave motora radis u Ruskoj ulici u Zemunu (ne znam broj), u radnji za izdradu dihtunga Oran2 (u dnu ulice, sa desne strane, pred kucom stoji tabla). Cekas ili pola sata ili jedan dan (zavisi kako je majstor raspolozen). Pravio sam dihtunge glave i u Mladenovcu, u Jugoazbestu, ali majstor iz Zemuna se pokazao kvalitetnijim, jeftinijim i brzim. Srecno!

Ovaj tip-top set za bicikle sa slike gore. Provereno dobro. Stavis u onaj pretenac i uvek je sa tobom. Ima ga u svakoj radnji za bicikle. Nekada je postojao domaci set za "samovulkaniziranje", specijalno za motocikle. Made in Titograd! Tip-top su pravili u Tuzli.

Hvala Kepo. Srescemo se valjda, pa da vidimo to cudo.

Kepo, izvini, ali ne skontah koji je tacno vizir koji si uzeo (taj sa usmerivacem), sa kojim si zadovoljan. MRA? I gde si ga pazario? Moja iskustva sa touring vizirom su takodje negativna. Sav vazduh udara pravo u glavu! Srecom, polupao sam brzo taj vizir i vratio originalni sa kojom je voznja neuporedivo udobnija. Ipak, hteo bih da montiram neki veliki vizir, al' da radi pos'o. Inace, taj touring vizir sam napravio kod Ivana, u Marinkovoj Bar i platio ga proletos 2.000 dinara. Decko je odradio vizir zaista dobro ali za moju visinu (190cm) bio je prekratak. Koje si ti visine? Taj isti Ivan mi je za MRA rekao da su "opasni po zivot". Kako se bavi iskljucivo vizirima, covek se nagledao, izmedju ostalog, i polupanih MRA... Kaze da kad pukne, materijal, za razliku od svih ostalih proizvodjaca, puca tako da se na mestu loma napravi - ostrica, na koju se lako prilikom udara ili pada naleti telom, cesto - vratom.

Ljudi, stizete li da jedete nesto od svih tih kilometara?

Je l' te, a sta je Guzvara, sa velikim "G"? Neko mesto? Znam da ima pita guzvara... Sremac, lepe su ti fotke.

Steta za onoliku sumu sto je izgorela. Prelepe su vam Alpe.

Hvala na predlozima za imena. Molim vas da ne dajete svoje predloge na ovom mestu. Ipak, ovo je tema Putovanja, izleti, a ne - Jaslice i sl. Izvinjavam se, moja greska.

Drugari, Red je da sa vama podelimo vest da je najveca tekovina naseg putovanja, nas treci putnik - decko. Daklen - smisljajte imena. Ne zezam se.

Davno sam gledao emisiju o obuci americkih policajaca motorista. Prva lekcija, ako se ne varam, je bila kako da podignu one njihove mrcine od 400kg. Iz cucnja, kao na ova dva videa. Na tu foru sam, poprilicno iscrpljen, podizao pretovareni motor (preko 300kg) ...a daleko od toga da sam neki snagator. Fora je u tome da se iz cucnja motor podize samo u pocetku, onda se, da izvinete, dupe podmetne pod motor i nogama odguruje dok se ne ispravi potpuno, naravno, ako to omogucava podloga. Ukoliko nisam sam, zamolicu za pomoc.

Veve, samo napred! Ako stvari krenu kako treba, za mnogu voznju cesh moci da kazes - velika voznja. Ipak, secanje na prvu veliku voznju cuva se na posebnom mestu. Super je sto si napisao svoj dozivljaj ii sto ces jednog dana moci da se podsetish kako je sve to nekada bilo. Uzivaj! Strava ti je motor!

Ja sam proletos ugradio Nissin semimetalic plocice (kopljene u KDM), doduse za zadnju kocnicu i veoma sam zadovoljan. Stare (originall) plocice su imale jos cetvrtinu "mesa" ali sam hteo da ih zamenim pre puta u Jordan. Nove plocice primetno bolje koce. To je moje iskustvo... Lalajko, u Boban sajle prave i teflonska kociona creva koja po kvalitetu ne zaostaju za onim koje bi narucio iz inostranstva.

