Za mog drugara Urbanog kruzera, kratak odgovor: kao što vidiš u Kulobu smo se zaustavili, ali možda na sat vremena. Dovoljno da ostavi utisak, pokazalo se .

Vozimo ka asfaltu: Na plaži Panča, predveče, dodirnuti buduću vodu Amu-Darje: Odličan asfalt u planini, Panč melje sa desne strane: Selo u Avganistanu, jedno od mnogih pored puta i kolega bajker (pogledajte sitnu tačkicu ): Panč i Avganistan na drugoj obali: Susret sa kamionom, u serpentini pod nagibom, peščanoj da zabava bude veća: Koliko je duboko, treba ispitati? A onda i preći, po mrklom mraku: Spavanje na podu i večera, uz druženje, kao nagrada za glupost:

Nurek rezervoar, centralni Tadžikistan: Drug policajac iz Kuloba: Još jedan vodič kroz razrovani Kulob. ljudska ljubaznost i dobrota: Ulazak u pograničnu zonu sa Avganistanom, rampa na 2000mnv: Makadam kroz planinu, od rampe ka Panču i Avganistanu: Idealan makadam, ka Avganistanu: Prvi pogled na Avganistan, eno ga preko reke:

*** Od kada sa planine ugledate Avganistan i reku Panč u dolini, dok se ne spustite na samu granicu, a ova pluta polovinom reke, potrebno je još dvadeset kilometara koncentracije. Makadamski put se kvari i postaje teži, prilično tehnički zahtevan. Nepunih pola časa kasnije, prelazimo jednu od brojnih pritoka Panča, vozeći naravno i dalje sa tadžičke strane. Mosta nema, biće ga nekada u budućnosti, eno vidim gore da se gradi, no u ovom trenutku moramo kroz korito reke, nema alternativnog prolaza na drugu stranu. Ne bi ta rečica bila vredna spomena, da nam nije na ovom putovanju prva, prava reka koju prelazimo kroz korito, bez mosta. I dodatno, opet ta sveprisutna ljubaznost i civilizovanost u ovom kraju sveta: videvši nas kako do članaka u vodi biramo najbolju putanju i razgrćemo krupno kamenja sa dna, okolne kamiondžije napustiše svaki svoju brigu, okupi se tu namah konzilijum boljih poznavalaca konkretne lokacije i žustro i sa velikim žarom nam asistiraše. Mene to uvek impresionira – ne činjenica da nam u ovoj zemlji iznova i iznova pomažu, već iskreni žar u očima i energija sa kojom to čine! Kao da ljudi, tamo kod nas na Zapadu, što su bogatiji nekako postaju sve sebičniji. Gladaju isključivo svoja posla, teško im je i da se osmehnu strancu. Nasuprot tome, ljudi istoka, lako i bez razmišljanja, nesebično, kao da je to jedino normalno činiti, napuštaju sve što rade samo da bi nama pomogli. I onda, kada mi otperjamo, tek onda se vrate svojoj brizi i poslu. I kako da te to ne zamisli? Kako da ne pomisliš da smo u svom našem progresu, u trci i jurnjavi, mi na Zapadu nešto fundamentalno zaboravili, izgubili? Nadam se da istok, koji grabi napred i ubrzano se razvija, neće ponoviti istu grešku. Oni su trenutno, u svakom pogledu, nada i zamajac čovečanstva. Često umem da kažem, kada me prilike kao ova isprovociraju: Zapad, jasno je to, silazi niz merdevine, dok se istok penje uz iste. Treba tu još neko vreme da prođe, ali je izvesno kako će stvar da završi, ko će biti gore, a ko dole. Ako, neka, navijam za bolje i vitalnije! A, sve je to već opevao Ivan Gundulić, u svom "Osmanu", nema tu ničeg novog, niti jedinstvenog… *** Ubrzo nakon što motocikl, serijom serpentina, najzad spustite u dolinu, na obalu reke Panč, ni otkuda pojavljuje se savršen, nov asfalt, darežljive širine tri saobraćajne trake. Dobrodošao odmor, potencijalna ušteda vremena i opuštanje! Istočna obala reke, gledam je, to je Avganistan, tu na dohvat ruke, toliko blizu da i malo dete može kakvim rečnim oblutkom da izazove međunarodni incident! Panč melje stene i pravi, u direktnom prenosu gledamo, jer to umemo da vidimo, budući dubok kanjon. Sobom valja tone finog belog peska. Ponekad, ponegde na nekoj krivini, deo toga istrese i napravi savršenu malu plažu. Ne uspevam da odolim, dovraga i vreme i planirana etapa i upozorenja da se ovom granicom ne vozi noću, ne mogu da odolim – parkiram motor i silazimo na jednu od tih plaža. Stojeći u reci, kroz prste propuštam vodu koja će posle mnogo krivina i peripetija postati mitska Amu-Darja, a onda nahraniti ono što je ostalo od Aralskog mora. Jedino ga Amu-Darja još hrani, sećate se onog suvog korita po kome smo gazili u Aralsku? Teci sveta vodo, ispravi ljudsku glupost, ako možeš! *** Sa druge strane reke promiču sela u Avganistanu. Teško je ne zastati, meni bar ne uspeva, osmotriti život, ljude, životinje. Tako smo blizu, stajem često. Kuće su od blata, uglavnom, ali gotovo svaka na krovu ima satelitsku antenu. Majku mu, mislim se, jer znam da je elektro-energetski sistem u Avganistanu na bedno niskom nivou, čime napajaju sve te televizore i risivere? Verovatno agregatima, ne vidim šta drugo, ali odakle toliko gorivo (možda odavde, preko reke?). Možda i kineski solarni paneli, jeftini i efikasni… Sa druge strane reke, takođe postoji put, doduše jako loš, više kozja staza. No, sa iznenađenjem konstatujem, već neko vreme na tom putu prati nas avganistanski "bajker". Iza sebe vozi ženu, vijori joj tradicionalna islamska nošnja na vetru. Kada preleze kakav potok ona siđe, on vešto preveze preko, ona preskoči, pa nastave. Skladno i brzo voze. Sviram mu, glasno, frekventno, pokušavam da uspostavim kontakt. Ne čuje me ili ne želi da me čuje. Njemu je motocikl, a liči mi na prastari ruski Ural, ako ja to umem dobro da prepoznam, nužnost i prevozno sredstvo. Da li je uopšte moguće da mu delujemo, mi, stranci na velikim motorima bez pravog razloga u njegovoj planini, na njegovoj reci, bilo kako drugačije do obesno? Ne razume me, ne razume naše razloge i ne mogu da ga krivim. Ubrzo, posle svog tog razvlačenja, spušta se mrak, u planini je to uvek brzo, kao da neko potenciometrom isključuje svetlo. A onda, dvadeset pet kilometara pred ciljem za to veče, kao da je u pitanju pravedna naplata našeg nepoštavanja planine, nestaje i puta! *** Dvadeset pet kilometara tehnički najzahtevnije deonice tog dana, po mrklom mraku, bez asfalta, na momente potpuno peskovitog puta pod nagibom. Mimoližanje pri tom sa kamionima, koje kao da je neko, sve odjednom, pustio iz saobraćajnog pritvora, onog trenutka kada je planeta svojom rotacijom ugasila svetlo. Prelazak još dve reke po mrklom mraku, prvu nisam ni video, dok nisam do iznad članaka bio u vodi. Drugu jesam, ali bolje da nisam, lakše bi mi bilo. Sve zajedno, nije moja ideja zabave. Znam, racionalno gledano, napravili smo grešku, nije trebalo da presiramo. Selo u koje smo naumili da stignemo ni po čemu se nije razlikovalo od nekoliko sela koje smo na asfaltu prošli pre nego je nastupila noć. Rizik je postojao, a bio je lišen bilo kakvog smisla. Izvezli smo sve, bez i jedne greške, timski smo prešli i tu poslednju reku, utvrdili najbolju putanju i prešli. Adrenalin nas je tukao i bila je to odlična vožnja motora, u teškim uslovima, prilično tehnički zahtevna, čak i za lak motor po danu. Za teške motore, po mrkloj noći, bila je to vožnja na ivici mogućeg. Na momente čak opasno blizu te ivice, a prošli smo sve u dobrom ritmu, bez i jednog incidenta. Skoro rutinski. Dodatno, dugo smo vozili po mraku, uz granicu sa Avganistanom. A, to ni lokalni stanovnici ne čine rado. Prilično ozbiljno bili smo upozoreni da slične kerefeke ne preduzimamo. Stajali smo, a to je naročito opasno, ispred te poslednje prepreke osvetljeni, dugo. Trebalo bi da adrenalin i dopamin, koje u takvim prilikama telo luči u kraljevskim količinama, po završenoj etapi učine da se osećate jako dobro, ushićeno. U neku ruku, većim delom sam se i osećao tako. Ipak, ono racionalno u meni zna da smo pogrešili i da se takve stvari, na ovakvom maratonu od putovanja, jednostavno ne čine. Broj sličnih grešaka, koji nam je dat da bez posledica preguramo, nije prevelik, sigurno nije dvocifren. Super je bilo, bajkerski, "do jaja" kako neki kažu. Ali smo, nadam se, ipak naučili lekciju. Slični podvizi se ne isplate, ispadne od njih dobra priča na kraju, ali lako mogu da ugroze sve ostale priče, one još nedoživljene, one koje nas tek čekaju do kraja putovanja. Nekada je hrabrost ne biti hrabar, a mi smo to veče prosto bili glupi, ne hrabri… *** Naravno, posle svakog iskušenja dolazi i nagrada! Naša nagrada bila je porodica koja nas je prihvatila na konak kada smo najzad, u sred tamne noći, blatnjavi i mokri aterirali u Kalaikum, razbudivši u procesu pola mesta. Spavanje na podu, Istern stajl, na način kako se ovde spava i večera koju su pre toga, za nas i još dva putnika namernika, Tadžika i Kineza, priredili ostali su mi u sećanju, duboko. Naročito to noćno druženje, uz večeru. No, još više i draže pamtiću sledeći detalj: dva gosta na motorima dobili su za spavanje jednu sobu. U toj sobi bio je televizor. Pošto smo raspakovali stvari, ono minimalno potrebno za prenoćište, domaćin se pojavio tiho, skromnim glasom me je pitao hoćemo li nas dvojica gledati televiziju? "Ne, svakako ne", odgovorih. Na to je on, onako mršav, svakako ne previše jak, uprtio poveći televizor pod mišku i odneo ga negde, u neku prostoriju gde su se očito ostali ukućani već povukli. Dali su nam za spavanje svoju najbolju sobu, shvatih u trenu. Onu sa televizorom. A meni se učinila u prvi mah bedno, pomislio sam, oh ne, umoran sam, zar baš moram večeras da spavam na podu? Sve mi je odjednom bilo sjajno, podna prostirka udobna kao kraljevska postelja, istočni wc adekvatan, a parking za motore na ulici najsigurniji parking na svetu. Kada vas neko skromno, bez reči, kao gosta poštuje, kada vam da bolje nego sebi – to me razoruža i razneži. Sutradan smo prenoćište platili, više nego što je trebalo, Mimi je poklonio domaćinu nož i bombone za klince. Starija žena, verovatno majka, pridigla se, protivno islamskoj tradiciji obratila se strancima, muškarcima i zahvalila se od srca. Zbog deteta. Osećao sam se ushićeno, bolje nego da sam deset noći za redom vozio. Dopamin u neograničenim količinama. Jer, ovo je turizam u svom najboljem obliku. Iz našeg džepa, pravo u usta te dece! Tako nekako stvar i treba da izgleda…

