Kao što je Vlada rekao ideja nam je bila da pronađemo put do Kosmaja a da se što manje vozimo asfaltom. Obzirom da smo se na licu mesta uverili da je put ka Parcanima asfaltiran, rutu koju je Vlada iscrtao kao alternativu prvi put prolazimo tako da nismo znali ni šta nas očekuje ni kakav je put a ni da li ćemo na kraju uspeti da izađemo negde iz šume i potoka . Ali jesmo. Uz malo muke jer je ovaj deo od Trešnje do Parcana jako raznolik i rekla bih po težini ne spada u lakše. Svega je tu bilo, od lepih puteva po proplanku za uživanje, preko strmih zemljanih puteva sa dubokim kolotrazima od nekih dvadesetak santimetara čak možda i dubljih, puteva na koje se izlio potok, strmih uspona sa kamenjarom, plićih i dubljih bara na putu, povremenih slepih završetaka gde je trebalo naći alternativni prolaz, pomalo šiblja ali sve u svemu put smo ipak uspešno trasirali A to je ono najvažnije, što donosi osmeh i briše svaki trag umora . Krenuli smo iz Bubanj potoka i odmah sišli sa asflata, vozili se do ispod Ikee pa dalje preko njiva i jednim kraćim delom asfaltom do Trešnje. Od Trešnje do Parcana je je sve off a onda seoskim putićima do Sopota. Obzirom da smo veliki deo dana potrošili na istraživanje, a vreme brzo proleti Kosmaj ostaje za sledeći put. Evo malo ilustracije kako nam je bilo. Prvi deo je lakši, opuštenije se vozi. Ima mesta za uživanje u pogledu koji puca ka Avali i okolini , bojama i mirisu proleća koje se već polako oseća . Trešnja - jezero A onda dolazi komplikovaniji deo. A gde je komplikacija tu je i zabava , podrazumeva se Ko preživi pričaće . Izgleda da sam ipak nekako preživela Jedan od blažih uspona sa kamenjarom , strme nismo slikali bili smo zauzeti preživaljavanjem ( pre svega mojim ) Ako se pitate šta je ovo što liči na grožđe u bari, nije grožđe, to su jajašca od žabe Vlada merka da li da preskačemo potok. Ipak ne, to ćemo drugi put Radar u Ralji nam je jedno vreme bio ispred a onda iza nas,napravili smo krug oko njega Zasluženi odmor i okrepljenje u Parcanima I na kraju -Sopot. Desno je put ka Kosmaju a mi ćemo pravo , nazad kući Od polaska ujutro do povratka prešli smo oko 110 km a Vlada i više, od toga sigurno 50-60 km čistog off roada, znači čistog zadovoljstva i uživanja Bilo je tu i lakših i težih deonica a i pojedinih mesta gde se trebalo pomučiti ali vredelo je. Off road nije ni malo lak, zahteva kondiciju koju ja baš i nemam ali uprkos tome sa svakom vožnjom otkrivam nove i nove lepote vožnje van asfalta. Posebno su mi zanimljive oblasti u bližoj i daljoj okolini Beograda do kojih se može stići na točkovima a pružaju jednako uzbudljiv doživljaj kao i neke dalje. Ovaj put smo pronašli jedan način kako do Parcana možemo stići van asfalta, sledeći put ćemo probati drugi a produžićemo i do Kosmaja... pa tako redom. Naša putanja, sa kombinacijom asfalta u povratku

Stiglo je proleće

Tražim garažu sa smeštaj jednog ili dva motora u zavisnosti od ponude. Prednost imaju Kanarevo brdo, Miljakovac i Rakovica ali možete ponuditi i druge lokacije. U obzir dolazi i deo garažnog prostora za smeštaj kros motora ukoliko neko ima pored svog motora prostora za smeštaj još jednog. U toj varijanti mi je važno da imam stalni pristup motoru a idealno bi bilo da je negde na Kanarevom brdu ili Miljakovcu. Ako imate tako nešto ili znate nekoga ko ima javite mi na pp. Hvala !

