Nadalina, gde si u Kini?

Veče na putu:

6. Avgust 2014. Čita - Skovorodino (~927km) Devet stotina puta park Dugo smo spavali. Krećemo iz Čite u deset, dan je već odmakao. Prvih dve stotine kilometara put je odličan, savršen. Zamišljao sam ranije da je Sibir ravan i dosadan za vožnju. Kakva greška! Sve vreme vozimo preko brežuljaka, kroz krivine, često naiđe po koja prelepa reka. Predeli su predivni, bele breze i tajge, mešavina belih breza i četinara. Ovakva šuma u Evropi se zove park, ovakav put i neprekinute krivine sanjamo. Čarobno lepo, ushićen sam! Jutro je predivno, mistično. Izmaglica, termometar na motoru kaže 12.5ºC. Posle se magla podigla, razvedrilo se i temperatura je idealnih 21ºC. Zaista prijatna vožnja. Stajemo na Rosneft pumpu (205. km od Čite), motorima dugujemo gorivo, sebi odmor. Stanica je jedna od onih velikih i modernih, još uvek retkih u Sibiru. *** Na pumpi pričamo sa ruskim kamiondžijama iz Vladivostoka, koji na svake dve nedelje voze rutu do Bajkala. Kažu da je put sasvim dobar, sve vreme je asfalt, uz neke minimalne radove. Jedva sto kilometara je bez asfalta, no i te deonice su kratke, ispod deset kilometara pojedinačno. Kolosalno dobra vest, imajući u vidu da je njihova informacija potpuno relevantna. Tvrde mi čak, ruska časna reč, da ni od Habarovska do Vladivostoka nije tako loše. Kao što rekoh, kolosalno dobra vest! Sreća prati hrabre, zadovoljno razmišljam. *** Prelazimo još dve stotine i sedamdeset kilometara bez pauze, pa stajemo u neki kafe na ručak. Priroda je sve vreme prelepa. Put se za nijansu kvari, ima ugibe i neravan je, ali motor može i do 110km/h, lako je naći putanju, dakle, sve je to sjajno! Vozimo posle ručka još sto šezdeset kilometara, do neke male pumpe. Imaju samo 92 benzin i praistorijsku točilicu, mehaničku, na litre. Luksuziramo se sa našim velikim tankovima i preskačemo priliku za dopunu. Nakon sledećih osamdeset kilometara nailazimo na sledeću pumpu, takođe imaju samo gorivo od 92 oktana. Sipamo po 9l, tako sam izračunao da je dovoljno , i sedamo u kafe, pored mobilne policije, da se najzad odmorimo. Zanimljiv je taj koncept mobilne policije. Viđao sam ga i u Kazahstanu, Iranu, Mongoliji, a evo sada i ovde u Sibiru. Uopšte, prisutan je u tim velikim bespućima, gde ne postoje redovne i stalne policijske stanice, gde su udaljenosti prevelike. Umesto toga, saobraćajna i regularna policija imaju jedan autobus i nekoliko terenskih vozila, koje pomeraju gore-dole po magistrali, u njima žive i iz njih patroliraju, dok im ne prođe smena i ne zameni ih svež kontigent mučenika. Tako je država prisutna ponegde, na putu nije potpuno bezvlašće, a potencijalni drumski razbojnici (jeste, i toga je nekad bilo!) donekle imaju od čega da strepe. Više nije onako zicer sigurno. *** Prolazi dan, ostaje nam još sto pedeset kilometara. Samo sto pedeset! Vozimo jako brzo, odličan tempo i oko 21:15h, posle nešto više od jedanaest sati od polaska, stižemo u 920 kilometara udaljeni Skovorodino. Veliki Transnjeft terminal (kraj gasovoda i naftovoda su baš ovde, u Skovorodinu) znače da je varošica nešto veća od uobičajenog sibirskog sela, da ima nekoliko prodavnica i mesto gde je moguće prenoćiti. No, više nam za večeras i ne treba. *** Pre nego utonem u san primećujem i zapisujem u ovaj dnevnik: Današnji dan pokazao je koliko je planiranje važno, znao sam svaki korak itinerera unapred, svako sledeće mesto i šta nas čeka, međusobne udaljenosti, a to je neprocenjivo! Nije uvek lako pripremiti se, čovek je umoran i često lenj, no eto recimo danas: i pored kasnog starta, kada je sunce već počelo da zalazi, znao sam da možemo da izvučemo još tri stotine kilometara (stanje puta više nije neizvesno, kamiondžije su rasvetlile i tu poslednju promenjivu!). Znao sam da postoji grad u kome postoji naftni terminal, to mora da znači dođoše i mesto za konak, i znao sam gde je. Dakle, umesto da se mučimo u nekom selu tri stotine kilometara ranije, zato što dolazi veče i frka nam je da nastavimo, mi smo nastavili. Planiranje daje smirenost i omogućava da preduzeti napor bude smislen, da rizik bude kalkulisan i opravdan, a ukupan rezultat (ja to zovem putnička produktivnost) biva višestruko uvećan! Takođe, primećujem dalje, pokazalo se i koliko su dobri motori koje vozimo. Ogromna autonomija znači vožnju bez stresa, ah koliko sam još prošle godine patio u kazaškoj pustinji usled česte frke sa benzinom. Njegova udobnost i snaga znače jako lakih 920km u danu, uz dovoljno preostale energije da sutra ponovo napadneš veliku kilometražu i tako iz dana u dan. A isti taj motor prošao je GOBI i PAMIR! Može skoro svuda, ako mu veruješ i poštuješ ga, znaš mu limite, provešće te mnogom stazom, iznenadićeš se gde sve može. Dobar je to motor. A za ovu sibirsku suvu kilometražu i daljinu, usuđujem sa da ustvrdim - nenadjebiv je.

