Hocete li da ukinemo slike?

IV Celu noć je padala kiša. Za doručkom, u trpezariji Pansiona Turkmen koji, pored tople vode, nudi dvadeset modernih soba za utehu (comfort), obeduju samo turisti iz muslimanskih zemalja, uglavnom Arapi bez naftnog izvora u bašti. Slušamo njihov jezik i pitamo se kako ćemo se sporazumevati posle Turske. Već ovde nam ne ide - nikako. Izuzetak je dubok i ravan glas koji kao da čita vesti. Savršen engleski. Prepoznajem motoraške termine. Prosedi vitalni gospodin, mladom arapskom bračnom paru, prepričava zgode i nezgode iz motoraškog života. Vesti traju. Srećom, na sebi nemamo ništa od opreme što bi nas moglo odati kao vlasnike parkirane afrike ispred hotela. Dosta mi je priče o gumama, uljima, paknovima, lancima, lančanicima... Bežimo na sokak. Pre nego što krenemo ka Ankari želimo videti unutrašnjost Aje Sofije i čuvenu Istanbulsku cisternu. Nismo imali sreće. Redovi su dugački stotinama metara. Šetamo sokacima u kojima nema turista. Kao i na Baš Čaršiji u Sarajevu, svaki sokak ili nekoliko njih okuplja zanatlije jednog esnafa. Šetamo se Saračima, Kazandžilukom. Tražim Kujundžiluk, ne bih li sreo duha svog predaka po kome nosim prezime, koji je ovde, prema usmenoj legendi, pre više od 500 godina, kao zarobljenik, izučio kujundžijski, tj. zlatarski zanat. Kujundžije su jet set među zanatlijama, ugledni i bogati. U Turskoj se bave se i menjanjem novca. Pri zameni, daju bolji kurs od državne banke. Umesto na gomile srebra i zlata put nas nanosi na ultimativno remek delo mehanike. Pokretna presa za pomorandže, jednosed, na ljudski pogon. Da bi se videlo kako ovo čudo radi potrebno je pokazati dva prsta i izvesti imitaciju ispijanja čaše. Majstor iz gajbe vadi nekih četiri kila pomorandži, svaku seče na pola i jednu po jednu ubacuje u čarobni stroj. Povlači ogromnu ručicu, u kriglu teče žuti sok. Spretno menja polutke, ručica leti gore dole. Od sada pa nadalje problem sa nedostatkom vitamina je rešen. Genijalni pronalazač ovog rols rojsa ostao je anoniman. Jednog dana kupiću jedan, već se vidim kako, na Skadarliji, potežem polugu. Učenici, vojnici, penzioneri po pola cene. Kompenzacija traume iz detinjstva što nisam postao prodavač viršli u crvenom PKB kiosku. Odjednom, protrčava muškarac obliven krvlju, drži se za lice. Za njim trči drugi sa velikim skalperom u ruci. Liči na Brku. Pa nije ni čudo, ovde negde je i pušionica od sinoć. Definitivno, ovaj kraj nije za šetnju sa otvorenim kišobranom pod vedrim nebom. Vreme je da se krene dalje. Vraćamo se do Turkmena, plaćamo hotel koliko smo se dogovorili. Dok pakujemo prtljag na motor čujemo poznati glas. Prosedi vitalni gospodin nam se osmehuje. Opet vesti. Svaka reč koja izlazi iz usta ovog gospodina strogo poštuje ograničenje brzine. Vozi BMW RT ...neki broj... Motor je uredno parkiran preko puta, pod ciradom. Nisam ga ni primetio. Ima probleme sa prednjom gumom. Dimenzije guma su potpuno drugačije od naših. Nudimo da odemo u internet kafe i pokušamo pronaći adresu nekog prodavca moto guma u Istanbulu. Sigurno ih ima. Gospodinu nije pravo što mu nudimo pomoć poput one da nepismenom čoveku napišemo pismo. On je Englez i profesor je engleskog jezika. Oljin kolega! Oooh, how delightful ...ti likovi kucaju po tastaturi svim prstima bez da gledaju. Tema se prebacuje na englesku književnost i slično, ali ne zadugo. Gospodin na BMW ima 72 godine, sada živi u Australiji i na putu je tačno pola godine. Iz Australije je brodom prebacio motor u Rusiju koju prešao je uzduž i popreko, sa svim mogućim i nemogućim bivšim i manje bivšim republikama ne bi li se dočepao Turske i Istanbula. Dobro je što govori polako, pošto bi inače morao da mi sve to ponovi još jednom. Guma mu se raspala pa je potrebna zamena. Opet Metzeler. Pitam ga zašto kupuje to smeće. On nas pita jesmo li videli neki internet kafe u blizini. Jesmo, u onom pravcu, opraštamo se. Jedni drugima želimo puno sunčanih kilometara. Sa Sultanahmeta spuštamo se na obalu, prelazimo most koji nas prebacuje u Beyoglu, isto na evropskoj strani. Beyoglu je mnogo više evropski građen, drugačiji od svega pre toga. Istanbul ima pun rukav kečeva ...tačnije oba rukava. Čitava obala tog grada je velika putnička i trajektna luka. Mreža gradskog brodskog saobraćaja prebacuje ljude i robu duž svih obala a ne samo sa kontinenta na kontinent. Beyoglu tu nije izuzetak. Gužva i strka. Prolazeći ulicama pomišljam kako bi u Istanbulu svaki čovek trebao da poživi koju godinu. U svakom kvartu po jednu. Pantomimom pitamo taksistu sa ogromnim turbanom kuda se ide za veliki most koji ide preko mora. Pokazuje nam da idemo za njim. Pratimo žuti taksi, napuštamo obalu, penjemo se, nemamo vremena za razgledanje pošto se u onom turbanu očito krije mlazni motor. Vidimo most, usporavamo, hoću da uživamo u premijeri. Milimo preko Bosfora, ne znamo na koju stranu ćemo pre okrenuti glavu. Olja pravi par snimaka. Ispred nas tabla – Welcome to Asia. Iza table velika naplatna rampa, pogledom tražim iznad koje rampe piše – nakit ili cash. Postoje samo dva natpisa, OGS i KGS. Biramo KGS, stajemo u red. Vidim da ljudi ubaciju nekakve kartice i da se rampa otvara. Nema nakita. Sve je automatski, nema ljudi. Nazad više ne možemo da se okrenemo. Dolazimo na red. Otvori se Sezame. Otvori se Surdulice. Otvori se Supice. Pritiskamo dugme interfona da priupitamo Ali Babu za novi pasvord. Ne zvuči ni malo oduševljeno. Dapače. Iza nas se stvara kolona, trube nam. Gde li sam ono stavio Turski sa izgovorom, da nekom spretnom frazicom sredimo situaciju pa svi zajedno, u zdravlju i veselju, odemo kod frizera da nam udari po razdeljak. Vozač prvog automobila iza nas izlazi, gura svoju karticu u automat, diže se rampa. Nešto nam govori mada ne verujem da je reč o dobrodošlici u Aziju. Stavljam ruku na grudi, lagano se klanjam i kažem - Tešekur edijorum. Naučili smo pravilno da kažemo hvala. Vozač u trenutku menja boju lica i glasa, stavlja ruku na grudi, zatvara oči i uz blagi naklon mirno izgovara – Bir šej delig, nema na čemu. Uđosmo u Aziju ko oni što se na autobuskoj stanici provlače ispod rampe da ne bi platili žeton za ulazak na peron. Srećom, Turci svoje rampe ne premazuju prljavim uljem ne bi li se odeća onih što se provlače ili preskaču uflekala tako da se jedino može baciti. To je ipak Šabački specijalitet. Put vodi u brdo. Izlazimo iz Istanbulske sparine koja guši. U krajoliku pod okupacijom armije betonskih klonova nema olakšanja. Soliteri, novoizgrađana naselja koja se protežu dokle god pogled seže. Novobeogradski blokovi su u poređenju sa ovim botanička bašta. Puno zgrada je nenaseljeno iako je sve spremno. Čeka se samo na paraf ugovora o uzimanju stambenog kredita. 20, 30, 40, 1000 godina. Šejtan ima puno različitih formulara za svoje ugovore ...i jedan pečat. Do Izmita ima nešto manje od sto kilometara. Negde na pola, grozomorna naselja ustupaju mesto industrijskim gigantima. Dno ledenog brega. Zagađenje vazduha je vidljivo i pored vetra koji samo što nas ne obori. Smrdi. Taj deo puta je meni bio jedan od najtežih za vožnju. Grozan spoj nepovoljnih i opasnih okolnosti. Bočni vetar nas jako udara. Da bi održali ravnotežu vozimo nagnuti na stranu sa koje duva vetar. Kada stane, imam osećaj da ćemo, tako nagnuti, pasti. Moramo da vozimo polako. Vetar nas, svejedno, metrima šeta levo-desno. Kamioni nas pretiču, pošto smo spori, stvarajući zavetrinu. Tada moramo da se cimamo i ispravljamo. Kada nas preteknu dočekuje nas udar vetra, moram da obaram motor. Najsporija traka kojom vozimo ima ulegnuća u asfaltu, tragove koje su vremenom napravila najsporija i najteža vozila u vrelom i mekom asfaltu. Sredina je grbava i masna od ulja koje curi iz teretnih mašina. Raspali kamion ispred nas seje žito po auto-putu. Ne mogu da ga preteknem. Horor. Što reče drug Vlada iz Novog Sada – Motoraški hleb je hleb sa sedam kora. Ponovo vidimo more, početak Izmitskog zaliva. Industrija je ovde, pored kontinenta, zauzela i čitavu obalu i more. Ogromni terminali, naftovodi, gasovodi, rafinerije, skladišta. Bakarski zaliv, pored Rijeke, u poređenju sa Izmitskim, je netaknuta koralna uvalica na polinežanskom ostrvu. Put prolazi iznad Izmita. Pored pumpe je Burger King restoran. Stajemo, tak sad vidim koliko duva. Od vetra, pešaci hodaju kao pijanci. Bacam se na hranu kao da mi je zadnja. Olja gleda jesam li poludeo. Ona je usput baš fino dremnula. Znam, opalila me kacigom više puta. Kaže da je nemoguće kontrolisati to spavanje, kao da ti neko da inekciju... Kasnije smo to, donekle, rešavali tako što smo u koferu uvek imali spremnu koka-kolu ili nešto slično sa puno kofeina. Dižemo se iznad obale, penjemo se u prave planine. Prelepo. Uspon traje desetinama kilometara. Prava Turska, Anadolija, počinje ovde negde. Planinski pejzaži se smenjuju. Na dobrom smo putu. Nema puno naselja. Tu i tamo proviri po koji minaret. Na prevoju Bolu, put je na oko hiljadu metara nadmorske visine. Veče se lagano spušta i postaje hladno. Olja oblači kišni kombinezon da bi se zagrejala. Do Ankare ima još nekih stotinak kilometara. Vozićemo još malo, prespavaćemo, u vrećama, na nekoj pumpi da bi sutra ujutro bili u Ankari. Posle pola sata stajemo negde u planini, na pumpu Opet, koje su po čistoći toaleta pez premca. Mnogi hotelski gosti bi mogli da nam pozavide na onome šta dobijamo uz četiri kvadrata besplatnog parkinga. Širimo naše šatorsko krilo, naduvavamo podloške za spavanje, prostiremo vreće. Društvo nam pravi mačak dok ne drugom kraju parkinga neki turski Paja Vujisić nije, iz autobusa, izneo roštilj ...da počasti svoje putnike, mladi fudbalerskii tim.

