Hvala svima koji su dosli sa namerom da pomognu bili visak ili ne. Na prozivanja i pljuvanja nemojte se cimati, puno je vise onih koji su zahvalni za sve sto ste pomogli

U jee prodje 2 i kusur meseci kao nista! Skoro i da sam zaboravio da sam ostao duzan putopisa. Ova kisa udavi (i bukvalno i figurativno), ali kod mene ovakvo vreme ima i pozitivno dejstvo. Kuju se novi planovi za voznje i putovanja, pa se tako pocela pominjati Rumunija po treci put! No, pre no sto se to i obistini, valja i proslo putovanje zaokruziti putopisom. Izvinjavam se svima na povelikoj pauzi, a nadam se da vas snimak nije smorio. Oni koji ga nisu pogledali, mozda je bolje da to urade nekon citanja. Transalpina i Transfagarasan - do nedavno i nepoznati, a danas skoro da nema ozbiljnog motorasha koji tamo nije bio ili ne namerava da ode. Ta cinjenica me malo omela u piskaranju, posto mi se cini da pisem o necemu o cemu svi znamo sve, ali dobro, mozda neko pronadje nesto korisno u tome ili se makar podseti svojih momenata sa voznji na ovim pravcima. Kao sto ranije napisah, a kao sto i naziv teme na modernom engleskom pokusava reci, u pitanju je pokusaj da se dozivi nesto slicno putovanju iz prethodne godine koje je ostalo verovatno do kraja zivota urezano u secanje kao prvo ozbiljno putovanje motorom u ozbiljnijim uslovima (magle, kise, usponi...). Ponovo udavih sa uvodom! Ako smaram, prelistajte slike i zatvorite temu. Ja drugacije ne umem! Tesko je zapoceti motoputopis a ne skrenuti paznju na onu predputnu tremu, znate na sta mislim! Ne znam da li ikada ona nestaje? Moje iskustvo je skromno, svega 4-5 godina, pa me bas zanima da li i oni koji su 20, 30 i vise godina na motoru osecaju isto pred polazak na put? Nadam se da da, jer prilicno pomaze da i najmanji dogadjaji budu dozivljeni podjednako jako kao i krupne stvari i ostanu dugo urezani u um. Upravo o tim malim dogadjajima zelim da pisem jer jedno dobro putovanje cini niz takvih tenutaka. Jedan od takvih momenata je upravo ovde: Sta tu ima? Bezvezna mutna slika ljudi u cudnom polozaju tela i kanta za smece? Hmm... da, ali i jos nesto, ne tako vidljivo na prvi pogled. Prosle godine (sada vec pretprosle) na putu do Rumunije, Mirko i ja smo stali upravo ovde u jednu trosnu poslasticarnicu (zaboravih gde tacno, ali blizu Rumunske granice) da dodjemo sebi i popijemo tu razbudjujucu prvu kafu koja vas osvescuje, udara samar i kaze: krenuli ste! Nema veze sto je kafa retka i losa, a voda ima miris ko zna cega! Bitan je osecaj, a on je sjajan! Dvoje saputnika sigurno ne osecaju isto kao ja, posto za njih to mesto ne nosi nikakvo specijalno znacenje, ali saznace o cemu se radi kada budemo isli u rumuniju sledeci put! Stari poslasticar (ne previse stari ali zvuci bolje, onako, knjizevnije, zar ne?!) usluzuje nas sa blagim kulturnim i smirenim osmehom na licu, onakvim kakav se ne vidja vise kod modernih ugostitelja! Prosto ne mozete da mu ne oprostite tu retku kafu i mlaku vodu! Pokusao je da nas se seti od prosle godine ali mu ne ide. nema veze, zapamtice nas sledeci put. Idemo sad dalje! Granicu prelazimo lako. Putujemo prema Temisvaru. Saobracaj u gradu malo spor, koristimo priliku da malo poziramo za fejsbuk u voznji. Neko se slika za fejs pored vrata u klonji sa duckface-om, neko na motoru u kacigama. Svi imamo svoje fetishe! Necemo raspravljati o ukusima, znamo svi da to nije dobro. Posle temisvara put ravan, jednolican.. Nista vredno pisanja se ne desava. Sve do pauze na odmaralistu pored puta gde se dogodio jos jedan od onih momenata koji se pamte, a niste 100% sigurni ni zasto. Stali smo da pojedemo neke sendvicice, presaberemo prve utiske i propametujemo koju. Tek kad se zaustavismo primetili smo bradatog coveka, verovatno beskucnika na klupi u hladu. U pocetku ga ne primecujemo previse. Slikamo se, jedemo, smejemo, deremo pa se slikamo ponovo jer je poneka slika mutna. I kako vreme prolazi sve vise bacamo pogled na njega i sve vise krecu kojekakve misli, moze se reci cak i grize savesti. Nama je najveci problem ta mutna slika, a on zavija travu (pravu travu, sa livade, ne droge) u novine i pokusava da to popusi! Mi se prakticno bahatimo u poredjenju sa njegovim problemima. Ne mozete mnogo uraditi u takvim momentima ali ono sto mozete je da ponudite ono sto realno mozete, deo svoje hrane i prave cigare. I tako ispadosmo stvarno pozitivci kao sto kaze otrcani kolin marketing sa nase flase. Par cigara, sendvic i casa kole. Tako malo, a vidi se po njegovom licu da je mnogo! Zahvalnost se oseca u njegovoj gestikulaciji, ali ne govori mnogo. Valjda video da smo stranci pa nece ni da pokusa komunikaciju. Zapravo pokusali smo razmeniti par reci. Ja rekoh Srbija, a njemu nije bas najjasnije, dok Jugoslavija vec ima neko znacenje za njega! Tu mi postaje jasno od kada je za njega vreme stalo i kako otprilike izgleda svet u njegovim ocima. Nas jezik mu verovatno lici na ruski, pa nam se prijatno zahvalio sa "Spasiba" i tu se rastadosmo. Lep je osecaj uraditi dobro delo. Stvarno mislim da nisam sujeveran, ali posle ovoga nekako sam siguran da ovakav pocetak moze da sluti samo na dobro. Mahnusmo mu jos jednom i krenusmo dalje. Treba sutra ustati rano za posao, a vec je skoro 2 Nastavice se, nadam se sa manjom pauzom nego prosli put.

