Upravo na tom, meni najlepsem putu u nasoj okolini, dok sam bio u futografskom zanosu, mladjem paru iz Belgije sam se ucinio interesantnim. Staju radoznalo i prilicno detaljno me ispituju o putu koji sam prosao. Njima se to cinilo kao velika stvar, iako su i sami presli dosta kilometara svojim kolima. Kazu da je kolima lako a da motorom, na otvorenom, sa jako malo stvari koje mozemo poneti ne bi se nikada usudili da krenu. Slusam ih i nisam ni sam siguran da li je to sto mi motorima radimo zaista neki poduhvat vredan postovanja, ili ne... Meni se cini da nije, bar sto se tice ovakvih putovanja, bez mnogo rizika, u civilizovanom okruzenju.. Mada, kada se vratim u neke ranije godine svog zivota i iz tog ugla pogledam na sadasnjost, mozda ima zaista necega vrednog postovanja u putovanju na 2 tocka... Zapisuju mi svoj email uz molbu da ih obavestim ako negde okacim slike ili putopis. Nisam siguran da ce se snaci na ovom forumu, ali dobice link uskoro.

U tom momentu samoca mi je jako odgovarala. Dozvolila mi je da sam sa sobom na miru sredim svoje utiske u glavi. Na svakih par kilometara sam stajao radi najmanje sitnice: slikanja, sedenja na mestima sa pogledom ili samo da bih cuo tisinu ili vetar koji su, valjda zbog ambijenta, posebno prijatni.

Za njega je put zavrsen. Ispred mene jos 500km do izjednacenja kilometraze sa njim. Prvi samostalni kilometri deluju cudno, pomalo usamljeno! Pravim dogovor sa devojkom da se nadjemo na Zlatiboru i da poslednji deo puta odradimo zajedno. Do Zlatibora resavam da idem putem preko Durmitora koji volim da zovem crnogorskom transalpinom. Radi se o deonici negde izmedju Pivskog jezera i Zabljaka. Izuzetno lep put za voznju motorom!

Mirku su ovo poslednji kilometri tog puta. Blizimo se Budvi gde on zivi. Ovo je nazalost poslednja slika tog dana slikana na trajektu preko Boke. Nesto kasnije smo stigli kod njega kuci na prvi normalan obrok u tih 7 dana i zeljni istog zaboravljamo na slikanje, put i sve sto nije hrana tus i spavanje

@mitrowsky - hvala! Nadam se da jesam. Ovo putovanje nije bas ispunjeno dozivljajima koliko osecajima koje je tesko preneti recima. I posto nisam neki pisac, nadam se da sam uspeo bar delimicno u tome!

Po izlasku sa trajekta i prolaska carine, palimo motore i gotovo da ne silazimo sa njih sve do Crne Gore, te ni slika nema nesto previse sa te deonice. To ni najmanje ne znaci da taj deo puta nije zanimljiv! Po mom misljenju Jadransku magistralu vredi voziti! Gotovo sve vreme imate pogled na more koji ne moze da dosadi! Putevi uglavnom dobri i pregledni. Jednu od retkih pauza pravimo na dobro poznatom mestu sa pogledom na Dubrovnik

Los krevet, miris i buka motora broda zbog nagomilanog umora nisu mogli pokvariti san! Zbog toga propustam da sebi ispunim zelju gledanja izlaska sunca sa broda. Ustajemo taman da stignemo na dorucak. Za vreme celog obroka, prolazimo pored mnogobrojnih ostrva sto pogled kroz prozor cini sjajnim!

Ali zato, vece na trajektu u baru na otvorenom, sa pogledom na grad pri isplovljavanju u sumrak uz pivo - nema cenu! Hladnjikav vetar, limenke na stolu, gledate cela 2 sata gradska svetla i obalu od koje se udaljavate uz preslisavanje svega sto ste prosli prethodnih dana... Tesko da mogu da zamislim bolji nacin da putovanje privedete kraju! Iza broda ostaje trag u vodi a i na nebu od dima. U momentu kada ih vise nismo mogli videti od mraka krenusmo na spavanje.

Pri kupovini karte smo satima birali tip karte za trajekt, razmisljajuci o vrstama sedista i kabina. Na kraju odabiramo kabinu bez prozora i dobijamo jednu na najnizoj palubi pored neke masinske prostorije iz koje se cele noci osecao miris dima od nafte. S obzirom da nas u brodu nije bilo vise od par desetina, mogli smo lako spavati bilo gde, ukljucujuci i prazna avio sedista. Privatnost u kabini smo platili izuzetnom neudobnoscu krevetica i udisanjem izduvnih gasova. Povrh svega, trebalo mi je jedno 5 minuta da se izvucem iz gornjeg kreveta s obzirom da je na oko pola metra od plafona, te je manevar ustajanja skoro pa nemoguc za ljude krupnije od mene.