Jes, i ja da sam kasnije video brkinu sliku ne bi mi na pamep palo da ga uopste opisujem. Slike u glavi se ne podudaraju sa onim sa kamere. Ne zamerite.

III Nije ni svanulo, već smo budni. Par metara od nas otkrivamo spavače kojih noćas tu nije bilo. Putnici malog autobusa leže umotani u ćebad i poređani kao sardine. Vozač spava na podu minibusa. Tiho se pakujemo, guramo motor na drugi kraj parkinga ne bi li probudili koga. Pumpadžije piju kafu sa policajcima na pustoj stanici. Na nas niko na obraća pažnju. Vidimo da smo od Edirna podaleko pošto naselja na vidiku nema. Vraćamo se, prema karti, najbliži izlaz na auto-put smo sinoć prošli. Hoćemo što pre u Istanbul. Jezdimo pitominom Trakije po savršenom putu. Tu i tamo preteknemo poneki kamion. Put ide ravno preko blagih i po nekoliko kilometara prostranih brda. Teški i debeli talasi nepreglednih polja suncokreta. Miriše na zejtin. Do Istanbula ima da se pređe oko dvadesetak takvih talasa. Prve fabrike i skladišta stidljivo se pojavljuju. Pejzaž postaje sve urbaniji. Prema putokazima, ima još više od pedeset kilometara do grada. Mi tražimo skretanje za Kumburgaz na Mramornom moru, odakle put uz obalu vodi ka četvrti Bakirkoy, u kojoj se nalazi Londra kamp, u blizini Ataturk aerodroma. Isključujemo se, plaćamo simboličnih 1.75 YTL (novih turskih lira). Tačno jedan evro. Put na koji izlazimo isti kao auto-put, samo je besplatan. Saobraćaj je saobraćajni kolaps u četiri trake. Oko nas mamutska naselja. Sve novogradnja. Shvatam da do Istanbula ima još šest-sedam trakijskih brda, kojima su beton i asfalt pojeli svu travu i polja suncokreta. Izgleda stravično. Pokušavamo da se snađemo u haosu u kojem jedino važi zakon jačeg. Kako drugih motorista nema, jasno je da smo mi oni najslabiji. Prizivam veštine vožnje po beogradskim ulicama. Obilazimo, pretičemo, sečemo, trubimo, mašemo rukama, psujemo. Dobro nam ide, za sat vremena smo prešli smo celih dvadeset kilometara. Sve vreme pokušavam da kazaljka temperature motora ne dođe u položaj u kome se pali ventilator za dodatno hlađenje. Ne vredi, ventilator se pali, u nogu mi duva vreo vazduh. Nerviram se, to nam se nadalje dešavalo svaki put kada upadnemo u gužvu ...i nije pestalo da me nervira. Nalazimo Bakirkoy, skrećemo u manje ulice, ljudi nas šalju tamo-amo, obišli smo krug oko aerodroma, izašli na isti glavni put da bi li sličajno pored Shell benzinske pumpe u moru bilborda, reklama, natpisa pronašli malu strelicu Londra Camping. Na kapiji Londre je katanac. Nema više. Vadim jedan od nekoliko papirića u koje sam dva dana pred put upisao po dve tri adrese hostela u nekoliko većih gradova koji su nam na putu. Plan je bio da kampujemo u predgrađima, a sve adrese kojima raspolažemo su u četvrti Sultanahmet, centri centra, majki svih saobraćajnih gužvi. Probijamo se, put izlazi na more. Odjednom, iz vedrog neba se na nas sručuje pljusak, poplava, bežimo pod prvi most. Ispred je more. Gledamo u Bosfor. Desetine ogromnih teretnih brodova koji se tiskaju. Istanbul je majka i svih gužvi na moru. Proveravam nebo, za svaki slučaj, plavo je i dalje, a kiša pljušti. Kasnije smo shvatili da je to najnormalnije. Iza mora se uzdižu brda, pa to je Azija! Potom, sa leve strane, prizor sa razglednice. Zlatni rog, na vrhu minareti i kupole Plave džamije i Aje Sofije! Vrištimo. Skačemo na motor, idemo tamo. Vozimo sumanuto, penjemo se, spuštamo, penjemo. Kroz lavirint strmih sokaka izbijamo na veliki trg od kaldrme. «Gde je...?», tip mi pokazuje prstom u vis. Dižem glavu i vidim obli vrh ružičastog brda. Aja Sofija. Prekoputa je Plava džamija. Prilaze nam policajci. Saobraćaj, parkiranje i zaustavljanje ovde je najstrožije zabranjeno. Umesto da su nam napisali kaznu, iyvode nas na put i pokazuju gde je Pejkhanli sokak, u kome se nalazi Cordial hostel, prvi na mom papiriću za ne daj bože. Pratimo šine na putu koji se zove Divan, brojimo dve stanice tramvaja. Eto nas. Na recepciji nemamo sreće, upućuju nas u Paris hotel, dvadeset metara niže. Pariz je prepun, ne znaju kome bi još mogli da se obratimo ...osim... dobijam komad papira na kome piše Pansion Turkmen, your second alternative. Parkiramo ispred Turkmena, nema problema za motor, možemo ga ostaviti tu. Kreveta, soba, apartmana ima koliko hoćeš. Atmosfera odudara od one po hostelima. U lobiju sede zabrađene žene i brkati muškarci u košuljama. Klimaju nam Selam alejkum. Klimamo Alejkum selam. Pogađamo se za cenu, cenjkamo se, 25 lira za nas dvoje, sa obaveznim doručkom. Bell boy, mladi Pakistanac, vodi nas u suteren, kroz trpezariju, pa kroz dvorište i hodnik u kome nema svetla do naše šestokrevetne sobe za dvoje, koja je srećom pristojna ...što se za nas dvoje i ne bi moglo reći. Od Beograda se nismo niti jednom svukli, promenili veš, kamoli nešto drugo. Hajde ja, ali Olja... Zaista, niti jednom se nije požalila, a od onih je što za rođendan najviše vole da dobiju parfem ili pomadu. Okupiramo jedino kupatilo na spratu, ribamo se, šamponom peremo i odeću. Izlazi crno. Oblačimo rezervno odelo, izlećemo na ulicu. Gde ćemo prvo? Pešačimo uz brdo, ka minaretima Plave džamije. Na poznatom trgu samo fijakeri. Turisti svih boja i rasa. Japanci nose otvorene kišobrane iako je kiša prestala pre četiri sata. Aja Sofija je ponedeljkom zatvorena za posetioce. Slikamo se sa poslednjim sendvičem, da se vidi dokle je dobacilo naših majki ruku delo. Malo dalje ulazimo u prvo dvorište sultanove palate. Do sultanovog keveta ima sedam ovakvih dvorišra i svako je opasano debelim zidom tvrđave. Umesto prodavaca balona i šećerne vune na kapiji stoje čuveni i slavni turski žandari sa automatskim puškama. Ispod svoda je predivan kaligrafski ornament od zlata. Potpis Osmanlija. Guramo se sa turistima. Fleševi sevaju sa svih strana. Čujemo srpski jezik, ustvari srpske psovke. Sa jedne strane pogled puca na Bosfor i azijski deo grada. Stojimo, gledamo i ne verujemo. Sultanova palata i harem nas više ne interesuju. Ostavljamo turiste da se dive zidovima i travnjacima. Ponovo prolazimo pored Aje Sofije, idemo ka Plavoj džamiji. Niko ne traži kartu ili novac za ulaz, postoji samo pult na kome se može ostaviti dobrovoljni prilog i za uzvrat dobiti manju ili veću zahvalnicu što ste pomogli Plavu džamiju. Svaki spomenik kulture na ovom svetu, na ovaj način, bi trebalo da je dostupan. Na ulazu Olja dobija maramu, da se pokrije, a ja oblačim suknju do poda. Dobijamo i plastične kese u kojima ćemo poneti svoju obuću. Jednom sam čuo legendu, da je, nekada davno, svijetli sultan naredio svom najboljem meštaru da digne džamiju koja će biti veća i starija od Aje Sofije, pošto sa njom nikako izać na kraj. Dodijalo više i bogu i narodu to jeste-nije. Napraviše Turci Plavu džamiju, najbolje što mogaše, a mogaše puno, i do Beča doć'. Džamija bi gotova, ali avaj, nekim slučajem, ispade da fali koji centimetar da nadvisi Aju Sofiju. Džaba šest minareta, ostade Plava džamija sa srebrnom medaljom. Bez čega ostade meštar koji je gradio, bolje da ne znam. Svejedno, zaštitni znak fantastičnog Istanbula je bezbeli ona. O tome šta se nalazi spolja i unutra napisane su knjige, studije i doktorati, ja bih samo dao da sa se na izlazu napiše – Poštovani posetioci, sada možete da zatvorite usta. Malo ko zna da bronzanu medalju na Zlatnom rogu nosi džamija Mehmetpaše Sokolovića. Naš Pansion Turkmen