5. Avgust 2014. Ulan Ude – Čita (~670km) Na istok, dabome Krenuli smo u Vladivostok! Još smo malo raspravljali ujutro, bio je to možda i najteži trenutak putovanja, ali krenuli smo na istok. Meni je to super, što smo krenuli za Vladivostok. Javio Juriju da stižemo, ko zna kada ću ponovo imati Internet, pa javljam našem istočnom savezniku da dolazimo i da pripremi predlog logistike do Moskve. Odgovoriću mu kada i ako budem imao prilike, ali stižemo, nema da brine. Zabavljeni, krenuli smo tek iza pola jedanaest. Kasno je to, za današnji plan. *** Put je uglavnom korektan, nije baš sjajan, ali je svetlosnim godinama daleko od lošeg! U komadu smo vozili dve stotine osamdeset kilometara, stali za benzin, pa vozili još dvesta dvadeset. Znači, pet stotina kilometara samo sa jednom kraćom pauzom, po Sibiru! Odlična vožnja, nekoliko puta smo kratko pokisli, ali uglavnom smo izbegavali kišu. Što se deonica bez asfalta tiče, bilo je svega tri do četiri deonice puta u izgradnji, svaki put ispod deset kilometara u komadu. Dodatno, desetine mostova se tek gradi. Ipak, do Čite put nije problem. Rekoh li problem, ne, put je premija! Iako nije to baš evropska magistrala, lako se vozi 80-120km/h. Nama je prosek bio oko 100km/h, svemirski brzo u odnosu na ono čega smo se pribojavali. *** Tačno na petstotom kilometru, stajemo u kafe da nešto pojedemo, da odmorimo mašine (čitaj sopstvene pozadine ). Ima, inače, tih kafea s vremena na vreme pored puta (čitaj, svakih par stotina kilometara ). Definitivno shvatam da ćemo dohvatiti Čitu danas! Sjajan osećaj, još svega nešto više od sto pedeset kilometara. Udara dopamin, probuđen osećajem skorog uspeha . Krećemo. Posle pedeset kilometara stajemo na pumpu, da se sakrijemo od kiše. Dobro procenjujem, i stajanje i trenutak polaska, i izbegavamo za dlaku dva velika pljuska, provlačim nas između njih. Ipak, na samom ulazu u Čitu kisnemo. Ovoga puta nema se gde, mora kroz pljusak. *** Na obodu Čite nalazimo neko prenoćište. Loše, očekivano nema Internet, ali ni parking, niti čistu posteljinu. Zato bar ima, eto nam utehe (), visoku naknadu u rubljama. Grad ne stižem bolje da upoznam. To je cena velikih dnevnih kilometraža i vožnje dan-za-dan, mrzim da plaćam tu cenu onoliko! No, šta da se radi, tešim se, zasigurno nisam ovde poslednji put, ispraviću to jednom i upoznaću Čitu. Postoji na istoku Rusije, osim Vladivostoka, još jedna zanimljiva destinacija i razlog da se dođe, zar ne? . Naravno da ću, može biti na putu za negde dalje, jednom pojehati tamo… Dobro, de, prepustimo ta maštanja, i utehu, testu protoka vremena, da se vratimo mi u realnost. Sutra krećemo neizvesnom deonicom, Čita – Habarovsk, skoro dve hiljade i dve stotine kilometara! Računam, trebaće nam pet dana, mada nam mnogi kažu da je tu na momente veoma loš put. Ne obazirem se, shvatam već da niko, od tih koje smo pitali, tom deonicom nije skoro putovao. Što bi onda preterano brinuli? Nakon Habarovska izvesno je loših sedamsto pedeset kilometara do Vladivostoka, ali za ovih prvih dve hiljade i kusur tek ćemo videti. Ubrzo. Baš nas, uostalom, briga - krenuli smo na istok i dobro nam ide!

