To je bio poslednji veci prevoj za taj dan. Prilazimo Davosu i polako pocinje potraga za smestajem koji smo rezervisali na Booking.com. Bio je to najjeftiniji smestaj koji smo u toj oblasti nasli za taj dan ali ipak najskuplji od svih na putovanju. Jasno je bilo da u Svici sve kosta malo ozbiljnije nego sto smo navikli. Prolazimo kroz Davos lagano na vrh gasa i razgledamo. Ocekujemo hotel iza svakog coska i snimamo mesta gde cemo vecerati, sabrati utiske, popiti zasluzeno pivo. Medjutim, hotela nema! Polako izadjosmo iz Davosa, okolis postaje sve ruralniji, bas kao sa reklame za Milku! OK, pomirismo se sa tim da nismo u gradu, al dobro, nije ni na selu lose! GPS pocinje da brljavi a mi u sve vecoj vukojebini. Zaustavljam traktoristu ne bih li dobio neko objasnjenje gde se mi uopste nalazimo. Ovu grdosiju od traktora, svega malo uzu od samog puta vozi decak do 12 godina. iza njega nesto malo starija sestra brljava od uveta do uveta od neke cokolade, bas kao u famoznoj reklami. Malog nista nisam razumeo. Pomerismo se da prodje i nastavismo dalje.

Posle ovog poklona koji nam je GPS priredio, dobili smo jos jedan! Prevoj Fluela. Posto ruta nije preterano precizno planirana, a ni GPS nas nije poveo 100% po planu nismo ocekivali da cemo naici na Fluelu. Ono sto je meni celo to vece uvelicavalo dozivljaj je to sto smo na najboljem delu puta bili sami! Nema apsolutno nikog da vam remeti uzivanje, misli, voznju... A to sto je sunce vec pocelo da leze za vrhove planina a mi jos nismo sigurni kuda nas put vodi jos vise pojacava osecaj avanture!

Nismo bas sigurni kako funkcionise granica izmedju EU i CH te obazrivo prolazimo kroz podignutu rampu. Neposredno iza granice se iza krivine otvara sjajan pogled na krivine ovog pass-a! Doba dana je savrseno za uzivanje u prirodi, a vozila uopste nema! Prosto neverovatno da niko od onih milion motora sa Stelvia nije krenuo na ovu stranu! Sve vreme to izaziva sumnju ali sta da se radi, tu smo gde smo - vozimo i uzivamo! Steta je sto slike ne mogu, a ja recima ne umem da vam prenesem taj miris i svezinu vazduha sa ovog dela puta! Ukoliko vozite Stelvio, nemojte propustiti ovaj prevoj!

Prilikom spusta sa Stelvia cinimo jednu gresku. Navigacija nas vodi "pogresnom" putanjom, a mi joj slepo verujemo. Cilj danasnjeg dana je Davos, grad u Svajcarskoj ne tako daleko od granice Italije i Svajcarske. Posto nismo imali detaljnije planove za taj dan prepustili smo se starom dobrom iGO-u da nas povede kud god pozeli. Bilo je malo sumnjivo sto svega par kilometara nakon stelvia, iGO kaze da skrenemo desno, ka Svici. Mi to nismo bas ocekivali posto smo mislili da ce nas put navesti kroz Bormio u Italiji, ali skrecemo kud nam gps rece i ne pokajasmo se. Ispred nas je, po mom misljenju, jedan od najlepsa 3 prevoja na ovom putu - Umbrail pass

Iz krivine u krivinu menja se i temperatura, osetno postaje svezije, u glavi se smenjuje uzbudjenje, strah, radost. Najvise se moze osetiti miris spaljenih kocnica onih koji se spustaju ili miris lamela onih koji se penju. Tu najpre mislim na automobile. Nakon nekoliko dugih i kvalitetnih minuta izlazimo na vrh! Popesmo se na najvisu tacku u dosadasnjoj karijeri! Drugi po nadmorskoj visini put u Alpima je osvojen! Sa velikim zadovoljstvom ostavljamo motore da malo odmore posle agonije u prvoj, dok iskuliramo uz kaficu u jednom od kafica na vrhu. Malo smo setali okolo, i rekao bih da se redji kiseonik oseca s obzirom na umor posle par stepenika. Hladnjikav vetar u julu i dosta zaostalog snega govori da ovo mesto i nije tako pitomo kao sto mozda izgleda. Zadrzali smo se par sati gore, mada sam imao zelju da ostanem ceo dan. Toliko muke da se dodje dotle, a tako brzo moramo dalje... Evo i par slika sa vrha.