Lalajko, a gde si porucio rucice? I ja bih da porucim jedan par, posto su mi ove kao da su ih krave zvakale.

Hvala svima na cestitkama. Izdavaca nismo nashli, posto smo se bavili sredjivanjem teksta. Ovo na forumu je tek "prva ruka"... dosta toga je trebalo ispraviti, srediti i neke stvari smo ubacili ili razvili. Kada bude gotovo idemo u potragu za izdavacima. Ako budemo imali srece, naravno, bicete prvi obavesteni. Jos jednom hvala na podrsci i cestitkama.

Hvala Popaje. Erga je ludilo.

...eto, nadam se da ste uzivali. Kao sto rece Lalajko, vreme je da sa Vama podelimo nesto... Prema strucnim procenama, put od Damaska do Beograda smo presli kao troclana posada! Kako BJB bonton nalaze, prvo sto ce buduca ili buduci bajker cuti je - Zar na toliki put bez kacige? Tekst cemo ponuditi izdavacima i uz malo srece dobicemo prvi domaci stampani moto-putopis. Ukoliko neko ima ideju kome bi se tim povodom mogli obratiti - neka se javi! Pozdrav

XXV Posle deset dana provedenih na ušću Bojane, i posle svih mogućih odlaganja, došao je dan da se naše putovanje privede kraju. Do kuće nas deli još samo šest stotina kilometara, dobro poznatog puta. Svaki pokret više liči na mali ritual kojim se opraštamo od života kojim smo poslednjih mesec dana živeli, i koji nam se toliko dopao. Pripreme za put, kojoj mnogi putnik pridaje mnogo veći značaj od onoga što na prvi pogled jeste. Moderni i užurbani kvazi-filozofi, to zovu sujeverje... Opraštamo se prijateljima i očas smo na drugoj strani reke. Ćevapi u Ulcinju i rezervoar do vrha. Do Virpazara i poznate magistrale (Podgorica, Morača, Kolašin, Mojkovac, Bijelo polje, Prijepolje, Nova varoš, Čajetina, Užice, Čačak, Ljig, Beograd), ćemo krenuti preko Vladimira, uz južnu i malo poznatu obalu Skadarskog jezera. Putem koji nas odavno privlači. Proletos smo obišli fantastične predele oko Rijeke Crnojevića, ali južnu i jugoistočnu stranu jezera nikada nismo videli. Lagano se penjemo u brda, uskom ali asfaltiranom stazom, kojim skoro niko ne saobraća. Mediteran bez mora. Vinogradi, maslinjaci, smokve ...makija, koze i pokoji magarčić. Mala i pitoma sela. U ovom kraju, odsečenom od aktuelnih tokova civilizacije, život teče polaganijim i finijim ritmom. Priroda i ljudi čine celinu, a ne zaraćne strane. Blagost primorja naglo ustupa mesto oštrim i nepredvidivim crtama crnogorskog krša. Iako inferiorni u poređenju sa dramatičnim reljefom visokih planina kontinenta, ovi mali kanjoni i klisure su ipak dovoljno ubedljivi da bi se malo ko radovao da u njima dočeka noć ili nevreme. Posle kratkog i uzbudljivog intermeca, ponovo smo u oblim sunčanim brdima što mirišu po pinji. Vladimir je centar ove male regije, sa školom, poštom, ambulantom, policijom i vatrogasnom službom. Tu je i skretanje za Saško jezero koje za ribolovace na divljeg krapa ili šarana ima približnu važnost koliko i Meka za