*** Put od Ulan Udea na istok, dublje u Sibir i sve do Habarovska je neizvestan. Baš niko ovde ne zna da nam tačno potvrdi kakvog je kvaliteta trasa, čak ni da li je makadamska, zemljana ili je u ove krajeve najzad stigao asfalt? Isprva me to čudi, to da baš niko ne zna, no premećući stvar po glavi shvatam da ljudi ovde ne putuju automobilima. Uglavnom ne putuju uopšte, a u retkim prilikama kada se na put odluče, putuju trans-sibirskom železnicom ili (ređe) avionom. Putevima – jok. Predaleko je, presurovo je. I zato baš niko ne zna da nam tačno opiše stanje puta na istok. Imamo, doduše, neke informacije sa Interneta, ali ti forumi su u ovim stvarima notorno nepouzdani i, potvrdio sam zapažanje vremenom, promišljen čovek im ne može slepo verovati. Sve zajedno, stanje puta nam je prvi faktor neizvesnosti. Dodatno, situacija se u poslednjih 48 časova komplikuje. Saznajem, definitivno i provereno, da motocikle iz Vladivostoka ne možemo prevesti onako kako smo planirali - u poštanskom vagonu putničkog voza, kao velike poštanske pakete. Prevazilaze graničnu kubikažu za taj trik. Više ne postoji način da zaobiđemo propis o maksimalnom limitu za zapreminu poštanske pošiljke. Drugim rečima, motocikli ne mogu istim vozom iz Vladivostoka ka Moskvi sa nama, moraju teretnim, a to putovanje traje čak i do dvadeset dana (umesto devet)! Za nas to znači da, u okviru trideset dana koje imamo na raspolaganju za legalan ostanak u Rusiji, ne možemo da stignemo do Vladivostoka i potom vozom do Moskve. Ne na način da nam ostane dovoljno vremena i u roku izađemo iz zemlje! Tog dana brzo sistematizujem situaciju, jasno je da imamo samo tri opcije: Da zaboravimo na Vladivostok, okrenemo se na zapad ka Moskvi i vozimo na tu stranu. U tom slučaju taman stižemo da u roku napustimo Rusiju! Ovo je realna varijanta, ipak malo razočaravajuća. Na neki način to je odustajanje, a dodatno, Bogo moj, dosadna, dosadna vožnja danima. Ili da vozimo za Vladivostok, pošaljemo odande motore teretnim vozom za Moskvu, a mi iz Vladivostoka izađemo u Japan/Južnu Koreju i tako resetujemo svojih trideset dozvoljenih dana, pa onda nazad u Rusiju i nekako za Moskvu. Može ovako, realna je varijanta, makar u smislu da je sve pod našom kontrolom. Ali je i iber-skupo, naš budžet teško da može da je izdrži. Ili možda da rizikujemo, vozimo za Vladivostok po planu, sa nadom da ću usput, nekako, rešiti situaciju. Za ovo mi treba bar Internet, to je sigurno koliko je i neizvesno, mnogo vere u sebe i na kraju, sreće! *** Popodne rasprava (u Irish Pub-u), gde ćemo dalje? Dileme poznate, u Vladivostok ili pravo u Moskvu, bez Vladivostoka. Jednom se više ide u Moskvu, drugom u Vladivostok. Vrtimo se u krug celo veče, bez odluke. U pozadini pišem Juriju, špediteru iz Vladivostoka, ne pitajte kako sam ga našao, ali našao sam ga! Javlja mi se odmah, daće cene i, važnije, rok transporta motora do Moskve, sutra. Nadam se u lokalni hokus-pokus. Ali kada sutra? I gde ćemo mi sutra? Razdaljine su u Sibiru takve da ako ne krenete dovoljno rano nećete stići do sledećeg mesta za konak. Kampovanje ovde, čak i leti, nije preterano zabavno (zbog niskih noćnih temperatura, a ima i živog sveta, 'oće da gleda na nehajne putnike kao na izvor večere ). Između Vladivostoka i Ulan Udea vremenski pomeraj je dve časovne zone, toliko je daleko, male su šanse da Juri odgovori bilo šta na vreme. Pa, gde ćemo onda mi sutra, na koju stranu? Videćemo… Znam samo da ne smemo da izgubimo još jedan dan, znam i da mora bar nekoliko sati da se spava, pa neka odluka ostane za jutro. Neka se donese sama od sebe, bez daljeg usaglašavanja. Kada sedneš na motor, na jednu stranu moraš…