je jednu ulicu iznad. Ništa nije džaba, ništa nije uzalud. Olja i ja imamo običaj da, na ulici, sednemo na neke stepenice ili zidić, posmatramo šta se zbiva i pijemo pivo. Na Istoku svi to rade, jedino se umesto piva pije čaj. Ispred svake radnje, na počasnom mestu, stoji samovar, ne bi li uvek bio na dohvat ruke. Nekada je u Turskoj kafa bila nacionalno piće, ali je ser Lipton svojim brodovima i čajem uspeo da osvoji i promeni skoro ceo svet ...na bolje. Od vrućine i dehidracije ne postoji bolji lek od čaja. Balkan je ostao veran turskoj kafi i čaj se pije samo po kazni, u slučaju bolesti. Pitamo nekog bucmastog zanatliju gde se nalazi njegov omiljeni restoran. Pokazuje prstom ka krovu i govori Doi Doi. Na krovu? Na krovu, Doi Doi na krovu. Dižemo glave, umesto Aje Sofije ovoga puta vidimo nešto nalik na šator preko celog krova zgrade. Bucko se smeje, pokazuje prstom gore i klima glavom. Doi Doi. Izgleda da u Istanbulu sve dolazi sa neba. Za ovakav razgovor na turskom nama je potrebno oko deset minuta. Nosimo Turski sa izgovorom koji je sastavljen od 4000 najbesmislenijih i najnepotrebnijih fraza i izraza na svetu. Molim da razdeljak bude sa ove strane. Pokažite jezik. Ipak, pod naslovom Odmor se nalazi moj favorit: Imdat! boguluyorum! – Upomoć! Davim se! Zamišljam davljenika koji se hvata za Nolitov Turski sa izgovorom. Ulazimo u restoran, miriše dobro. Stepenicama se penjemo na krov koji je u hladovini ogromnog belog platna. Zidova sa strane nema, tako da kroz hladovinu pirka ugodan povetarac. Pogled puca na sve četiri strane Sultanahmet, džamije, Azija, Bosfor. Konobar nam donosi čaj bez da smo ga išta pitali. Neko je pametno dao da se na jelovniku odštampaju fotografije jela koja se nude. Olja bira neki od dvadeset vrsta ćevapa, a ja prstom ubadam u sliku nekakvog tavčeta sa kuvanom jagnjetinom i povrćem. Uželeo sam se nečega na kašiku ...i salate. Zanatlija debeljko koji nas je ovde poslao nije nas prevario. Na kraju baklave i čaj. Red je da se promuvamo po nekom od bazara. Obišli smo dva manja. Ako izuzmemo suvenire za turiste koji su svuda na svetu isto đubre, ono što se po izlozima radnjica može videti predstavlja čudo, ravnopravno čudima geografije, istorije i arhitekture. U oduševljenju smo zaboravili da se tu kupuje. Nismo u galeriji. Na kraju smo u Istanbulu kupili samo jedan upaljač. Sklanjamo se u neki budžak, da čulima damo minut pauze. Iz jednog od mračnih i ni po čemu primamljivih hodnika dopire žamor. Umalo ne polomismo noge pre nego se nađosmo u poluzasvođenom dvorištu starijem i od Turske carevine. Na stolicama, sofama, kanabetima, krevetima, taburetima, jastucima, tepisima i hasurama baškari se pedesetak pušača nargile. Dim se može nožem seći. Odmah primećujemio da ovde stranci ne zalaze. Biramo nešto nalik na separe. Smeštamo se među desetak pušača, među kojima je i par devojaka. Ispred svakoga je po nargila, čaj. Koji duvan želite? Neki dobar. Aplle tobacco, very good ser. Stiže naša nargilu, visoka oko metar, crevo je kao i na svim ostalim vezano u neki čvor oko vrata i posude sa vodom. Drška je dugačka više pola metra, teška je i presvučena nečim što najviše liči na tepih. Svi te drške drže na grudima, meko, kao da drže bebe. Ne vidimo da postoje dve iste nargile. Na vrhu svake je keramička posuda zapremine čaše za čaj, oko decilitar, u kojoj se nalazi duvan. Preko nje je prevučena aluminijumska folija sa nekoliko, čačkalicom probišenih, rupica. Na tu foliju se stavlja užareni ćumur. Tu su i dve sterilisane plastične muštiklice koje se utaknu u dršku nargile i kroz koje se puši. Nije nam jasno zašto nismo dobili žar. Kako da pušimo? Ubrzo se pojavljuje momak čiji je jedini posao da proverava da li je stanje žara na svakoj nargili po propisu. Posebnom hvataljkom sklanja previše sagorele komadiće i zamenjuje ih novim koje nosi u nečemu što podseća na džinovsko kandilo. Dolazi do nas, bez reči stavlja ugljen i odlazi mašući i dimeći svojim kandilom. Krećem da uvlačim dim kao na cigareti. Ništa. Malo jače, opet ništa. Uvlačim iz sve snage punim plućima. Voda klokoće. Izbacujem oblak dima poput parne lokomotive. Gledam druge, svi uvlače punim plućima i izbacuju slične oblake. Shvatam zašto neko Puši kao Turčin. Eto nama novog momka, pita šta želimo popiti. Čaj. Koji čaj? Pa, onaj crveni. Apple tea, very good ser. Pušimo i pijemo čaj. Prekoputa, u uglu, jedan brka nam daje nekakve signale podizanjem obrva. Obrve nisu puno manje od brkova. Pokazuje prstom na svoj čaj koji je u velikoj staklenoj čaši i koji je za razliku od našeg pun nekakvih trava. Zelene je boje. Ja klimam glavom u znak odobravanja. Stiže nam čaj poput njegovog. Zaista prekrasno. Hvala, nazdravljamo. Brka stavi ruku na grudi i blago se nakloni. Pitamo momka koji je zadužen za piće kakav je to čaj. Ada cay ser. Svako se bavi svojim merakom.. Niz lulicu sa duvanom kreće da curi katran. Nas dvoje smo potpuno omamljeni. Ni drugi nisu ništa bolji. Jedan pokušava da kuca na laptopu, ali nešto slabo mu ide. Duvan je prejak, imamo osećaj da smo popušili po kutiju cigareta u roku od pet minuta.Dva najglasnija momka u pušionici nas pitaju odakle smo, gde idemo. Predstavljaju se kao vlasnici radionice za proizvodnju nargila. Sve nargile u ovom salonu su oni napravili i gazda je njihov very good friend. Dobijamo kratak kurs pravilnog rukovanja žarom. Komadići treba da su poređani po rubovima lule a ne nagomilani na sredinu. Pepeo se skida tako što se malom hvataljkom uzme komadić žara, tresne o limeni tanjir nargile, da otpadne žar, pa vrati nazad. Brka koji nam je poslao čaj sada daje signale obrvama punom brzinom i pokazuje rukom nešto u stilu da prestanemo razgovor. Mi nastavljamo priču. Daju nam da probamo dim iz njihove nargile. Najbolji duvan je onaj arapski, iz Egipta, kakav oni puše. Osetio sam oštrinu i manje arome. Ovaj što mi pušimo je tradicionalna aroma od jabuke. Postoje i arome ananasa, banane, dinje, lubenice, kapućina... Probamo kapućino, kao da si spalio jedan. U proseku, pušenje ovakve nargile traje između dva i po i tri sata! Stvarno, više od pola sata smo ovde a da se niko nije pomerio. Pitaju me šta mislim koliko vredi jedna nargila. U bazaru sam video po koliko se prodaju. U glavi režem cenu iz bazara na pola, na jednu trećinu, izgovaram jednu četvrtinu. Izgleda da sam pogodio. Dobijamo vizit kartu, da svratimo, dobićemo jedne na poklon. Brka se uznemirio preko svake mere. Odjednom skoči na noge, uhvati nas za ramena i na brzinu izvede napolje usput plativši svoj i naš ceh (koji uopšte nije mali, nargila nije jeftino zadovoljstvo). Momci sa kojima smo pričali su ozloglašeni kriminalci. Sve vreme uzbuđeno ponavlja jednu reč – Topeka. Okreće da vidi prati li nas ko. Govori turski, deset reči u sekundi.. Šta ti je bre Brko? Kakva Topeka? Gura nas u taksi. E pa nećeš vala. Pokazujem ka tramvajskoj stanici na koju se može ući jedino kada se ubaci novčić ili žeton. Kada se uđe nema nazad osim da preskačeš ogradu. Propuštam Brku da uđe prvi, Olja i ja se okrećemo na peti i nestajemo iza prvog ugla. Brka ostaje na stanici na kojoj tramvaj čeka i jedan policajac. Pošto nam je noćnog provoda dovoljno, za deset minuta smo ispred Turkmena. Ja se tu i tamo osvrćem. Pitam recepcionara šta je Topeka. Čudi nam se. Topeka je kvart poznat po trgovini narkoticima. Topeka no good.