muslimane. Malo podalje, putokaz pita želimo li u Sukobin i Skadar, ili do manastira skadarskog jezera? Penjemo se u planinu. Svakim metrom se ukazuje sve više od prostrane i zelene doline Bojane, koju sa jedne strane zatvara pučina, a sa ostalih udaljene planine Albanije. Jedini čovek koga smo tu sreli je gazda restorana Panorama. Zatekli smo ga kako sedi u bašti svoje kafane pod lozom i moli boga da mu niko pokvari merak ispijanja prve jutarnje kafe i rakije. Samo smo mu odmahnuli, moleći boga se ova vožnja nikada ne završi. Pred sam vrh, asfalt naglo zavija oko druge strane planine i izvodi nas na još nestvarniji vidikovac. Skadarsko jezero se vidi od početka do kraja. Albanija i Crna Gora. U jednom kraju je Skadar, a na suprotnom plava brda nad Rijekom Crnojevića. Obala pod nama je neverovatno razuđena, prepuna grimiznih uvalica i malih otočića. Legenda govori na je na svakom ostrvcu bio po jedan manastir. Zetska Sveta gora. Većina manastira je napuštena i urušena. Nekada su prestoli crnogorskih kraljeva ovde bili, kao i zloglasni zatvor Grmožur u kojem su vladala samo dva pravila. Čuvari i zatvorenici moraju biti neplivači. Ukoliko zatvorenik pobegne, čuvari služe ostatak zatvorenikove kazne. Prvi štampar ćiriličnih knjiga Božidar Vuković – Podgoričanin, je sahranjen na ostrvu Starčevo. Njegov grob je prazan, pošto su pljačkaši, uklesan simbol štamparstva, ruku koja drži kesu, protumačili kao putokaz ka skrivenom blagu. Pre njegove štamparije na Obodu, po skadarskim manastirima su se rukom vredno prepisivale knjige. Poslednjih godina, po obalama i ostrvima tumaraju trgovci nekretninama… jedino što sprečava da sva ova lepota ne postane nečije privatno vlasništvo je klimavi status Nacionalnog parka… Pored kulturno-istorijskog, Skadarsko jezero ima još veći prirodni značaj. Ono je rezervat u kome je svoje stanište našlo više od polovine vrsta evropskog ptičijeg sveta. Pelikani se, u Evropi, još samo ovde mogu videti, i do skoro, skadarski ribari su ih trenirali da uhvate i donesu ribu u čamac. Jezero je prebogato ribom i retkom vodenom florom. Na pojedinim delovima dovoljno je ubaciti udicu bez mamca, da bi se riba uhvatila… Prolazimo kroz nekoliko sela u zaleđu jezera, odakle do prve civilizacije vode desetine kilometara. Pred svakom kućom se nudi vino, loza, sir... Gde god stanemo, da pitamo za pravac ili za čašu vode dobijamo zrelih smokava. Posle Briske, ponovo smo na strmim padinama, visoko iznad vode. Selo Donji Morići je jedino koje je na obali. Gledamo kako se iz Gornjih Morića, do njega, spuštaju mnoge ukosnice puta. Uskoro smo u Virpazaru i izlazimo na magistralu koja će nas, zajedno sa svima kojima je letovanje završeno, te večeri dovesti do Beograda …i naše Skadarlije. Društvo u kafani Herceg Novi se još nije razišlo. Sedamo za sto. Pa gde vi ste komšije? …Evo, tu smo... … … …je l' može dva ‘ladna?