Kod mene pre par dana nakon odzracivanja pocela da ne razdvaja dobro zadnja kocnica. Poprecio se onaj limcic/opruga koja rastavlja plocice. Rasklopio prepakovao i sad je ok.

Ima li mesta dovoljno bezbednog za parkiranje motora (dok se pesaci) ? Ima li smestaja sem kampa?

Daj link, mozda mi koji pravimo ukrademo neku ideju Meni padalo na pamet i to da pravim ali treba nauciti koliko i kad prsnuti..

Procitaj bar prvi post Diskutovalo se i pravilo sa raznim kombinacijama senzora za kisu, brzinu, sa mikrokontrolerima, tajmerima ...

Obećanje... Pratim putopis i budim uspomene. Lepo! Stisle obaveze, ali bice

Neki od vas su sigurno ispratili prosli putopis iz Rumunije (ovde). Godinu dana kasnije, odlucili smo da posetimo Rumuniju ponovo. Slicna ruta - obrnuti smer! I malo izmenjena ekipa. Ovaj put nas je bilo troje. Nikolina i ja na motoru i kolega Vladislav u svom BMW-u. Prosli put kada sam isao u RO, to je ujedno bio i prvi dalji put motorom pa je kao takav izuzetno jako i dobro dozivljen i cini mi se zauvek urezan u secanja. To je bio dovoljan razlog da se Rumunija ponovi. Naravno rec je ponovo o Transalpini i Transfagarasanu. Vladislav jos uvek nije odlucio da zameni 4 tocka sa 2 ali podjednako je zainteresovan za voznju i TF/TA kao i mi na 2 tocka. Jos prosle godine je trebao ici sa nama, ali ostadosmo mu duzni tu voznju i ove godine mu vracamo. Jos jedan razlog za odlazak u RO je kliker! ne znam da li sam pisao o njemu prosle godine, ali smo u stenu na TF-u sakrili jedan kliker da bismo u buducnosti imali razloga da se vratimo i ponesemo ga kuci. Da li je kliker preziveo tesku zimu na preko 2000m i da li smo ga uspeli naci, videcete na snimku koji cu ovde postaviti jedina nestandardna stvar koju smo uradili jeste i uspon do jezera Capra iznad tunela. Uspon je trajao skoro sat vremena po nepristupacnom terenu (peske) i vredelo je! Ruta je ovde vec prilicno puta opisana i dosta nas/vas ju je vozilo pa ne znam ima li smisla pisati ponovo. Za pocetak ide snimak, pa ako bude zainteresovanih mozda i napisem nesto Ali pre pisanja u ovoj temi ostao sam duzan zavrsavanje alpskog putopisa. Stavite u HD i uzivajte, pa iznesite utiske

O stelviu za dan-dva...