*** Odlučujemo da od Dušanbea do Kalaikuma vozimo "južnom rutom". Tačnije, ovoj varijanti nadenuo sam ime "južna ruta" u sopstvenoj režiji, budući da zaobilazi oko stotinu kilometara na jug preko Kuloba, spušta se na granicu sa Avganistanom, a onda izbija na isti onaj uobičajeni pravac (M41) kojim većina putnika vozi ka Horugu. Severna ruta (M41) je u nejasnom stanju, svega nekoliko dana ranije bila je zatovrena usled odrona ili klizišta, ko će ga tačno znati, obe nezgodacije ovde su daleko češće od benzinske stanice koja prodaje gorivo od 95 oktana. I tako, motori se nisu poštenu ni zagrejali, eno nas kako ispred Vahdata napuštamo provereni M41. Da bi se uključili na neizvesni i lokalni A385. U jednom trenutku, tek nedugo pošto smo formirali prvi utisak i zaključili da je put dobar, neko maše, eto ti ga sad strategu nabeđeni - i A385 je zatvoren! Radovi na putu, Bože, kako li ti ljudi izdržavaju ovde na ovoj vrućini, Sunce prži odozgo, vruć asfalt koji postavljaju odozdo, ima li goreg posla na kugli zemaljskoj? I skrenulo nas, negde gore u brda, levo, desno, levo, serpentina za serpentinom. Zaključujem da mi prija. I penjanje, jer vrućina popušta, i serpentine, jer testiram u krivinama na asfaltu nove gume sa čepovima. Iza jedne od krivina pomalja se Nurak rezervoar, u svoj svojoj azijskoj monumentalnosti. U Aziji je uglavnom sve monumentalno, pa to uključuje i veštačka jezera reverzibilnih hidro elektrana. Kakva lepota, mislim se, eto kako ne mora baš sve što čovek svojom rukom promeni u prirodi da bude ružno i napadno! Verujem da je lokalni eko sistem promenjen, mikro klima sigurno jeste, jer nastalo je veliko jezero tamo gde ga ranije nije bilo. Dakle, intervencija nije i ne može biti ekološki prihvatljiva. Ali je zato rezultujuće jezero veličanstveno lepo! I dodatno, ljudi u Tadžikistanu imaju struju kada je struja potrebna, tome naime služe revezibilne elektrane - nužno arčenje vode sa tragično niskim koeficijentom korisnog dejstva, nije ni ta korist za potcenjivanje. Svet (gotovo) nikada nije crno-beli i svaka situacija (gotovo uvek) ima svoje i lice i naličje, eto je poenta ove epizode sa puta… *** Do Kuloba put je lak i u odličnom stanju. No je vruće. I milosrdni smo prema novopostavljenim terenskim gumama. Posledično, tih stotinu i osamdeset kilomatara traje i nikada da se svrši. Umorilo nas, ni muziku ne menjam, "Šamar" Hladnog piva odvrteo se bar tri puta u krug, ako je i od druga Mileta, dosta je… Kulob dakle čekam kao ozebao Sunce, tj, htedoh reći, kao presunčan što čeka ozeb. Kad ono, u Kulobu neki radovi, raskopane ulice, Bog otac ne zna kako da nađe izlaz iz grada i uputi se u planine, treba i njemu karta. Kartu nemamo, ali dovoljan je trenutak zbunjenosti i već će neko stati, ponuditi pomoć. Takvi su krajevi, kultura, a i narod je persijskog (iranskog) porekla, dakle do sada već znamo – predusretljiv i prema strancu predvidljivo srdačan. Eto, znao sam da neko hoće, stade policajac u civilnom vozilu. Uredno uniformisan i istočno bučan, krenuo valjda kući na ručak ili nekim drugim dvosatnim poslom, za koji je polusatna pauza idealna prilika. Menja odredište u trenutku, vodi nas do pumpe koja prodaje gorivo od 95 oktana, to sam mu doviknuo kroz poluotvoreni prozor auta, izlazi i narađuje, tu sam već morao da počnem da se smejem, dakle, naruđuje klincu za automatom da brzo, ma odmah, i tačno, nemoj da te sanjam, natoči najbolje gorivo u naše motore. Posle je ceo grad udružio napore, tako mi se činilo, kompletna muška populacija, uz poneku ženu koja je suprotno islamskoj tradiciji krišom pomagala strancima, svi su se upregli da nas sprovedu kroz splet raskopanih ulica i izvedu na pravi put prema Horugu. Na sam zvuk motocikla gledam ih kako se okreću, šire usta u osmeh i mimikom pokazuju smer, hej, pa vi znate i ruski, još bolje braćo, ovim zapadnjacima moramo samo rukama! Ne pitaju gde ćemo, svi koji su ikada zabasali ovde na ovim čudnim, velikim skalamerijama na dva točka, groteskno pretovareni, uvek su išli samo na Pamir, ne pitaju dakle, odmah pokazuju. Uz večiti, vidi se prosto ta energija, potpuno iskreni osmeh! Poslednja u tom nizu dobrote i civilizovanosti bila je jedna Opel Astra, primećujem ista poput Violetine nekada, koja je vođena rukom nasmejanog vozača do izlaza iz grada sprovela dva znojava stranca na motorima (sada) punim odgovarajućeg goriva. Kako ne voleti ovaj siromašan, a nasmejan i nesebičan narod? Baš me briga ako neko i zna odgovor, ako ima recept – ne treba mi, ja ih jednostavno volim! *** Odmah nakon što prašnjavi motocikl iza sebe ostavi poslednje kuće Kuloba i potom iznenada u brdima promakne ruski artiljerski poligon (?!), put počinje odlučno da se penje. Kao da je iznenada rešio kako je dosta bilo svog tog nećkanja, da je vreme za planine. Asfalt polako postaje kvalitetan makadam, misao još ne stiže sve te promene da obradi, kada nas eto već dve hiljade metara iznad (nekog udaljenog) mora, kako čeono udaramo na spuštenu rampu u planini. Aha, tu sam te čekao mladi vojniče ozarenog lica i širokog osmeha, koji nam tako važno i zvanično prilaziš! Možda se kojekakav stranac i iznenadi tvojim prisustvom u sred ove gore, ali nas dvojica smo spremni. Znamo ko si i šta radiš ovde, na ovom nemestu. Ulazimo u pograničnu zonu sa Avganistanom, a ovom rampom ti je omeđavaš. Srce mi već igra od uzbuđenja, dok ruka leti i jednim uvežbanim potezom pokazuje pasoš otvoren baš na stranicu sa specijalnom dozvolom dobijenom u Beču, za ulazak baš u ovu zonu. Najzad da je upotrebim, mislim se i radosno pozdravljam na ruskom ovo dete sa puškom preko ramena. Mada, moram da vam i to priznam, negde u pozadini svesti pomalo strepim. Promenio sam rutu, znate to već, ne ulazimo na mestu gde sam prilikom apliciranja za dozvolu rekao da ulazimo. Na dozvoli tog podatka nema, pa sam odlučio da je rizik kontrolisan, umereno mali. Naravno, karma nam je danas takva, problema nije bilo. Čak i ovi vojnici nas pozdravljaju, zadovoljni što se neko interesuje za njihovo parče sveta! Sledećih tridesetak kilometara, nakon kontrolnog punkta koji smo upravo brzo i lako prošli, predstavljaju fantastičnu vožnju planinskim makadamom. Sjajan put, kroz prelepe predele, odlična podloga, prijatna temperatura i Sunce u leđa – eto, tako nam je bilo. Najzad, posle svih ovih godina, pronašao sam dostojnog takmaca planinskom makadamu Kalinovik-Nevesinje, koji podno Zelengore i preko kanjona Neretve oduševljava putnika od davnina! Mada, moram da budem iskren, ovaj naš je ipak za nijansu lepši, valjda baš zato što je naš. Ako Bosnu mogu da računam u moju (mogu, što da ne mogu)? I klatimo se mi rečenim makadamom, često i stajemo, duši treba vreme da upije svu tu lepotu, a da se ne ošamuti, već na jaču stranu tri frtalja sata. Onda naiđe krivina, pamtiću je dugo! Jer iza nje pogled udari u dva planinska vrha, visoka, priznajem ne znam koliko, ne u tačnim merama, ali dovoljno visoka da kupole snega stoje netaknute i u poznom junu. Ispod njih prostrla se zelena kosina, pitoma, silazi tamo dole u moćni Panč. Panč vijuga i brz i neukrotiv, vidim ga ovde prvi put, da posle mnogo dolina postane mitska Amu-Darja. Ehej, pogledaj bolje, tamo dole je i neko selo! Od blatnjavih kuća sačinjeno, stopilo se, kamuflažno, u okolinu. Gledam dakle, prvi put u životu, Avganistan! Pred mojim očima, Avganistan! Možda i postoji neka zemlja koja je više patila na ovom našem nepravednom svetu. Možda su se još negde, nad još nekom državom onako brutalno izređale sve svetske sile, arogantne i surove, jedna po jedna, kao nekakve pijane siledžije nad nejakom silovanom devojkom. Možda još negde postoji toliko patnje kada vam sudbina odredi da se rodite kao žensko čeljade, možda vas još negde drže onako u podrumu zatočenu, ne daju vam obrazovanje, a onda vas prodaju kakvom pohotnom bogatom starcu, da mu budete robinja, da vam više niko ne vidi ništa do očiju. I to samo kada, skupivši svu hrabrost ovog sveta, odlepite pogled od zemlje u koju morate da gledate, tražeći razumevanje i podršku u uzvratnom pogledu kakvog stranca. Možda se još negde rađa samo da bi se ginulo i tako to već generacijama, za drugo se i ne zna. Možda je još negde siromaštvo toliko veliko da u kući nema hrane za svu decu, pa očajna majka bira koje dete će da jede, a koje će da bude gladno. Možda, siguran sam ima toga još negde, nesrećan je ovo svet, ali ja za to ne znam. Znam da sve to počinje tamo gde sada završava moj pogled. I znam da nikada, baš nikada do sada u mom životu, nije ovolika lepota stala u prvi pogled na neku zemlju. Kao u prvi pogled na Avganistan! Kakva ironija. I kakva tragedija. Zašto tolika lepota mora da bude patnja za ove ljude preko? Mora li tako? Pustite ih, svi vi Rusi, Amerikanci, islamisti, globalisti i anti-globalisti, međunarodni NGO-ovi, pustite ih više na miru! Pustite ih da obrađuju ovu svoju zelenu kosinu koja silazi u Panč, ili da čuvaju na njoj koze, oni će već znati šta im je bolje, pustite ih. Dosta je bilo. Ostav, marš kući, svi!