Ljudi, drago mi je da vam se dopada putopis. Hvala na cestitkama. Bogami ima da bidne knjiga. Dane, lektiru sam procitao vise puta. Kupovina malog kompresora je naravoucenije tog korisnog stiva. Fakat, bog da te vidi. Sto se tice otvorenog pitanja oko pritezanja matice na ventilu unutrasnje bogami tesko da se Bogu ili Budi ovako nesto desilo ...na njihovim afrikama. Ja, vala, od sad, odvrcem do kraja. Zege ne bih prodao ni za koje pare na svetu. Na njima pise da je maksimum koji se u njih moze natovariti po koferu 15 kila, mi smo u svakom imali vise nego duplo i opet nista nije puklo, cak ni kad smo pali i navalili se svom tezinom. Na jeftinoj Shad tank torbi odmah je pukao rajsferslus pa smo se mlatili po Damasku da nam to neko popravi.

II Budi nas voda koja je skvasila vreće za spavanje. I pored toga osećamo se mnogo bolje. U toaletu sušimo vreće, odeću i obuću na fenu za sušenje ruku. To traje, Makedonca nema, ali za njim je ostao amanet da nas čuvaju i paze. Nije im se baš dopalo to što radimo, ali niko nam ni reč nije rekao. Na pumpi vidimo momka koji toči gorivo u svoju Hondu CBR-600. Vidi se da je sa motora padano više puta. Crta nam kako da dođemo do dve moto radnje, servisa. Motoboom i Motobox. Ne veruje da bilo ko od njih radi u nedelju ujutro. Meni je u glavi štoperica koja odbrojava naših 36 sati boravka u Bugarskoj koliko nam dozvoljavaju tranzitne vize koje su nam u pasošima. Nalazimo Motoboom, ne rade. Motobox je u Gornoj banji, ispod planine Vituše, koji takođe ne radi. Okruženi smo stovarištima građevinskog materijala i prigradskom železničkom stanicom. Nigde žive duše. Nalazimo portira jednog od stovarišta za servis motora. On nas uverava da je sasvim tačno to što piše na vratima servisa i da nedeljom zaista osim njega niko normalan ne radi. Dobro, radi i prodavnica vodke i piva. Inače, njegovo ime je Plamen a vlasnik servisa, Kiro, je njegov jako dobar drug i sad će da ga zovne da vidi ima li malo vremena za nas. Objašnjavam situaciju za vizama. Kaže «Kiro stiže za dva sata, hoćete li da popijete nešto?». Pijemo pivo, razmenjujemo sve znamo o Bugarskoj, on o Srbiji. Smejemo se glupostima i predrasudama. Jedina neosporna činjenica i fakat je da je Lepa Brena vaistinu sletela helikopterom na svoj koncert, na stadion u Sofiji, i da sam ja kao sedmogodišnjak, 1982, u sred Sofije, svojim rođenim očima, u muzeju, video pravi pravcijati svemirski brod. Sodelevano v SSSR. Super je Plamen, vidi se da je panja od čoveka. Žali se na Evropu, na cene, na to što mora da radi dva posla da bi preživeo. Sve sama mafija i turbo-šabanijada. Ulazak u Evropsku uniju je promenio mnogo manje stvari nego što se očekivalo. Korupcionaške afere pokazale su da novac evropskih fondova za razvoj ide u privatne džepove. Evropa je zavrnula pipu. Nadanja u bolju budućnost su pomalo izbledela. Vidim imamo i drugih zajednickih pesama, a koje ne pevaju ni Lepa Brena, a ni Slatki Greh. Pitamo Plamena da li prati srpski tenis. «Koji bre srpski tenis»? Priznajem da mi je od svega kuda smo želeli da prođemo, Bugarska jedino mesto u kome nisam hteo da se zadržavam. Petnaest godina do nas dolaze samo priče o drumskim razbojnicima obučenim u sve moguće, zamislive i nezamislive, uniforme i o opelješenoj srpskoj raji koja pokušava da preživi tako što tu i tamo prošvercuje nešto preko granice ili o našim turistima koji jedino što žele je da na miru, u hladovini hrasta, provedu svoj godišnji odmor na plaži plaži crnog mora. Jeftino. Petnaest godina u Bugarskoj vlada isto takvo mišljenje o Srbiji i Srbima. Srpska policija je na najgorem glasu. Ustvari, prvo ide Uprava carina. Preskačem prugu ne bi li napunio flašu čuvenom mineralnom vodom koja tu izvire i koja se po celoj Bugarskoj može kupiti pod imenom Gorna Bana. Ljudi sa kantama me puštaju da preko reda napunim svoju bocu. Moj deda je, početkom osamdesetih, radio u jugoslovenskoj ambasadi u Sofiji i uvek je govorio kako je to dobar grad pošto na svakom koraku postoji česma. Za skoro pola veka života po mnogim evropskim prestonicama i gradovima došao je do toga da neki grad vredi onoliko koliko ima javnih česmi. Niz ulicu brunda honda varadero. Nabildovana afrika u penziji. Vlasnici varadera uvek se mudro smeškaju dok ih zadirkuju i svoje motocikle retko menjaju za druge. Eto Kira. Svojim osmehom od uva do uva oslobađa me mučnih prisećanja na lica i raspoloženja srpskih majstora za motocikle kao i većine onih koji se tim „biznisom“ bave. Ne beri brigu na brigata, ili tako nešto. Uskoro još jedna kotrljajuća grmljavina trese ulicu, uplovljava Kawasaki a’la Gold Wing. Izgleda moćno. Pridružuje nam se Ivo, još jedan nasmejani lik. Sada već imamo konzilijum. Ispovedamo svoje jade, Kiro sluša, zagleda motor. Ok, kaže, ukoliko su se štapovi viljuške iskrivili ispod donjeg trougla, popravićemo za pet minuta, ukoliko su krivi između trouglova, onda će mu za popravku trebati dva dana. Mašina koja se gasi je posledica nečistoća koje su ušle u karburatore prilikom pada, a ne lošeg benzina. U vožnji se motor trese ne zbog krivog prednjeg točka nego zbog loše prednje gume. Pita me zašto kupujem Metzeler gume kada je to obično smeće. Ja mislio da su super. Pregledaćemo i druge stvari, da putujemo u miru. Svakakvi su prošli kroz njegovu radnju, ali ovakve kao što smo mi do sada nije imao. «Jeste li gladni?» Ivo koristi intermeco ne bi li nam dao par saveta u vezi Turske, u kartu nam ucrtava mesta na Egejskoj obali koja moramo videti. Vidimo da ga istorija veoma zanima. Na njegovom motoru, na latinskom, piše - Legislator – onaj ko donosi zakone. Kaže da je loše što nemamo vizir pošto insekata ima puno, bićemo prljavi. Bio je jednom u Beogradu, na putu za Mađarsku. Iskustva mu nisu preterano pozitivna. Pitam se hoću li makar jednom čuti nešto lepo o našoj zemlji. Niko ne zna za naše tenisere... fudbal je odavno sramota. Na dalje govorimo samo – Tito, Jugoslavija - što i dalje govori sve jezike sveta. Kasnije pojašnjavamo – Srbija, bum bum. I to svi razumeju. Viljuška je, srećom, kriva ispod trouglova, Kiro iz sve snage uvrće volan. Vidi da mi nije svejedno. «Sad ću da se vratim». Pali afriku i nestaje iza ćoška. Posle dva minuta eto ga sa nazad. Na africi je viljuška prava kao strela. Prelazimo na prednji točak, ispuštamo vazduh, mažemo rubove sapunicom kako bi guma lepo nalegla na felnu. Pumpamo gumu, vrtimo točak, opet guma šeta gore-gole, levo-desno. Ponavljamo sve još dva puta, tri puta, bez uspeha. Primenjujemo brutalnu silu ne bi li na kraju mecelerka, posle dobrih batina, ipak sve lepo priznala i pristala da se nekako stavi u ravnotežu. Da bi se došlo do karburatora potrebno je skinuti rezervoar, sedište, plastike... Nije jednostavno a ni brzo. Produvavaju se tako što se motor upali, jednom rukom se zapuši usis jednog od karburatora, a drugom doda gas do kraja dok se kazaljka obrtometra ne zakuca u kraj skale. Isto se ponovi sa drugim karburatorom ili već koliko ih ima. Ovde sam već napravio čvrst izraz lica, ne bi li Kiro ponovo morao da vodi motor negde iza ugla. Stavljamo nove svećice i menjamo ulje kojeg sam poneo četiri litre ne bih li ga promenio negde na putu, kada pređem 5.000 kilometara i imao još litar i po u rezervi za dosipanje. Tokom celog puta, koje je ispalo oko 9.000 km, afrika nije niti jednom tražila dosipanje ulja. Zdrava je ko devojčica iako već stasala za decu i udaju. Kaže Kiro da motor sa istim uljem može bez problema da pređe i više od 15.000 km, ako se kontinuirano vozi u kratkom vremenskom periodu. Lakši smo za dve i po kile. Najzad, vraćamo sve, montiramo prtljag, pijemo kafu, sok. Kiro nam kaže da mora kući ...porodične obaveze. Pitam ga koliko smo dužni za to što smo mu uzeli pola nedelje. «Ništa, lepo se provedite. Svratite u povratku da