Za mene koji prvi put plovim, jedan od lepsih dozivljaja sa puta pocinje uvozenjem motora na brod! Mozda sam u tom trenutku imao najjaci osecaj avanture na citavom ovom putu! Jednim prevoznim sredstvom kojim ste savladali planine i puteve, ulazite u drugo i savladavate 250km mora! Osoblje hrvatskog broda Marko Polo vrlo ljubazno pomaze da se namestimo. Ono sto mi se nije previse svidelo je nacin na koji su motori bili pricvrceni u brodu, ali s obzirom na mirnocu mora ispostavlja se da su mogli potpuno nevezani biti.

Posle krace posete Riminiju u izuzetno neprikladnoj opremi dolazimo u Ankonu 3-4 sata pre polaska trajekta. Sredjujemo karte, vozamo se u krug po gradu i uzivamo sto po prvi put posle 6 dana ne zurimo da bismo negde stigli pre mraka!

I tu nastaje moralna dilema: vratiti studentima ili zadrzati savrseni suvenir? Dobro - i nije neka dilema, zadrzacemo ga Ostatak puta nastavlja sa patkicom!

Zapravo imali smo jedna zanimljiv dogadjaj u San Marinu! Nakon sto smo se prosetali kroz tvrdjavu i krenuli ka izlazu, prosli smo kroz manju grupu ljudi koji su stajali pored vrata nekog univerziteta, kulturnije odeveni, i cekali nesto. U jednom momentu pojavljuje se lik na vratima drzeci bocu sampanjca, otvara je, prasak, cep izlece, masa se zalece da ga uhvati, a on se odbija od zida i pravo Mirku u ruke!

Prvi kilometri u ovoj drzavici deluju u prvi mah pomalo razocaravajuce. Ne znam ni sam zasto, ali smo valjda imali neke predrasude koje se nisu slozile sa stvarnoscu. Zapravo ne nailazimo ninasta previse interesantno sve dok se nismo uspeli do samog vrha brda vijugavim putem. A na vrhu tog brda, koje izgleda predstavlja veci deo te drzave, se nalazi tvrdjava - uporiste san marinskog turizma. O tvrdjavi nemam sta mnogo da kazem, pa cu samo nabacati par slika

Naredni dan, posle jos jedne ture napornog autoputa, prvo stajanje pravimo na raskrsnici San Marino - Rimini. Oba su nam u planu, ali prednost dobija San Marino.

Oba para bisaga su marke Kappa, ali je model razlicit. Oba para su medju najvecim u ponudi Kappa-e. Nisam siguran za modele. Moje se koriste poprilicno i uvek su pune i za sad nema znaka popustanja. Za kisu se uz njih dobijaju navlake koje dobro rade posao. Jos nije propustilo a cesto su kisle. Prosirive su, sto dobro dodje za putovanje u dvoje. Ne smetaju suvozacici za noge. Kostale su negde oko 10 000. Nosaci bisaga i kofera su takodje kappa. Ako te interesuje jos nesto slobodno pitaj

O danu u Bolonji ne bih pisao. Imamo gomilu slika koje su praktivno kopija onih koje mozete naci na Internetu, a prica o tome kako setamo i pijemo kafu sigurno nije preterano interesantna. Sestog dana je cilj bio doci do Ankone odakle trajektom putujemo za Split. Usput cemo napraviti kratku posetu San Marinu i Riminiju. Jedan od ciljeva ovog putovanja je provozati se trajektom preko Jadranskog mora. S obzirom da nismo ranije plovili, bar ne na taj nacin, vredelo je istrpeti nekoliko stotina kilometara autoputa ta 2 dana. O sestom danu sutra...

Sledeci dan smo odvozili relaciju Como - Bolonja. Na autoputu su se smenjivali momenti kada se u jakoj guzvi vozilo 130 sa momentima skoro potpunog zastoja i provlacenja. Nisam siguran da bi mi prijalo da ponovo vozim u tim uslovima. Svakog trenutka tih nekoliko sati koncentracija mora da je na maksimumu ili ode glava! 130 u tolikoj guzvi... Tesko je opisati...

Nekoliko sati kasnije smo stigli u Como mrtvi umorni bez volje da i jednu sliku napravimo. Klopamo na bajkerski nacin, nalazimo hotel i spavanje... Prakticno ne videsmo ni cuveni Como... Sa ovim se zavrsava planinski deo naseg puta.

Sam izgled puteva, krivina i jos mnogo toga ce se videti na snimku koji ce biti uploadovan na kraju. Takodje se moze cuti i rasprava na italijansko-nemacko-englesko-srpskom sa biciklistom sa kojim je doslo do nekih nesporazuma. Zlatno pravilo putnika: Gde verbalna komunikacija zakaze, pantomima pomaze

I jedna panoramska u pokusaju da docaram izgled celokupnog ambijenta

Tesko je opisati tu hladnocu, odnosno svezinu koja se oseca na tim visinama uz vetar kada je prohladno! Zatalasana voda na jezeru od vetra i povremeni naleti osetno hladnijeg vazduha opominju da se ne nalazite na bas tako pitomom mestu! Da ocaranost ovim prevojem delim sa gomilom ljudi pokazuju stotine ako ne i hiljade gomilica kamenja naslaganih na sve strane