Pravi prolećni dan, vedar i sunčan iskoristili smo na najbolji mogući način, još jednom super zabavnom vožnjom po Avali i okolini. Od nekoliko planiranih učesnika na kraju se na polaznoj tački u Kumodražu pojavilo samo nas dvoje. Vlada i ja, već oprobani tandem na ovom terenu. Vlada je ovde domaći, poznaje svaku stazicu bolje nego svoje dvorište Ja dođem više kao prikolica koja se za njim kotrlja nizbrdo i uzbrdo. Manje-više mi to polazi za rukom ako izuzmemo par bukvalnih kotrljanja nizbrdo sa sve motorom preko mene. Ali to nismo dokumentovali, pa kao da se nije ni desilo Krenuli smo iz Kumodraža spustom sa vrha do Bubanj potoka, drugom putanjom u odnosu na prethodni put. Start. Sa ovog brda smo krenuli a na ono iza ćemo se popeti Do dole vozimo zemljanim kolskim putem, sa dosta dubokih kolotraga i povremenih džombi. U Bubanj potoku standardno prelazimo preko asfaltnog puta i nastavljamo makadom do Ikee. Tu smo kraćim delom vozili asfaltom do iza Ikee a onda smo se spustili na jednu naizgled ravnu livadu. A zapravo je to džombast vodoplavan teren na kome se od trave ne vidi dubina vode. Točkovi koji sve vreme skakuću po džombama povremeno potonu i proklizaju kada naiđu na malo više vode i tako do kraja ovog natopljenog terena. A onda se Vlada zaustavio i pitao me da li vidim tunel. Pogledam okolo , tunela nigde nema. Međutim , ima! Ne vidi se od šipražja. A da bi se prošlo kroz tunel treba proći kroz vodu skoro do kolena . Dobro, malo preterujem , ali meni se činilo da je toliko duboka . Evo uverite se sami I prošli smo. Odnosno ja sam prošla a da se nisam udavila Okrećem se da se još jednom uverim da sam stvarno kroz ovoliku vodu prošla Karlov tunel, kako mu je Vlada dao ime je bio baš zabavan, možda čak i najzabavniji na ovoj vožnji. Posle tunela dolaze njive i traženje puteva koji nisu preorani a koji bi nas doveli do Avale. Sve je lepo, drveće još nije ozelenelo ali polako počinje. Miris proleća se oseća u vazduhu. Odavde počinjemo da se penjemo ka Avali. Još jedan delić smo vozili asfaltom a onda ulazimo u šumu. A u šumi raj. Svega ima. I lepih širokih zemljanih putića prekrivenih lišćem, i strmih stazica koje povremeno nestaju i jako strmih padina niz koje se lako kotralja naglavačke a teško ponovo podiže u uspravan položaj , i grana na putu, i debelih stabala na putu... A Valda samo govori, e od sada je sve lako, ne brini ništa a ono sve teže i teže Našli smo i rimski rudnik tu negde usput u šumi Topao i sunčan dan je izmamio mnogo izletnika u prirodu, pa ih povremeno srećemo usput . A kod Čarapićevog Bresta je bila gomila ljudi sa decom koji su došli na celodnevni izlet, roštiljanje i igre u prirodi. Uostalom, kao i mi samo na malo drugačiji način Sreli smo u šumi još jednu ekipu enduraša. A onda smo shvatili da smo ogladneli pa smo i mi napravili malu ali slatku gozbu u prirodi ( pivo je bezalkoholno, ne brinite a nismo ga ni konzumirali ) Ali su zato kranjske kobasice bile vrhunske, Vlada je bio majstor a zasladili smo se pitom od jabuka . Posle, još malo gore, dole, tamo, vamo. Vlada ne bi bio Vlada kad ne bi istražio ima li još neki putić kojim nije do sada prošao. Nema veze što ja jedva uspevam po tim slepim stazicama da održim ravnotežu za njim, kaže on taman da naučiš... Pa mi je tako pokazao kako da okrenem motor na ćopavoj, sad dal sam ja to savladala videćemo, pa kako da se na uzbrdici okrećem, pa umalo da mi pokaže i kako se preskače deblo poprečeno na putu... Ustvari, on mi jeste to demonstrirao. Preskočio je to oboreno stablo na uzbrdici. Srećom da sam se ja ipak uzdržala od takvog pokušaja inače pojma nemam kako bi me izvukli iz provalije ispod Žao mi je što nisam uspela da slikam baš trenutak preskakanja ali sam bila potpuno pod stresom od ishoda ovog poduhvata da izgleda nisam dobro pritisla dugme za slikanje Posle ovoga krenuli smo nadole sa povremenim usputnim istraživanjima, uključili se na avalski put nedaleko od mesta gde smo sa njega i sišli i odvezli se do perionice da speremo zemlju i blato sa naših motora. A onda mrtvi umorni ali zadovoljni, ispunjeni vožnjom, vratolomijama i avanturom ovog predivnog nedeljnog prepodneva nastavili smo kući već razmišljajući o nekoj narednoj vožnji ... Evo kuda smo se vozili...

