Sledećeg dana, ni meni ni mojima, nije bilo do kupanja i prevelikog sunca pa smo odlučili da odemo da obiđemo Njegoševu zaostavštinu i malo bolje upoznamo crnogorsku istoriju najčuvenijih vladara. Pravac Cetinje. Prvo u manastir pa "Biljarda" i na kraju Dvor kralja Nikole. Do Lovćena nismo išli jer je bilo pretoplo a deca su ipak mala. Manastir zaista lepo izgleda. Očuvan jeste ali i sređen.

Drugi dan mi se javila sestra od ujaka da je u blizini, tačnije u Rafailovićima. A to implicira nepostojanje parkinga, velike uzbrdice i nizbrdice dok se stigne do plaže ali sam preuzeo taj rizik na sebe. Našao sam mesto na nizbrdici ali kako nisam imao ručnu, parkirao sam na centimetar od nekog zida i upro točkom u njega. Samo ubacivanje u brzinu nije bilo od velike pomoći jer ispada iz rikverca kad je motor isključen. Posle kupanja i lepog provoda na ovom interesantnom i skučenom delu, isparkiravanje na osećaj je bilo od ogromnog značaja jer se u međuvremenu ispred mene parkirao neko sa S klasom. Malo tamo, malo ovamo, više gasa od uobičajenog i izađoh a da ga ni pipnuo nisam. Kao ni onaj zid. Tačno sam bio ponosan na sebe. Nisam napravio fotografije ove situacije jer nisam imao čime. Zaboravio sam sve što može da fotografiše.

Tako se mi zaputismo za Crnu Goru i moram priznati da je onaj deo novog puta do Preljina zaista lepo osveženje. Za putarinu od 140 dinara se dobija malo saobraćaja sa prosečnom brzinom od 100km/č. Odlična varijanta. I da ne bih sad bio kao Mirko Alvirović, laka mu zemlja, koji je uvek bio u fazonu: "Mi sad idemo da se provozamo do mora a vi se sirotinjo jebite i gledajte nas na tv-u", neću o kvalitetu puteva, vozača i uopšte kulturi u saobraćaju jer je to veoma poznato. Samo ću reći da smo se vozili u Renou Senik, sa 1,5dCi motorom koji je veoma štedljiv. Unutrašnjost je bila čista ali i jednostavna. Osnovna oprema. Klima, doduše manuelna, je bila ono što mi je najviše trebalo. Čist unutra ali ne i potpuno ispravan. Ručna nije funkcionisala od početka, tačnije odvaljena je, a pri svakom naglijem davanju gasa palilo se upozorenje, uz pištanje, "INJECTION FAULT" i kada malo opustim pritisak na pedalu gasa, to se isključi i auto ide najnormalnije. Ne znam ko ga je i kako pre mene vozio ali je prosečna potrošnja, za auto koji je prešao više od dvesta hiljada, bila 4,8l na 100km dok sam ja to kasnije, uz sve uzbrdice i nizbrdice, spustio na 4,3l na 100 kilometara. Da ne bude mišljenja da sam vozio kao baba sa kraćom nogom, penzioner, taksista i slično, u svoju odbranu dodaću da sam dva puta zaustavljen od strane policije zbog prekoračenja brzine u Crnoj Gori. Prvi put posle Šavnika, na izlasku iz jednog od tunela. On mi je oprostio kad je video decu da spavaju. Drugi put posle Žabljaka. Njih dvojica mi nisu oprostili. Onaj što je snimao je po rođenju i ubeđenju seronja dok je onaj što je pisao kaznu, u kolima, bio na granici da mi oprosti kad je video ime i prezime. Kad sam se vratio po dokumenta, jer sam morao da odem do pošte u naselje koje smo prošli da platim kaznu, čak mi je rekao gde ih ima još na putu pa da pazim. Dalje, što se tiče auta, pedala kvačila je bila malo tvrđa što govori da je i kvačilo videlo dosta kilometara dok je spolja bio udaren, ogreban i ni malo interesantan na oko. Ovo je bilo najbolje jer u Budvi i okolini nije lako pronaći parking mesto. Čak i kada sam ga nalazio, to je bilo na milimetar od svih pa i ako neko doda neku ogrebotinu, nema nervoze. Udoban, prostran auto sa dovoljno mesta za decu nazad i kofer u gepeku sa malom potrošnjom. Pištalo je dosta puta ono upozorenje ali nije bilo drugih muka ni mukica do mora. Prva muka je nastupila kad sam se uparkirao ispred zgrade domaćina. Isključim sve, izvadim onu blentavu karticu i vidim da nisam spustio prozor na suvozačevoj strani. Ubacim karticu i... ništa. Ništa da zasvetli a inače sve sija i blinka kao da sam pilot u avionu. Promenim bateriju u kartici, pâša je vozio pre Senika pa ih ima koliko nećeš, i ništa. Kad ono, razlabavila se klema na akumulatoru i uzjebala sve. Resetovao se. Kod za radio? Nigde ga naći. Čuo sam se i čovekom koji mi je iznajmio auto ali kaže da ga nema kod sebe i da mora biti negde u autu. Ja ga nisam našao. Sve je radilo osim radija. Prebacili smo se na pevanje dečijih pesama i pričanje priča.