popijemo nešto. Pazite na policiju na izlazu iz Sofije». Pokušavam da mu gurnem neke novce u ruku. Nema teorije. Dobijamo njegovu vizit kartu i nalepnucu koju je sam napravio. Podignuta kosturska ruka ispod koje piše – Na putu ima mesta za sve, pazite motoriste. Prva stvar koju smo zalepili na jedan od bočnih Zega kofera. Nemamo običaj da po motoru lepimo auto-oznake država kroz koje smo putovali ili logotipe renomiranih firmi koje nam po paprenim cenama naplaćuju ulje, filtere, lance, svećice... Upravo njihova žeđ za profitom ubija suštinu motocikla i onoga što motocikl pre svega treba da bude – jednostavno prevozno sredstvo dostupno onima koji nemaju novca za automobil. Kiro definitivno nije od tih žednih ...a ni gladnih. Ostajemo sa Plamenom koji nam kaže da Kirova žena svakog trenutka treba da se porodi, pa je malo frka... Olja i ja se u čudu gledamo. Hvala Kiro, care! Rastajemo se, afrika pali iz prve, spuštamo se sa Gorne Banje na južni tranzit oko Sofije, izbegavamo rupe u kojima se točkovi ostavljaju bez problema. Prekoračiti brzinu ovde je nemoguće. Policija zaista čeka sa radarom, prolazimo pored njih sa 40 km/h. Napokon izlazimo na dobar auto-put. Navijamo brzinu na nešto preko stotke – putovanje može da počne. Nema više – šta, valjda, možda... Loše misli i predrasude se rastapaju u beskraju prelepe ravnice. Severni i južni horizont uokviruju vrhovi planina. Idemo na istok. Do Turske ima čistih 300 kilometara. Pre Plovdiva sipamo gorivo na OMV pumpi, sendviče koje smo poneli nismo ni načeli. Nismo jeli odavno. Osećamo kako nas stiže umor od svega što nam se dogodilo. Provesti dan i po u stanju šoka nije lako. Do Istanbula danas nećemo stići, spavaćemo negde usput. Vremenska prognoza, za taj dan, je najavila kišu u celoj Bugarskoj. Nad Plovdivom oblaci se razilaze i po prvi put vidimo plavo nebo. Neće nas napuštati tokom celog putovanja. U daljini vidimo zloglasnu nuklearnu elektranu koja je je istog ili vrlo sličnog tipa onoj u Černobilu. Industrijski giganti i soliteri. Pred Haskovom auto put se završava i u koloni vozila koja je tek malo sporija od one na auto-putu vozimo po dobrom dvosmernom drumu. Turci u novim i skupim automobilima sa nemačkim, francuskim, britanskim tablicama. Nacija gastarbajtera u svom jedinom pravom habitatu, negde u nedođiji, na putu između svoje dve domovine u kojima su stranci.. Veoma brzo voze ne bi li ta razdaljina izgledala manja. Bugarska policija po slobodnoj proceni bira koga će da zaustavi i naplati kaznu zbog brze vožnje. Radar je tu pro forme. Uz put je puno natpisa na turskom jeziku. Svuda se nudi žuti sir u kolutovima sa crvenom etiketom. I na benzinskim pumpama su izloženi. Kasnije, kolute sira zamenjuju makete koluta sita od drveta, stiropora, keramike, linoleuma, kartona... Bitna je crvena tačka u sredini. Računa se na maštu prolaznika. Takođe pored puta se prodaje ručno izrađena keramika koja je prelepa. Nije blesav onaj Čeh na africi što za sobom vuče džipa. Prolazimo kroz varoši imena poput Iskra, Prvi maj... Jednolične betonske zgrade, spomenici socijalizma. Velikoj bronzanoj statui fabričke radnice uzeli su petokraku i umesto nje u ruku joj tutnuli puno malih žutih zvezdica evropske unije. Napolju, ne vidimo puno ljudi.. Priroda je fenomenalna. Slične slike nas prate kroz Haskovo, Harmanli, Svilengrad. Poslednjih tridesetak kilometara pred granicom pejzažem dominira ogroman krst od betona, ne bi li svima bilo jasno gde je granica između dve vere i dva sveta. Kolona kamiona nam govori da smo na na domak onog drugog, u koji smo se zaputili i koga znamo samo iz bajki. Pretičemo, dolazimo na začelje kolone privatnih vozila koja se ne pomera. Dolazim na ideju da siđemo sa motora i odguramo motor do policijske kontrole mimo reda. Svako malo stanem, ko fol, da proverim nešto ne bi li izgledalo kao da smo u kvaru. Ljudi negoduju, ali mi prolazimo i za čas preko naših viza, koje ipak nisu istekle, dobijamo pečate. Isti red je i ispred carine, ispred naplate auto-puta, ispred naplate za nešto što se zove - dezinfekcija. Nama niko ništa nije naplatio, niti je kome palo na pamet da proba da nas dezinfikuje. Prolazimo brzo - gurajući motor. Kasnije, na svakom od dvadeset dva granična prelaza, koliko smo ih ukupno prošli, smo koristili istu tehniku i time uštedeli barem jedan dan. Svako sa sobom nosi svoju kulturu. Balkanci nose hranu i marifetluke. Posle ničije zemlje izbijamo na drugi po veličini granični prelaz na svetu. Veći je jedino onaj između Kalifornije i Meksika. Redovi i nervoza, na ovoj granici, su primereni njenoj veličini. Put je u rupama poput onog okolo Sofije. Đubre je na sve strane, pada mrak, nema rasvete. Vrućina i oblaci komaraca. Ne skidamo sa sebe ništa od opreme, kupamo se u znoju. Očigledno je da ovde ljudi provode puno sati ne bi li došli na red. Hiljade sirena svira u jedan glas. Zavlačimo ruke ispod kaciga ne bi li rukama pokrili uši. Opet smo se dogurali do policije. Šalju nas po markicu za vizu, primaju samo turske lire, menjamo novac u kiosku pored, na vrh prsta nam lepe nalepnicu koja je viza i mašu da ih odnesemo nazad policajcima. Ubrzo dobijamo pečat i Welcome to Turkye. Odgovaramo „Tešekure derem“. U Beogradu smo naučili da kažemo – hvala, doduše pogrešno. Policajac se smeje. Vozi bre – kaže. Viza važi mesec dana, možemo više puta da uđemo i izađemo iz Turske. Divota! Carinicima nismo interesantni, pokazuju nam da prođemo. Mnoštvo drumskih kafana koje su pune. Čim uđu u svoju zemlju Turci staju na prvo mesto da ne napoje domaćeg čaja. I mi smo se zaustavili, popili najskuplji čaj u životu. Vozimo sjajnim auto-putem uz samu granicu sa Grčkom, grabimo preme gradu Edirne, po naški, Jedrene. Balkanski ratovi. Iz mraka izranja veličanstvena džamija sa kupolom poput one na Aja Sofiji u Istanbulu i sa četiri minareta. Takve džamija se, izgleda, samo u Turskoj grade. Da bi ugođaj bio potpun iznad džamije je neko upravo okačio mlad, najmlađi mogući mesec, što se kaže - tanak kao srma. Celim putem kroz tursku i arapske zemlje imali smo ga kao saputnika. U povratku, na istom ovom mestu, nas je i napustio. Dalje znate i sami. Brzo smo u vrevi centra grada, na taksi stanici pitamo za camping. Postoji camping kod Omera, u tom pravcu. Možemo spavati i na travnjaku džamije. Nema problema, oni će nam čuvati motor i stvari. Ipak ćemo potražiti Omera kamp koji je izvan grada i gužve. Na starom i pomalo zaboravljenom putu ka Istanbulu, kampa nema. Samo par benzinskih pumpi. Primećujemo da su veoma moderne i velike. Stajemo na Shell, gde na parkingu, pod vedrim nebom, desetočlana porodica spava na ogromnom tepihu. Pitamo pumpadžije možemo li i mi tako. Pa naravno, pokazuju nam gde je toalet i gde je mesdžit, mala džamija za putnike namernike. Umesto na tepih, mi naše vreće za spavanje prostiremo preko starog i pocepanog šatorskgo krila stare i pocepane Jugoslovenske narodne armije, koje nam je uz put bilo i čaršav i ćebe i ćilim i stolnjak i asura za plažu i torba za prtljeg i cirada za motor. Modni detalj kakav niko nema. U našim planinarskim vrećama se može spavati u snegu, ali u vreloj turskoj noći malo teže. Morali smo da se skroz zatvorimo u njih pošto je sve bolje od komarca. Pod baterijskom lampom upisujemo u blokče glavne utiske ta dva dana. Sve smo stavili na papir, sada je sve jasno i pod kontrolom. Taj mali dnevnik je ispao jako koristan, pošto intenzitet događanja nije opao. Naprotiv. U jednom trenutku nas je budi patrola žandarmerije, momci nemaju ni dvadeset godina. Pregledavaju nam pasoše i govore nam kako oni čuvena i slavna turska žandarmerija. Kad smo im rekli kako i mi u Beogradu znamo za čuvenu i slavnu tursku žandarmeriju pakuju se u alfa romeo i odlaze. Noć je već svežija, čak nas komarci ostavljaju na miru.

