Ima tome već dosta vremena ali budući da nisam stizao da budem aktivan član, tek sad nalazim vremena za forum.
2013. godina, jesen se u Evropi završava, lagano će zima a mene firma sprema na put. Indija, Mumbaj na najmanje tri meseca. Trebao sam ostati šest ali se završilo negde između. Četiri. Od novembra 2013. do početka aprila 2014. godine. U oktobru se završava monsunski period celodnevenih kiša, visoke vlažnosti i visoke temperature tako da sam, srećom, uleteo tačno kada je najlepše. Sunce sija ceo dan, nigde oblačka, dnevna temepratura je oko 25°C i lagano se penje kako dani odmiču i stiže do nekih 40°C krajem maja kada opet krenu kiše. Dakle, što se vremenskih prilika tiče, bolje nije moglo.
Mumbaj je grad koji nema više kuda da se širi osim u visinu pa niču zgrade brže nego pečurke posle kiše. Zvanično, ima oko 13 miliona stanovnika ali sa sve onom sirotinjom koju nema ko ni da prebroji, procene su da ih je oko 24 miliona sa velikom tendencijom rasta. Grad ekstremno bogatih (ima više milionera nego cela Nemačka!) i ekstremno siromašnih koji ceo dan čiste i peru za tanjir neke čorbe a spavaj u i žive u kartonskim kućicama. I ma koliko malo para imali, svi se trude da imaju auto. To su modeli Nisana, Micubišija, Renoa, Suzukija, Mahindre, Tate i sličnih za koje ostatak sveta ni čuo nije. Motora ima ali manje od onoga što sam očekivao da ću videti. Najveći je bio neki model Honde sa 125 kubika, podešen za njihov vazduh i vlažnost. Sa tim podešavanjem, kako mi objasniše kolege tamo, u Evropi ne bi mogao ni da se pokrene. Logično. Elem, saobraćaj. Do 8:30 skoro da nema nikoga. Onda, kao start neke trke, kreću svi napolje i idemo. Gužve se stvaraju u roku od nekoliko minuta. Svuda. Svi se veoma lagano kreću i trube. Neverovatno je koliko svi stiskaju sirene. Dosta automobila, pa čak i kamiona i autobusa nema spoljne retrovizore već se orjentišu prema zvuku sirena. Neverovatno i zaglušujuće ali i stvar navike. Svaka raskrsnica je zakrčena jer automobili staju a izmešu počinju da se provlače prvo tuk-tuk-ovi sa dvotaktnim, neverovatno agilnim i malim dvotaktnim motorima. Sve što vozač ima je upravljač. Na desnoj strani je klasika, gas i kočnica a na levoj i kvačilo i menjač. Poluga kvačila je uobičajena. Stisne je rukom i u prvu brzinu ubacuje tako što ruku okrene na gore, napred, da tako kažem. Svak sledeća, a video sam još tri, je nazad, na dole. E, njih je milion. Svuda ih ima i svuda se provlače. Svi ih obiđu ali svako zaustavljanje i gužvu koriste da prođu napred. Samim tim zaustavljaju sve. Posle njih mopedi i motorčići svih vrsta, starosti i oblika. Gume su svima potpuno ćelave. Najmanja, slučajna kiša čini da ulice budu skroz klizave jer je kvalitet asfalta očajan i, u saradnji sa prašinom, po kiši postaje kao led. Tada je moguće videti kako vozači motora pojma nemaju o vožnji, da su se priučili ali i da im je iskustvo pokazalo kako da padaju a da se ne polome i izlome. Kacige i zaštitna odeća su retkost. Kacige nisu vezane ispod brade, već eto onako, samo stoje na glavi. Mnogi voze i svoje žene a one sede kao nekada dame na konjima. Sa strane. Haljine im ne dozovljavaju da "zajašu" motor. Kada vozač nešto zajebe, one prosto skaču jer znaju šta sledi.
Koliko je kretanje u gradu sporo, reći ću da me je vozač vozio kako je znao i umeo ali da je uz svo umeće prelazio nekih 11 kilometara, koliko je hotel bio udaljen od sedišta firme, najmanje sat i po do puna dva sata.
U ovakvoj situaciji, jedan od kolega iz Evrope, predloži: "Hajde da iznajmimo motor i da se provozamo! Idemo van grada, video sam, ima neko jezero na sat vremena vožnje." Prva pomisao je bila, bože koja budala ali... Našao je klub "Enfield Riders".
Kod njih je moguće iznajmiti čak i Harlija ali smo se mi odlučili za egzotiku. "Royal Enfield Bullet" od 500 kubika. Indijski Harli jer toliko "veliku" kubikažu retko ko i da vozi. Plus im je skup. Ispred je su bili parkirani oni koji su bili pripremljeni za nas plus još par koji služe samo kao šu, da bi se hvalili sirotinji koja nema para ni da ih pipne.
Na fotkama se lepo vidi da je zaštita za ženske haljine sa leve strane, kao i mala stopa na koju stave noge dok je sa desne strane nema. Tamo je auspuh, koji može da ih opeče. Sad je jasno pretpostaviti kako sede, zar ne?