Oko podne, brda signaliziraju da smo blizu stelvia. Dorucak uveliko popustio te koristimo priliku da rucamo pred sam uspon na stelvio. Ovo ce nam biti prvi, a koliko se secam i poslednji normalan obrok na ovom putu. Mesto bas prijatno, hrana jednostavna ali dobra. Nekoliko meseci price o ovome i sad kapiramo da smo tu - na vrhuncu naseg putovanja. Jako je fino sto smo zastali ovde pred sam put da se psihicki spremimo za taj momenat. Pricamo o tome i polako raste euforija! Jos malo i tu smo! Na mestu koje gledamo po raznim putopisima, snimcima, tv-u... Prosto neverovatno da nas par kilometara deli od toga! Motivacija na vrhuncu, mi prilicno odmorni, raspolozeni, siti - jednom recju spremni! Idemo!

Ubrzo jos jednom ulazimo u Italiju. Putevi interesantni. Blizu granice kontamo zanimljiv prizor sa desne strane. Jezero sa vodom u dve nijanse i kulom u sred vode. Ne znam istoriju ovog mesta i razlog zasto je to tako, ali deluje zanimljivo iako ne preterano logicno. Tu zatekosmo gomilu motora, novi samo pristizu, drugi odlaze. Autobusi puni ushicenih baba koje se hvataju za aparate i fotkaju kulu cim dotaknu tlo nakon izlaska iz busa. Paznju nam privlac jedan stariji bajker na ovoj grdosiji od Honde. Pokusavamo komunikaciju ali ne ide nam mnogo dalje sporazumevanje od "Grosse, ja ja!" Gospodin iako ne govori engleski, niti mi nemacki, nam je uspeo u par reci objasniti da je njegov veci - sto je i ocigledno. Prihvatamo tu cinjenicu, pravimo i mi poneku sliku i idemo dalje. Stelvio ceka.

Usitnio sam sa tekstom .Jos jednom cu se izviniti onima koji ocekuju detaljnije piskaranje ali stvarno ne mogu pisati vise s obzirom da se dan provodio uglavnom u voznji. Stoga nastojim da dam po koju sliku sa finih mesta uz kratak komentar i rezime na kraju dana.

Kao sto se po mapi moze naslutiti, put do italijanske granice i nije nesto preterano interesantan, mada je bilo par interesantnih momenata usput. Jedan od njih je sigurno ova gradjevina, sta god bila.

Ustajanje, brza klopa, montiranje bisaga, skupljanje kojekakvih punjaca, oblacenje opreme, pakovanje.. Vec uigrana rutina. Prosto se ni ne secam vise kako je inace izgledalo jutro pre ovog puta - a samo je par dana proslo od poslednjeg radnog dana. Sedamo na masine i krecemo polako ka sledecem cilju - cuveni Stelvio! Ovo je planirana ruta za treci dan: U austriji koristimo samo jos jednu priliku da se malo slikamo sa inace klasicnim (za ove krajeve) pejzazem u pozadini. Ujedno lepimo i A zastavicu.

Prodjose i dve, ali posla preko glave, pa... Uspeo sam da ugrabim pola sata za piskaranje. Nadam se da nema ljutnje sto pisem "na slamcicu". Jutro, Solden, Austrija. Prvo sto radim je izlazak na terasu da se nadisem tog svezeg alpskog vazduha. I prija! Disem slikam i razmisljam koliko je nama dobro! Dosli smo tu, bez nekog velikog plana i razloga i sjajno nam je! Dan obecava, mi odmorni a najbolji deo puta je tek pred nama. Svu tu idilu malo kvari smrad nekog trulog kupusa i ukvarenog mleka iz neke korpe, al dobro, nisu ni ti Austrijanci dosli iz bajke.

Evo i snimka za drugi dan. Kao i prosli put, preporuka je pustiti muziku, utisati snimak i postaviti najveci kvalitet slike. Nastavice se...

Uskoro pocese da se pojavljuju i kucice, pa zatim i naseljena mesta. Ponovo u civilizaciji! Oko 10h se spusatamo konacno u Solden gde nam je i smestaj. Gazde nas primaju, pomalo hladno i negostoljubivo ali sve je ok. Smestili smo se i onda se provozasmo do picerije ne bismo li pojeli prvi pristojan obrok za taj dan. Posle dobre pice, nazad u smestaj i na spavanje. Tek nam je drugi dan a vec smo zaboravili da postoji ista sem puta ispred i iza nas. Presli smo prvih 1000km!

U jednom momentu kapiram da je usporio. Ne bi on usporio bez dobrog razloga u ovim momentima. A onda kapiram i zasto. Ispred nas rampa! U neverici vozimo jedan pored drugog jedno 15km/h, gledamo malo jedan drugog, malo rampu pitajuci se pogledom da li se tamo moze proci ili je to - to.. kraj.. Prilazimo rampi. Gasimo motore i dok Mirko izvidja okolo trazeci nekog da ga pitamo za prolaz, ja pravim par slika. On zagleda kucicu po kucicu, prozor po prozor i ne nalazi nikog. Svasta prolazi kroz glavu. Posle malo razmisljanja odlucujemo da se provucemo kroz rampu. Ja prolazim prvi. Vidim 2 osobe kako pakuju nesto iza neke kucice i pocinje da radi neka panika. Razmisljam hoce li zvati nekog. Mirko se nesto zadrzao iza. Cekam ga, a ovi me gledaju. Cim je prisao gas i odosmo. Nije nam bilo do rizikovanja da se zadrzavamo iako smo imali sta da vidimo na tom mestu.