Ciljane lepote su bile Cetinje, Njeguši, Kotor, Tivat, zatim Nikšić, pa Plužine i Pivsko jezero kao i Žabljak sa obaveznim obilaskom Crnog jezera (čuvenih "Gorskih očiju"). Povratak za Srbiju je bio planiran nekoliko dana pre leta za Nemačku jer sam hteo da se malo rashladimo na Zlatiboru.

Koliko odlazak do Crne Gore zvučao jednostavno, za mene nije bilo. Prva prepreka koju je trebalo prevaliti: kako stići do Crne Gore iz Nemačke? Ko ima dovoljno novca na računu, krajnje je jednostavno, jer je jedini direktan, povratni let u mojoj blizini iz Dizeldorfa za Podgoricu, koji je samo u jednom trenutku u prethodnih šest meseci bio na najnižoj cenovnoj tački od 1400€, dok je normalna cena od 1800€ pa na više. Za nas četvoro, da ne bude neke zabune, je l'? One, neke "low cost" kompanije su isto na raspolaganju ali ništa u okolini. Moralo se kombinovati i iskombinovalo se sledeće: avionom do Beograda a onda iznajmljenim autom dalje. Zašto nisam pošao svojim autom? Prvi razlog je udaljenost od oko 2500km za šta bi mi trebalo oko tri dana, tj dva noćenja, pa isto to u povratku dok je drugi razlog, zaista velika kilometraža koju nisam hteo da prevaljujem jer nemačko osiguranje broji te kilometre. Da ne ulazim previše u nepotrebne detalje, sve to izađe previše skupo. Bila je u igri i opcija voza do Bara. Noću se putuje, spavaća kola i teraj. Ali nije više ni to toliko povoljno plus je rizik od kvara lokomitive, voza, točka, šrafa, p...e lepe materine vazda prisutan i onda to ume da traje beskonačno. Busom? Ne! Nikad više. Avionom? Loša opcija jer je povratna karta najmanje 100€ po osobi. Previše za nekih četrdesetak minuta putovanja. I opet taj rent-a-kar. Zahvaljujući forumu ljubitelja Mercedesa i upoznavanju dobrih ljudi tamo, dogovorio sam se oko iznajmljivanja vozila od privatne firme/privatnog lica iz Srbije. Da budem skroz precizan, iz Inđije. Sve u svemu, ukupna cena je bila veoma povoljna, uzevši i gorivo u obzir, plus sam imao mogućnost kretanja i obilaženja lepota koje sam poodavno planirao.

Beše to još jedno letovanje, kao i još obilazaka interesantne i lepe prirode. Međutim, kako to kod mene najčešće biva, ne ide sve baš skroz po planu. Šta je bio taj plan, uopšte? U principu, vrlo jednostavan. Moja Malena ima rođenu sestru koja živi, a boga mi i radi, u Budvi a kako se one nisu dugo videle, to je bila ideja. Poseta rodbini uz sve što to podrazumeva sa dodatkom kupanja, sunčanja, izležavanja i obilazaka interesatnih destinacija.

Prema Ticino sam hteo ali nisam stigao jer nisam prošao preko San Bernandina. Bilo je baš hladno sa poledicom. Iznajmljen motor i onda sam se vratio.

Ostrvo nije veliko ali ima nekoliko lepih plaža. Tetka i teča žive od iznajmljivanja soba tako da se nekoliko noćenja tu jednostavno samo nametnulo. Na njihovu žalost, a na našu radost, vreme je odigralo svoju ulogu. Imali su slobodnih soba jer nije bilo turista.