Meni je zapao crveni. Moja baba je znala da kaže: "Crveno je, srećo babina, na radost!" E pa, baba je umrla, laka joj zemlja, ali nije uvek tako. Svi su bili prešli od 500 do 1000 kilometara, dakle novi. Moj nije hteo u prvu dok je bio hladan, pa bog. Udarao sam nogom, na kraju sam skoro pa skakao po polugi menjača dok ga ne ubaci. Čim se ugrejao, to je radilo ali je onda ler gas krenuo da kvari priču. Svako kočenje sa kvačilom je dovodilo do gašenja. Na sreću, imao je elektro-starter pa brzo u prvu i gas. Kroz gužvu je to bilo izuzetno zamorno toliko da sam ruku hladio po povratku u hotel. Ne vozim često, pogotovo ne ovako nešto i onda je to dovelo do upale. Kolege, koji su sa mnom vozili, su imali drugih problema slične prirode koji su se misteriozno pojavljivali ali isto tako i nestajali.
Sve u svemu, krenusmo puni elana i nakon pet minuta vožnje... ovo!
Nakon nekih stotinak kilometara, stali smo na pumpu da natočimo. Dobili smo ih sa punim rezervoarima pa daj da proverimo potrošnju.
Proračun je pokazao da troše jedva četiri litre na sto kilometara pa je štura procena pokazala da nema potrebe da stajemo više zbog toga. Krenusmo dalje, lagano se isčupasmo iz gužve, usput smo naučili da je sirena zaista odlična za davanje znakova drugima i probijanje u prve redove. Nije bitno je bio ispred, samo malo "tut-tut" i vozač uz pozdrav ruke kroz prozor, sklanja svoje vozilo. Posle grada i frtutme malo putokazi, malo mapa i dođosmo na jednu raskrsnicu. Lepo obeležena ali se ne može reći da je nama bila razumljiva. Na fotki se vidi kolega koji pretpostavlja gde smo.
E baš tu, tačno tu! Majko mila... Ali na sreću, Indijci su veoma fin narod i gostoljubiv do korena pa smo sačekali da neko naiđe. Sa toliko stanovnika, nismo se načekali. Auto, neki Suzuki, par likova unutra, izađoše, objasniše nam put a usput nam ponudiše da popijemo s njima, ni manje ni više nego "Jack Daniel's". Slavili su nešto ali neka hvala. Tačno bi ostali tamo gde smo bili. Nastavili smo dalje prema uputsvima mada su bili zaćuđeni zbog čega hoćemo baš tamo da idemo. Kad smo stigli do cilja, shvatili smo da jezero postoji ali da nije prirodna lepota već je u sred pustinjosog dela i da se radi o veštačkom jezeru koje služi za navodnjavanje.
Nažalost, onaj čija je ovo ideja bila se nije najbolje raspitao o svemu a ja i treći član "ekspedicije" smo otišli kao bez one stvari u svadbu. Bilo kako bilo, nastavismo dalje kroz pustaru i iako je temperatura vazduh bila taman, sunce je radilo svoje pa su pauze bile preko potrebne. Jedinu hladovinu su pružali kamioni pored puta.
Posle nekih pola sata vožnje, naiđe neka naseobina. Šta je da je, poslužilo je za pauzu i traženje nekog napitka. Poneli smo svi vode ali okušasmo sreću u ovom naselju.
U Indiji je u principu opasno jesti i piti bilo šta i bilo gde. Osnovno pravilo je: "Cook it, peel it, boil it or forget it!" Voda ili neki drugi napici se piju samo iz kupovnih i originalno zatvorenih flaša pa smo se ovde nadali da ćemo naći neku prodavnicu. Nije je bilo a ovo što je preko puta bilo je restoran. Unutra, u onoj tmini su stolovi i izgleda kao predratna birtija. Mali tv u ćošku na kojem je jeftina narodna muzika uz šumove jer je signal slab, par likova se glasno razgovara a ispred su dva gorionika na kojem su šerpe sa dnevnim menijem. Čim sam prišao, gazda je odmah krenuo da otvara šerpe a nevišen roj muva je prekinuo tišinu. Objasnio sam mu da mi treba neko piće ali nije imao ništa osim piva. Ono je odličnog kvaliteta, "Kingfisher" ali umoran i slupan od sunca, ne ide. Tačno bih zaspao na motoru. Sledeće fotografije pokazuju okolinu, levo i desno od nas.
Ovu fotku sam hteo na ostavim na jednoj drugoj raspravi koja se skoro povela oko simbola ali nemam dovoljno postova za tako nešto. Svejedno. za Indijce je to znak sreće, zadovoljstva, pohvale, zaboravio sam tačan opis ali bitno je i na koju stranu je okrenut.
Nisam imao pravu opremu onomad pa i nemam više interesantnijih fotografija. Bez prave kamerice, samo neki jeftin fotoaparat i neki mobilni telefon, čak sam i opremu za vožnju od kluba "Enfield Riders" iznajmio. Kasnije sam pronašao jednu radnju i kupio odgovarajuću kacigu i rukavice. Cena kacige je 20€, potpuno nova, sa zglobom i dodatnim vizirom za sunce koji se uvlači i izvlači po potrebi. Nisam ljubitelj dvodelnih kaciga ali po onoj vrućini, bolja opcija. Rukavice su 10€ dok jaknu nije imao moj broj. Sve je to bilo kupljeno jer je posotjao plan za još jednu vožnju ali se ona nije ostvarila. Biće sledeće prilike, možda već krajem ove godine. Firma opet ima određene planove sa mnom, pa... "stay tuned".