Puni elana, kafe i mesa krecemo u osvajanje Stelvia! Posle jedno milion krivina do sad ni mi ni motori na pravcu se vise ni ne snalazimo. Postalo je sasvim prirodno bacati se levo desno svakih par sekundi. Vozacko samopouzdanje na visokom nivou (za sada). Prvi deo puta vodi kroz sume. 90% vozila su motori a ostalih 10 odlazi na bicikle i (uglavnom nabudzene) automobile. U jednom momentu se izlazi iz suma i put postaje prepoznatljiv! Tu smo! E ono vozacko samopouzdanje polako bledi, a pocinje da se vidi da nase iskustvo i nije tako bogato. Put izuzetno uzan, krivine znate svi kakve su, a ono sto se na slikama ne vidi a sto najvise otezava stvari je zapravo nagib! Ugao pod kojim se put u penje nije ni malo naivan! O trecoj brzini ni ne razmisljam, a obradujem se i kad ubacim u drugu. Svaka krivina predstavlja novu opasnost jer tesko mozete da vidite (zbog nagiba) da li nesto dolazi od gore te ne mozemo bas svaki put dovoljno siroko u krivinu da udjemo. Disanje tu malo zastane a moram priznati da se adrenalin oseti. Zidana ogradica kojom je put oivicen apsolutno nista ne znaci ukoliko izgubite kontrolu. Visoka je do kolena i prelece se lako. Sve je dosta opasnije nego sto smo zamisljali, ali moram priznati mnogo je dobro Sledeci put kada budemo isli na tu stranu definitivno cu se potruditi da napravim rutu koja vodi od gore ka dole, sto zbog lakse voznje, sto zbog boljeg pogleda. Sa samog uspona nema slika osim jedne koju su napravili ovi momci. Oni cuce u krivini i slikaju svakog, a svoju sliku kasnije mozete preuzeti na njihovom sajtu. Ko je bio na stelviu, verovatno ce se pronaci na sajtu. Evo moje:

Pre neki dan, vracamo se motorom kuci devojka i ja i u blizini stana, na semaforu, prilazi nam motorista od pozadi, zastaje pored nas, podize vizir i ja vec polako razmisljam sta se desilo, jesam li ga isekao negde ili ?! Na moje (pozitivno) zaprepascenje kolega progovara: "Razocarao si me! Nisi zavrsio alpski putopis". Ja u cudu, malo od sramote sto ovo stoji nezavrseno, malo od cudjenja kako me je prepoznao. Bice da je po motoru, odnosno po zastavicama polepljenim na kofer... Ko mi je kriv sto sam ih lepio... I evo posle prihvacene kritike nemam kud nego da pisem dalje. A kolega, ako citas i dalje, javi se da znam i ja ko si ti

Jedna napomen. Rekao bih da vuces slike direktno sa FB-a. Oni vremenom promene link do slike pa ce sve prestati da rade. Velika steta bi bilo da ovakav putopis ostane bez slika.

Ulje je bilo sve vreme neko SAE90 jeftino. Lanac je dobio par tvrdih mesta na kojima se teze savija. Mislim da mi je na tim mestima pocela da puca gumica jos pre podmazivaca (ugradio sam ga na oko 10000km) i pored izuzetno redovnog podmazivanja i pranja (na oko 400km). Na lancanicima ne vidim promene. Kod druga je na identicnom motoru lanac bio za zamenu na 20 000km bez podmazivaca. Tesko je porediti razlicite modele lanaca, posebno u razlicitim uslovima rada ali za moj lanac ovo i nije los rezultat sudeci po nekim iskustvima sa neta.

Slazem se sa vecinom ovde da je krajnje bespotrebno preskociti bilo koji deo transalpine, posebno ako se to radi onom deonicom od Petrosanija. Sto se smera TF-a tice, meni se daleko vise svidja smer Jug->Sever. Vozio ga dva puta. Jednom sam vozio sever->jug. Ako jos nekad budem isao na TF to ce opet biti u smeru J->S Pre par dana sam bio na TF-u 2 dana. Nedelja i ponedeljak. Ponedeljkom je daaaleeeko manja guzva i mnogo prijatnije za voznju. Ko voli da planinari preporucujem da se malo pentra na vrhove oko Balea Lac. Izuzetno je zanimljivo. Nije losa ni voznja zicarom (25lei po osobi po smeru)

Podmazivac navrsio 20 000 km i radi i dalje bez zamene bilo kakvog delica. Lanac sastavio 30 000km ali daje znake da je vreme za zamenu