Služimo narodu.

Refresh iskljucen do sutra. Zar ne vidite da sam krenuo da pisem roman? Zaista dajemo sve od sebe.

I U subotu, dvadeset šestog jula dve hiljade osme, nad beogradskom Skadarlijom osvanulo je hladno i kišovito jutro. Puste ulice i poneki penzioner koji se kotrlja nizbrdo ka Bajlonijevoj pijaci. Skadarlijske kafedžije odavno svoju ulicu zovu «prečica do Matijevića», mesare koja, za razliku od njih, posluje uspešno. Afrika pali iz druge, ok, i ja sam ponavljao razred... brzo se izvlačimo iz centra grada, izlazimo na put Bratstva i Jedinstva, putokaz Niš, Sofija ostaje za nama. Brzinu zokružujemo na stotku. Migoljimo se, nameštamo, oboje pokušavamo da na sedištu motocikla nađemo neko svoje mesto, sledećih mesec i kusur dana naš jedini dom. Samo ja vozim, Olja fotka. Dok se navikavam na izmenjenu upravljivost motora usled preopterećenja razmatram sva moguća scenarija katastrofe koje mogu da zamislim. Šta ako ovo, šta ako ono. Negde kod sudara sa meteoritom shvatam da sam ipak otišao malo predaleko. Opuštanje, joga, disanje, trema pred bajkom koja postaje stvarnost ustupa mesto kiši. Stajemo ispod nadvožnjaka, vadimo kišne kombinezone i navlake za preko patika i rukavica. Nastavljamo ka Nišu kroz pljusak. Jurimo se sa nekoliko autobusa i kamiona, sve pokušavajući da izađemo iz oblaka sagorelog dizela koji te pokretne sanduke prati stotinama metara unazad. Spori smo za autoput, automobili prolaze pored nas. Ljudi se čude pokisloj čergi na dva točka koju su oteli marsovci. Možda i ti marsovci hoće da se ovajde na bugarskom tržištu polovnih vozila? Kod nas, narod pomalo sa zavišću gleda kako u Bugarsku odlazi dotrajali nemački, holandski, francuski vozni park... Večni golf guzonja i audi jaje. U Srbiji, među motordžijama važi nepisano pravilo da se ne staje na naplatne rampe na auto-putu nego se provlači pored rampi i vozi dalje. Na naplatnom punktu ispred Niša smo stali u red gde su nam se veoma začudili, očima davali čudne znake da prođemo i ne platimo ...kao svi normalni... Mi smo insistirali, valjda da nas ne bije maler na putu. Zamolili su da se pomerimo ne bi li na papir zapisali broj registarske tablice. Na kraju nam uzeše 1.000 dinara posle čega sam odlučio da je to poslednji put da im plaćam putarinu. U Bugarskoj se motociklistima ne naplaćuje putarina, u Turskoj se plaća deset puta manje za deset puta bolji i duži put, u Siriji je besplatno, u Jordanu neka simbolika, u Albaniji džabe... Naš najbolji auto-put je najskuplji kojim smo prošli. Kasnije smo naučili da se lice vlasti otkriva pogledom u asfalt. Posle Niša prvo stajanje, poneli smo oko dvadeset sendviča i isto toliko tetrapaka jogurta PKB, onih sa kravicom. Skidamo rukavice i kišne navlake za rukavice pošto smo prokuvali. Toplo je, sparno, kiša pada, ne pada, ostajemo u kombinezonima. Auto-put postaje loš dvosmerni put koji vijuga kroz Sićevačku klisuru. Priroda je prelepa, u dnu je reka Nišava, mreškolji se kroz šumu. Kupaće su na dnu kofera. Jedna od velikih grešaka. Put prolazi kroz tačno trinaest tunela. Vozimo prema Pirotu, pravci i lepe i brze krivine. Opet smo na preko 100 km/h. U sekundi shvatam da nad zadnjim delom motocikla više nemam kontrolu. Nastaje hrvanje sa motorom koje je izgledalo toliko ubedljivo da se saobraćaj u oba pravca momentalno zaustavio u očekivanju grande finala. Dobra stvar je da sam ipak uspeo da brzinu smanjim i odaberem kako ćemo pasti. Instinktivno, pošto vremena za razmišljanje nije bilo, a bogami ni iskustva. Nikad ranije nisam ozbiljno pao. Svaljivanje na desni bok, ja udaram kacigom o asfalt, klizanje ka sredini puta, guljenje, struganje, cepanje ... zaustavljanje. Skačemo na noge oboje, deremo se – Sve je ok! Dobro sam! Olju sklanjam u travu pored puta, vraćem se da pridignem motor. Ljudi iz automobila priskaču u pomoć, guramo motor na levu stranu puta. Vraćam se do Olje, krećemo da mlataramo rukama i nogama ne bi li otkrili polomljene kosti. Olja je ogrebala šaku, tačno na mestima na kojima moto-rukavice imaju ojačanja. Njen kišni kombinezon kao i kaciga su neoštećeni! Znači nije povređena. Hvala Bogu! Ja isto imam ogrebotine na šaci, samo manje. Zanimljivo da sam povredio levu a Olja desnu šaku - upravo one na koje smo stavili naše buduće burme. Mašala! Moj kombinezon je u fronclama, jakna izguljena tačno na štitnicima za ramena i laktovima. Kasnije počinje da me boli rebro koje sam dve godine ranije polomio, u tuči. Poznajem stari bol i nerviram se pošto se dobro sećam da su mi bili potrebni meseci dok nije prestalo da me muči dok ležim ili činim određene pokrete. Kampovanje i ležanje na tvrdom biće prava radost. Pored toga me boli desni kuk, svlačim kombinezon, pantalone, otkrivam tvrdo parčence na vrhu karlice koje nikad ranije nisam video. I dan danas kada dodirnem određeno mesto hoću da padnem u nesvest od bola. Srećom, kada se zanemare izvesni položaji, tegoba i bola uopšte nema. Odlučujem da se proglasim zdravim – prelazimo na motor. Dižemo ga na centralni štender, zadnja guma je potpuno izduvana. Vrtimo točak, tražimo anomalije. Ne nalazimo ništa. Ok, skidamo kofere, vadimo alat, demontaža, vadim unutrašnju gumu, tražim rupicu i pronalazim rupu oko deset milimetara u prečniku, na mestu gde je nekada bio ventil. Sada mi je jasno kako sam bez ikakvog prethodnog upozorenja u trenutku izgubio kontrolu. Psujem sebe što pred put nisam stavio novu unutrašnju gumu. Kasnije se ispostavilo da nije to u pitanju i da bi i sa novom gumom imali istu situaciju. Uz poznati zvuk, najnovija afrika sa češkim tablicama se zaustavlja pored nas. Pola minuta posle, zaustavlja se i džip sa češkim tablicama. Dobro smo, imamo rezervnu gumu, imamo alat, nismo gladni, nismo žedni. Pa ljudi, nismo ni pošli! Kuća nam je tu iza ćoška! Oni se vraćaju sa Kavkaza, bilo im je prelepo. Par dana kasnije Rusija je okupirala Gruziju. Česi nas ostavljaju da se još malo bavimo mehanikom, kad uz još poznatiji zvuk pored nas staje najstarija afrika, ista kao naša. Momak iz Berlina upravo gazi dvadeset i sedmu hiljadu kolometara tokom zadnja tri meseca. Smejemo se nečemu što se zove The First Day. Nismo jedini. Ostavi nam čovek vizit kartu štampanu na avionskom papiru, i ode put Beograda. Kada je išao na put prošao je kroz Beograd i saobraćaj mu je bio «crazy». Vratismo sve na mesto i pomoću malog kompresora koji smo utakli u novu utičnicu naduvasmo gumu na propisan pritisak. Trijumf tehnike, blagodeti progresa. Ponovno pakovanje i kačenje prtljaga, ovoga puta sa kupaćim gaćama u džepu. Otkrivam da je prednja viljuška kriva i to ozbiljno. Oštrije skretanje u levo je nemoguće. Motor jedva pali, izlazimo na put, polako ubrzavamo. Za nama ostaje parče pleksiglasa koje je nekada bilo vizir. Na dalje vozimo naked. Na preko 30 km/h motor se trese toliko da imamo osećaj da će se prednji deo motocikla otkinuti. Da li okrenuti nazad i odustati? Nastavljamo ka granici sa Bugarskom. U Dimitrovgradu pokazjemo vulkanizerima rupu na unutrašnjoj gumi i raspitujemo se o ugradnji novog ventila. Šalju nas u selo, kod majstor Arse koji nas je pre nego što smo uspeli da izustimo – Dobar dan, već posadio za sto u dvorištu sa sve kafom i rakijicom. Će opravimo - kaže. Dok se greje «pegla» pričamo, sada već celom komšiluku, ko smo i gde smo krenuli. Dve devojčice su posle pet minuta sa Oljom odlučile da u najskorije vreme postanu motorašice... Nov ventil je tu, samo da isprobamo da li je guma slučajno na još nekom mestu bušna. Jeste, na deset mesta. Nema krpljenja. Arsa izvlači iz sećanja pa iz magacina neku sličnu. Dobijamo na poklon unutrašnju Michelin, Made in France, 130/80-17. Fabrička dimenzija. Kaže majstor, da mu je tu gumu ostavio neki što je hteo u točak od automobila da je stavi. Ostaje da ponovo proverimo spoljašnju, nešto mora da je izbušilo gumu. Arsa vadi ekser iz zadnje gume, koji se zavukao između dva krampona. Ventil nam je otpao zato što je ekser napravio malu rupicu na unutrašnjoj gumi koja nije ispustila nego se nekako pomerala unutar spolašnje gume dok nije otkinula ventil koji je fiksiran za felnu. Dešava se jednom u sto hiljada... Prema tome ispada da matica na ventilu koja ide do felne ne treba da bude zavrnuta do kraja nego treba biti što labavija tj. bliža kapici ventila. Ponovo skidamo točak, vadimo gumu, krpimo, vraćamo, što i nije bog zna kako zanimljiva rabota. Arsa nije hteo da nam naplati ništa «pošto smo putnici» i «u nevolji». Ostajemo sa njima do večeri, Arsa nam priča tužnu sudbinu pirotske industrije gume «Tigar», i o malverzacijama stare i nove uprave. Sadašnji većinski vlasnik, Mišelin, žrtvuje fabriku poput dobre karte ne bi li se uzela bolja. Većina radnika je otpuštena, regija živi od sitnog šverca. Sela su opustela i zarasla u korov. Mladi žive u gradovima, uglavnom Nišu i Beogradu. Stariji se bave baštama za koje još imaju snage. Krećemo ka granici. Pada mrak. Motorom pretičemo kolonu vozila koja stoje u redu, prolazimo policiju, carinu, naplatu auto-puta «Teraj batko», nekakvu dezinfekciju... ni oni neće da nam uzmu pare. Prešli smo tek 340 kilometara a već nam se dogodilo toliko toga. Pale se lampice za rezervu, hitno nam treba benzin. Zaustavljamo na Lukoil pumpi gde je u toku tuča između pumpadžija i Turaka koji su očigledno prevareni na neki od bezbroj načina i trikova. Punimo gorivo za evre po ni malo povoljnim okolnostima, odmaramo na parkingu sa Turcima gastarbajterima. Počinje pljusak, duck tape-om lepimo moj kombinezon, oblačimo se i brzinom 20 na sat vozimo ka Sofiji. Motor počinje da štuca, da se gasi, da ne reaguje na gas. Shvatam uzrok tuče na pumpi. Da nisam povređen i da iza sebe imam pun kombi nervoznih Turaka i ja bih se vratio da im pokažem šta mislim o vodi koju Lukoil čudno piše benzin. Posle beskrajne vožnje po kiši i mraku nailazimo na predgrađa Sofije i na raskrsnicu južnog i severnog tranzita oko grada. Postsocrealizam u oblandi propalih industrijskih postrojenja. Stajemo na napuštenu benzinsku pumpu gde delimo zaklon i čkiljavu uličnu svetiljku sa čoporom pasa lutalica. Vlada prećutno primorje. Svi pokušavamo da se malo presaberemo, ili barem isplačemo, izlajemo na pseću sudbinu. Jednom sam klimanje viljuške rešio pritezanjem matica koje viljušku drže za ram motocikla. Utakli smo lampicu u novu utičnicu, ponovo izvadili alat sa dna kofera, pa skidaj volan, sajle, kablove, gornji trougao, ne bi li došli do matica koje su ispale pritegnute kako treba. Ja govorim da je dosta svega, da sutra idemo kući. Kad ne ide, ne ide. Olja me smiruje. «Biće sve ok, hajde da nađemo neko mesto za spavanje, odmorimo, pa ćemo sutra da vidimo gde smo i šta ćemo dalje». Nemac na africi nam je rekao da postoje moto-servisi u blizini «južog ringa», krećemo tuda, zaustavljamo na OMV pumpi koja izgleda čisto i sigurno. Čuvar kafeterije nas zove da spavamo u bašti na klupama pod suncobranom koji će nas sačuvati od kiše. I on je Jugosloven, Makedonac. Naduvavamo planinarske podloške, vadimo veće, padamo u nesvest.

Hvala na dobrodoslici, Danas smo napravili uzi izbor fotki (oko 500), tako da sutra krecem da pisem i kacim slike (na poslu imam super konekciju). Nadamo se da ce zavredeti tog silnog cekanja. Puno pozdrava od Olje i Matije

Sinoc se vratili u BG. Sada se navikavamo na civilizaciju ...tesko ide, narocito plafon. Nekoliko dana ce nam trebati da se presaberemo, a onda cemo okaciti neku fotkicu. Imamo ih preko 2.000, treba napraviti neki izbor... Problema vise nismo imali osim sto je 20km pred Sofijom u povratku sa Metzeler Tourance otpalo parce oko 15x15 cm, tako da smo se do Sofije dokotrljali na tekstilu. Te gume su se pokazale jako lose i vise ih necu nikada staviti na motor. U Sofiji smo montorali novu Dunlop enduro gumu i to je to. Pri povratku smo promenili plan tako da smo se iz Sofije spustili na Kjustendil, usli u Makedoniju, i bogami je skoro celu obisli, bili smo gosti MC Potfat iz Skopja, sa njima proveli jedan fenomenalan dan tj. noc, obisli Ohrid, usli u Albaniju preko Kjafasana, tamo videli Elbasan, Drac, Lezhe, Skadar, usli u Crnu Goru, Ada Bojana i juznom stranom Skadarskog jezera = fenomenalno, Podgorica, Beograd. Pozdrav od Olje i Matije

