Al' ih je Bastianini ostavio... Posle par krugova, sekunda! Edit: Ali ako ga primerak čuvene britanske loze trkača, Sem Loues obiđe, e onda stvarno...

Dakle uspelo je! Dobrodošao.

Plusić? Nije to plusić, to je oznaka za klonju, video sam u Indiji.

Zlatna je, u pravu si. Ako kažeš da je žuta, onda znaju da si stranac i to je to. Ja sam rekao zbog one trake oko ruke i to.

De, de@Zuba87 ne preteruj, čuće te neko, poverovaće ti.

Nije trol, znam ga ceo život ali nešto nije uradio kako treba sa predstavljanjem. Ne znam da mu odgovorim pa reko' bar da pojasnim post.

Kum, koji je jurio Fejzera, je ipak pazario Hornet 900, 2002. godište od nekog starijeg bajkera, iz okoline Kikinde. Ali, ne radi mu dobro obrtomer. Tačnije, sporo se kreće, ne pokazuje tačno obrtaje. Šta mu je činiti? Jvala unapred i izvin'te na upadu. Edit: Eno ga kum, pojavio se na forumu. Sam će dalje da se raspituje

Koliko ste energije potrošili na kilometre svaka vam čast. I? Dokle se stiglo sa dijalogom? Do kog rezultata, do kog saznanja ste došli? Ovakvi razgovori su tipični za zimski period a vi u sred leta udariste da mlatite praznu slamu. Ko vraća satove, vraćaće ih i dalje. Ko hoće da ih uhvati u tome, neka to radi. Svakom svoje. Manite se praznih priča.

Za klub ne znam ali na mom blogu je sigurno.

Nakon svega, šta da kažem? Da mi je krivo što se sve ovako izdogađalo? Nije mi krivo ali mi nije ni pravo jer sam morao da menjam planove u hodu. Auto, svaki auto a pogotovo ovakav koji je, iskreno rečeno, loše održavan, može da se pokvari. Oko toga nisam imao sreće i to je to. Događanja oko prevoznog sredstva mi nisu pokvarila ni sam odmor ni raspoloženje. Samo sam posle imao neku vrstu onog džet-lega kada se putuje u drugu vremensku zonu. Šlepovanje, pa ustajanje rano zbog povratnog leta za Nemačku i ceo dan mi se poremetio. Doći će i vikend pa će to sve biti u redu a ovaj odmor ću imati po čemu da pamtim. Dobri ljudi, na svakom koraku, sa obe strane granice, priroda koja me je oduševila pa sada planine i brda Crne Gore poredim sa švajcarskim samo sa manje zelenila. Sama urednost se znatno popravila poredeći sa SFRJ vremenom iako se pored puta s vremena na vreme može naići na bačeno smeće i divlje deponije. Auto se pokvario, pa šta ako je? Ko ga j..e, ja sam bio na odmoru i tu činjenicu takva glupost nije mogla da pokvari. Za sledeći put planiram Plužine, Pivsko jezero i splavarenje Tarom. Samo da deca malo porastu. Do tada, pozdrav za Crnu Goru.