4. Avgust 2014. Ulan Ude Kuda dalje? Još jedan dan odmora u Ulan Udeu (da ne kažem Udu ). Grad je mali, kompaktan, veseo. Živi tu lep narod, ulicama šetaju sređeni urbani Mongoli (čini mi se da su oni ovde većina) i Sloveni, standardno lepi. Našoj putničkoj percepciji cene ovde ne prijaju. Iako je ovo duboka ruska provincija, skupoću gotovo fizički osećamo. Još se nisam navikao na to, ovde jedan loše ruča za onoliko za koliko kraljevski jedu dvojica u Mongoliji. Reka Uda, pritoka veće i lepše Selenge (na severnoj obali Ude, naime, nalazi se centar grada), prljava je i ružna reka, bagerima uništenog korita. Nešto je tu kopalo, čini se bez reda i cilja i ostavilo iza sebe ružan, devastiran rečni tok. Rusija generalno ima veliki problem sa očuvanjem prirode i sveprisutnim zagađenjem i Uda je još jedan primer na tu tužnu stranu. *** Glavna ulica, Lenjinova, ide od trga Sovetov (veliki sovjetski centralni trg, u najboljoj monumentalnoj tradiciji sličnih, prepoznatljivih trgova koji su nikli širom bivšeg SSSR-a), spušta se ka Uda reci. Na trgu, u jednom njegovom kraju nalaze se opera i balet, primetite okolnost da u ovoj zabiti, u ovakvoj dubini Sibira postoje velika opera i pridruženi balet, ali i publika koja tu veliku salu redovno popunjava! Centralni deo trga zauzima Lenjinova glava, ogromna, bizarna bronzana statua. Mislim se, to je neuobičajeno, skoro jedinstveno, ne sama činjenica da je glava nepomerena preživela novo vreme i "tranziciju", već i okolnost da je uopšte takva rođena, tu postavljena. Centralni trg sovjetskog grada mesto je za ozbiljan, uzvišen prikaz figure tog bivšeg pljačkaša banaka i vođe boljševičke revolucije, ozbiljnog pogleda, vizionarski zagledanog u daljinu, eno ga kako podignute ruke pokazuje smer u bolju budućnost i raj komunizma u tolikom gradu diljem ex-SSSR imperije. Odakle sada ova nadrealna, postmoderna glavudža, gotovo sarkastičan i subverzivan prikaz Lenjina? Kako se provukla, ko je zajebao moskovskog cenzora, strogog ali pravednog, pa ista osvanu ovde u stolici Burjatije? Lenjinova ulica ne postavlja sebi ovakva pitanja, spušta se tromo ka Uda reci, postaje pešačka zona u sredini, lepa i puna ljudi. Sa donje strane zatvara je Trg revolucije 1905, tamo gde je Gostiny dvor (stari sajam). I ovde je puno ljudi i dece, veselo je, deca jašu ponije, igraju se u zabavnom parku, odrasli uživaju u poslednjim nedeljama kratkog sibirskog leta. Na kraju, ulica Lenjina, sada već uska i neugledna i otvorena za automobilski saobraćaj, pored velike Odigitrijevske crkve, silazi na Udu. Tu nas čeka onaj tužan pogled na devastiranu reku. *** Komunistička ulica i Park pobede nalaze se na istočnoj strani šireg centra grada. Ovde sve vri, idu tramvaji (!), vreva, ljudi šetaju. Lepe Burjatke sede na klupi, golubovi se kupaju u fontani. Ovo je današnji Ulan Ude. Tramvaj u Sibiru, nisam to očekivao. *** Pre svega ovoga, još gore na brdu kod Lenjinove glave, srećemo četiri Rusa na Afrikama. Idu sa Bajkala. Nismo jedini motociklisti ovde! Nismo videli ni jednu ST, videli smo četiri Afrike. Samo kažem, hladno notiram .