Bogami, ne zuri nam se natrag. Ima da ostanemo do poslednjeg dana. Lose stvari su beznacajne u odnosu na kolicinu novih i pozitivnih utisaka i iskustava kojima smo preplavljeni. Mislim da nam upravo to daje snagu da izdrzimo sve napore... Olja se takodje drzi sjajno, tako da mi se cini da ovo sto tvrdim nije samo posledica ludila koje me je usput nesumnjivo zahvatilo. Najveca grehota je sto nemamo vise vremena. Samo u Damasku, u jednom kvartu, covek treba da provede barem dva meseca. Istanbul zahteva da se u njemu pozivi koja godina zivota. Aleppo je sjajan grad, autentican... tamosnji bazar je jos uvek pravi istocnjacki bazar a ne turisticka atrakcija. Lepo je sto u Siriji uopste nema turista osim u Palmiri, ali to mesto krije veliku tajnu, koja se zove - oaza, posetioci je uglavnom zaobodju ili ne shvate, mi smo imali srece da se nekako nadjemo i tu i da provedemo jedan dan. a sve smo i uslikali, posto vec sada sam sebi ne verujem. U Palmiri postoji jos jedna dobra stvar, a to je da se motorom mozes provozati po "lokalitetu", nista nije ogradjeno, zabranjeno, tako da se afrika provozala i po jednoj od najstarijih avenija na svetu. Hajd probaj po Akropolju da provozas motor! Inace, nagledali smo se arheoloskih spomenika za ceo zivot. Izgleda da ovde u svakom postenom dvoristu stoji makar po jedan jonsko-dorsko-korintski stub. Meni je bilo zanimljivije da posecujem one stvari koje su jos uvek u upotrebi. Dzamija Omajada u Damasku je jedno od tih mesta i samo pogled na mozaik iznad jednog od cetiri ulaza je dovoljna da se shvati da ju je radio Mikelandjelo licno i to svezanih ociju. Sve je u ornamentu i kaligrafiji. Sve je jako pristupacno, cak i nama. Saobracaj je haotican, po velikim gradovima narocito, ali uveravam vas da bilo ko ko u Beogradu ide motorom na posao u svakom od ovih gradova moze da se snalazi bez problema, cak i da predje u ofanzivu. Meni je zeznutije bilo da se naviknem na to da se po autoputu ponekad vozila krecu u suprotnom smeru od onoga u kojem ti ides i sto non stop na kolovoz izlaze bez ikakvog upozorenja pesaci, motorciklisti, domace zivotinje, uglavnom kamile. Postoji saobracajni znak - oprez, kamile na putu. Voznja nocu po periferijama gradoa i po manjim mestima je horor, ali voznja nocu pod pustinjskim nebom je chist merak, merachina. Posle Bugarske, motocikli kakve mi poznajemo vise ne postoje. Danas sam video nesto sto se zove Minsk i sto pali samo na nizbrdici. U Turskoj u jednoj regiji se voze male honde, od 125-150cc, u nekim delovima se voze MZ, negde samo IZ sa prikolicom. U Siriji sve to + kineski motori marke Jonda, Part i sl. Postoji i kinesk-sirijska kooperacija u proizvodnji. Kako god, ja u Siriji, u seoskoj radnji koja popravlja motore nasao retrovizore za afriku sa boljim staklima od onih tajvanskih koje npr. Sale iz Trstenika prodaje po ceni od 35 evra. Par novih retrovizora u Siriji kosta izmedju 100 i 150 srpskih dinara. Kupio sam dva para... Odoh da kupim zeni sladoled. Vidimo se za dve nedelje. ...i ja jedva cekam da vidim fotke. Puno pozdrava od Olje i Matije PS - hvala na lepim zeljama i podrsci. Zaista je lepo "cuti" svoj jezik posle par nedelja sporazumevanja rukama i nogama. Kada mi se Slovenac bajker obratio na srpskohrvatskom u shalter sali na jordanskoj granici, isprva ga nisam razumeo... Sci, puno su te pozdravili recepcionar i recepcionarka iz Al Haramein hotela.

Komso, daj da se menjamo malo, evo tebi malo sunca i tropske vrucine, a ti nama posalji malo kise i zime. Kada te vidim u full opreme sa sve kombinezonom preko, krenu mi suze na oci. Mi vec dve nedelje vozimo u kupacim gacama. Super da si krenuo na put. Uzivaj, pa se vidimo u HN na pivu.

Evo prvog interneta od kad smo krenuli. Verujte da za tri nedelje nismo imali vremena ni svojima da se javimo osim sms porukama, koje, fala bogu, funkcionisu besprekorno. Evo nas u Pamukkale u Turskoj, polako se vracamo kuci. Videli smo Istanbul, Ankaru, Kapadokiju, Aleppo u Siriji, Palmiru, Damask, Amman, Mrtvo more, Akabu, u Egipat nismo otisli posto smo morali da cekamo tri dana da se konzulat otvori, bili u Wadi Rumu (moj favorit), Petri, opet na Mrtvom moru (+50C), odmorili tri dana u Damasku, Malula, Homs, Hama, Krak de Chavelliers, sirijska obala, ponovo Turska, obalom od Adane do Antalye, danas u kontinent u Pamukkale, da se kupamo i spavamo na pravim krevetima. Nismo skroz pratili trasu koju smo isplanirali, posto smo par puta poslusali preporuke lokalaca i koje su zaiste bile od koristi. Jedna od tih preporuka je bila i da ne idemo u Liban ako bas ne moramo. Zadovoljili smo se pogledom na planine Libana. Isto tako smo iz Aqabe mogli samo da gledamo Saudijsku Arabiju, Izrael i Egipat. Na zalost, nismo poneli kabl za prebacivanje fotografija sa digitalnog fotoaparata, tako da cemo slike okaciti tek kada se vratimo, a i ova turska tastatura zadaje muka poprilicno. Velike su vrucine, zanimljivo je to da teze podnosimo 30-35 stepeni na moru ovde u Turskoj, nego 40-45C u pustinji. Valjda vlaga... uzas. Ipak sve je banja u odnosu na ono sto osetis kada se spustis do Mrtvog more. Imas osecaj kao da si se nasao na dnu ekspres lonca i covek se pita zasto od svih namirnica u tu corbu upravo bas ti ides prvi. Kupanje u istom je isto sto i kupanje u akumulatorskoj kiselini, ukus je isti, kao i delovanje, i svima savetujem da ne pokusavaju da zarone... kada udje u oci... eto belaja... srecom, poneli smo flasu vode na tzv. plazu. Isli smo i do mesta gde je krsten Isus, ali i Sveta zemlja ima svoje radno vreme, kao kao i cenovnik ...u koje se ne uklapamo... Kampovanje kakvo mi poznajemo u Jordanu izgleda da ne postoji, i hoteli su jedina opcija. U Wadi Rumu smo se sprijateljili sa mestanima tako sto smo udarili lovackog psa, koji nam se u 6 ujutro bacio pod prednji tocak, i koji je posle pobegao i izgubio se u pustinji. Naravno, nisam imao ideju da je to plemenita zivotinja, ali u selu se nadigla citava hajka, sto na psa sto na nas. Na kraju smo im pomogli u potrazi i zavrsili u selu na dorucku i rucku umesto u zatvoru. Upoznali smo gospodju koja je iz Palestine, ali je odrasla u New Yorku, i koja se bavi alternativnom medicinom, slika i pise... sto je dosta neobicno. Pre 20 godina je shvatila da je dosta svega i otisla u pustinju. Pokusava da Arape prikloni dijeti, makrobiotici i meditaciji, sto je ravno npr. odvikavanju Rusa od vodke. Nesretnim slucajem dobili smo najboljeg sagovornika ali i vodica na celom putu. Na kraju, Wadi Rum smo prosli pesice, i verujte da smo pustinju osetili na svojoj kozi. Naravno, prvo smo probali afriku da poceramo kroz sve to, ali pesak je tako sitan i mekan da je voznja pretovarenog motora, sa dva putnika i gumama za asfalt nemoguca. Takodje jedini nacin za parkiranje motora je ukopavanje zadnjeg tocka u pesak i ostaviti motor da stoji tako ukopan, sto nije nimalo tesko. Druga stvar je kada zelis da krenes dalje... Pesak Wadi Ruma je crven, i kada pogledas svoju npr. ruku ona je zelene boje u odnosu na okolinu. U Siriji, izmedju Palmire i Damaska, tamo gde je Sci vozio offroad, videli smo pravu pravcijatu fatamorganu, lepo plavo jezero koje se talasa. Na tom putu bili smo u jednom od cuvena tri Bagdad Caffe-a, gde nam je gazda, Sultan, svirao rhoud i pevao, a kasnije smo videli kako kamile piju coca colu iz limenke. Slikali smo sve, tako da nema problema. Putevi su sjajni, mnogo bolji od nasih. Autoputevi su jeftini ili besplatni. Najgori putevi su u Srbiji i zaista je sramota kako nas pljackaju za 300 km necega sto je u Turskoj obican regionalni put. U Siriji i Jordanu benzin je oko 3 puta jeftiniji nego kod nas, ali u Turskoj je skuplji i sve pare nam odose na benzin... Za ovih 3 nedelje sreli smo mozda 3 moto-putnika. U Jordanu smo sreli Slovenca iz Bleda, ali smo se pogubili posto smo mi mnogo sporiji. Nasa putna brzina je oko 90-100kmh. Teski smo ko tuc i ne zelimo nista da silujemo vise od onoga sto moramo. Ipak, najbolje od svega su ljudi. Jako gostoprimljivi i dobri. Spavamo gde stignemo, najvise po benzinskim pumpama, niko nas ne uznemirava, niko nam nista nije ukrao, eto, jednom su nam cak otvorili dzamiju i pustili nas da prenocimo unutra posto je napolju duvao mini uragan (Islahiye u Turskoj), a kako je prva molitva pre svanuca, ljudi nisu hteli da udju u dzamiju da se pomole dok se mi ne naspavamo i odmorimo. U mestima koja nisu turisticka, ljudi su srdacni i posle par recenica zovu te svojoj kuci na rucak, veceru, spavanje, kupanje... uvek nude pomoc i po sto puta ti ponove - welcome - i zaista tako misle. Potpuno drugacije od onoga sto mi znamo i jos vise od onoga sto mi zamisljamo Od losih stvari smo imali pad sa 120kmh i to prvog dana u Srbiji, negde izmedju Pirota i Dimitrovgrada. Izleteo ventil zadnje unutrasnje gume i u sekundi smo izgubili kontrolu, jos onako natovareni... nekako sam uspeo da nas odrzim na putu i smanjim brzinu, ali ipak smo pali. Ja sam izgleda polomio rebro koje sam vec ranije lomio i komadic karlice. Kako ne smeta i ne boli, nastavili smo. Veci problem je bio to sto smo iskrivili viljusku, volan i prednji tocak. Da bi motor isao pravo morao sam da drzim volan na pola ajnshlaga u levo, plus se motor tresao zestoko, tako da nisam mogao da idem brze od 30kmh. Zadnju gumu smo zamenili, potom je jos jednom, posto je u spoljasnjoj bio ekser, pa je pao mrak, pa je pocela kisa, pa su nam na granici sipali djubre od benzina, pa smo tako jedva dosli do Sofije gde smo spavali u restoranu na OMV pumpi, zahvaljujuci jednom Makedoncu koji tamo radi. Sutra ujutro je bila nedelja i imali smo srece da nadjemo majstora koji nam je sve popravio i to besplatno! jedino sto od Sofije smo vozili bez vizira, ali to je najmanji problem. U Siriji, i Palmiri smo dobili dijareju, sto nas je toliko iscrplo da smo se jedva dovukli do Damaska i gde smo dva dana proveli ne u obilasku cuvene Omajada dzamije, velikog bazara i Saladinovog mauzoleja, nego u shared veceu. Primus na plin i supe iz kesice su nas spasile. U Jordanu postoje Mc Donalds, Pizza Hut i Burger King restorani tako da smo se samo tamo hranili i potpuno sredili stomake. Dehidracija je veliki problem i najbolji lekovi su caj i coca cola, a najbolji lek protiv dijareje je kafena kasicica kafe u koju se iscedi pola limuna. Danas, kao sto rekoh imamo dan izobilja, sto znaci, kupanje, ciste gace i carape i hrana na kasiku. Puno pozdrava od Olje i Matije

Hvala svima na lepim zeljama, zaista puno znaci. Trudicemo se da se javimo kad god to bude bilo moguce. Jucer smo od Gore dobili popust od 10% na kupovinu Ferrino Kalahari satora, tako da ovom prilikom zelim i njima da se zahvalim.