XXIV Prvu fazu inicijacije u moto klub Potfat smo uspešno prošli i sa najvišim ocenama. Proveli smo noć na manje od deset metara od sekretara kluba, čije hrkanje ne mogu da nadjačaju ni svi Harleyi ovoga sveta. Tačnije, niko i ništa. Primamo čestitke i prisustvujemo demonstraciji gađanja iz vazdušnog pištolja. Dok pijemo kafu, domaćin priprema malu binu i veliko ozvučenje. Obavestio je komšije da na vreme napuste svoje domove... Ostajemo li na svirci i pečenju? Ne hvala, vreme nam je hitati put Albanije i Crne Gore. Idemo li na Ohrid? Nije nam usput... Jeste li bili nekad tamo? Ne. Ee, pa onda morate danas otići, ako to propustite, od Makedonije niste videli ništa. Mi ćemo sutra ujutru na Ohrid... poneli smo i štapove za pecanje. Nigde na svetu ne postoji takva pastrmka kao na Ohridskom jezeru. Za razliku od drugih vrsta, ova Ohridska, leži na dnu i vreba plen. Ohridsko jezero je jedno od najstarijih na Zemlji, dosta doga je autentično... neke endemske vrste su tu još od praistorije. Dobijamo savet da u Albaniju ne ulazimo preko Debra, nego preko Kjafasana, koji je mnogo biliži Ohridu. Odatle imamo dobar put kroz celu Albaniju. Putem preko Debra se može voziti jedino – traktorom. Zahvaljujemo se i opraštamo sa momcima, sa domaćinom slavljenikom i ukućanima. Dobijamo vizit karte i samolepljivi amblem kluba. Mrtvačka glava sa cilindrom i motociklističkim naočarima. Pozvani smo i na susret u Novom Sadu koji, za par meseci, organizuje moto klub Otpisani. Tek sada, po danu, se vidi koliko su lepi motori koje Ljubiša, blagajnik kluba, pravi. Afrika, instinktivno oseća da bi joj se, ako se odmah ne izgubi odavde, lako moglo desiti da dopadne Ljubišinih šaka, brzo pronalazi asfalt i grabi kroz prelepe kanjone i klisure, iste one kroz koje smo sinoć došli. Iako je put krivudav i uzak, nije teško voziti brzo. Ta vožnja će mi ostati u pamćenju kao jedna od najlepših. Ponovo smo u Kičevu, na glavnom putu za Ohrid. Letnji planinski pejzaži se smenjuju. Malo naselja, puno šume, reka, potoka... Dobitna kombinacija! Na raskrsnici Struga, Kjafasan, Ohrid, skrećemo levo, Albanija će morati da pričeka ...nekoliko sati. Da je jezero ogromno, naslućujemo po udaljenim vrhovima planina kojima je okruženo. U gradu nas dočekuje gužva i mnoštvo vozila sa stranim tablicama. Parkiramo u centru, menjamo nešto novca i u potrazi smo za najboljom pekarom. Prema odgovorima koje dobijamo, ili je svaka najbolja, ili kako se to stručno kaže – u mišljenjima postoje duboka razmimoilaženja i suštinska neslaganja. Odlučujemo se za prvu mogućnost. Izbijamo na korzo i šetamo uz izloge starih filigranskih radnji, kao i modernih zlatara. Nakit sa čuvenim ohridskim biserima. Jezero, da bi proizvelo ove količine dragulja, očito mora da radi u tri smene ...ili razmišlja o prekvalifikaciji. Izbor pada na pekaru u albanskoj čaršiji, malo podalje od turističkih atrakcija. Red koji zatičemo ispred pekare ili furra-e, govori da smo na pravom mestu. Sedamo na male stepenice sa pogledom na centar čaršije. Ljudi se pomalo čude kako to jedemo na ulici, ali kako se vidi da se radi o nesumnjivom meraku, blagonaklono nam se osmehuju. Stari majstor za opanke mi popravlja kacigu sa koje je otpala nitna. Dugo prebira po žutim kutijama Fotokemija fotografskog papira, tražeći odgovarajuću. Imao sam tu negde... Bolje je napravio nego fabrika. Sada sine možeš do - Tunguzije. Ha, ha ...