Posle one provalije nastupa divan put za voznju! Nije mnogo opterecen, krivina koliko hocete, a ni sam asfalt nije los. Neretko prolazite i pored nekih potocica. Motorista ima dosta i svi se uredno javljaju. Imate osecaj kao da ste zajedno tu sa istm ciljem. Samo povremeno naidjete na nesto ovakvo, pa nije bas preporucljivo jurcati

Jedva cekam prve izvestaje Inace zanimljivo je to kako se motoristi raduju i kad njihov kolega koga i ne poznaju krece na dalek put. Nema toga mnogo na svetu. Drzite se, navijamo za vas!

E ovde moram da stanem. Nemam vise snage. Nastavicu sutra!

Na Fagarashu takodje ozbiljno shvatiti znak za rupu na putu!

Nakon ovog mesta je tunel sa OGROMNOM rupom! Bukvalno je motor celom duzinom upao u nju. Pravo je cudo da nista nije osteceno. Dobro smo se istresli. Par km kasnije, put vodi preko zanimljive brane

Most! Zanimljvo mesto da se razmene prvi utisci o putu! Dok pricamo i slikamo primecujemo most iznad nas kojim cemo kasnije proci. Kroz par minuta eto nas gore, i sada vidimo most na kom smo se slikali malo pre. Pada li vam bandzi na pamet?

Moram priznati da nije bilo svejedno voziti se ivicom ovog puta, a jedina ograda (na mestima gde je uopste ima) je visoka manje od tocka motora. Blaga pozitivna nervoza je ponovo prisutna, a to je dobar znak - znaci da ce biti sta da se pamti i prepricava Na vrhu planine se nalazi tunel koji vodi na severnu stranu. Iza tunela je jezero Balea Lac, a do njega: Prva pomisao: "Dobro je, nije blizu! Imamo citavih 60km voznje cistog uzivanja!"

A onda polako pocinje suma, a nesto kasnije i prvi usponi. Put kroz sumu, par desetina kilometara je odlican i moze se relativno brzo voziti, ako je to nekom cilj. Ova deonica je izuzetno dobra za kampovanje! Par km put prati reka cija obala je prosarana drvecem a opet dovoljno je daleko od puta da kampovanje ucini bezbednim i prijatnim. Zatim tu je prvi tunel i uspon pocinje!

Opet nas ceka (kilometarski) kratka deonica, ali namerno je kratka kako bismo mogli osetiti svaki njen deo u potpunosti! Evo kako to izgleda velikom Google-u dok nas posmatra odozgo: Odrediste je grad Sibiu, motoristima poznat po takmicenju Romaniacs, a neki ga znaju i po tome sto je jedne godine bio prestonica evropske kulture. No, idemo redom. Prvo je trebalo doci do Fagarash planina. Put vodi kroz sela. Pristojnog je kvaliteta i izgleda ovako:

Prvi put sam za ovaj put cuo pre nekoliko godina od Snezane Radojcic, zene koja sama i ovog trenutka obilazi svet biciklom. Koristim priliku da vam je izreklamiram http://gea-tour.com . Ona ima hrabrosti da uradi ono sto je vecini nas cilj, i to radi na tezi nacin nego sto bismo mi radili, a jos je otezavajuca okolnost biti zena kada putujete sami kroz ne tako civilizovane predele. Uredno pise putopise na svom sajtu, pa ako citate ovaj, pretpostavljam da bi vam se svideli i njeni, verovatno cak i vise!Sa njom sam stupio u kontakt sasvim slucajno, prilikom prodaje neke stvari na Limundu i isplatilo mi se Nakon sto sam saznao za ovaj put i prvi put uspeo da pravilno izgovorim njegovo ime, sve cesce mi je upadalo u oci na forumu kada ga pomenu, pa je na kraju sinula ideja da i sam podjem njime. Mirka nije trebalo dugo ubedjivati. I eto - tu smo. Samo da napunimo stomake i rezervoare i krecemo.

Dan treći - Transfagarašan!

Izgleda da sam pokvario forum koliko se raspisah.

I predvece, ulazimo u Curtea de Arges. Hotel pristojan, recepcionar odlicno govori Engleski, ali je sav ustogljen i krut. Malo nam nedostaju Bogdan i Oana. Vidimo da na recepciji nema pijancenja, pa se raspitujemo za mesto gde mozemo da predahnemo i preporucuju nam Old House Pub. Sam gradic, bar taj deo koji smo obisli, je veoma lepo sredjen i uredan. Voze se bolja kola nego u Petrosaniju i ljudi deluju bolje obuceni.. Oseca se da je grad bogatiji. Odradismo par piva, i po picu. Nije bilo snage za mnogo pijancenja. Ipak je sutra dan za Transfagarasan! Treba biti spreman 100% za to!

Izmorio nas je onaj tezi deo puta u startu, iako je svega 100-ak km iza nas. Stali smo na jos jednom mestu, popili kafu, ali vec smo jedva cekali da stignemo u hotel. Cilj drugog dana je grad Curtea de Arges ili Argeš, nisam siguran. To je gradic u samom podnozju Fagaraš planina i od njega krece cuveni put, Transfagarasan. Nismo mnogo slikali i snimali do tamo. Ukratko, put je dobar do poslednjeg skretanja ka pomenutom gradu. Nije ni dalje toliko los, ali je uzan i vodi kroz brdovita sela i nije nesto specijalno zanimljiv. Evo jos malo slika pre Curtea de Arges-a.