Čuvajte, čuvajte lepo je to. I ne brinite toliko, malo ću umeti i sama da se čuvam Za sada smo moj đavolak i ja u prijateljskim odnosima a dokle to niko ne zna. Tako je to sa motorima a i u životu Nego gde mi odosmo, proleće tek dolazi, nismo još ko ljudi ni počeli da se vozimo. Tek ću da vam pišem zgode i nezgode na dva točka na asfaltu i van njega, računajte na to

Uh, kolega je baš imao peh. Kad krene naopako klupko se samo odmotava. Nadam se da se Johann posle brzo oporavio i da ga to nije obeshrabrilo. Sve si u pravu BusMan, svakako je bezbednije voziti u društvu makar zbog toga ako se desti taj fucking slučaj da ima ko da ti pomogne. Peščara je divna i divlja, zato i očarava Ali da ne bih izazivala tog đavolčića što mi čuči na ramenu držala sam se isključivo oboda i takoreći kolskih puteva izbegavajući i d od dina Opet kažem, kako god da se krene važno je da čovek bude svestan šta (ne)može on i njegov motor, da dobro zna gde ide i u skladu sa tim se i ponaša. To je prvi preduslov da osmeh na licu potraje. Idemo dalje, naravno pažljivo i punim plućima

Šalim se malo , a sad ozbiljno. U peščaru zaista ne treba ići sam. Može ali uz preduslov je dobro poznaješ, da tačno znaš kuda se krećeš, da znaš svoje mogućnosti i poznaješ svoj motor. Ni ja nisam nepromišljeno krenula iako možda izgleda tako. Plan mi je bio da idem samo rubom peščare, rutom kojom sam već prošla sa ekipom pre par meseci i za koju sam znala da nema iznenađenja ni dubokog peska i da prolazi pored mesta tako da celim putem povremeno ima ljudi. Te putanje sam se striktno držala osim malog odstupanja pred kraj ali i to je bilo u krugu od kilometar, dva od naselja. A peščara jeste mnogo lepo i zabavno mesto za vožnju posebno u društvu kada možeš da se opustiš i probaš razne vragolije u pesku A nije ni daleko od Beograda. Vlada i ja smo baš planski hteli da istražimo puteve preko njiva kako bi zapravo off započeo odmah po izlasku iz Beograda a ne u samoj peščari. Time smo dobili lepu kombinaciju vožnje po zemljanim putevima, kroz šumu i po pesku a da sam dolazak do peščare nije mnogo duže trajao nego da smo motore recimo tovarili na prikolicu i vozili do tamo. Sve ima svojih prednosti i mana. Ova kombinacija na točkovima može sada kada su jutra već topla i dan duži. Ali sa druge strane sezona vožnje u peščari se završava do jeseni kada još uvek može na točkovima do tamo. Međutim zimi kada je peščara najaktuelnija za igre u pesku, tansport motora ima značajnu prednost.