Dalje putem ka Beogradu, kroz Pljevlja i Prijepolje i večera u "Pečenjari kod Dragiše" na Ibarskoj magistrali. Kilo prasećeg pečenja koje se topilo u ustima, majke mi moje mile, kupus salata, kajmak, kisela i domaća kafa da dođem sebi zarad daljeg puta. Za svaku preporuku. Dalje opet do Preljina pa na novi deo puta i pred drugim tunelom "Šarani", negde oko 22č, Reno je odlučio da mu je definitivno bilo dosta. Sijale su reči "INJECTION PROBLEM" i "Service" bez nade u dalje ponovno pokretanje motora. Čuo sam se opet sa vlasnikom kojem je glas odavao krajnju smorenost i krivicu što se ovo događa. Još jednom je organizovao šlep ali ovog puta auto sa sedam sedišta i auto prikolicom koji je stigao posle dva i po sata. U stan, u Beograd kod moje majke, smo stigli u pola pet ujutro i samo se sručili u krevet. Dok smo stajali pred tim tunelom, dok sam ja telefonirao prišao nam je zaposleni JP "Putevi Srbije" i pitao kako može da nam pomogne? Rekoh da čekamo pomoć ali me interesovalo otkud se on stvorio? Nije valjda da ne smem da stanem pred tunelom!? Nasmejao se i rekao da nas je video na kameri za nadgledanje pa je došao da nam ponudi da preguramo auto nekih 20 metara do njihovog parkinga i uđemo kod njih, da ne sedimo u kolima. Prihvatili smo to a deca su dobila i sok i grickalice ali i crtane filmove sa interneta! Dok je došao šlep, već su bili zaspali. Unutra je bio još jedan njegov kolega i obojica su bila veoma ljubazni i gostoprimljivi. Može biti da im je bilo dosadno ali su definitivno dobri ljudi jer je mogao jednostavno da ih boli polni organ za nas i naše probleme. Pozdrav za Nenada i Milana iako sam sasvim siguran da ne čitaju sve ovo.

Naravno, nije izostalo ni zaustavljanje i slikanje na mostu na Đurđevića Tari.

Vratismo se do ženine rodbine na još jednu noć, pa sutra ujutro dođosmo do servisa. Mi tamo a Reno radi. Na leru ali vrlo lepo i vrlo mirno. Kaže probao ga je, provozao po Tivtu i to je to. Ukrcasmo se ponovo i lagano ka Žabljaku. Tamo je bilo divota. Vazduh, priroda, divlje jagode u čaši, slatko od istih za poneti i domaće vino od divljih kupina i borovnice, šetnja... ma vrhunski. Jes' bilo dosta turista ali i mi smo bili turisti pa se to sve nekako uklapalo u celokupnu sliku.

Nakon Budve, Kotora, njene Boke i par uzbrdica, ko zna koliko onih pištanja prilikom dodavanja gasa dogodilo se i kratko trzanje, jednom do dva puta i na vrhu jedne uzbrdice, iznad Grahova, auto se ugasio. Samo je prestao da radi. Vergla, ima i struje i goriva ali ništa više. E jebi ga! Tada mi je bilo jasno da se plan menja. Značajno. Auto je osiguran punim kaskom pa je vlasnik organizovao i šlep i servis. Dok smo čekali, priđe nam dekica iz kuće u blizini i ponudi da odemo u hladovinu, sok ili možda i jelo za decu dok čekamo. Hvala mu za to i ovim putem. Dođe šlep po nas, posle malo više od sat vremena čekanja, ali nema mesta za sve u kabini. Može dvoje. Rekoh: "Deca su mala, mogu da sednu nama u krilo." Ne, odgovori on, previše je rizično zbog policije. Predložio je da ja sednem u auto, gore na šlepu i kada vidim policiju, da se sagnem. A to je kao po propisima, a? Rekoh mu da ću ja da spustim sedište skroz nazad a on da "ne tera preko džombi". I bi tako. Ljuljanje i ljuljuškanje me je skroz uspavalo. Ali od vrućine, i pored otvorenih prozora, sam bio poprilično "slupan". Stigosmo do servisa u Tivtu. Majstor podiže haubu, reče: "Zaverglaj par puta" i konstatova da je otišla kajlica na bregastoj. Sve na sluh. Pored mog insistiranja da proveri i pumpu i eventualno dizne jer je zacimao par puta pre gašenja, rekao je da je ono što je on rekao razlog. Dobro, dobro, nije moje da se mešam tu u bilo šta. Nije moj auto, pa ne ide da smaram ali deo nije imao i sve će potrajati do sutra ujutro. Jebeš ga, eto te velike izmene plana. Tada je bilo jasno da će Zlatibor biti žrtvovan jer nema smisla tamo samo prespavati. Ali smo malo procunjali po okolini servisa u Tivtu dok smo čekali prevoz da se vratimo u Budvu, na još jedno noćenje.