Od jednom se otvorio pogled i vidimo put a ne vidimo mu kraj. Iako je to svega par kilometara, cini nam se kao 100 i da sam Bog zna koliko do naseg cilja ima. Davno smo prestali da ocekujemo kraj puta. Pustam mirka da odmakne malo da mogu opet da uzivam u osecaju da sam sam u nedodjiji. Taj osecaj nesigurnosti i izolovanosti u zabacenom kraju me prilicno ispunjava! Put u dolini pocinje da se prati sa potokom koji se i pored zvuka motora moze cuti. Mali potok ali jak i brz, verovatno i leden! vise gledam u njega nego u put. U jednom momentu vidim na udaljenom usponu malo crveno svetlo. Mirkovo. Osecaj samoce u bespucu sjajan! Dobio sam sta sam trazio ali vec je odmakao mozda i kilometar i nema smisla vise da cekam, dajem i ja malo veci gas.

Poslepar stotina metara prelazimo u Austriju. Pored puta znak na kom kaze ne sme sevoziti izmedju 20h i 7h. I dalje nismo sigurni sta da ocekujemo. Prakticno smousli u drzavu u momentu kad pise da ne smemo. Ali kad dodjosmo dovde, ne ostajenam nista drugo nego da nastavimo - pa sta bude. Naidjosmo na malo visi nanossnega na jednoj krivini. Morao sam se slikati tu (u julu) po svaku cenu!

Da ne zaboravimo i verne masine. Nije ni njima lako u ovim uslovima, ali drze se odlicno

Po izrazima lica se da naslutiti temperatura

Posle par krivina vidim ga, sisao sa motora i ceka me. To je to! Popeli smo se na Timmelsjoch! Sjajan osecaj jos jednog osvojenog cilja od mnogih! Ja uzivam kao drogiran! Valjda zato sto je otvoreno, vetar ubija koliko duva! Nije ni cudo sto se sneg nije otopio kad je toliko ledeno! Pravimo nekoliko slika na brzinu ali smo primorani da odemo brzo sto zbog nedostatka vremena, sto zbog zestokog smrzavanja.

Uspon pocinje. Sve vreme se mesaju osecanja. Nisi siguran da li da se radujes sto si na putu o kom razmisljas danima ili da brines posto nigde nikog nema, pada noc a ti ides putem koji je zatvoren. Nismo sigurni hocemo li naici na zatvoren tunel, rampu ili cuvare koji ce nam onemoguciti prolaz. Kako kilometri prolaze zabrinutost se polako pretvara u uzivanje! Na putu nikog nema sem nas, mrak se spusta iako se to na snimku i slikama ne vidi najbolje jer kamera kompenzuje osvetljenje, ali mi to i te kako osecamo! Uz svaku ukosnicu, kako nadmorska visina raste (a raste naglo) postaje osetno hladnije. Mi vec umorni od voznje, uz napor savladavamo toliku razliku u visini puta pre i posle krivine. Osim motora i hladnog vetra ne cuje se nista. na vidiku niceg zivog. Sa jedne strane surove hladne stene, sa druge strma provalija. Oni oblaci oko vrhova planina u daljini postaju sve blize ravni ociju. Pustam Mirka da malo odmakne ne bih li jos vise pojacao tu pozitivnu napetost koju osecam. Poneki mracni tunel samo doprinosi tom sjajnom osecaju. Toliko mi se svidelo da me vise nije ni bilo briga sta ce biti sa smestajem i putem. Vozim sporo ne bih li sto vise upamtio te momente zbog kojih zapravo se i upustam u ovakve putesestvije. Iako je jul, mailazimo na sve vise neotopljenog snega i razmisljam o tome kako smo sigurno jedni od retkih koji ce iskoristiti letnji godisnji odmor da umesto mora odu u sneg! ne bih menjao osecaj sa Timmeljocha ni za 100 dana klasicnog letovanja! I kao slag na tortu, iza krivine, dok smo jos u usponu - vodopad! Zastajem na kratko da sagledam i njega a i provaliju sa druge strane puta i osecam kako je jos hladnije pored. Znam da zurimo, a ostao bih ovde bar 5 minuta. Mirko mi odmice previse pa krecem za njim.