U par reči: stigli smo u Horug, glavni grad GBAO (srce Pamira). Poslednjih 48h skoro neprekidne vožnje bili su zaista jedna velika, ali i predivna, avantura. Pisaćemo... Kako smo videli Avganistan i prskali se istom vodom, kako smo u 22h po mrklom mraku prelazili motorima reku, kako smo spavali u tadžičkoj porodici u nekom selu u koje smo zabasali i družili se sa njima i jednim Kinezom, koga smo sve sreli usput, kako smo ušli u GBAO. I iznad svega, kao i uvek, koliko su, o Bože da li je moguće da se svaki put ponovo iznenadim, ljudi divni! PS: Željko, Peđa, ali i svi ostali - hvala na divnim rečima i podršci!

Ne prelazimo u Avganistan (nije moguće), ali nekih 400km vozimo samom granicom, gde je Avganistan na drugoj strani reke Panč (nešto poput vožnje pored Drine ), pa se navodno lepo vide ljudi i sela sa druge strane.

Brate Žariću, nije ništa ovde tako strašno, niti dramatično. To mene nekada ponese pero, pa eto, može biti, ponekad tako ispadne . Dosta je ljudi ovde, ima bar nekoliko ekipa oko Pamira u ovom trenutku. Svi smo povezani i jako lepo sarađujemo, dojavljujemo jedni drugima šta i kako. Zato i spominjem "Veliko bratstvo putnika". Zaista je tako. Uvek iz daljine sve deluje mnogo strašnije. E sad, Bog neka pomogne, ne odbijam pomoć, ne sa tako visokog mesta, vrha piramide takoreći . I mi ćemo se truditi za sebe, čisto ako je Bog zabavljen važnijim stvarima i značajnijim ljudima.