G. Jankovic nam je izasao u susret sa cenom pre 2 dana (takodje 6e po osobi). Dovoljno je da ste iz Srbije i da vozite motor (mi smo imali dvoja kola i jedan motor) i dobijate popust. Klopa dobra, smestaj dovoljno dobar za te novce. Preporucujem

http://drobeta.tavernasarbului.ro/

Kako doci do Jankovicevog kontakta? Ima li ga na booking i kako se zove njegov smestaj. Hvala pronadjoh http://www.turistinfo.ro/curtea_de_arges/cazare-curtea_de_arges/pensiunea_jankovic-c38776.html

A mi okrenusmo ovaj vikend do kladova pa rumunskom stranom (mozda uz dunav a mozda kroj np klanac nere) nazad. Spremamo se i za Rumuniju 3. put a i staru planinu. ne znam vise ni gde kad da idemo

E hvala ljudi svima! Istrazio sam putopise i procesljao ovih par informacija sa ove teme i odlucili smo da pomerimo staru planinu za jedan od narednih vikenda kada cemo imati koji dan vise na raspolaganju, a da sad odradimo neku kracu turu. Predlozi i dalje nisu visak posto ce se ici sigurno samo ne ovaj vikend. Ovo plus babin zub, midzor su neki okvirni cilj. Jezero takodje. Zbog svega toga i odlucismo da nam treba par dana posto bismo bar jedan izdvojili samo za pesacenje.

Treba mi savet gde otici na Staroj planini ukoliko na raspolaganju imamo jedan dan za voznje/setnje? Dosli bismo tamo u subotu vece, bili celu nedelju i posli kuci u ponedeljak. Nisam bas upoznat sa znamenitostima ove planine pa ne mogu da postavim konkretnije pitanje. Svi predlozi su dobrodosli! Zahvaljujem!

Kakav kompresor imas?

Put Temisvar - Sebes nista specijalno zanimljiv. Nizu se manja mesta jedno za drugim. Voznja relativno dosadna. Nismo ni ocekivali da cemo nesto preterano uzivati na ovoj deonici pa je sve u redu. Valjda od dosade, stajemo na jos jednu pauzicu nedugo zatim. Suvozacica se umorila, meni se javi poneki sitniji bol cisto da me opomene da voziti motor nije laka rabota. Tako parkirane pored puta, obilazi nas klinac sa ocem na konju i parkira ispred. Staju odmah ispred nas. Odmerava mali mog konja - odmeravam ja njegovog. Ima nesto u tim motorima sto je izuzetn ozanimljivo klincima. A ima nesto i u tim zapreznim kolima sto je meni zanimljivo, valjda sto mi je to omiljena zabava bila kod dede u selu citavo detinjstvo, no da ne bih suze pustao po putopisu, vracam se na temu. Odlagao sam, izbegavao da postavim slike na kojima se vidi da nosim ovu maramu ili sal, ali ne mogu vise, jer ne bih ni jednu sliku ubacio u putopis. Posto sam zaboravio adekvatniju zastitu za vrat, koji me inace prvi u voznji zaboli, improvizovao sam Nikolininim salom za koji nisam ni znao koliko debilno izgleda dok nisam slike postavio. Izgledam kao idiot, ali molim da ignorisete shal koliko je moguce! I idemo dalje... Gas, koci, gas koci, kolona, smor, gas koci i sve tako u krug. Ni najmanje ne lici na one slobodne prazne puteve od prosle godine. Izgleda da smo