Za mene koji prvi put plovim, jedan od lepsih dozivljaja sa puta pocinje uvozenjem motora na brod! Mozda sam u tom trenutku imao najjaci osecaj avanture na citavom ovom putu! Jednim prevoznim sredstvom kojim ste savladali planine i puteve, ulazite u drugo i savladavate 250km mora! Osoblje hrvatskog broda Marko Polo vrlo ljubazno pomaze da se namestimo. Ono sto mi se nije previse svidelo je nacin na koji su motori bili pricvrceni u brodu, ali s obzirom na mirnocu mora ispostavlja se da su mogli potpuno nevezani biti.

Posle krace posete Riminiju u izuzetno neprikladnoj opremi dolazimo u Ankonu 3-4 sata pre polaska trajekta. Sredjujemo karte, vozamo se u krug po gradu i uzivamo sto po prvi put posle 6 dana ne zurimo da bismo negde stigli pre mraka!

I tu nastaje moralna dilema: vratiti studentima ili zadrzati savrseni suvenir? Dobro - i nije neka dilema, zadrzacemo ga Ostatak puta nastavlja sa patkicom!

Zapravo imali smo jedna zanimljiv dogadjaj u San Marinu! Nakon sto smo se prosetali kroz tvrdjavu i krenuli ka izlazu, prosli smo kroz manju grupu ljudi koji su stajali pored vrata nekog univerziteta, kulturnije odeveni, i cekali nesto. U jednom momentu pojavljuje se lik na vratima drzeci bocu sampanjca, otvara je, prasak, cep izlece, masa se zalece da ga uhvati, a on se odbija od zida i pravo Mirku u ruke!

Prvi kilometri u ovoj drzavici deluju u prvi mah pomalo razocaravajuce. Ne znam ni sam zasto, ali smo valjda imali neke predrasude koje se nisu slozile sa stvarnoscu. Zapravo ne nailazimo ninasta previse interesantno sve dok se nismo uspeli do samog vrha brda vijugavim putem. A na vrhu tog brda, koje izgleda predstavlja veci deo te drzave, se nalazi tvrdjava - uporiste san marinskog turizma. O tvrdjavi nemam sta mnogo da kazem, pa cu samo nabacati par slika

Naredni dan, posle jos jedne ture napornog autoputa, prvo stajanje pravimo na raskrsnici San Marino - Rimini. Oba su nam u planu, ali prednost dobija San Marino.

Oba para bisaga su marke Kappa, ali je model razlicit. Oba para su medju najvecim u ponudi Kappa-e. Nisam siguran za modele. Moje se koriste poprilicno i uvek su pune i za sad nema znaka popustanja. Za kisu se uz njih dobijaju navlake koje dobro rade posao. Jos nije propustilo a cesto su kisle. Prosirive su, sto dobro dodje za putovanje u dvoje. Ne smetaju suvozacici za noge. Kostale su negde oko 10 000. Nosaci bisaga i kofera su takodje kappa. Ako te interesuje jos nesto slobodno pitaj

O danu u Bolonji ne bih pisao. Imamo gomilu slika koje su praktivno kopija onih koje mozete naci na Internetu, a prica o tome kako setamo i pijemo kafu sigurno nije preterano interesantna. Sestog dana je cilj bio doci do Ankone odakle trajektom putujemo za Split. Usput cemo napraviti kratku posetu San Marinu i Riminiju. Jedan od ciljeva ovog putovanja je provozati se trajektom preko Jadranskog mora. S obzirom da nismo ranije plovili, bar ne na taj nacin, vredelo je istrpeti nekoliko stotina kilometara autoputa ta 2 dana. O sestom danu sutra...

Sledeci dan smo odvozili relaciju Como - Bolonja. Na autoputu su se smenjivali momenti kada se u jakoj guzvi vozilo 130 sa momentima skoro potpunog zastoja i provlacenja. Nisam siguran da bi mi prijalo da ponovo vozim u tim uslovima. Svakog trenutka tih nekoliko sati koncentracija mora da je na maksimumu ili ode glava! 130 u tolikoj guzvi... Tesko je opisati...