Pozdrav iz Dušanbea, preko zalogaja sušenog konjskog mesa, lep grad, za sitne novce, šteta što jeftinoća ne potraja duže :

"Pamire, otvori se!", reče onomad Ali Baba i za sva vremena ostade, tako ili možda nekako slično, preciznost bi sada samo zamaglila poentu. I, gle, Sezam mu se otvori (a siguran sam da je baš Pamir bio taj mitski Sezam, drugačije za nas ne može biti) . Da bi zbunjenom čitaocu bilo jasnije, ovo su prostori kojima je Ali Baba nekada hodio, njegov vilajet i, hej, valjda je normalno da čovek upravo na njega pomisli. Pa, ne gledamo li i mi u velika vrata danima i dumamo, dumamo kako da ih odškrinemo? Sve priželjkujući da se na komandu sama otvore. Na kraju odlučismo da bude "alibabski" jednostavno. "Pamire, otovori se!", pomislismo snažno. I Pamir se otvori. Makar za nas, u našim glavama, ako ne sasvim i u realnosti... *** Nisam siguran koliko je zaista mudro da krenemo na pamirski trakt, svi problemi već ispisani i dalje su aktuelni, ništa zaista nije rešeno. No, povremeno u životu odrasli ljude čine detinjaste stvari, pa eto smo i mi u Dušanbeu, nije isključeno, podetinjili. Krećemo sutra: Kuljab, Horug, Murgab, obronci Himalaja, reka Panč, avganistanska granica već sutra u toku dana! U sledećih sedam ili osam dana biće puno izazova. Pet prevoja viših od 4000 metara nadmorske visine, najviši i preko 4600 metara. Hej, zamisli to čitaoče, dva cela Gros Gloknera uvis! Šta nas to goni? Jednog goni želja! Drugog želja da prvome želju ne uskrati. *** U ovom kraju sveta svake godine postoji problem, veliki ili još veći. No, ljudi slični nama iznova i iznova dolaze, uvek je neko ovde, na motoru, biciklu ili sa rancem na leđima. Veliko bratstvo putnika ne ostavlja Pamir na miru ni jednog trenutka u godini. osim ponekad zimi, na trenutak. Možda je to šteta, bojim se pokvariće ga, pretvoriti u turistički vašar. A možda u celoj ovoj ludosti zaista postoji nešto, neki skriveni smisao, skrivena uzvišenost koja čeka da je dotaknete, neće biti da su baš svi poludeli na isti način. Priče o ratovima, nemirima, dozvolama, koleri i tako u krug iz daljine uvek izgledaju strašnije nego dok gazite pamirsku zemlju pod nogama. Drugi su rizici na Pamiru veći, da se čovek povredi, da ga opandrči visinska bolest, da se mesec dana zabode u tamni vilajet lokalne politike (ovaploćene trenutno, eto, baš u ranije spominjanoj balvan revoluciji, ovaj, blokadi puta u Kirgistanu). Takve stvari, prozaične na prvi pogled. Trudimo se da ih budemo svesni. I da se pripremimo. *** Danas smo najzad promenili gume! Stavismo one što vučemo okolo-naokolo od početka priče. I ako smo ih promenili, znak je to da napredujemo, da se planovi ostvaruju. Ne verujem da će u sledećim danima za nas biti Interneta, eto, tek da znate.

Da se kratko nadovežem na Mimija, kilav je Internet u ovom delu sveta, pa je sve pravo mučenje i često i nemoguće, onaj tunel koji smo prošli (Anzob tunel) je ispod Prevoja Anzob, a isti je deo venca Zarafshan, koji je opet deo Pamir-Alajskih planina. Dakle, već smo na obroncima Himalaja!

Sam Pamir hwy, tj. put, nije zatvoren. Ne izdaju više dozvole za GBAO (posebna autonomna oblast, granična sa Afganistanom), ali mi već imamo dozvolu usled dobre pripreme i izgleda da one koji imaju dozvolu puštaju. Sa Pamirom trenutno ima tri problema: frka u samom GBAO (oko 10. juna su bile demonstracije i bilo je mrtvih), odron na najkraćem putu od Dušanbea (našao sam obilazak, duži svega oko 100km, ali izgleda prohodan) i, po meni najveći problem, totalna blokada puta (jedinog) u Kirgistanu (opet politika u pitanju). Ovo sa blokadom je problem zato što niti imamo vremena i para da vozimo nazad, istim putem odakle smo došli, niti, ako se zabodemo u Kirgistan, zbog uslova viza i možemo nazad. Tako da dovodi u rizik ostatak puta. Još debatujemo.

Evo, da i grafički vidite gde smo špartali po Centralnoj Aziji: Metodično, gore-dole, sever-jug, po sektorima takoreći

Pozdrav svima, živi smo i zdravi smo. Dosta kilometara smo prevezli od prošlog javljanja. Bili smo u prelepom Samarkandu u Uzbekistanu, pa se vratili na sever i preko Ojbeka (prelaz) ušli u Tadžikistan. Ovoga puta za ukupno 3h, dakle bez bilo kakvih problema, samo uobičejena nezgodna procedura . U Tadžikistanu smo bili u Hučandu, prestonici severa zemlje. Onda smo prejahali planine, tj. planinčine (prevoji oko 3000m nadmorske visine) i prošli kroz čuveni horor tunel (5.3km poplavljenog tunela, punog tekuće vode, kamiona, bez podloge, povremeno armatura štrči iz vode, zbog dugog prolaza izduvni gasovi urnišu. Zanimljivo i prilično gadno, mada nije predugačko. U Evropi ovo ne bi bilo moguće da bude otvoreno, a ovde je glavna žila kucavica između severa i juga zemlje). Nakon toga smo bili u Dušanbeu, prestonici. Eto, to je kratak raport, sve u svemu - živi, zdravi i mrdamo. Za sad .

Inače, zanimljivo, ta rezervacija hotela u Taškentu, koja nam je propala zbog peripetije na granici, bila je jedina rezervacija na celom putu! Napravili smo je uz pozivno pismo za uzbečku vizu i naravno, na putovanjima ovakve vrste, čim se obavežete na bilo koji datum - mora da propadne!

Stvarčica koju imamo, za potencijalno nezgodne situacije. Naravno, trudimo se da do njih nikada i ne dođe, ali npr. sa životinjama na kampovanju može biti korisno. Da ne idem dalje u detalje. U svakom slučaju, za uzbečke carinike bilo je manje opasno od pornografije. E, za to se tek guli, da smo je slučajno imali, tako nam rekoše