Opomenuti cenom kafe, kapiramo da za nase trenutne finansijske uslove jos jedan dan u CH bi bio previse i menjamo rutu tako da nam je danasnji cilj grad Como u Italiji, a do njega mozemo doci preko S. bernardina ili brzom obilaznicom. S obzirom na oblake koji su uveliko progutali vrhove planina u koje treba da se zaputimo, odluka nije bila laka ali resavamo da rizikujemo i predjemo pomenuti prevoj pa kud puklo. S obzirom na izuzetno dobar asfalt, krivine raznih profila i sjajnu prirodu, odluka se pokazuje kao izuzetno ispravna! Gore nas je sacekalo tmurno vreme ali bez padavina. To izgleda da je rasteralo turiste te smo prostor delili sa svega par ljudi. Za mene je ovo uz Timmelsjoch i Umbrail jedan od top 3 prevoja ovog putovanja.

Da dan ne bi u potpunosti propao, ipak resismo da se uputimo ka bar jednom prevoju od prvobitno planiranih. Najusputniji je San Bernardino. Los plan za taj dan nam se obio o glavu u smislu propustanja Furka pass-a, ali i u pozurivanju te izuzetnom nedostatku slika sa ovog dela puta. Takodje na brzinu odabrasmo jednu losu drumsku kafanu gde platismo 2 kafe i dve case cesmuse celih 15e. Jedino sto smo dobili za te novce je ovaj divan pogled na simbiozu sjajne prirode i jos boljeg puta

Napravili smo jos par kilometara dublje u teritoriju ove drzavice. Nismo se nigde zavlacili ali na glavnom putu nema mnogo toga da se vidi. Ono sto nam je privuklo paznju je ovaj trg koji pomalo lici na losu Counter Strike mapu. Tu se i okrenusmo i vratismo nazad ka Svajcarskoj.

I na sred livade - zastava! Bice da smo nasli granicu! Ocekivali smo nesto vise, nisam ni ja siguran sta, ali eto, tu je samo jedan kamen, znak i zastava. Usli smo u L. Malo slika, odmora u travi, lepimo zastavicu i idemo dalje. Dogovor je da samo provozamo sto krace mozemo, posto vremena uveliko ponestaje jer nam je plan za taj dan prilicno preambiciozan.

U jednom momentu ispred nas je ovo: U okolini njega vidjamo brojne antene rasute po poljima, kao da su vojne. Vojnih dzipova na sve strane, voze se okolo puni tesko naoruzanih vojnika.. Gledamo se i po malo cudimo, ne priznajemo jedan drugom da nismo sigurni da svajcarska uopste ima vojsku ali zbunjeni pogledi odaju! Zemlja Milke, cokolade, zeleznica i mira? Jedna razmena pogleda sa naoruzanom ekipom iz dzipa i nestaje iluzija o zemlji krava koje kake cokoladu. Oprezno prolazimo i vozimo dalje cekajuci neki nagovestaj da se priblizavamo L ili smo usli u njega.

A nisam pomenuo vino slucajno! Citav ovaj kraj odaje utisak kao da je vinu posvecen: nekad je u pitanju natpis na zgradi kao na gornjoj slici, nekad mirisi vina koji se dosta osecaju na ulicama, a nekad prosto zato sto prolazite pored sjajnih vinograda. To je valjda glavna razlika izmedju nas i onih koji kolima putuju. Meni ova slika vraca sve mirise iz tog kraja, a onom u kolima jedino wunderbaum jelkica moze da zamirise

Put do L dobrim delom interesantan! Smenjuju se deonice sa dobrim brzim putevima u brdima sa uskim ulicicama u malim gradovima koji kao da nisu renovirani bar 50 godina, samo kod njih, bar po mom misljenju, godine kao za vino, znace kvalitet - nikako propadanje!

Danasnji plan je izuzetno komplikovan. Trebalo je odraditi San Bernardino, Furku, Oberalp... Ali... Mirko je imao jednu zelju koja se kosi sa tim planom. Nije hteo da prodjemo tako blizu Lihtenstajna a da ne svratimo. Imao je jedan jednostavan ali jak argument za to: kad cemo to inace uraditi? S obzirom da sve voznje radimo u dva puta, ne bi li se drugi put videlo ono sto je prvi put propusteno, pristajem i idemo u Lihtenstajn, a gore nabrojani prevoji, sledeci put iako ja nisam bas bio presrecan zbog toga. Platismo famoznu vinjetu za ono sokache, pozdravismo se sa gazdaricom kojoj kao da je laknulo kad smo otisli... A razumem je, nikako se nismo uklapali u njeno vidjenje ljubitelja prirode... Bas nikako... Sjurismo se niz sokache, koje sad i nije tako komplikovano izgledalo kao u dolasku, natankasmo rezervoare i pravac L.

Dobro se spavalo na tom planinskom vazduhu, cak jako dobro za razliku od proslih noci! Valjda se navikao organizam na putni rezim menjanja kreveta,a mozda je samo umor od skoro celodnevnih voznji... Pomalo u strahu sta nas ceka za dorucak, ali sta smo ocekivali, dobro smo prosli. Cudna kombinacija sira, meda i krema, ali dosta bolje od onog sena u mleku.