onomad naboli idealnu kombinaciju dana u nedelji da nam i putevi i destinacije (TF i TA) budu poprilicno prazni te je voznja bila ugodnija. Izgleda da je pametno gadjati vikend za put ka prevojima, a radni dan za boravak na njima. E ovaj put smo obrnuli i moze se reci da je bilo dosta guzve na sve strane, sto malo kvari ugodjaj. Na ovim deonicama se prilicno opasno vozi. Preticanja, makazice se desavaju non stop. Pola vremena u putu smo proveli strepeci da li ce ispred nas neko uspeti da se izvuce iz makazica i nekako im uspe svaki put, ali ni malo prijatno za gledati. Usput nailazimo na zanimljiv prizor! Drzim oci zalepljene na jedno dvoriste poslednjih 200 metara. Pokusavam da se setim kako izgleda moja basta kuci. Ima nekog cveca raznog, poneka daska i red uredno spakovane cigle. U malo sirem komsiluku poneko ima keramickog patuljka ili starinska kola natovarena cvecem (svi glume etno sela danas). Dvoriste ispred nas ni manje ni vise ima hladovinu napravljenu od pravog pravcatog aviona. Ne znam kako smo omasili ovo prosle godine, ali definitivno nije nesto sto ce vam lako promaci. Malo zavirismo unutra i kapiramo da je to zapravo neka vrsta (samo)ugostiteljskog objekta. Kazem "samo" jer nam je trebalo 15 min sedenja za stolom da ukapiramo da moramo sami da odemo po pice do sanka, iako je konobarica ili gazdarica (preslikana Mortisha Adams) bila svesna naseg prisustva. Da li je u pitanju losa gostoljubivost, ili je to ovde obicaj, ko ce ga znat. Nema ni veze, bitno je da smo mi prisli avionu! E rekao bi covek da imamo po 10 godina koliko se radujemo, ali stvarno ima tu nesto prezanimljivo! Nije mala stvar nabaviti i dovuci tu grdosiju u dvoriste. Razvijamo mi vec uveliko neke teorije o tome kako li je taj avion dospeo tu (sto bi rekao narod, kenjamo, da izvin'te na prostakluku!) Gadjamo se i nekim nazivima modela, demonstriramo znanje steceno u dugogodisnjem izucavanju Battlefield-a, no ipak pogresismo kad pomislismo da je u pitanju DC-3. Ovo je izgleda neka ruska varijanta, mozda cak kopija cuvenog DC-a (ili obratno). I posle kafice pod krilima aviona, uz detaljno zagledanje mehanickih sistema i motora, nekako se, na rumunsko-englesko-srpsko-kineskom dogovorismo sa Mortishom da pogledamo avion iznutra. Au srece! Na trenutak pomislih koga briga za Transfagarasan! I ovo je zanimljivo. Penjemo se gore, ulazimo, kad ono stolovi. Pretvorise avion u limenu sparnu kafanu. Srecom kokpit nisu dirali. Moze se uci i sesti! Vredelo je popiti onu ocajnu kafu (drugu u nizu) zarad ovoga! Nastavlja se nagadjanje koja poluga cemu sluzi. Pametujemo do iznemoglosti. Kolega ne krije odusevljenje. Pravimo jos koju fotku aviona i okoline i obnovljenog entuzijazma krecemo dalje. Nestalo piva, opada koncentracija. nastavice se piskaranje ovih dana... Nadam se da nisam pogubio svu publiku ovim pisanjem "na kasicicu"