- VII - Kako smo pronašli uzbečku granicu, samo da bi bili uhapšeni na istoj i šta je bilo posle Kada smo prethodne kasno popodne onako lako pristigli u Šimkent, namera nam je bila da u jeftinom hotelu na samom obodu grada, koji nam je zapao u ovom perpetumu sizifovskog svakovečernjeg putničkog ruleta oko izbora smeštaja za sitne pare, dakle, da u tom i takvom hotelu provedemo sledeće dve večeri. Volim da pre ulaska u novu, nepoznatu državu, a valja nam sada ulaziti u Uzbekistan, budem odmoran i dobro pripremljen. Da znam tačno put kojim idem, da imam ideju gde ću završiti te večeri, da okvirno ili čak u detalje upoznam graničnu proceduru koja me čeka, kao i da se upoznam sa ostalim tehničkim detaljima: koji je kurs lokalne valute prema dolaru i evru, gde je bolje menjati novac - u banci ili na bazaru, koliko košta benzin, na koji kvalitet goriva mogu da računam… Takve, uobičajeno putničke stvari (U svemu tome, istrajno, precizno i sistematično, često mi pomaže i Violeta). Ipak, plan da pripremim ulazak u Uzbekistan, na način na koji sam navikao, izjalovio se pre nego sam i počeo sa poslom. Za sve gore navedeno, naime, postoji jedan preduslov. Ime mu počinje na "I", a završava na "net". Avaj, u Šimkentu te prve noći, bar što se Internet veze tiče, važilo je: "neće moći, ove (a ni bilo koje druge, bar ne u tom hotelu) noći". I šta sad? Sedeti na periferiji grada, u depresvnom malom hotelu, bez da radite bilo šta korisno, ne broji se u produktivno proveden dan. Kupi prnje, dakle, Mimi. Sev da pužuri, nemoj da mi kasniš tamo svako jutro. Polazak za Taškent, ajde, davaj, davaj, bistro… *** Put kojim se nekada iz Šimkenta stizalo u svega stotinak kilometara udeljeni Taškent, vodi kroz malo mesto Žibek Žoli. To je najkraći i najbolji, jednom rečju – logičan, pravac. I kao što često biva nakon raspada velikih i složenih imperija, nekada uspavano malo mesto, koje ni njegovi učeniji stanovnici ne umeju sa sigurnošću da pokažu na mapi, ne ako je razmera veće od 1:5000, odjednom se obrelo u drugoj ulozi. Danas je to najveći granični prelaz između Kazahstana i Uzbekistana. Ali ne i za motorna vozila! Ono, videh ja da je neki klinac, kada prilazeći masivnoj građevini pogranične postaje sa kazaške strane, opasanoj visokom žicom i zakritom ubedljivom kapijom, opazih stotine pešaka kako se ispred te kapije tiskaju i ni jedno vozilo. Nema motornih, a Boga mu jedinoga, čak ni onih na dva točka sa mazohističkim pogonom (u narodu poznatih i kao bicikli), kojima pojedini geroji, sretnemo ih tu i tamo, pedalaju naokolo. No, čovek je čudan stvor, nada u povoljan rasplet napušta ga daleko kasnije no što bi elementarna logika to nalagala, priđoh motorom i stadoh pred masu. Nekoliko osmeha, ironičnih ka nepripremljenom zapadnjaku, oficijelno objašnjanje blagonaklonog pograničnog policajca i jedna debela ruka koja Mimiju pokušava da u masi ukrade kameru sa nosača, dok ga debela fizionomija istog joj vlasnika zagovara – to je rezultat pokušaja prelaza motociklima kroz granični prelaz namenjen isključivo pešacima. - "Jalama, Jalama!", nejasno sam čuo kako mi onaj policajac od iza leđa uzvikuje naziv graničnog prelaza koji je otvoren za motocikle, dok sam, kao baklava poslužena na tanjiru između Mimija i mene, nestajao brzinom svetlosti iz Žibek Žolija. *** Gde je ta Jalama, majku joj pograničnu? Osim što zvuči kao da je u Izraelu, nisam imao dodatne ideje gde da prokletnicu tražim. Ispostavilo se da je Jalama (kazaški), isto što i Činoz (uzbečki), a to već znam gde se nalazi! Dodatnih sto i pedeset kilometara dalje na jugozapad. Glupo i nelogično, ipak, nužno i jedino moguće… Zašto je direktan i logičan put za Taškent presečen, zatvoren za sva motorna vozila, zašto je time udaljenost između ova dva grada povećana za preko dve stotine kilometara (posledično je međusobna komunikacija dramatično otežana i muke ljudima eksponencijalno povećane), zašto je Žibek Žoli danas leglo šverca i pogranične korupcije (maršutke, crna berza deviza, prodaja hrane i vode nesrećnicima čekačima reda…) neka je druga, mada prilično očigledna, priča. Na kraju se sve, opet i opet, svodi na pare. Koje neko daje, jer bi da pređe na drugu stranu i koje neko uzima, jer mu se to može… *** Ispred kapije pogranične postaje "Jalama", sa kazaške strane, stotine kamiona čeka svoj red da uđe u carinsku proceduru. Carine obe države, udružene jedino u maltretmanu logike i ljudi, oko toga mogu i da sarađuju i odlično da se razumeju, obrađuju iste brzinom od tužnih nekoliko kamiona na čas. Pa, majku mu staru, ovi ljudi što dognaše kamione do ovde, na liniju koja svega jednu nepunu generaciju unazad nije ni postojala, provode uludo ispred te kapije cele dane! U takvim trenucima čovek donekle počne da razume radikalne marksiste i anarhiste, da mu njihova borba bude nekako bliža srcu… *** Mi nismo kamion, tj. nismo zvanično, iako kada pogledate fotografije moglo bi se argumentovati i suprotno. Zaobiđosmo bezočno celu frtutmu, kamione i automobile bez razlike, parkiramo ispred ulaza u pograničnu zonu. Svaka granica u ovom delu sveta jedna je velika, dobro utvrđena, pogranična zona. Gde najpre čekate da uđete, pa se unutra kao bilijarska kugla odbijate od matinela procedure i birokratije, satima, a onda, ko pretekne, pretekao je, sažvakani i srećni izađete. Tj. samo dok pređete kod one druge strane, pa 'ajde sve ponovo, još jednom… Kapija se odmah otvara, škripavo da nas svi oni stopirani kamioni bolje mrze, Sunce ti žarko, što čine veliki motori. I carinu prođosmo za nekoliko minuta. Dobro je, mislim se, ne prekidajte niz… Dolazim na šalter pogranične policije, treba dobiti izlazni pečat iz Kazahstana, pa da ondak izilazim polako, hvala na pažnji i doviđenja, dok se neko zbog nečega ne predomisli. I to se događa ponekad, nije nezabeleženo, onima koji oklevaju. Sećate se magičnog plavog pečata u migracionoj karti države Kazahstan? Onog iz Aktobea? E, ne vidi se po celom obimu, tu sam te čekao, nikako ti to ne valja, moraš da se vratiš u Aktobe, da udare ponovo i dobro da gledaš, kaže pogranični policijac, zauzimajući stav i zalet za pogađanje koje misli da sledi… Jaooo, pa kako u Aktobe, to je 1.500km daleko? E, ne znam ja, vidiš da se pečat ne vidi? Pa, dobro, može li to nekako da se reši? Može, što ne može, nego puno nas ima, mnogi su videli, ne može za manje od… Nije mu ovog puta bilo suđeno, na Srbe je udario! Setih se ja Žarova iz Aktobea, onog majora što nas je priveo na ispitivanje, priajtan čovek, davaj da ga upotrebim. Naprasno ga, za potrebe razgovora koji će da sledi unapredih u Pukovnika, zauzeh naivni stav francuske sobarice i rekoh: - "Ne znam ja, pukovnik Žarov iz Aktobea je rekao da je sve u redu. Ako neko pita, reče da samo kažem – pukovnik Žarov je naredio da je sve u redu, sve je on već pregledao. Dao mi je i Spravku", sve to u jednom dahu, naizust, prosuh pred nelagodom obuzetog policajca. Ko je sad taj Žarov, nanu mu njegovu, i koga ovaj blentavi evropljanin, ma blefira sigurno, ovde kod nas poznaje? - "A ko ti je taj Pukovnik? Da nije načelnik Migracione policije u Aktobeu?", pita da razveje svoje sumnje i strahove iznuđivač u uniformi. - "E, ne znam vam ja to", ostajem neodređen, neproverljiv. "Prenosim vam samo šta je rekao Pukovnik, onako veliki čovek, na visokom položaju". I dobih nazad svoj pasoš, bez daljeg uslovljavanja. Mimija nije smeo ni da pogleda. Ako ja znam pukovnika, ko zna koga tek ovaj drugi poznaje, jebi ga, nezgodnije izgleda, mora da su njega obrađivali na još višem mestu. Aktobe, poput kakvog kazaškog Zelenog Zuba, još jednom rešava stvar! *** Podiže se kazaška izlazna rampa, vođena rukom još golobradog policajca, da propusti dva prljava motocikla, a ja bejah iznenađen magnitudom krkljanca na ničijoj zemlji. Branik do branika, automobili i kamioni, tu nema prolaza čak ni za lakše dvotočkaše od naša dva. No, ene je, uskoči ona vojska, međunarodne snage majkoviću. Hoću reći i jedni i drugi, pokazaše nam da se popnemo na trotoar i stazom za pešake preteknemo svo to, zaglavljeno, četiri do osamenaest točkovno društvo. Ispred uzbečke kapije stajemo drugi po redu! Dezinfekcija guma – mito i korupcija, nema druge, jer ostavljaju te da čekaš iza kamiona, deluje mi tada verovatno dan-dva, svakako sa dovoljno ekstra vremena da se natenane kaješ i upitaš nad vrednošću sopstvenih principa. Sledi pasoška kontrola – vize su nam u redu i za minutočku smo i tu gotovi. Davaj, carinske deklaracije, dobro, to je dugačak formular na ruskom, traje, traje – ali se i to završi. Sve zajedno na uzbečkoj strani – tek nešto preko jedan čas. To je u ovim krajevima sveta takoreći momentalno. *** Parkiram motor na poslednju kontrolu sa uzbečke strane, carinski pretres. Detaljan, baš nas briga, još malo strpljenja i odosmo. Taškent je naš, možda već pre pet uveče! - "Otvori ovu kutiju", pokazuje prstom na cilj svoje pretrage zdepasti, ispostaviće se sposobni, carinik u punoj ratnoj spremi, neposredno pošto je i mene i motocikl dobro onjušio simpatičan nemački ovčar na zadatku. - "Šta je u ovom neseseru? Šta ti je ovo, izvadi! Kako se ovo uključuje?", uspeo je iz prve. - "Imaš li i ti isto?" pita i pokretom glave pokazuje na Mimija. Mimi, šta će, vlast je vlast, vadi i on napravu za ubeđivanje i sam je predaje. *** I tako, uhapsilo nas na Činozu. Formalno i sasvim ozbiljno. Motori parkirani, mi privedeni, pozvan prevodilac, "odričemo se advokata" potpisano, proleteše mi sve one emisije sa kabla pred očima, sve po redu. Zarad istine, bili su veoma korektni, dali su nam i ručak (najbolji za više dana unazad!), obezbedili i 'ladne vode, wc nije trebao, a bilo bi i to da jeste. Da li mi se to samo čini, kao da im je bilo malo neprijatno, no teraju po proceduri. Mi smo se držali dobro. Vrlo prisebno, bez straha, imali smo dobre procene šta i kako činiti. Nakon što je iz Taškenta pristigao prevodilac, stvari su se rapidno popravile. Posle dodatna dva časa, bili smo već praktično slobodni, jasno je bilo da će sve to trajati još neko vreme, ali da ćemo ipak biti oslobođeni. I pušteni u zemlju, aleluja! *** U Uzbekistan smo ušli trideset minuta nakon ponoći, sledećeg dana. Do Taškenta, u kome nam je propala rezervacija hotela, vozili smo dodatnih devedeset minuta. Snalaziti se za smeštaj u tromilionskom gradu, u državi poput Uzbekistana, u dva časa ujutro, nikako nije moja ideja zabave. Naravno, snašli smo se. U odnosu kakav smo problem upravo rešili na granici, nelagoda nije bila vredna većeg nerviranja! *** Naš pritvorenički staž u Uzbekistanu iznosi tačno sedam časova. Za sada. Izlazak iz zemlje tek nas očekuje…