šali se čika malo... Sretan put deco i polako. Vraćamo se na korzo, do jedine radnje koja nije zlatara ili nešto slično. Do poslastičarnice. Sladoled je fenomenalan i duplo jeftiniji negu u Beogradu. Primetili smo da je u Makedoniji sve dosta jeftinije nego u Srbiji. U prodavnici kupujemo stvari bez koje se ne ide na Adu Bojanu - sprej protiv komaraca i kremu za sunčanje, sa najjačim faktorom zaštite. Obnavljamo zalihe hrane i plina za primus. Još uvek ne vidimo jezero, samo putokaz za plažu. Teddy nam je rekao da kupanji nije u Ohridu, gužva je i mnogo je turista. Treba krenuti putem uz obalu i naći svoju plažu. Sedamo na motor i napuštamo gradić. Slede hoteli, odmarališta, čak i kamp. Napokon, jezero se pokazuje i otvara pred nama. Očekivali smo da je ogromno, ali da je jezero ustvari more – to nismo očekivali. Obale su pitome i zaista se na svakom mestu može stati i uskočiti u vodu. Pronalazimo svoj private beach i eto nas u vodi ...posle ko zna koliko dana... Valjda se ništa neće dogoditi onim pastrmkama, bisernim školjkama i jedinstvenim poraistorijskim bićima... Sat-dva kasnije, ponovo smo na raskrsnici za Strugu i Kjafasan. Točimo gorivo, da ne bi morali u Albaniji da sipamo, ustvari, da menjamo novac. Takođe kupujemo dobru auto-kartu Albanije. Do graničnog prelaza, koji je i ovde na planinskom prevoju, nas deli desetak kilometara uspona. Makedonci brzo pečate naše pasoše i propuštaju nas. Na albanskoj strani stajemo u red, iza kolone od pet-šest velikih putnih motocikala poljskih tablica. Neuništive stare yamahe FJ1200 i dva FJ600 fazer. Pitamo se za zdravlje, kuda i odkuda putujemo. Obišli su Bugarsku i Tursku, imali dva udesa, jedan od fazera je poprilično oštećen i ne mogu se kretati brže od 70-80km/h. Žele se dokopati Hrvatske i yamaha servisa. Ovima što su pali, oprema je spasila glave... O Albaniji znaju koliko i mi – ništa. Malo im se «privaljujemo», pošto kao deo grupe možemo očekivati manje problema. Na kraju su njih više zadržali od nas. Policajac nas nije hteo pustiti bez da mu damo deset evra, a Poljaci su morali da prilože i više novaca u njegov lični dobrotvorni fond. Potpisujemo bizarni papir u kome se pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću obavezujemo da nam ni na pamet neće pasti da, na teritoriji Albanije, svoja vozila ostavimo npr. u šumi... i odemo kući npr. biciklom. Sastali smo se na parkingu iza carine i pričamo kako su nam bajkeri iz Makedonije savetovali da ne idemo put Tirane, nego da vozimo dužim i boljim putem preko Drača. Motori su im mnogo manje prilagođeni vožnji po lošim putevima od našeg, uz to, neki od njih su ozbiljno oštećeni. Ttreba se čuvati radara i policije. Poljaci odlučuju da se drže svoje maršute. Ok, svako ima svoju nafaku... Opraštamo se i jedni drugima želimo sretan put i sve najbolje. Pogled sa vrha prevoja je fascinantan. Vidimo pola Albanije. Visoke, divlje planine i šumovite doline. Prelepo. Na ilirskom jeziku reč «alb» znači – brdo. Albanci su sinovi planine, baš kao i Kurdi. Sve što se od ljudskih ruku dela može videti je ovaj vijugav put, koji se u strmoglavo spušta, i čije seprentine nestaju u šumi. Jedini stanovnici ovih brda su betonski bunkeri, koji jedva proviruju iz trave, poput mladih pečuraka. Mnoštva malih bunkera oko nekoliko velikih, koji su očito rezervisani za artiljeriju. Samo jedan poglad na ovaj čudni pejzaž je dovoljan da se zaključi da se nalazimo u zemlji u kojoj je sve drugačije od onoga šta poznajemo. Do kraja našeg tranzita kroz Albaniju nismo uspeli da se otresemo ovog utiska. Spuštamo se, kočimo, sečemo krivine. Kočnice ponovo javljaju da im ovo ni malo ne prija. Pretičemo nekoliko praistorijskih vozila i ulazimo u gradić Perrenjas. Tu, iz nekog, samo Albancima znanog, razloga, svaka česma, slavina, pipa, crevo, šmrk, sve kroz šta može da teče voda je odvrnuto. Gde god je moguće, svaki mlaz je okrenut uvis. Ljudi stoje pored i gledaju kako voda beskorisno otiče. Prva policijska patrola sa radarom nas znacima upozorava da češće gledamo na brzinomer. Nisu nas zaustavili i napisali kaznu. Sve je više nego skromno, i sve kao da