Nakon tačno mesec dana i pređenih 5502 kilometra, vratili smo se na početnu tačku. Bilo nam je lepo. Čini se da je bilo možda dugo, naporno ali je u svakom slučaju bilo nesvakidašnje, pomalo neobično ali ja volim ove akcije. Aktivni odmor. Nezaboravnije je od običnog izležavanja na plaži koje opet ima neke svoje draži. Videli smo rodbinu koju dugo nismo a oni su bili dovoljno dobri i raspoloženi da nas prime da kod njih noćimo i obedujemo. Gorivo, putarine i "tuneline" su nas sve skupa koštale oko 750€ što i nije mnogo, zar ne?

Poslednja stanica pre kuće nam je bio Minhen. Ja stvarno više ne znam nikoga ko tamo ne poznaje nekoga. Taj grad je posto čudo jedno. Koliko se tamo slilo ljudi s Balkana, to nije normalno. Malo, malo pa pored mene prođe neko čiji govor u potpunosti razumem. Nemam mnogo slika iz Minhena jer smo tamo bukvalno samo prespavali, osim jedne. Našao sam parking mesto, u inače užasno prenatrpanom gradu, u ulici Deda Mraza.

I dok smo stigli nazad do kuće, ništa. Pojeo vuk magarca. Ni kap ne pade. Vetar ni dunuo nije. E jebi ga. Zato je poslednje jutro, kad smo se već spakovali da idemo dalje osvanulo onako kako treba. Sunce, sunce i samo sunce. Morao sam da odem na vidikovac na napravim par fotki.

Jedan dan, ipak, bi vedro. More se smirilo, ni daška vetra i odmah su nozdrve bile pune mirisa mora. Ako ništa drugo, pokušali smo bar da se prošetamo iako je sve izgledalo kao jesen, sve je bilo mokro od kiše. Mercedes je za to vreme bio fino ušuškan u dvorištu iza tetkine kuće. Tokom šetnje malo smo se peli po brdima, malo obilazili ostatak raštrkane rodbine po ostrvu... ... kad odjednom... Pokupismo se, brže, bolje jer je počelo i da seva i da šibaju gromovi.

Stigosmo mi na Rab, a tamo, oblaci samo što nisu ispustili kišu. Tetka mi reče da ne pamti goru godinu. Nisu sastavili, ali bukvalno, tri dana sunčanih dana. Jedan, dva dana pa pljusak i jedan osetno hladniji dan i tako celo leto. Srbija, Bosna i kontinentalni deo Hrvatske su videli i gore od ovoga. Ovde smo ostali nekoliko dana ali koliko god da smo se nadali suncu, nismo ga videli. Svako jutro je bilo tmurno i depresivno.

Pre nego što smo došli do trajekta, napravili smo glupost. Tj ja sam napravio glupost. Čuo sam se s tetkom i rekao joj kada dolazimo. Rekao sam joj i da dolazimo magistralom. Ona mi žena reče gde da skrenem ali tog skretanja ne nađoh na auto-putu. Prošli smo dalje pa se vraćali. Bilo kako bilo, trajekt. Onaj kojeg se ja sećam je bio mali, nikakav dok su ovi već za poštovanje. Saobraćaju redovno i novi su. To ima svoju cenu. Oko 17€ po pravcu za auto sa dvoje odraslih i dvoje maloletne dece. U potpalublju beše malo tesno ali za dvadesetak minuta, nije strašno.

I dok nas je hecegovačko kamenje smaralo, ja jedva čekao da nestane destilat iz Crne Gore, dođe vreme za pauzu. Smorila nas je monotonija i skrenusmo s puta sasvim slučajno do restorana "Skradin". Au, tek tada shvatismo zbog čega je hrvatska obala, lepa obala. Skrivena uvala, preko koje prelazi most je bila zaista sjajan pogled. Jeli smo kako treba. Za ne mnogo novca, dobro, mogli su i malo jeftinije ali ipak je na putu, mi smo se najeli prave domaće klope. Nismo imali utisak plastičnosti i izveštačenosti kao na odmorištima po Nemačkoj. Čini se da smo tu bili na nekoj visini jer nam se pružao baš dalek pogled na hrvatsko primorje.