Haha, ne brini BusMan nisam bila sasvim sama ( ovaj put ). Tu su u blizini bili momci iz ekipe a i da nisu tačno sam znala kuda ću proći - samo rubom peščare . Proleće je već na vratima pa ima ljudi na njivama , ispred kuća a bilo je i šetača. Za svaki slučaj sam imala i telefon Lovačkog udruženja. A sa đavolkom sam skoro na ti, to je bar poznato

Još jedna lepa vožnja je obeležila vedar i topao jučerašnji dan. Posle vožnje po Avali i bušenja gume ekserom na red je došla ponovo Peščara. Za ovo kratko vreme od kada sam sišla sa asfalta i zaronila u magični svet zemlje, peska, blata i šume, Peščara me je neko najviše očarala. Možda zato što je tajnovita, nedokučiva, divlja i svoja. Za mene je svakako velika enigma, lavirint sa hiljadu prolaza težih ili lakših koje tek trebam da upoznam, shvatim i osvojim. A gde je izazov tu sam i ja . Šta ću kad volim Jučerašnja vožnja je na neki način zanimljiva i po tome što je sastavljena da kažemo iz tri dela. Ideja je bila da Vlada @Vozac i ja motorima dođemo vozeći se putevima između njiva do Peščare a tako se i vratimo - jedna etapa. Tamo bi se Vlada priključio grupi koja je vozila zahtevniji trek po dinama a ja sam planirala samostalno da istražim put po obodu Peščare i popnem se na Zagajička brda - druga etapa. A onda se sticajem okolnosti dogodilo da smo jedan deo treka preklopili i svi zajedno vozili, od Šušare do Zagajičkih brda i nazad, što bi bila treća etapa. Sve u svemu veoma ispunjen i zanimljiv dan. Ukupno pređeno 205 km od polaska u 6,15h ujutru do povratka u 16,16h popodne. Od toga oko 60 km asfaltom ostalo zemlja, pesak i šuma Fantazija! Evo pogledajte kako je to bilo. Dok čekam Vladu u Pančevu na dogovorenom mestu uveliko je već svanulo. Smeši nam se vedar i topao dan idealan za uživanje u predstojećoj off road avanturi . Vlada stiže i krećemo. Malo vozimo asfaltom a onda silazimo u njive a malo i kroz šumu i tako do Peščare, nekih 40 km. Ovde ja malo vozim DR-a a Vlada magarence, čisto da bude još zanimljivije Da smo se približili Peščari znali smo ne samo po navigaciji, zemlja je polako prelazila u pesak a naši točkovi tonuli u njemu. Svetloplavo nebo tamo negde na horizontu iza nas se stapalo sa peskom. Na trenutak me ponela mašta do nekih dalekih peščara i pustinja u kojima bih želela da ostavim tragove svojih točkova. Vetrenjače, siguran znak da smo stigli na dogovoreno mesto susreta sa ekipom Svidela mi se vožnja po ovim zemljanim putevima, između njiva. Kolotrazi, džombe i neočekivane neravnine razbijaju jednolikost ravnice i drže oprez taman toliko da se ne zaboraviš i previše zaletiš . Lepota ravnice je u širini i prostranstvu koje se prostire u nedogled. Nas dvoje na našim motorima bili smo samo dve male, minijaturne trunčice u njoj. Ovde se prvi deo prve etape - vožnja kroz njive, završava. Iza proplanka je Devojački bunar, mesto susreta sa ostatkom ekipe. Vlada se tu priključio ekipi za vožnju po dinama a ja nastavljam dalje sama. Dugačke dine još uvek nisu nešto što sa izvesnošću mogu sama da izvezem , tako da su putevi sa dubokim peskom i dugačkim dinama u daljem nastavku solo vožnje bili ono što sam želela da zaobiđem. Bar za sada , dok malo bolje ne upoznam peščaru i svoje mogućnosti a i mogućnosti mog motora u njoj kada smo sami. Koliko