Kazak, koji mi je dodirnuo srce svojom dobrotom. Hvala ti! Švajcarac u Kazahstanu: Sedamdeset i devet godina, vozi kamion dugo pre nego je ovde bilo puta: Srbi i Britanci: Jedan u nizu vesnika dobrih želja, parking u Turkistanu:

Trenutno smo stigli do ovde (Taškent, Uzbekistan): Sutra krećemo za mitski Samarkand, a uskoro će i priča polako stići realno vreme...

- VI - Jutro u Kyzil-lordi ne donosi bolje raspoloženje. Nisam se pošteno odmorio, a već sam se probudio. Kasno. Uobičajena jutarnja jurnjava, ovoga puta pojačana obavezom provere dva motocikla posle jučerašnjeg duplog pada, taj rad smo obavili na Suncu, jer mesta u hladu kada Sunce odskoči nema, samo pojačavaju nervozu. Krećemo za Šimkent, bez hrane, bez vode, žedni, gladni, nikakvi. Vozim nekom ulicom na periferiji grada. Radio vezom, za to i služi, brzo se dogovaram sa Mimijem – čim spazim prvu prodavnicu stajemo. Moramo da dopunimo zalihe. Nedugo posle prvog skretanja, eto ga i neki Market. Mali, ali dobrodošao! Gomilamo na pult hranu i vodu za dva dana, grozničavo i bez mere, kao da nam je, Bože sakloni, to zadnje što činimo. Kao da ćemo oterati nervozu, samo ako se dobro natovarimo. Mladi prodavac nas blagonaklono gleda, u trenucima kada ispunjavajući naše želje ne leti po radnji. Umesto računa, daje nam velik, širok osmeh. Uz nehajni pokret ruke govori nam: - "Ne, ne. Ne treba da platite, ovo ja častim. Za srećan put, iz daleka dolazite u moj grad!", sve dodajući još po koju konzervu na već poveću gomilu. Poklonio nam je sve što smo izabrali. Hranu i vodu za dva dana. Bez da je razmislio tren, kao da je to za njega svakodnevno i uobičajeno. Ovo je priča, dakle, o tome kako je jedan mladi čovek, a ne može mu biti ni punih dvadeset pet godina, pokazao gospodstvo i gostoprimstvo ravno kakvom iranskom kamiondžiji, a na ovom mestu već znamo da to nije ni lako, ni malo, parirati Irancu u gostoprimstvu, tj. Meni je, svojim džentlemenskim gestom, iz osnova promenio raspoloženje. Na motor, sa koga sam sišao sav kilav i nikakav, eno me kako sedam razdragan. Ah, kako je malo čoveku potrebno da svojom dobrotom razgali drugo ljudsko biće! Pa, zašto to ne radimo češće, što smo tako škrti, ko će ga znati, no ovaj mladi Kazahstanac u dobroti ne oskudeva. I deli je mrzovoljnom putniku lako, bez da se dva puta zamisli. *** Jedva da smo prešli sedamdesetak brzih kilometra, na benzinskoj stanici vidim jedan stari Transalp, za neupućene to je vrsta japanskog motocikla. Kočimo oštro, vraćamo se u kontra smeru kazaškim viđenjem auto-puta sa po dve trake i upoznajemo Viktora, kirgiskog bajkera iz Biškeka. Viktor je, u svojim poznim pedesetim godinama, na ipak nešto mlađoj Hondi, krenuo preko Astrahana, put Krima. On u Evropu, tamo gde je frtutma, eto tamo ga vuče, mi kojekude okolo po centralnoj Aziji, pa u njegov Biškek. Svakome je tuđa trava zelenija, mislim se, dok jedan jako prijatan razgovor kasnije ubrzavam ponovo ka Turkistanu i Šimkentu. *** Avaj, danas ne ide sa tim ubrzavanjem, ne ide nikako! Taman pošteno čovek zavrne gas i eto ga već neko u susret. Ovog puta iz obližnje Švajcarske, preko Astane u Kazahstanu, na novom KLE-u, još jedan brat po strasti, a praktično komšija po mestu proizvodnje, brundajući ulazi u naše vidno polje. Razgovor na sredini auto-puta, normalna je stvar za ovu pustoš. Raspričasmo se na engleskom, mnogo je ovaj mladac nepripremljen i kao po pravilu bira najgore moguće rute, Bože da li je još neko iz Astane preko Šimkenta išao u Aktobe, mislim za poslednjih dvadeset godina, a da nije morao (!), pa hajde da mu pomognemo. Dakle, taman se raspričasmo na engleskom, kada evo ti, sve škripeći i šišteći, u zaustavnu traku staje pravi ruski pretovareni gruzovik (kamion). Vozi ga dekica, ispostaviće se ubrzo star sedamdeset i devet godina (hej!), vitalan i simpatičan. Zaustavio se da nam poželi srećan put, toljka eta, samo to, ne žuri nigde u tim godinama, nije mu teško da stane i podari strancima malo usputne dobrote. Hvala Bogu, mogu i na ruskom, nisam uskraćen ni za jedno iskustvo. - "Stari, mora li i u osamdeset godina da se radi?", pitam ja. Mudro me gleda, procenjuje da li da mi kaže istinu. - "Iskreno, ne mora. Ali, dan kada se ne budem popeo u ovaj kamion, kada prestanem da radim, biće dan kada ću od besmisla da umrem". - "Pravda, pravda", posle pauze koju sam uzeo da razmislim o njegovim rečima, odgovaram ja. Istina je, zaista, stari ljudi su mudri, pogotovo kada tako dugo voze kamion. Besmisao prosto ubija. *** U Turkistan, grad sto i pedeset kilometa ispred Šimkenta, svraćamo kako bi posetili Gazprom benzinsku stanicu. Sećam je se od ranije, kako i ne bih kada je jedna od možda najviše desetak stanica u celom Kazahstanu koje raspolažu modernim evropskim toaletom. Sa tekućom vodom i bez pratećih mirisa uobičajenih za stepski spoljni wc, jedinu karakteristiku pumpi na ovim prostorima na koju sa sigurnošću možete računati. I tek koji tren pošto smo iskoristili rečenu blagodet savremene civilizacije, u naš prostor trijumfalno ateriraju dva čudna motocikla. Jedna šklopocija, odlično prilagođena pustinjskim uslovima, doduše. I jedan, ma, vidim li zaista ovo dobro, kineski endurić za kazaškim tablicama!? Gledam ispod kacige pridošlice, aman, nije ovo nikako kazaška fizionomija. Nije ni ruska. Da ne gnjavim čitaoca dalje ovim opširnim uvodom, odmah ću reći da na tom mestu i u tom trenutku upoznajemo dva Britanca, pardon, jednog Engleza i jednog Irca. Biće nam društvo do kraja tog dana i veći deo te večeri. No, to je sve manje važno, kako smo vozili zajedno, kako smo posle pili pivo u Šimkentu i kako sam ja čuveo motore, ispred mauzoleja u Turkistanu, dok su se ostali putnici opravdano bavili turizmom. Poenta priče je nešto drugo i čak ne počinje u Kazahstanu. Elem, njih dvojica su, krenuvši na Pamir, zanoćila u Kijevu. Zarad iste one uzbečke ambasade koju smo i Mimi i ja planirali da posetimo, pre ni što smo je zamenili istoimenom ambasadom u Beču. U Kijevu zanoćili dakle, vezali pre toga dva motocikla jedan za drugi, nekim debelim, mislili su, ubedljivim lancem. U Kijevu se i probudili njih dvojica, avaj, uz samo jedan motocikl. Ircu je u pustom Kijevu ukralo motor! Put je tu za njega mogao da se završi, pre nego je praktično i počeo. Mislite da je odustao? Očito da nije, čim ga vas dvojica srećeta na pumpi u Turkistanu, reći će pažljivi čitalac. I biće u pravu. Nije odustao! Autobusom, pa potom vozom stigao je u Aktobe (A gde drugde? Aktobe uvek rešava stvar!). Gde je, ni pet, ni šest, kupio mali kineski motocikl, nikakav i sa plastičnim gumama. I prešao istim kazašku pustinju! Nastavlja sada dalje za Biškek, verujem da ćemo se sresti još na ovom putovanju. Gvozdena volja pomera planine, smirenost rešava i najteža iskušenja, a optimizam daje snagu da se nastavi. Eto, sve to možemo da naučimo od ovog mladog Irca! *** Pre no što ćemo, bez bilo kakvih problema i čak lišeni maltretmana po zlu čuvene šimkentske saobraćajne policije, uspešno završiti etapu za taj 9. jun, ja ću sticajem okolnosti neko vreme čuvati motocikle na parkingu mauzoleja u centru Turkistana. Tri motora i ono kitajsko polu-skuterče-polu-endurče. I prići će mi mnogi kazaški turista, po istom poslu pristigao ispred istog mauzoleja, samo da bi mi i od toga dan postao još savršeniji. Svaka fotografija, svaka razmenjena rečenica, a bilo je tu više desetina ljudi kojima smo motori i ja bili neopisivo zanimljivi, ne umem sada reći ko više, dodao je svoj gram soli na gomilu ovog savršenog dana. Ljudi i komunikacija sa ljudima, samo ako se malo otvoriš, doneće ti ono zbog čega si i krenuo na put: ispunjenost, zadovoljstvo, toplinu, čak i introspekciju, ako umeš da slušaš. Čovek je društveno biće, zaista, i treba mu komunikacija sa drugim ljudima. A, rekoh vam već to negde, ljudi su blago, ne samo prokletstvo, ove planete! I to da spoznaš, nije ti čak ni potreban motocikl.