Malo malo pa hidroelektrana u Rumuniji. Nije ni cudo kad na sve strane imaju reke. Ova nam je privukla paznju bukom koju pravi, te smo stali malo da joj se divimo, prospemo po neku "pametnu" o fizici i struji kao pravi studenti tehnickih nauka.

Vozili smo se jos mozda oko sat vremena, naizmenicno uzasnim i odlicnim putevima, a uz pretnju kise. Jaaako smo se obradovali kada smo u naseljenom mestu spazili tablu poznatu iz putopisa sa foruma: U pitanju je hotel Zan, mada smo dugo mislili da zapravo pise FUN. Narucismo, laganu hranu. Znam, nije u bajkerskom stilu, ali trebalo nam je osvezenje. Cene opet iznenadjujuce niske. Mirko je morao uzeti jedno pivo, zasluzio je! Za one koje interesuje, ovo pivo nam se svidelo (mada nije jedino koje valja), a izgovara se ćuk. Ko je zeljan lezeceg polozaja ima gde da se spusti: I da, tu su i nase dve mackice, ne smemo ih zapostaviti: Odmorismo se dobro tu i nastavismo dalje, lepim i interesantnim putem.

To je kolega Crnogorac iz Budve Da sam ranije napisao putopis, imao bi pivo za dzabe. Izvini Pisem dalje...

Inace, ovaj znak u Rumuniji shvatite veoma ozbiljno! Nebrojeno puta smo nailazili na krave, magarce, ovce, konje i pse, a sto je najcudnije sve van naselja a bez ljudi koji ih cuvaju. Jako neobicno. Sta koji vrag rade ove krave same na mostu?

Nekako se izborismo sa ovim putevima, a onda je pocelo pomalo da grmi i sunca vise nije bilo. Rainsuit? Ha! Na kraju, ozbiljne kise nije bilo, ali je Mirko dobio poslednje upozorenje. Hoce li ga poslusati? Videcete u sledecem broju

Krivine divne, dosta pregledne ali posle onolikog loseg puta nismo opusteni da stisnemo gas. No nije mnogo trebalo da opet naidjemo na zanimljiv put

Presli smo 50-ak km a vec umor pocinje da radi. Stajemo da se odmorimo na jednom prosirenju, i prvi put vidimo sneg, a bice ga jos - kasnije. To je prvi znak da je avantura polako pocinjala, ali da je glavni deo naseg puta jos daleko ispred nas. Evo malo slika sa mesta gde smo odmarali. Kad je vec polako postajalo naporno, fizicki, sreli smo neke geometre koji kao kakvi proroci nam obecase asfalt za nekoliko kilometara. I bi tako.

Nakon ovog kanjona, polako pocinje penjanje, losijim putem uz planinu. Put propao, ali opet zanimljiv. Tera da se malo mrdamo u sedistu. Lakat krivine na serpentinama su po pravilu veoma jakog nagiba a sa ogromnim rupama. Jurenje optimalne putanje kroz rupe meni donosi zadovoljstvo a mirko ludi Povremeno blago proklizavanje zadnjeg tocka po sljunku kao i skakutanje motora kako se kamenje ispod nas pomera donosi onu blagu pozitivnu napetost koja putovanje cini zanimljivim.

Stavih kafu, ima jos dosta da se kuca. Ne umem da pisem, al nije da ne volim. Samo da mi ne zaspe oni iz prvog reda. Idemo dalje, dan drugi Za ovaj deo puta smo upozoreni od strane strucnjaka Q. da i nije bas najbolji, ali, "bolji" je relativan pojam. Ja sam jedva docekao malo problematicnog puta, dok se Mirku nije bas svidelo. On preferira asfalt. Motori nisu bas za ovaj tip puta, al' dobro, sve su to finese. Svaki motor moze da izgura svaki put, samo je pitanje udobnosti, a da nam je udobnost presudna, vozili bismo kola. Dosta filozofije - evo slika: Na slici iznad je deonica planirana za 2. dan. Jako je kratka, svega 180km, ali zahtevnih. Asfalt je los na bar 50% puta i vozi se izuzetno sporo, posebno asfaltnim motorima. Na samom pocetku puta, na izlasku iz Petrosanija smo upozoreni da do sledece pumpe ima dosta kilometara (on rece 90, ali nisam siguran koliko je to tacno), pa to upozorenje prenosim i ostalima koji biste posli ovim putem. Pri pocetku ovog puta je zanimljivo mesto za nocenje, opisano vec u nekim putopisima: http://www.mija.ro/ . Mi nismo tu nocili ali bas deluje kao idealno mesto da se zapocne ova deonica puta, a i smestaj deluje pristojno. U Petrosaniju opet sretosmo Bogdana, konobara, Prvi deo puta je predivan! Pratimo reku i ulazimo u kanjon koji je osvezavajuce hladan, a pogled na reku na samo metar-dva od nas osvezava. Skoro da nam rupe na putu i voznja od 30km/h ne smeta ni najmanje. Ko voli prirodu, nece mu mnogo smetati ova deonica, bez obzira sto je bas naporna. Nekom pada na pamet moderno stocarstvo?

Nastavice se, samo da odmorim oci...