je solo vožnja neizvesna u okruženju kao što je peščara, posebno za nekoga sa jako malo iskustva u offu, toliko ona omogućava da bolje i brže sagledaš opasnosti i da ih se kloniš ali sa druge strane i da izvučeš najbolje iz sebe, ono što inače možda ne bi kada se oslanjaš na druge. Recimo ja do sada nisam koristila navigaciju skoro uopšte a potpuno mi je bila nepoznata ova na telefonu koja se koristi za off road. Nisam do sada uopšte pratila trekove, niti sam umela da ih napravim. U peščari je neohodno imati trek ukoliko čovek želi iz nje da izađe. Posebno nekome ko ima lošu orjentaciju kao što imam ja Ali sve sam to naučila zato što mi je trebalo i zato što sam odlučila da savladam sve što je potrebno za samostalnu vožnju bilo gde pa i u peščari. Trekovi, mape, navigacija su osnova i samo početak na koji dalje treba nadograđivati znanje, veštinu i tehniku. U svemu tome je najvažnija volja, odluka i vežba, odnosno stalna vožnja sa pomeranjem granica i rezultat ne može da izostane. Ne bi trebalo osim ako nisam potpuni antitalenat za off, a nisam kako se čini za sada Trebalo mi je malo vremena da ukapiram kako da pratim trek koji sam ubacila u navigaciju, povremeno sam promašivala, išla po nekim zaraslim livadama, malo kroz šiblje, malo u krug preko pruge ali sam ipak ispratila rutu i stigla do prve ciljne tačke, u Šušaru. Šušara, dok sam čekala da ekipa sa dina stigne... Odatle smo svi zajedno nastavili do Zagajičkih brda i popeli se na ono najviše sa piramidom. Osim standardne ekipe sa nama su ovaj put bili Igor ( Shuster ) i Goran. Momci, drago mi je što sam vas upoznala i deo treka vozila sa vama. Nadam se da ćemo to ponoviti Ovde smo napravili kraću pauzu za odmor i užinu a onda opet zajedno nazad do Šušare gde je svako nastavio svojim trekom. Ja nazad ka Čardaku a oni na novu seriju dina. Eh, ali ne može sve da protekne savršeno. Taman da krenemo sa Šušare kad Alp primeti da je Vladi izduvana guma. Izgleda da je sindrom sa gumama zarazan, prošle nedelje meni a sada Vladi Posle razmišljanja šta i kako Vlada je odlučio da ne menja nišata, voziće dine a onda ćemo nas dvoje po planu nazad kroz njive kući. Šta je jedna izbušena guma? Prava je sitnica voziti sa potpuno izduvanom gumom 60 km Ali i to je deo avanture. Dok sam čekala Vladu đavo mi nije dao mira pa sam ipak malo skrenula sa putanje i zavirila u pesak unutra. Tek toliko da odlučim sledeći put da uđem malo dublje Magija peska opčini toliko da zaboraviš na vreme. Vlada je već stigao i čekao me da krenemo nazad . Malo je potrajalo dok sam se orjentisala na koju stranu treba da se vratim. Čak sam naletela na lovočuvare koji su me ljubazno upozorili da je ovde zabranjena vožnja a sem toga sezona lova je u toku pa je opasno i po zdravlje Još samo jednu sliku sam uslikala pre nego što smo se uputili nazad ka Beogradu ponovo kroz njive samo sada drugim putem. Vlada sa izbušenom gumom je junački izdržao do kuće. Doduše ventil je potpuno nestao a i spoljašnja guma će morati da se menja ali važno je da smo mi uspešno završili vožnju i bezbedno stigli kući. Zatvorili smo krug od ne malih dvesta kilometara i stigli kući pre mraka. Kad sam ušla u perionicu da sperem blato i pesak sa mog konjića bilo je 16,16 h . Šta i gde sve čovek stigne kad rano započne dan.