Ono zbog čega se Hrvatima mora odati poštovanje je auto-put uz Jadran. Nov je i izgrađen je tamo gde puta nikad bilo nije. Ograničenje jeste 130 km/č ali ne mari. Mari jedino putarina. Jebe mamu kolika je. A kako mi domaćini u Hrvatskoj rekoše, ni to nije sve kako treba. Sva ta putarina koju skupe za godinu dana, nije dovoljna da se isplati godišnja rata banci. Dodatnu muku čini i nemanje mogućnosti kupovine vinjete pa je manje turista. Oni su voljni da plate za godinu, kao npr. kroz Sloveniju, ali ta mogućnost ne postoji. Dalje, malverzacije i naduvavanje računa za radove nije neki "srpski izum". To je balkanski sindrom. Neki rođak, drugo koleno, jednog od ministara u vladi Hrvatske je dobio da odradi tunele na ovom putu, kojih ima zaista dosta. Da odradi, znači da ih obeleži i osvetli. Račun za ovo je bio veći od cene izrade samog tunela! Ludilo. Ima toga još ali neka ga po strani. Jedini ko se nije radovao ovom auto-putu je bio Mercedes. Crnogorci i dalje imaju najgore gorivo na Balkanu. Tačno mi je bilo žao što nasuh pun rezervoar i samo sam gledao u pokazivač nivoa goriva u rezervoaru. To mi je bio najverovatnije prvi put u životu da sam jedva čekao da ga motor sprži. Što pre. Sa teškom mukom je održavao zadatu brzinu. Ono je bilo mučenje i za njega i za mene.

Nakon pet divnih dana u primorju južnog Jadrana, krenuli smo severno ka ostrvu Rab, kod moje tetke. Nju nisam, sasvim sam siguran, video 31 godinu. Telefonom se čujemo, da, ali videli se dugo, dugo nismo. Put do nje nas je vodio kroz Hercegovinu pa do auto puta uz Jadransko more. Nisam hteo da idem do Dubrovnika, ne zato što se bojim ili neću, već zbog Neuma. Zbog tog dela Bosne i Hercegovine koji izlazi na more kroz Hrvatsku, imao bih još koji granični prelaz pride. To mi nije trebalo. Dakle, putem kroz hercegovačko kamenje, Federaciju pa do mora. Nije laž. Hercegovina ima zaista samo kamenje da ponudi. Ni šume, ni žbuna, ni reke, ma ni potoka. Ništa. Kamen na kamenu. Ono što je meni bilo interesantno, što sam primetio posle nekoliko sela i naselja je da je Federacija sjebana iznutra. Neću da ulazim u politiku, odnose svih sa svima, ko tu vatru i dalje ne želi da ugasi ali je očigledno da stvari, čitaj odnosi, nisu rešeni. Ulazak u selo odlučuje koje će zastave biti okačene iznad puta. Ako je na početku crkva, onda je hrvatska zastava iznad puta, a ako je džamija, onda zastava Bosne i Hercegovine sa još jednom, onom iz koje države su stigle pare da se ta džamija izgradi. Dalje kroz naselje se te zastave samo smenjuju u zavisnosti koliko su udaljene od religioznih objekata. Zlo. Dobrog tu biti neće. Te zastave o obeležja nisam želeo da fotografišem jer nisam želeo da rizikujem neke probleme niti da me posle neko proziva za bavljenje politikom koja me se ne tiče. A i ne tiče me se, iskren da budem.

Oblaci? Da, i ovde ih je bilo. Svakih nekoliko dana opali kiša iz vedra neba. Oblaci se spuste s planina dok kažeš "beži!"

Koliko god se Budva izjašavala kao "grobarski" grad, ni "delije" se nisu predavale. Ovolike zgrade, luksuzni hoteli i slično je nešto čemu mogu da zahvale samo Rusima. Koliko god to čudno zvučalo. Da nisam prošao kroz Sloveniju, ne bih ovo pomislio ali oni su im pomogli da se izgrade i postanu bolje mesto za život i odmor. Mnogim Crnogorcima je taj keš udario u glavu ili im radi o glavi ali ipak, utisak je da je mnogo toga uređeno. Nisam video ni doživeo varanje u restoranima, na ulici ili bilo gde drugo. Propalica koje hoće da ušićare na turistima je sve manje. Da li je uvedena neka inspekcija ili je nešto drugo u pitanju, svejedno je. Budva je postala grad, u to više nemam sumnji. Uređeni prilazi plažama, dečija igrališta, restorani, šetališta, sve je onako kako bi trebalo da bude. S vremena na vreme dolazi do prepucavanja bogatih i prebogatih pa bude čudnih, smešnih pa i opasnih situacija kao što je neplaćen račun distribuciji pa je glavna ulica uveče u mraku, ili izbacuju goste i osoblje iz hotela u sred sezone sa specijalnim jedinicama policije i tako dalje.