pripada nekim starim i zaboravljenim vremenima. Posledice apsolutne izolacije u kojoj su Albanci proveli pola veka se vide i osećaju na svakom koraku. Jedini kontrast sivilu i čemeru su kuće lokalnih bogataša i – privatne benzinske pumpe. Pomalo podseća na jugoslovenske poratne zone. Najbogatije i najrazmetljivije su zelene pumpe, kompanije Tači, u kojima se pored dizela, euro dizela, benzina, kerozina... može dobiti i mleka od lastavice. Dok biznis i «privatna inicijativa» cvetaju, abrike, postrojenja i rudnici odavno ne rade. Sve tavori i čeka da rđa uradi ono što niko drugi neće. Meni je saobraćaj u Albaniji bio najfascinantniji. Albanci u svom stilu vožnje objedunjuju sve ono što za volanom spaja pijance, taksiste, majstore, vozače dostavnih vozila, Pančevce, stanovnike Rume, New Jerseya, Sirije... Jednostavno ne postoje pravila. Kada treba voziti brzo, voze polako, kada treba stati, oni kreću, kada treba usporiti, oni daju gas, gde se ne sme skretati oni skreću... Jedina logika je da prvo treba očekivati suprotno, a tek onda suprotno od suprotnog. Čuli smo da se u Albaniji voze samo mercedesi, ali to nije tačno. Vozi se sve šta je u stanju da se kreće, čak i taljige učestvuju u saobraćaju. U Elbasanu, kružni tokovi i manjak putokaza. Srećom svi znaju gde je put za Drač. Zapad. Elbasan je nekada bio biser otomanske arhitekture i kulture, islamsko središte Albanije. Odjeci turskih podela su ovde doveli do žestokih razmirica i trvenja. Duvan iz Elbasana je bio čuven širom sveta. Šezdesetih, Enver Hodža dovodi kineske saveznike da sagrade «Čelik Partije», ogromnu željezaru, posle čijeg puštanja u pogon, u Elbasanu više ni travka nije nikla. To se lepo zvalo «Drugo nacionalno oslobođenje Albanaca»... Još jednu radarsku kontrolu prolazimo - bez posledica. Ka Kavaji i Draču vozimo po ravnici, niz tok reke Shkumbinit. Pratimo, tj. pokušavamo da pratimo mercedes podgoričkih tablica, koji vozi po svim pravilima formule jedan. Predeli su ionako neinteresantni. Jedino što se ovde, za razliku od zaostalih brdsko-planinskih predela, mogu videti znaci ekonomskoh oporavka i progresa. Male i po pravilu, nedovršene kuće, ustupaju mesta novim, šarenim višespratnicama, što takođe nije neki praznik za oči. Bunkeri u dvorištima novih zgrada su obojeni istom bojom ...da se slažu. Na drumu je sve više vozila. Ipak, i dalje se mogu videti prizori krajnje bede ...žene peku kukuruze na zapaljenom pragu železničke pruge... Neopisiva gužva vozila i ljudi koji se vraćaju sa plaže nam govori da smo na nekoliko stotina metara od mora – Jadanskog! Ovuda ni Podgoričan ne prolazi. Pored svih predosti motocikla, sledećih dvadeset kilometara, koliko ima do Drača, vozimo sat vremena. Sve što je moglo da prokuva, prokuvalo je. Sada na putu, pored sumanutih vozača, imamo i još luđe pešake. Iskaču pred automobile, kao samoubice. Slično Alanji, more se ne vidi od kilometarskih nizova hotela. Nikad neću shvatiti kakav se odmor ovde može naći? Hteli smo da prošetamo po Draču, ali posle svega, na umu nam je samo zelena linija na karti, koja počinje u Draču, a završava se u Tirani. Pedeset kilometara auto-puta, na kome vladaju jasna pravila. Pritisneš gas do daske, i voziš. Ako nešto pođe naopako, tu je debela betonska ograda. Sve je besplatno i na ličnu odgovornost. Policija ni ne pokušava da tu nešto kontroliše, meri, sankcioniše. Jednoj africi twin, sudbina je odredila da ovim putem prođe u jednom komadu. Poslednjih sto kilometara do Skadra vozimo po mraku. Nije ni malo lako, umorni smo, saobraćaj je jeziv, a put nepredvidiv. Ponovo, što smo bliži cilju, moramo da vozimo sve sporije, čime nam se cilj čini sve udaljeniji. Skadar prepoznajemo po svetlu iznad grada. Bedna prigradska naselja i raskošni hramovi