Teško je to pitanje, šta čoveka goni? U mom slučaju, ne želim da me strah od nepoznatog spreči da upoznam nova mesta i prvenstveno nove ljude. Ovaj svet je čarobno mesto za život, ja se osećam kući svuda, sa svakim sa kim sam danas na Čorsu bazaru razgovarao, imao sam zajedničku temu. Volim isti onaj ovčiji ražnjić, koji se i njima sviđa. Gledam fudbal kada sam kući, kao i svi u Taškentu. Želim sve da osetim i upoznam, zato putujem. Želim da ova naša planeta ima što manje granica, jer granice nisu prirodne. Svako ko vozi brežuljcima, koji se kao poslednji trzaji planina sa velikog iranskog platoa i Himalaja na kraju spuštaju u pustinju i stepe Kazahstana, a ove se onda polako preetapaju u veliki i ravni Sibir, shvata da je planeta jedna celina i u suštini mala. Želim i da dobro dobrim vratim, osmeh osmehom, pozdrav pozdravom, svim tim ljudima koje srećem. Naravno, želim i da se vratim kući, svojoj ženi, i veoma, veoma respektujem situaciju kroz koju putujem, vrlo primećujem nijanse, političke konotacije, događaje. Trudim se da mi želja za daljinom ne pomuti racionalno rasuđivanje. Pogoditi tačku do koje je rizik opravdan i ne vratiti se na prvi nagoveštaj problema, a opet ne preći u zonu kada je taj rizik neopravdano visok, najveće je umeće putnika. Do sada sam znao da taj balans potrefim i dobio sam mnogo dobrih iskustava i čak prijatelja kao rezultat. Nadam se da ćemo obijica i dalje uspevati da ne pređemo tu tačku posle koje počinje iracionalno srljanje u probleme. Ali, verujte na reč, daleko, daleko, daleko smo još od te tačke. Samo ne dopuštamo strahu od nepoznatog da nam diktira korake. I hvala što brinete! Znači nam. PS: Pamir je važan, ali je daleko od cilja putovanja. Ovakvo putovanje je cilj samo po sebi, toliko predela, mirisa, ukusa i novih pogleda, osećamo se privilegovanim što smo ovde...

Hajde, da odgovorim malo ispred priče, a priču ćete čitati. Pre tri dana ušli smo u Uzbekistan, ti znaš kako i šta je sve tu bilo i sada smo u Taškentu, ostali će uskoro čitati. U Taškentu ćemo biti još 2 dana, dobili smo Kirgisku vizu juče, tako da je najvažniji posao ovde završen. No, kako stoje stvari, Pamir je i dalje zatvoren. Mi svakako idemo u Dušanbe (Tadžikistan), videćemo tamo kakva je situacija. Dozvolu za GBAO obojica imamo i to već u pasošu, problem je što je zbog građanskog rata cela oblast zatvorena, iako je sam Pamirski trakt funkcionalan. Imamo neke tri alternativne varijante koje trenutno razrešavamo sa kolegom ljussom. On je u Kirgistanu i pomaže nam uveliko. Situacija je jako kilava ovde u centralnoj Aziji, čak su i neki putevi u Kirgistanu u prekidu, zbog bandi, gledamo gde i kako je siguran prolaz. Moraćemo da izvezemo neki slalom između pobuna, administrativnih prepreka i situacije na samim putevima. Videćemo kako će to sve ići... Da je komplikovano, jeste, ali mi ne želimo da se okrenemo i samo vratimo u KZ, što su i oni Česi i ostali pametni uradili. Iz ove perspektive Kazahstan je USA, ili Rusija (ko šta više voli ) regiona.... Eto, to je apdejt ispred priče, a priču uskoro nastavljamo. Stigli smo do Kyzil-lorde (južni Kazahstan)...

Na istom mestu, godinu kasnije: Još nismo svesni šta se upravo odigrava sa druge strane mosta: Čekamo pomoć: Svi kao jedan, izvukosmo motor: Umor:

- V - Deonica puta od Aralska do Bajkonura, čuvenog i najvećeg svetskog aktivnog kosmodroma, duga je svega dvestotinak kilometara. Odličnog puta, koji promiče ispod naših točkova rutinski i brzo. Bajkonur je i dalje zatvoren grad, ovoga puta me to ne iznenađuje, očekivano je. Sve cene su i dalje u ruskim rubljama, cena goriva na pumpama je ista kao u Rusiji, dakle značajno viša nego u ostatku Kazahstana. Snimamo otvoreno ispred KPP-a koji na ulazu u grad kontroliše ruska policija, naravno u kontra smeru. Niko se ne buni. Snimamo i na najboljoj lokaciji izvan grada, sa koje se vidi jedan od brojnih tehničkih centara kosmodroma (inače, o tome sam već ranije pisao, kosmodrom se prostire unaokolo približno u obimu od dve stotine i pedeset kilometara gledano u pustinju i stepu). U Aralsku se prethodne noći spustila prava provala oblaka. U sred pustinje, pesak je kisnuo kao zemlja pored Amazona. *** Posle još osamdesetak kilometara korektne daroge (puta), prelazimo Sir-Darju. Mitsku reku, prvu od dve najveće pritoke nekadašnjeg Aralskog mora (druga i danas mnogo veća je Amu-Darja). Izmrcvarena je brojnim irigacionim kanalima duž celog svog toka, više od polovine njene vode razliveno je po pustinji, u patetičnom i neuspelom pokušaju voluntarističkog sovjetskog birokrate da se igra Boga. Dakle, eto je Sir-Darja ispod nas. Neposredno iza novog, tek izgrađenog mosta, sa zapadne strane puta pažnju nam privlači neko komešanje i frtutma. Gledam bolje, auh, da li je istina ovo što vidim i na šta mi Mimi obraća pažnju? Na obali reke stoji auto, sva vrata su širom otvorena. Čovek vezan za stub, žicom, sa rukama ispred sebe, nepomičan. Oko automobila desetak policajaca, dok još jedna patrola pristiže. Očigledno je u toku uviđaj. Da li je živ, mislim se? Da jeste, valjda bi ga prvo odvezali, pa tek onda merili i fotografisali, ne izgleda ovo dobro, mrmljam šokiran sebi u bradu. - "Ovaj nije živ", Mimi preko radio veze završava moju misao. I posle kampuj pored Sir-Darje… Hvala Bogu i rojevima dosadnih komaraca što smo tu ideju juče napustili brže nego što smo je i zamislili. *** Dan se razvlači, vrućina je velika. Na putu ka Kyzil-lordi ulazimo u deonicu bez asfalta, dugačku nekih osamdesetak kilometara. Nije teška, samo jako prašnjava, onako pomalo dosadna, no tehnički relativno uobičajena, uostalom takva da je prošle godine nisam čak ni zapamtio. Prvih četrdeset kilometara prelazimo lako i rutinski. Stajemo da se odmorimo, onako kako to uvek činimo u sličnim situacijama. Na zapadu primećujemo olovno crne oblake. Seva i očigledno pljušti kiša, posle dovoljno kilometara u takvim stvarima ne grešite. Prosto, umete da prepoznate. Dobro, majkoviću, naričem u mislima, hoćemo li na ovom putovanju pokisnuti i u pustinji? *** Hoćemo, Bogo moj, izgleda da hoćemo, mislim se dvadeset prašnjavih kilometara kasnije. Evo je, prokletnica, diše nam za vrat, a munje i gromovi ozbiljno zabrinjavaju Mimija ("Da isključujem radio i navigaciju, ovo ozbiljno udara?", pita me. "Ma, jok", tešim ga autoritetom svoje diplome. A mislim se, džaba brale, kada su nam tintare daleko najviše tačke u ovoj pustahiji, ako udari, ima da te drmne u čelenku, baš tu negde gdi ti taj brend od kacige stoji kao meta…) U sred ničega, a ispred oluje, srećemo četiri Čeha, o njima su nam već pričali Italijani. Iz Tadžikistana se motociklima vraćaju kući, ovde su zastali i spremili kamp očekujući nastupajuću oluju, za njh nema smisla da presiraju, ne kada idu direktno u (ne)vremenski front. E, džaba bežanje sada, mora sada da se sjaši, da se pitamo, putnički da razmenimo informacije. *** Informacije su za nas bile loše. A oluja nas je stigla. I okupala. I onda prestigla. *** Kada u pustinji padne velika kiša to nikada ne traje dugo. Brzo dođe, sruči na vas svu silu vode, izgleda to nekako dramatično i pomalo strašno, ali brzo i prođe. Kada u pustinji padne velika kiša, a vi ste na deonici peskovitog puta, stvari veoma brzo postanu veoma loše po vas. Ako pri tom vozite pretežak motocikl, sa putnim gumama, proterati prokletinju kroz zadatu vam situaciju skoro da postane nemoguće i beznadežno. No, muški se držimo. Prelazimo još dvadeset teških kilometara, uz samo jedno (moje!) zaglavljivanje u blatu i vlažnom pesku, no i odatle sam se nekim čudom sam i bez pomoći isčupao. U daljini vidimo tablu nove deonice puta, možda ni pet stotina dodatnih metara. Naše muke su skoro gotove! U tom nas neke ruske kamiondžije zaustavljaju, objašnjavaju da je jedan kamion zaglavljen ispred u blatu, preprečio je put. Rukama pokazuju, vratite se nazad, popnite se na novu, još nezavršenu, trasu puta. Da tako zaobiđemo situaciju, da ne čekamo, pa mi smo pametniji od svih ostalih, vozimo motore, sve to mislim u jednom cugu, dok okrećem motor na blatnjavom putu. *** Stojim ispred penjanja na nasip nezavršene trase budućeg puta. Vidim, hmmm, pesak i blato su duboki, neće to ići. No, gubim strpljenje. Dajem oštar gas kratko, dok je makar još malo tvrdo, pa na inerciju pokušavam dalje. Putne gume se momentalno oblažu blatom, gube svaku trakciju, a meni motor pada na levu stranu. Glup pad, gubitak strpljenja! Povećavanje rizika bez pravog razloga, jer eno ih tamo, kamioni već probili čep, polako jedan po jedan izlaze na asfalt. Kada čovek padne iznenada, to se dešava, šta da se radi. Glup je onaj pad za koji unapred znaš da će ćeš najverovatnije pasti, prosto su okolnosti takve, no ipak kreneš, jer si potrošio svo strpljenje za taj dan. Mimi pritrčava i podižemo moj motor, uspevamo da ga izguramo gore na put, sami, bez da smo morali čak i da raspakujemo prtljag. Odlično, jeftino prođoh… No, Mimi odlučuje da proba i on. Pokušavam da mu objasnim da je ispod bar 15cm žitkog peska i blata, no i on je izgubio strpljenje, neće ponovo nazad. Bira bolju putanju, zaleće se i skoro uspeva. Skoro. Motor pada u "minus", onako primetan i ne možemo da ga podignemo sami. Svakako ne bez da ga raspakujemo. U tom premišljanju hoćemo-nećemo (bolje da sačekamo još malo ), niotkuda, stvori se policijski džip. A, onda za njim i još jedno terensko vozilo puno nekakvih radnika, valjda onih koji rade na istoj toj trasi novog puta. Svi zajedno podižemo motor i potom ga izvlačimo na put. Čudo jedno šta desetak složnih ljudskih ruku može lako i za vreme kratko da postigne! U principu, mislim se, ovaj Mimijev pad – eto, još gluplji… *** Prethodno, dok nas kvase prve kapi budućeg olujnog pljuska, i od Čeha dobijamo potvrdu vesti koju smo dobili od Italijana: Pamir je zatvoren, zakrit, neljza… U sumornom raspoloženju ulazimo u Kyzil-lordu.

Gledam sada šta sam gore nakucao i eto ga, zaboravih da vam prenesem kako su nas dva iranska vozača kamiona, tamo na kazaškom parkingu kraljevski ugostila, ranije je Violeta već pokazala jednu od fotografija sa te zgode. Neverovatan je taj iranski narod i opet, iznova i iznova, ne prestaju da me iznenađuju. Čak i kada sam već postao siguran da nikada neću, da ne mogu, potceniti njihovo gostoprimstvo. Ovoga puta nije to bila ni činjenica da smo bili gladni, a bez jake hrane, pa su nam oni bili dar sa neba, ni činjenica da je hlad njihovih kamiona bio jedini hlad u pustinji, a da nam je hlad trebao. Dali su nam svoje bolje dve stolice, a oni, stariji, seli su na neke manje, klimavije. Dali su nam svoje najbolje dve konzerve ribe, a oni su jeli stari pasulj. Čekali su da se prvo mi najedemo, a oni su jeli uglavnom posle toga, sve zastajkujući i nas nudeći. Upoznali su nas pet minuta pre toga, na tom istom parkingu. Neće nas više nikada videti, vrlo verovatno. Volim taj iranski narod i voleću ga verovatno uvek. Retko dobri ljudi, ne pričam sada o političkoj eliti, znate to, ti su priča za sebe, tih 5 miliona. Ostalih 70 miliona su so zemlje, čast sveta - eto, to su ti Iranci, obični ljudi. Domaćini u tuđoj zemlji! Putnik NE SME da ostane gladan, nema tu za njih dileme. Čak ni u seni kamiona, u tuđem pesku, devet dana vožnje kitajskog gruzovika daleko od Irana. Zavidim im na toj dobroti...