Sutjeska

Iskoristiću ovu temu uz odobrenje autora koji je ujedno i organizator ove vožnje da ispričam kroz sliku i malo priče kako sam ja doživela svoje prvo duže spuštanje niz brdo kroz šumu, vožnju kroz bare, preko potočića, kroz šiblje i po nekom vodoplavnom travnatom terenu, a onda i penjanje uzbrdo ka Avali još uvek blatnjavim šumskim putićima. Mnogo raznolike podloge, od šodera preko trave do blata i vode, i vožnja kroz različite prirodne ambijente, šumu, livade, proplanke, a sve to u komšiluku na korak od kuće . Ne moramo da odemo daleko da bismo se dobro zabavili a bogami i izmorili. Zapravo kako ko Vlada će reći da je njemu ovo bila rutinska vožnja. Pa kako i ne bi kad u malom prstu poznaje sve puteve i putiće oko Beograda. Verujem da bi zatvorenih očiju mogao da izveze ovu rutu Dakle, zborno mesto je bilo u Kumodražu kod Farmaceutskog fakulteta. Odatle malo asfaltom do rekla bih najviše tačke u Kumodražu a onda samo kratko nekim zemljanim putem gde smo skrenuli u šumu i krenuli da se spuštamo. Ideja je bila da mi Vlada pokaže kuda mogu kroz šumu da se iz Kumodraža spustim do Kružnog puta u Bubanj potoku. Otprilike smo se ovuda spustili a tačno kuda nemam pojma U ovom delu gotovo da i nemamo slika. Meni je sve bilo novo i sve nizbrdo, pomalo klizavo i povremeno zakrčeno šibljem tako da sam uglavnom preživljavala. A osećaj je bio kao da spuštam sa Triglava Tek u podnožju dok je Vlada merio dubinu neke bare ispred nas sam se setila da izvadim telefon. To je ujedno i jedini put, ostalo su Vladine slike i uglavnom sam ja na njima Odozgo smo se spuštali pa onda ovim putem. Inače kroz šumu sam povremeno na stablima videla oznake da je to neka vrsta staze za pešake i planinare. Uspešno smo preplivali ovu a kasnije još mnoge bare i ubrzo izbili na Kružni put u Bubanj potoku. Kako smo izleteli iz šume ko vanzemaljci izgleda da smo prepali kamiondžije kojih je bila čitava kolona pa su odlučili da nas propuste da pređemo preko puta . Za svaki slučaj, nisu sigurni ljudi sa kim imaju posla Sledeće deonica je lep makadamski put gde može da se uživa u malo bržoj vožnji odakle je Vlada pronašao preko nekog proplanka pa malo kroz šiblje a onda po džombastom travnatom ali vodoplavnom terenu put do Ikee. Tu negde na tom proplanku malo se vozi po kosini pa neiskusni kao ja umesto da se oslone na nogu bližu zemlji pokušaju suprotno i završe naglavačke niz padinu Sreća da imam druga koji je mogao da mi podigne motor. Ništa strašno, sve je to deo zabave. Ove slike naravno nema Onako, potpuno proizvoljno ovde negde je put kojim smo išli Malo kroz šiblje.... Pa preko barice.. Iza Ikee smo prešli preko pruge i tu napravili mali ali lep krug koji je Vlada nazvao švedski krug, ovde negde A onda smo malo vozili asfaltom dok nismo našli šumski put koji vodi ka Avali. Plan je bio da kroz šumu dođemo do Čarapićevog Bresta. Nažalost nismo stigli do tamo zbog nepredviđenih okolnosti koje su zapravo očekivani sastavni deo vožnje po prirodi van asfalta. Meni se izbušila zadnja guma. To smo tek primetili na pola uspona uz Avalu usred šume Nismo imali ništa od alata sa sobom a ni set za krpljenje guma. Ali sreća je ipak balgonaklona ponekad prema avantirustima pa je tako i ovaj put bila prema nama. Baš u trenutku kada smo se razmišljali da li je bolje da nastavimo uzbrdo pa da gore negde izbijemo na asfalt ili da se vratimo istim putem nazad odjednom se stvorio momak na krosu koji se spuštao odozgo. Vlada kaže da je ovo prvi put da uopšte nekoga sretne na ovim putevima ka Avali a vozio je tuda mnogo puta Momak je krenuo kod prijatelja u Belom potoku. On je predložio da ipak sa njim pođemo nazad do njegovog prijatelja koji ima kompresor za gume pa da probamo malo da doduvamo gumu da izdrži do vulkanizera. Tako smo i uradili. Nije baš bilo jednostavno voziti nizbrdo sa skoro potpuno izduvanom gumom i motorom koji šeta, istim putem nazad kroz bare i blato. Ali sve je bilo ok. Jedino što gumi nije bilo pomoći. Izgleda da se iscepala i nije mogla ni trunku da se naduva. Šta da se radi. Sa takvom gumom polako asfaltom sam se vratila do kuće nekih desetak kilometara a možda i više. Hvala momcima koji su nam pritekli u pomoć. Čak iako nismo uspeli gumu da osposobimo dobra volja u nevolji puno znači. Ova mala nezgoda nije nam upropastila dan. Nisam vozila celu rutu ali i ovo što jesam bilo je dovoljno da se osećam zadovoljno i ispunjeno. Vlada je još malo produžio , istraživao nove terene i puteve, sreo stado ovaca i jaganjaca, preskočio još poneki potok , naišao na još poneku prepreku ... Sve u svemu zanimljiva sveobuhvatna avantura i savršeno ispunjen dan ! Još malo slikica i ekser u gumi