Ima u Luisu to rešenje za centralni, oko 35e za do 300kg, sa kočnicom za točkiće.

Falafel, od malopre : Moj komšija Palestinac otvorio je "Falafel ćoše", tek drugo mesto u Beogradu gde možete pojesti pravi blisko-istočni falafel (pored već čuvenog Izraelca u Beogradskoj). I još mnogo, mnogo lepih arapskih đakonija! Pa ga malo reklamiram , da postoji, razvija se i tako poveća izbor kvalitetne klope kod nas!!! Facebook: Falafelcose

Super korisna stvar! Bravo.

I još, 2x1 REW Adventure polo majca:

I još jedna nagrada, LOTTO kišna kabanica:

A, sad na drugu stranu, pod parolom "za svakoga ponešto" - obezbedili smo i sledeće nagrade za lutriju: Legendarna, lokalna Biblija : "Novi Beograd, ma koliko bio veštačka tvorevina, jedini je Beograd koji treba da postoji. Ima solitere, najlepše nebo i reku. Možda je on surov, ružan, možda proizvodi 52 samoubistva godišnje, sve to nije bitno, jer ljudi mirno pristaju da tamo žive." Magi, EKV Bestseler: "Ova knjiga se zove City. Ona je zamišljena kao grad, priče su četvrti, likovi su ulice. Sve ostalo je vreme što teče, želja za lutanjem i potreba za posmatranjem. Tri godine sam kroz nju putovao. Čitalac, ukoliko želi, može da pređe isti put koji sam ja prešao. To je ono najlepše, i najteže, u svakoj knjizi: može li se putovati unutar nečijeg tuđeg putovanja?" Autor

Iznad Krive Feje, Besna kobila (kasna jesen, 2014.):

Besna kobila, iznad Krive Feje:

Olja, ako nastavis sa ovakvim fotkama, u povratku sa juga banucemo onako promrzli na vruce kiflice

Da se sa dalekog istoka vratimo malo na Balkan, tradiciji:

Aman maski, pod hitno da rešite te pliuseve za admine, da mogu k'o čovek da ti kongratuliram...

Bajkalsko jezero, avgust 2014.