Kao što smo najavili pre pola godine (u SCI-jevoj) temi, Olja i ja, krecemo put Male Azije i Bliskog Istoka na našoj africi. Krećemo u subotu. Plan je da obiđemo Bugarsku, Tursku, Siriju, Liban, Jordan i kao backpackersi brodom pređemo u Egipat (pošto Egipćani traže puno para za Carnet za svoju zemlju), gde bi obišli manastir sv Katarine na Sinaju i Kairo, tj. Gizu da vidimo piramide. Pobliža ruta je Beograd, Pirot, Sofija, Svilengrad, Edirne, Istanbul, Ankara, Kapadokija, Adana, Alepo, Deir ez Zor, Palmira, Damask, Dara, Aman, Mrtvo more, Karak, Petra, Wadi Rum, Aqaba na Crvenom moru, što je krajnja destinacija koju planiramo dosegnuti motorom. U povratku, iz Aqabe idemo u grad Man, sporednim putem prema oazi Azraq, Aman, Damask, Homs, Crac de Chavalliers, Tartus, Latakia, Adana, pa celom južnom i zapadnom turskom obalom do mesta Canakalle odakle se trajektom prebacujemo u Evropu, na Galipolje, odatle Edirne, Bugarska, Srbija, krevet. Trebali smo da krenemo mesec dana kasnije nego što krećemo, ali ovako smo uspeli da izganjamo više slobodnih dana, celih 35. Prvog septembra bi trebalo da smo nazad u Beogradu. Loša stvar je u tome što nismo mogli izabrati ubedljivo najtopliji deo godine, što ćemo u Sirijskoj i Jordanskoj pustinji itekako osetiti. Od priprema, najviše pažnje i truda smo usmerili ka osposobljavanju 20 godina starog motora da izdrži sve te kilometre, sa nas dvoje i svim teretom na sebi. Izmena i modifikacija nije bilo puno, 12V utičnica i touring vizir. Promenili smo prednju gumu kao i zadnje paknove, koji do sada nisu bili menjani. Od rezervnih delova, alata nosimo: sajle kvačila i gasa, rezervne sijalice, rezervne ručice kočnice i kvačila, regler, unutrašnje gume, komplet za krpljenje guma, semeringe prednje viljuške, klingerit, dihtung silikon, montirače guma, 12V kompresor, ključeve, šrafcigere i sl. unimer, 4 l ulja, filter ulja, crevo za pretakanje goriva, nešto šrafova, prvu pomoć itd. Nadam se da nam ništa od toga neće zatrebati. Kada dvoje putuju na jednom motoru prostor za prtljag je jako skroman i u svemu se mora praviti kompromis. Mi ćemo putovati bez kompletne opreme. Imaćemo kacige, jakne, pojaseve, rukavice i štitnike za kolena, planinarske kamašne za zaštitu gležnjeva i cevanica, kao i kišne kombinezone sa navlakama za čizme (u našem slučaju patike) kao i navlake za rukavice. Uostalom, od Sirije pa južno i neće se moći voziti do u šorcu, majici i patikama. Sve ostalo je toplotni udar u najavi. Naravno, nosimo i dve vreće i šator, primus, par posuda u kojima može da se skuva neka čorbica ili čaj... Kažu da je u pustinji jedini spas od dehidracije upravo čaj, supa iz kesice ...i Coca Cola. Nosimo i neku konzervu, ako baš zagusti u nedođiji. Od lekova ćemo poneti tablete za prečišćavanje vode, nešto protiv dijareje i antibiotsku mast. Ostalo čine poznate stvari, garderoba, higijena... s tim što će sve to biti svedeno na minimum minimuma. Kako ćemo u povratku još na sve to staviti i persijski tepih i najveću moguću nargulu, zaista nemam pojma. Sa vizama smo prošli ovako - prvo smo izvadili Sirijsku vizu za dva ulaska, besplatno, čeka se jedan da i pored pasoša potrebno je dati jednu fotografiju, zaista milina, onda smo tražili Bugarsku tranzitnu vizu, koje je takođe besplatna, ali se čeka deset dana i procedura je malo komplikovanija, ostale vize uzimamo na granici, s tim da u Liban možemo ući sa sirijskom vizom bez overavanja. Za Egipat vadimo viye u konzulatu u Aqabi, gde je procedura mnogo humanija od one koju bi morali da prođemo u njihovoj ambasadi u Beogradu. Sva dokumenta smo skenirali i poslali sebi na gmail i yahoo adrese, tako da u slučaju izgubljenih dokumenata imamo barem to u rezervi. Nosimo mali fotoaparat, punjač za mobilni i punjač za baterije za fotoaparat, dve kartice od 2 GB i to je to. Javljaćemo se svojima preko SMS poruka, naravno uzeli smo nov broj, kako ne bi potrošili sve kredite na odgovaranje da smo u romingu i da nemožemo sad da pričamo, a ako nam se usput ukaže internet caffe, potrudićemo se da se javimo i BJB moto zajednici. Fazon je što se u većim gradovima nećemo zadržavati, pošto promuvati se sa natovarenim motorom kroz haotični saobraćaj koji tamo vlada postaje sve samo ne uživanje. Prilikom poseta velikim gradovima planiramo da kampujemo u predgrađima, da u šator ubacimo prtljag i sve nepotrebne stvari, pa onda ulazimo u ludnicu. Šta još, da, sve finansiramo iz svog džepa. Sponzore nismo niti tražili niti hteli. Komediji i tragediji je mesto u pozorištu. Imamo 3000 evra i to je to. Na kraju, želim da se zahvalim svima koji su nas podržali. Takođe želim da se zahvalim BJB moto zajednici, pošto smo preko foruma dobili dosta korisnih informacija i saveta. Posebno bih se zahvalio našem članu Lokiju iz Siska koji nam je poklonio sjajne karte Sirije i Jordana, kao i SCI-ju koji nam je ispričao svoje iskustvo. Pozdrav od Olje i Matije

Probaj ovde, za Stanimirovica sam cuo da je dobar majstor. 1 AUTOSERVIS "KUM" 11000 BEOGRAD, Brace Jerkovic 106 OBRADA GLAVA I BLOKOVA MOTORA tel: 011/3974 008 , 011/2492 000 2 CRNOBRNJA Masinska obrada motora 11000 BEOGRAD, Vojvode Stepe 56 OBRADA GLAVA I BLOKOVA MOTORA * Masinska obrada motora, obrada glava i blokova, remont glava motora, brusenje radilica. * tel: 011/2462 173 , 063/462 173 fax: 011/2686 125 3 UNIVERZAL AUTOREMONT 11000 BEOGRAD, Vojvode Stepe 50 OBRADA GLAVA I BLOKOVA MOTORA tel: 011/2469 544 4 ZAVARIVACKA RADNJA "STANIMIROVIC" Zavarivacka radnja 11000 BEOGRAD, Ivana Bozica 1b OBRADA GLAVA I BLOKOVA MOTORA * Zavarivanje glava i blokova motora * tel: 011/3467 427 , 063/225 774 fax: 011/3467 427

Evo komentara o MR masinskoj radionici na Dusanovcu, na auto-putu (nemam kontakte) ali se nalaze sa desne strane kada ides iz centra prema Medaku, ispod pesackog mosta. "Uspešno sam završio posao, u MR mašinska radonica na Dušanovcu na auto putu su mi savili reducir bez skidanja glave za 20 evra." Srecno druze.

Prema onome sto su zakljucili Englezi u magazinu Bike, za dvometrase dolaze u obzir veliki toureri, maxi endurače i veliki customi. I tu je kraj.

Prodato

Ivan se sada nalazi u ul. Jaše Ignjatovića 27, u Marinkovoj bari. Prekjuče sam bio kod njega i mogu reći da je lik PANJA.

Savet-vežba: Oko podneva prođi pešice glavnim ulicama, centrom grada (npr. od Kalemegdana do Slavije) ali tako da te niko ne dodirne. Stečenu veštinu primeniti na vožnju motocikla.

E ovako, prema savetima koje sam dobio naručio sam iz Louisa dvodelne kišne kombinezone Proof. Jučer mi je stigao paket i kombinezoni su zaista prva liga što se kvaliteta izrade tiče. Ranije sam nosio jednodelni kobinezon, star 20 godina, koji sam nasledio od starijeg drugara i koji se napokon pocepao. Dvodelno rešenje je zaista praktičnije i savetujem svima. Problem je veličina, tako da moram reći da saveti koje sam ovde dobio u vezi sa tim nisu tačni. Znam da je sve bilo u najboljoj nameri i hvala svima što su hteli da me posavetuju, ali evo kako stvari zaista stoje, sve u nadi da ću nekome uštedeti vreme i trud oko prodaje neodgovarajućih kombinezona, ponovno naručivanje novih i čekanje porudžbine. Često vidim u Oglasi forumaša da ljudi prodaju kišne kombinezone iz razloga što su im preveliki. Danas sam i ja dao svoj oglas... Ja sam visok 192cm i težak sam oko 75-80kg i XXL veličina je bila preporuka, Olja je visoka 180cm i teška oko 55-60kg i za nju je preporuka bila XL. Oba kombinezona su nam prevelika (naravno kada se obuku preko opreme, jakne i pantalona), s tim što je meni i manji kombinezon XL veći. XXL kombinezon je za čoveka od dva metra i preko 100 kila, a XL za čoveka od 190cm i oko 90 kila. Analogno ovome, verujem da su i druge, manje mere. Poenta je, da ako nosiš jaknu veličine L, onda ti treba kombinezon veličine L pošto su prilikom projektovanja unapred uzeli u obzir da kombinezon treba da ide preko jakne tj. da bude veći.

Prodajem potpuno nov kišni kombinezon Proof veličine XXL. Detaljnije: Proof Twin Set Regenanzug Die Regenbekleidung ist so konzipiert, dass sie über Lederkombis, bzw. auch Textilhosen getragen werden kann. * Außenmaterial aus wasserdichtem Polyester, 100% (100% PVC Beschichtung) * ohne Innenfutter * Reflexmaterial * weitenverstellbar an Taille, Hüfte, Hand- und Fußgelenken Kombinezon je stigao juče, kao porudžbina iz Louis-a, ali mi je prevelik. Ja sam visok 190cm i težak 80kg. Znači, ovaj koji ja imam je za nekog od 2m visine i težine od 95kg pa naviše. Cena je 20 evra. Matija Kujundžić Skadarska 10A, Beograd 064 329 25 78 matija.kujundzic@gmail.com

Jasminko VIR uvozi japanske Vesrah semeringe. Telefon radnje je 011/319-3787