E pa da ste me sačekali zajedno bismo izumirali iza njih a možda bih malo od tih 10 kila i ponela , mada je ipak verovatnije da bih ti dodala još koje kilo iz mog ranca A da su kao na reklami, jesu a nisi ni ti loš Šalim se malo, svaka čast na usponu. Jako mi je žao što sam to propustila, toliko da mi dođe da probam sama tamo da se ispentram

Ujutru more , u podne sneg

Sjajno! Bravo momci

Ma sve u stilu i u tonu Vežbam, moram ona Rovačka brda da preorem , vuče me šta ću

Kad je nešto dobro onda je red da se ponovi i to odmah. Slažete se ? Pa sam ja odmah danas rešila da nastavim sa serijom nasipa . Kad sam već krenula sa savskim red je da vidim kakvi su i tamiški i dunavski . Danas u društvu sa Peđom ovde poznatim kao lord_oblivion i njegovom aždajom . Šta da vam kažem. Proveli smo se fantastično. Ispeglali smo bogami dobar krug od nekih 100 km po tamiškom i dunavskom nasipu ko od šale. Dobro više Peđa nego ja ( mislim na to ko od šale ) ali nisam ni ja bila loša za početnika. Odavde smo krenuli: Peđa sa svoja dva motora, sadašnim i bivšim ovim putem dalje ... Nasip je tu i tamo blatnjav sa kolotrazima pa treba oprezno da se ne sleti sa puta ... Malo smo ispumpali gume na mom zelenku da bolje leže na ovoj podlozi. Pauza za doručak Pa dalje sad malo uz nasip pa niz nasip pa opet... A onda smo sreli stado ovaca, čobanina , pse čuvare i simpatično magarence A onda Dunav, veliki plavi Dunav I moja radost ovolika Što su nam čiste čizme Nastavljamo dalje.... a onda je Peđa nestao brzinom svetlosti u oblaku prašine , testirao malo motor da vidi kako ide sa120 po nasipu . Kaže ide ko zmaj Kad sam ga stigla on je uveliko ćaskao pored puta sa simpatičnim lovcem i njegovom Cicom ( lovački pas se zove Cica ) A onda smo još malo vozili i stigli do kraja , nešto dalje od mesta gde smo krenuli jutros I jedna slika glavnih aktera ove lepe današnje vožnje Ali kraj nije dok se ljubimci ne istimare i oprani smeste na počinak. Tonu blata smo sprali sa njih, umalo da zapušimo slivnik u perionici A ni mi nismo bolje izgledali. Jedan čovek kad nas je video onako blatnjave i u opremi pitao je: Iz kog rata vi dolazite E sad se sijaju, mogu na spavanje do sledećeg valjanja u baltu ili pesku ili gde god samo da se praši Bio je to sjajno proveden dan. Jedan moj prijatelj pre neki dan mi je ispričao kako je nedavno prvi put probao da vozi motor. U pitanju je vespa. Čovek inače nije iz tog sveta ali poželeo je da proba , da vidi kakav je taj neverovatan osećaj o kome oni koji voze pričaju. I evo šta mi je rekao. Kaže, sednem ja na vespu i krenem, ono vetar mi duva u lice, kosa leti na sve strane, ja jurim 200 na sat sav srećan , ma fenomenalno. Nikada se nisam bolje osećao. Letim ! A onda pogledam u brzinomer i vidim da vozim 40 na sat E to je taj osećaj, ispunjenosti i zadovoljstva. Kojom god brzinom da vozimo, koji god motor da vozimo, bilo po putu ili van njega u srcu mi letimo To je to! Ovim putem smo se vozili danas:

Danas sam prvi put sama provozala svog zelenog ljubimca sa velikim točkovima po zemljanim putevima , van asfalta pa moram da vam se pohvalim i podelim sa vama par sličica . Nije mi ovo prva enduro vožnja. Vatreno krštenje je bilo u peščari za Novu godinu a utvrđivanje gradiva prošle nedelje takođe u peščari uz podršku i pomoć drugara sa daleko većim iskustvom. Ali danas sam prvi put izašla sama, vozila po nasipu, uz reku, po šumi pa i blatu i napravila krug od nekih 90 km uključujući i delove asfaltnog puta od kuće do nasipa i nazad. I bilo je suuupeeer! Savski nasip ovog sunčanog februarskog dana je bio idealan za vožnju. Zemlja uglavnom suva sa povremenim blatnjavim kolotrazima taman da vožnju učini zanimljivijom Predah i uživanje pored Save Malo poziranja A onda malo šume I blata ... Pa malo prepreka na putu ... Ali ništa nepremostivo Pa još malo više prepreka na putu I čistina konačno .. Ovuda sam izašla iz šume I za kraj dana predivan zalazak sunca

Auh kakva borba sa vetrom Uzbudljiva vožnja u ovim zimskim danima. Sve u jednom, i more i sneg. Sjajno @nemo ! Slike su odlične.

Garaško jezero

U komšiluku...

Sjajno !

Ledenice, pogled sa terase ...

Hvala BusMan, imam ja još mnogo da učim i vežbam ali se nadam da ću stići do tih vrhova, verujem da hoću . Najteže je bilo krenuti , a sada kad sam to pregurala samo da me magarence posluži i vrhovi će biti moji Kolika je samo moja radost bila kad sam se popela na prvo brdašce

Sad kada je prvi talas euforije prošao i utisci se pomalo slegli da i ja napišem nešto o mom vatrenom krštenju na pesku, mojoj prvoj enduro vožnji Za mene se prethodna godina završila i nova otpočela na najlepši mogući načina, lepše ne bih mogla da poželim. Ispunila mi se želja koju već dugo sanjam. Da li je i Deda Mraz umešao svoje prste ili je to isključivo zasluga dragih kolega iz enduro ekipe, ne znam. Ipak biće da je samo ovo drugo Bez njihove podrške, ohrabrenja, uputstava i pomoći ne verujem da bih otišla dalje od parkinga. Hvala drugari ! Dok gledam ove slike i premotavam u glavi kuda smo sve vozili u ta dva dana i dalje sam u neverici da sam i ja tuda vozila i preživela. Ipak jesam, slike ne lažu Posle tog prvog i najačeg utiska sledeći je otkriće koliko je vožnja po peščari lepa, uzbudljiva i izazov koji ne prestaje. Dine koje se nižu jedna za drugom, putevi od peska kroz šumu, neočekivane prepreke na putu, zaobljena neobična brda usred peščare razaličitog oblika i visine , a ja na motoru koji leluja po pesku, stvaraju osećaj kao da sam u nekoj potpuno drugoj dimenziji. Neverovatan osećaj! Adrenalin konstantno raste dok se boriš da održiš ravnotežu i izguraš još jedno brdo, pa još jedno, pa još jedno ... Tako je to izgledalo iz perspektive nekoga ko je prvi put na enduro točkovima i prvi put u peščari. Da li je uvek takav osećaj ne znam, otkriću Sve što sam zamišljala kako će biti, ovo iskustvo je potpuno prevazišlo. Uopšte više ne znam da li sam toliko srećna jer sam uspešno odvozila oba treka ili zbog toga što mi je off road otvario vrata jednog sasvim novog sveta velike lepote i mogućnosti za istraživanje, otkrivanje i napredovanje ili zbog oba. Ali srećna sam, a to je jedino važno Nisam stigla puno da slikam jer sam bila usresređena na vožnju u novim okolnostima i drugačijoj podlozi od one na koju sam navikla ali zato su moje kolege zabeležile moje prve kilometre na velikim točkovima. Evo par slika od drugog dana .. Polazak, moje zeleno magarence spremno čeka da ga uzjašem. U nekoj šumi na nekom brdu do koga se dolazi preko nekih strmih jaraka i kosog uspona... a ima i srna samo nismo stigli da ih uslikamo Najviše Zagajičko brdo (256 m) i spomenik u obliku piramide Odozdo smo se mi popeli na vrh, a posle smo morali i da siđemo Nije baš toplo gore, duva vetar ali vruć čaj može dosta da zagreje Sušara Eto toliko do sledeće vožnje. Ne moram da kažem da je nestrpljivo čekam

Evo jedna slika preživela