3. Avgust 2014. Izlet Bajkal (~310km) Я купался в Байкале! Bajkalsko jezero, najveće slatkovodno jezero na svetu (pazi ovaj podatak: Bajkalsko jezero sadrži čak 20% ukupne nezaleđene svetske slatke vode!!!), nalazi se svega nešto preko stotinu kilometara od Ulan-Udea. Doduše, na zapad, dakle potpuno suprotno od naše rute na istok dublje u Sibir, no, kako čovek da propusti ovakvo mesto? Nikako, dabome! Pa smo, eto, za Bajkal odvojili jedan poseban dan. I to odmah, šta ću, vuče me jaka želja, prvi dan pošto smo prispeli u Burjatiu i Ulan-Ude, glavni grad ove ruske republike naseljene Mongolima. Iako ih Rusi ovde nazivaju Burjati, situacija donekle slična sa našim Vlasima i Bunjevcima, Mongoli su značajan deo populacije Burjatije. Obrazovaniji, bolje stojeći i urbaniji nego njihovi sunarodnici prego grenice, u matici. *** Polazimo, pravac Bajkal, kasno je, već je prošlo pola jedanaest, promenili smo još jednu časovnu zonu i dodatno se udaljili od Beograda, pa opet imam utisak da mi je neko ukrao jedan sat! Put je solidan, opet ne i odličan kako smo u Rusiji uglavnom navikli. Vozimo bez tereta, ostavili smo sve stvari u Ulan-Udeu. Vozimo brzo. Stižemo u Posolskoe, malo selo na obali, prošlo je već podne po lokalnom vremenu. Tu je veliki pravoslavni ruski manastir, a iza njega plaža. Peščana. Ovo mesto sam pronašao, kao jednu od veoma retkih plaža na istočnoj strani jezera, u razgovoru sa lokalnim ljudima. Do plaže se pomalo teško dolazi, spletom lokalnih putića koje sam unapred istražio (ipak, sve je to uglavnom asfalt i prilaz je brz i lak). Prvi pogled na obalu ispunjava me zadovoljstvom. Dobro sam izabrao! Bajkal je ovde u punom sjaju, kao otvoreno more, dubok, hladan, Rusi furaju kajting, neodoljivo prizor, bar po tom pitanju, podseća na obalu San Franciska! Zadovoljan sam, jer sa istoka uopšte nije lako ni približiti se jezeru, a kamoli pronaći peščanu plažu. Priprema je keva, mislim se, ostali bi bez ovog prizora lako, da nije sve one energije i vremena utrošenog za pripremu lokacija unapred. Snimamo. Ja se i kupam! Voda je hladna, značajno ispod 20°C (oko 16-17°C, procenjujem, godine plivačkog treninga u otvorenom bazenu znače da ne mogu previše da pogrešim), vetar duva, temperatura vazduha je takođe oko 16°C, ali ne mogu da odolim. Najveće jezero na svetu sa slatkom vodom! Presvlačim se na obali, Rusi me gledaju pomalo kao budalu, ali nisam jedini, tu i tamo poneka usamljena figura brčne se u jezeru! Hladno je, nije da nije, ali nije ni približno neizdrživo. Tara, početkom maja, mnogo je hladnija, dobra je priprema za Bajkal u Avgustu! *** Na Bajkalu, puno je lokalnih turista. Puno kampera, dolaze iz daleka, iz malih i velikih sibirskih gradova, ovo im je poput rivijere. Vladivostok i Tihi okean su im predaleko i preskupo je. Skoro niko se na Bajkalu ne kupa. Hladno je, ali lepo. Prelepo! Ko se okupa ima da kupi magnet, iz fazona: “Я купался в Байкале” (u prevodu: Okupao sam se na Bajkalu). Ja sam izborio pravo, pa kupujem tu značku, malo iz zezanja, malo iz ponosa, paradiram pred Rusima. Я купался в Байкале, БРЕ! *** Na povratku, malim, lokalnim putem pored jezera, vozimo, stajem, snimam, Mimi ne silazi sa motora, neraspoložen je. Bajkal je lep. Na istoku su niske, peskovite obale, različite od stenovite obale sa zapadne strane. Vraćamo se, jer svaki dan mora da ima kraj, deltom Selenga reke i potom je pratimo magistralom sve do Ulan-Udea. "Bajkal u mom srcu, u mom srcu Rusija", parafraziram onu pesmu Štulića o Poljskoj i sve pevušeći u tom ritmu ulazimo u grad. Kakav dan, još jedan ispunjen san, plivati u Bajkalskom jezeru, u sred Sibira! Zahvaljujem se svojoj srećnoj zvezdi što me je dovde dovela...