U preostalih nekoliko dana sam se video i sa jednim članom sa Mercedes foruma. Reč po reč i dođosmo do teme Renoa i nemanja koda. On se čovek lati telefona, pozva koga je već pozvao i posle petnaestak minuta sam imao kod i radio je proradio! Priznajem, bio sam veoma radostan jer duži put, sa decom pa još u tišini neće i ne može biti opuštajući. Ali kodu sam se ipak manje obradovao koliko majici Mercedes kluba Crne Gore. Hvala mu na tome. Za kraj, na dan puta ka Zlatiboru, je postojala ideja da odemo do Nikšića, grada iz kojeg, prema kazivanju mog dede po ocu, potiče moje prezime. Zatim do Plužina i Pivskog jezera pa do Žabljaka i Durmitora. Međutim, pâša mi je skrenuo pažnju na činjenicu da je put od Plužina od Žabljaka stari, uzan i dosta zahtevan. Vremenski zahtevan. Kratak ali loš i onda bi to oduzelo dosta vremena. Zato su Plužine izostale kao cilj ovog puta pa smo krenuli direktno ka Žabljaku. Boka Kotorska je definitivno postala popularno mesto za brodove i jahte.

Nije izostala ni poseta Akva parku u Bečićima. Čini se manjim od onog na brdu iznad Budve ali onaj na brdu još uvek nema validnu upotrebnu dozvolu, iako normalno otvara vrata svima koji dođu. Jeste lep pogled na more odande, jeste da nudi svašta nešto ali je to ipak rizik. I ovaj u Bečićima je bio dovoljno dobra odluka.

Par dana sam sa mojima išao do Bečića na kupanje i sunčanje ali samo kasno posle podne. Imao sam varijantu za parking pa što da ne. Moj naslednik je našao i društvo za fudbal na pesku.

Čudne skulpture, interesantno povezivanje zgrada, mala šetališta... Stvarno prijatno mesto.

Ovaj gliser mi je baš privukao pažnju. Mnogo opako izgleda.

Nismo svratili do Njegoševe rodne kuće jer smo prethodno, na Cetinju, upoznali jednu divnu ženu, Tinu, koja je izdvojila stvarno puno vremena za nas da nas provede kroz Biljardu i da nam sve ispriča, pa je poseta toj kući izgledala kao gubljenje vremena. Zbog tog zadržavanja gore, na Cetinju, nismo stigli ni do Kotorskog Starog grada već smo otišli pravo do Tivta da obiđemo "Porto Montenegro". I nismo pogrešili. Ono je jedno zaista lepo i moderno okruženje koje može da služi na čast Crnoj Gori. Stvarno. Jahte, brodovi, luksuzni gliseri i automobili sa registarskim tablicama iz celog sveta. Od Italije, Francuske, Litvanije, Norveške pa sve do Kanade i Sjedinjenih američkih država. Jedino me je razočarala neposlovnost ili nezainteresovanost zaposlenih u muzeju "Zbirke pomorskog nasleđa" pa ga nismo obišli. Stojim, pitam, šetam levo, desno ne bih li privukao pažnju zaposlenih i sve što sam dobio je prekorni pogled. A činilo se zaista interesantnim mestom.

Ali onda pogled na Boku. Rekoh već dosta puta, ponavljam se k'o baba ali priroda šta napravi, to je neponovljivo.

I tako smo naišli i na radove na jednom delu puta. Da li nas je neko, negde, nekako upozorio? Nije. Ovo je bilo iznenađenje koje smo prošli nadajući se da nećemo imati neku probušenu gumu.

Posle pauze za piće u parku u debeloj 'ladovini iza dvora, nastavili smo dalje preko Njeguša do Kotora. Ovaj put je sa dosta serpentina, uzan ali pruža neverovatan pogled na celu Boku Kotorsku.

Nova crkva na mestu stare.