Hvala svima koji su dosli sa namerom da pomognu bili visak ili ne. Na prozivanja i pljuvanja nemojte se cimati, puno je vise onih koji su zahvalni za sve sto ste pomogli

U jee prodje 2 i kusur meseci kao nista! Skoro i da sam zaboravio da sam ostao duzan putopisa. Ova kisa udavi (i bukvalno i figurativno), ali kod mene ovakvo vreme ima i pozitivno dejstvo. Kuju se novi planovi za voznje i putovanja, pa se tako pocela pominjati Rumunija po treci put! No, pre no sto se to i obistini, valja i proslo putovanje zaokruziti putopisom. Izvinjavam se svima na povelikoj pauzi, a nadam se da vas snimak nije smorio. Oni koji ga nisu pogledali, mozda je bolje da to urade nekon citanja. Transalpina i Transfagarasan - do nedavno i nepoznati, a danas skoro da nema ozbiljnog motorasha koji tamo nije bio ili ne namerava da ode. Ta cinjenica me malo omela u piskaranju, posto mi se cini da pisem o necemu o cemu svi znamo sve, ali dobro, mozda neko pronadje nesto korisno u tome ili se makar podseti svojih momenata sa voznji na ovim pravcima. Kao sto ranije napisah, a kao sto i naziv teme na modernom engleskom pokusava reci, u pitanju je pokusaj da se dozivi nesto slicno putovanju iz prethodne godine koje je ostalo verovatno do kraja zivota urezano u secanje kao prvo ozbiljno putovanje motorom u ozbiljnijim uslovima (magle, kise, usponi...). Ponovo udavih sa uvodom! Ako smaram, prelistajte slike i zatvorite temu. Ja drugacije ne umem! Tesko je zapoceti motoputopis a ne skrenuti paznju na onu predputnu tremu, znate na sta mislim! Ne znam da li ikada ona nestaje? Moje iskustvo je skromno, svega 4-5 godina, pa me bas zanima da li i oni koji su 20, 30 i vise godina na motoru osecaju isto pred polazak na put? Nadam se da da, jer prilicno pomaze da i najmanji dogadjaji budu dozivljeni podjednako jako kao i krupne stvari i ostanu dugo urezani u um. Upravo o tim malim dogadjajima zelim da pisem jer jedno dobro putovanje cini niz takvih tenutaka. Jedan od takvih momenata je upravo ovde: Sta tu ima? Bezvezna mutna slika ljudi u cudnom polozaju tela i kanta za smece? Hmm... da, ali i jos nesto, ne tako vidljivo na prvi pogled. Prosle godine (sada vec pretprosle) na putu do Rumunije, Mirko i ja smo stali upravo ovde u jednu trosnu poslasticarnicu (zaboravih gde tacno, ali blizu Rumunske granice) da dodjemo sebi i popijemo tu razbudjujucu prvu kafu koja vas osvescuje, udara samar i kaze: krenuli ste! Nema veze sto je kafa retka i losa, a voda ima miris ko zna cega! Bitan je osecaj, a on je sjajan! Dvoje saputnika sigurno ne osecaju isto kao ja, posto za njih to mesto ne nosi nikakvo specijalno znacenje, ali saznace o cemu se radi kada budemo isli u rumuniju sledeci put! Stari poslasticar (ne previse stari ali zvuci bolje, onako, knjizevnije, zar ne?!) usluzuje nas sa blagim kulturnim i smirenim osmehom na licu, onakvim kakav se ne vidja vise kod modernih ugostitelja! Prosto ne mozete da mu ne oprostite tu retku kafu i mlaku vodu! Pokusao je da nas se seti od prosle godine ali mu ne ide. nema veze, zapamtice nas sledeci put. Idemo sad dalje! Granicu prelazimo lako. Putujemo prema Temisvaru. Saobracaj u gradu malo spor, koristimo priliku da malo poziramo za fejsbuk u voznji. Neko se slika za fejs pored vrata u klonji sa duckface-om, neko na motoru u kacigama. Svi imamo svoje fetishe! Necemo raspravljati o ukusima, znamo svi da to nije dobro. Posle temisvara put ravan, jednolican.. Nista vredno pisanja se ne desava. Sve do pauze na odmaralistu pored puta gde se dogodio jos jedan od onih momenata koji se pamte, a niste 100% sigurni ni zasto. Stali smo da pojedemo neke sendvicice, presaberemo prve utiske i propametujemo koju. Tek kad se zaustavismo primetili smo bradatog coveka, verovatno beskucnika na klupi u hladu. U pocetku ga ne primecujemo previse. Slikamo se, jedemo, smejemo, deremo pa se slikamo ponovo jer je poneka slika mutna. I kako vreme prolazi sve vise bacamo pogled na njega i sve vise krecu kojekakve misli, moze se reci cak i grize savesti. Nama je najveci problem ta mutna slika, a on zavija travu (pravu travu, sa livade, ne droge) u novine i pokusava da to popusi! Mi se prakticno bahatimo u poredjenju sa njegovim problemima. Ne mozete mnogo uraditi u takvim momentima ali ono sto mozete je da ponudite ono sto realno mozete, deo svoje hrane i prave cigare. I tako ispadosmo stvarno pozitivci kao sto kaze otrcani kolin marketing sa nase flase. Par cigara, sendvic i casa kole. Tako malo, a vidi se po njegovom licu da je mnogo! Zahvalnost se oseca u njegovoj gestikulaciji, ali ne govori mnogo. Valjda video da smo stranci pa nece ni da pokusa komunikaciju. Zapravo pokusali smo razmeniti par reci. Ja rekoh Srbija, a njemu nije bas najjasnije, dok Jugoslavija vec ima neko znacenje za njega! Tu mi postaje jasno od kada je za njega vreme stalo i kako otprilike izgleda svet u njegovim ocima. Nas jezik mu verovatno lici na ruski, pa nam se prijatno zahvalio sa "Spasiba" i tu se rastadosmo. Lep je osecaj uraditi dobro delo. Stvarno mislim da nisam sujeveran, ali posle ovoga nekako sam siguran da ovakav pocetak moze da sluti samo na dobro. Mahnusmo mu jos jednom i krenusmo dalje. Treba sutra ustati rano za posao, a vec je skoro 2 Nastavice se, nadam se sa manjom pauzom nego prosli put.

Kod mene pre par dana nakon odzracivanja pocela da ne razdvaja dobro zadnja kocnica. Poprecio se onaj limcic/opruga koja rastavlja plocice. Rasklopio prepakovao i sad je ok.