2. Avgust 2014. Darhan-Ulan Ude (RUS) (~350km) Izlaz Mongolija Budim se rano, pre osam. Dobro sam i udobno spavao, na naduvanoj podlozi svoje vreće za spavanje, iskoristio sam je umesto nepostojećeg dušeka istočnjački pretvrdog kreveta. Tom podlogom sam mu doakao, dobio kvalitetan san i jutros mi je mnogo bolje. Jedem večeru i za doručak, dakle suvi keks. Napolju pada kiša. Pakujemo se i krećemo oko devet. Put je dobar. Kiša povremeno pada, nije strašno. *** U Suhbataru, poslednjem gradu u Mongoliji, kupujemo gorivo od 92 oktana, za sve preostale mongolske pare. Uobičajen način kako da korisno upotrebim(o) preostali novac, kupovina nepotrebnih sitnica jednaka je bacanju para, a to na putovanju sa mnogo država i različitih valuta u zbiru zna da bude neprijatno skupo! Zadovoljan sam svaki put kada preostali novac iskoristim za nešto što nam inače treba, a benzin je tu uvek prvi na spisku (uz hranu, jedino što nam je baš uvek potrebno, benzin je ujedno zgodan artikal za precizno trošenje do poslednjeg cvonjka ). Predeo kroz koji vozimo je divan. *** Mongolsku granicu prelazimo brzo i bez problema. Na carini nas puštaju preko reda! Eto, i to se događa ponekad. Ruska strana takođe ide rutinski. Mongoli u redu razmiču svoje automobile i puštaju nas i ovde preko reda. Ulazimo ponovo u Rusiju! Kiša je stala. *** Put je korektan, ne sjajan, samo korektan. Vozimo brzo, preko 100km/h, za ove predele to je veoma brzo, čini vam se da kilometri lete. Stajemo na Gusinjem Ozeru da fotografišemo i da se odmorimo. Opet jedem keks, raznovrsna ishrana će sačekati mirnije doba za moj uznemireni stomak. Predeo je sve vreme lep, to je konstantno i nije vezano za ljudske kerefeke poput granica, država i tekuće jurisdikcije. Pojmovi ionako svojstveni samo nama ljudima, prirodu za ljudske izmišljotine od te sorte prosto nije briga… Prelazimo Selengu, lepu i poveću sibirsku reku i približavamo se glavnom gradu republike Burjatije – Ulan Udeu. Grad je veliki, oko 400.000 stanovnika! *** Na ulazu u grad sipamo kvalitetno rusko Euro5 gorivo od 95 oktana! O sreće, o radosti, za 1$ po litru. U gradu se gubimo. Ja hitam napred, tražim neki smeštaj, Mimi ostaje na semaforu. Ispadamo brzo iz dometa radio veze i tako se gubimo. Čekam, lutam, lutam, čekam, nalazimo se tek posle dobrih trideset minuta! Dugo tražimo smeštaj. Nalazimo, posle više od sat vremena, neki mali pansion. Odličan parking, u dvorištu kuće, cena podnošljiva za Rusiju, šokantna za putnike tek prispele iz Mongolije. Šta da se radi, još jednom je to cena moje želje da spavam po urbanim centrima, da upoznajem mesta i ljude na svakom putovanju, što više, što više… *** Uveče, posle adaptacije i dovođenja tela u čisto u upotrebljivo stanje , odlazimo u grad. Grad je pun mornara! Mornara??? Verovatno sa Bajkala, dosetih se, subota je i izlazak, bliži grad nemaju, pa su verovatno ovde došli u provod. Večeramo u express restoranu. Uspevam da ne povratim večeru. Definitivno mi je bolje! U restoranu je dobar Internet, prvi takav posle mnogo, mnogo dana. Grebem se o isti bezočno, dugo pričam sa Violetom, kuća tako deluje bliže.

Udariste sa ovom istočnom kujnom, pa evo srpskog viđenja iste (kalifornija losos avokado, kraba krastavac, Maki losos, Nigiri losos, Gunkan tuna tatar, prolećne rolnice tatar )

Oho, moj stari cimer krenuo na put! Pratim(o)...

PIh, kakva vam je ova kineska klopa, boles'

Kod njih ti je to komplikovano pitanje . Žensko iz ove teme naprasno postane muško kad izađe na stazu...