Iz Beograda smo ibarskom magistralom stigli do Crne Gore. Negde iznad Podgorice, napravismo pauzu za klopu. Tipična crnogorska razglednica. Brda i planine. Koliko smo uživali u putu, toliko je bilo muke oko parkiranja u Budvi. Opet Malenina rodbina. Budva se izgradila do neprepoznavanja. Tamo sam bio pre nekih, pa oko 20 godina i ovo sada je ludilo. Mesta za parkiranje jednostavno nema. Uvek je to zavlačenje po nekim uličicama i skrivenim sokacima. Još uvek se pitam gde li onoliki Crnogorci parkiraju sva ona predimenzionisana terenska vozila? Ovaj vlasnik Smarta ima odličan smisao za humor i zabavu. Ko god ima neko pisalo kod sebe, slobodan je da se potpiše ili nacrta nešto na autu. Odličan trip. Koga je briga za tamo neke ogrebotine kad ima unikat?

Posle nešto manje od nedelju dana, stigosmo u Beograd. Moj grad. Moju muku i moju radost. Grad koji mi se i dan, danas igra sa osećanjima, sve mu j...m. Ova fotku sam napravio jer mi se čini da odlično oslikava trenutno stanje. Kućice i restorani na keju pored Save, "u blokovima", izgledaju kao da je kuga dok u pozadini, čuveni Đilasov "pilon" cepa oblake. Uh... mnogo bih rekao ali neću da kvarim priču koju nosi sledeća fotografija. Ćerku, Helenu smo krstili i to je ono što je obeležilo naš ovogodišnji dolazak u Srbiju. Sveštenstvo je opet igralo svoje igrice ali nisam dozvolio da mi pokvare dane. Oblaci i nekoliko nevremena se potrudilo da nam začini dane i uništi ono malo slobodnog vremena.

I dok sam ja tako šetao, slikao, uživao tast nam je odao počast tako što je obrnuo ja`'nje na ražnju. Onda nisam ni ja loš zet, je l`' tako? I evo šta ostade od jagnjeta za sutradan...

Iz Slovenije smo se zaputili put centralnog Balkana i završismo u Bosni, tačnije u Republici Srpskoj, a još tačnije u selu Labucka. Ime je dobilo po jezeru, koje odavno više ne postoji, koje je bilo mesto za ašikovanje labudova. E tu je Mercedes imao pravi odmor. Proplanak, hladovina... I otkud mi baš tamo? Ne znam za vas, dragi čitaoci, ali meni je u tazbini baš lepo. Usput, ako nekoga interesuje, ona izreka da "auto mora da bude iz Nemačke a žena iz Bosne" je u mom slučaju istinita i preporučujem je svima. Kiša nas ni ovde nije zaobišla ali je bila u neuporedivo manjem obimu od one koja je bila u prvoj polovini godine. Mnogo puteva je neupotrebljivo, klizišta... muka, prava muka. Jedna kuća je odnešena, nestala, što bi se reklo kao da je u zemlju propala, dva brda su se sastavila a stari pričaju da se sve ovo već dogodilo, samo zaista davno. Prepričava se s` kolena na koleno da je postojala crkva koju je zemlja progutala. Danas ne smeju klizišta da saniraju kako treba jer donose nagazne mine iz šume. Užas. Sve ovo nije uticalo na prirodu koja je i dalje da ti stane pamet. Ona kućica na dnu proplanka je vodenica. Reka iza, koja je nekad kao potok a nekad kao potop je i dan-danas pokreće. Melje li melje.

Uprkos nekom uvreženom mišljenju da je Slovenija daleko dogurala odmičući se od Balkana, sledeća slika govori u prilog činjenici da je i Slovenija sve sjebanija i sjebanija. Mnogo su hteli, mnogo su započeli a malo završili. Dosta je puteva koje su planirali da prošire, počeli radove i onda stali.

Posle ovog pogleda na otvoreno more je na red dolazila plaža. Kako onda, tako i danas. Jedino su je malo sredili, osavremenili, dodali novine za moderne turiste i ništa više. Ah, da, i ovde smo našli igralište. Ono je novo. Toliko je novo da još nema ni dece da se igraju. Mirko je opet bio u elementu. Zašto mi je ruka zadrhtala dok sam slikao Meče u hladu? U trenutku stiskanja tastera na foto-aparatu, zviznuo je grom u okolini. Kiša je celu noć padala kao da nikad padala nije. Užas. A komarci... svi su se zavukli u stan. Prošle godine su im došli neki sitni, priča se da ih je neki brod doneo, koji ne zuje onoliko glasno kao normalni, veliki i ne mogu da probude. Dobro je što i ne izazivaju veliki otok i svrab ali su neumorni sa ubodima. Deca su mi izgledala kao da su dobila boginje.