naftnih bogova. Velika i osvetljena tvrđava čuvenog Skadra na Bojani. Ispod slavnih zidina, leži grad koji se ni po čemu ne može nazvati slavnim. Prašnjave, prljave i jedva osvetljene ulice i sokaci, zanatlije koji proviruju iz svojih malih radnji, svetina koja se gura... Trotoar ne postoji. Ko je Skadar nazvao albanskim Las Vegasom, imao je, ili veoma razvijenu i bujnu maštu ili jako loš smisao za humor. Putokaz za granicu sa Crnom Gorom jednostavno ne postoji. Greškom ulazimo u centar grada, vrtimo se... bezuspešno. Pitamo prolaznike, dobijamo komplikovana uputstva... najzad nam taksista, na srpskom jeziku, objašnjava u čemu je štos. Na granicu se stiže tako što se na neuglednoj raskrsnici skreće na još neugledniji put, koji prelazi najneugledniji most. Pratimo uputstva, izbijamo na most prekriven daskama, preko koga može da prođe samo jedno vozilo. Jedino svetlo je naš far koji zbog preopterećenja osvetljava više u vis nego ispred sebe. Milina Božija. Nadam se da daske nisu trule ili tako nešto... Srećom, prelazimo na drugu obalu bez upotrebe peraja. Granični prelaz iskače iz mraka kao kakav razbojnik. Stoj! Srećom po nas, niko ne traži pare ili život. Doviđenja, sretan put i pažljivo vozite. Hvala, doviđenja... Crnogorci nas dočekuju zavaljeni u fotelje koje su izneli ispred svojih kućica. Piju kafu, puše i čekaju kakvu će im zabavu doneti ova noć i ovaj put. Da niko ne bi ustajao, pozivaju nas da priđemo i pokažemo dokumenta. Crna Gora je skoro uvela zabranu unošenja hrane i plaćanja tzv. ekološke takse. Nama je gepek pun hrane koju smo kupili u Ohridu... Najstariji je šef carinske službe. Brka. Kada je video sirijske i jordanske vize odmah je poskočio sa svoje fotelje i počeo uzbuđeno da maše rukama. Tamo, kada nešto ukradeš, odmah ti sijeku glavu! Ja bih vazda živio u takvu državu! Ostali umiru od smeha. Đeco, je li vam bilo lijepo tamo? Jeste. E onda, Kujundžić – ćeraj! Dobrodošli u Crnu Goru. Hvala. Pitamo – kuda za Ulcinj? Momak, u fiatu puntu, nam govori – Za mnom. Sledi trideset pet kilometara noćne vožnje po rolerkosteru. Šteta što se ništa ne vidi. Oduvek sam želeo da prođem ovim putem, kojim se u drugom pravcu može izbiti na Skadarsko jezero. Pravac koji, na većini karata, nije ni ucrtan. Stajemo na benzinsku pumpu Eko, tankamo afriku benzinom koji, za razliku od druge pumpe u Ulcinju, one nad kojom stoji gvozdena petokraka i Tito, nije pomešan sa vodom. Pre Ade Bojane ostaje još samo jedna formalnost. Ćevapi u Ulcinju! U «našoj» ćevabdžinici, nas dočekuje isti personal kao i svake prethodne godine. Priznajem da svuda kuda smo prošli, ćevapi nisu ni prineti ovim – našim. Za to, ćevabdžija u naše porcije ubacuje koji ćevap više. Na zidu visi kalendar klanice iz Bijelog polja, sa slikama proizvodnog asortimana... na radiju se smenjuju ex-YU pop-rock hitovi... Do Ade ima još nekih petnaestak kilometara, prvo se prolazi kroz ogroman luna park, u koji treba da dođe svako ko želi da upozna atmosferu Istanbula i Damaska. Sve je na ulici i sve trešti. Iza luna parka je kraj. Apsolutna tišina, mir i Bojana. Prelazino preko mosta za Adu, na kapiji nema nikoga, ulazimo u kamp i smeštamo se na jedno od najboljih mesta u kampu. Ispod četiri drveta, gde je hladovina preko celog dana. Inače u celom kampu, jedva da ima desetak stabala... Dižemo šator, ovoga puta stavljamo i sloj protiv kiše i vlage. Vreme na Bojani je nepredvidivo, a noći su hladne i vlažne. Sedamo pod tendu ispred naših prijatelja iz Podgorice, Vaske i Benja, pijemo pivo i upznajemo se novostima iz kampa. Najveća novost je da je uprava kampa okrečila wc... u roze... Dok slušamo ko je od poznatih kampera bio, ko je otišao, ko nije došao, ko se oženio, udao, porodio... nas dvoje se zbunjeno gledamo Stali smo!?