Zamolio bih da kada budes u mogucnosti malo vise napises o cenama i proceduri za posetu. Dobijate li zastitna odela pri poseti?

I mene Bice zavrseno, ali pisanje nije bas u vrhu prioriteta trenutno pa se piskara kad ima vremena. Bilo bi sjajno kada bi postojala mogucnost da samo onaj ko pise temu vidi i onda kad zavrsi da je jednim klikom objavi da je vide i ostali...

U medjuvremenu pade noc. Smestismo se u sobu 2x2 staru 130 godina. I tu se zavrsava 3. dan puta. Nastavice se.... ako neko jos uvek cita ovo visemesecno pisanije

Dolazi gazdarica i razocarano gleda u nas. Kapira i ona da nismo bas neki ljubitelji prirode, bar ne na njen nacin i nudi nam alternativu i to uz manju cenu. Vrlo jednostavna ali izuzetno ukusna kobasicetina od goveda sa vrhunskim slatko-ljutim umakom! Mozda nista specijalno dobro nema u njoj ali posle onih pomija, ona nam dodje kao nesto najlepse sto smo ikada probali.

Pojedosmo mi to malo trave. kiselina raste u stomaku a mi mastamo o prasetini ili bar bureku! Ali gazdarica se pojavljuje sa jos 2 velike posude necega! Moral skace! Ipak cemo jesti! Pucamo od srece! Medjutim kad je spustila cinije na sto, sve nade umiru: Jos trave! Ovaj put 2-3 vrste natopljene nekuvanim mlekom PREJAKOG mirisa, a unutra jos i komadi starog hleba i poneki komad kobasice natopljen mlekom! Kod nas ovo ni svinja ne jede! Mirko uzima onaj ljubicasti cvet i potezom iz lakta ga baca preko terase na zemlju i pokusava da nadje neke jestive komade bilo cega u tim splacinama.. Ja odustajem odmah i mirim se sa tim da necu jesti danas..

Posle par piva stize nas glad! Nista nismo pojeli bar 8 sati, jos od pre stelvia! Dolazi gazdarica, i nosi neke cinije. Ocekujemo svasta, ali kad je spustila hranu na sto, krenuo je opet onaj isti histericni smeh, ali od muke! Je l' ovo taj specijalitet koji treba da nas nahrani posle toliko umora? List salate poprskan necim mlecnim, 3 delje krastavca i pola rotkvice? 20e?! Grickamo onu salatu 10ak min i ne verujemo sta nam se desava!

Mirko gleda put i ne veruje da mora da plati 10e za to sto je prosao njime i to jedva! Na kraju smo dobili i vinjetu za ovo!

Nakon skidanja kacige napadose nas milioni muva, a miris krava se osecao kao u stali. To objasnjava sto smo vozili slalom oko kravlje balege poslednjih 5 kilometara onim putem... Cuju se i zvona obesena oko vratova krava ali same krave ne vidimo nigde - no osecamo ih sasvim dobro! Dobismo jos jednu avanturicu koju nismo ocekivali. Parkiramo se ispod velike drvene terase. Pred nas izlazi zenica od 45 kila u staroj izguzvanoj i vrlo flekavoj odeci. Oko nje trce bosa deca musavog lica. Izgleda da im je to sasvim normalno na selu... Malo se brecnula kada je cula odakle smo. Imala je neke predrasude, vidi se... Ali bez obzira na sve, zena, inace vlasnica smestaja izuzetno prijatno nas je primila i ponudila veceru. Sedimo na terasi, pijemo najzasluzenije pivo ikad, a pred nama pogled kao iz bajke! Pri vrhu planine smo i imamo pogled na dolinu u kojoj je smesten Davos - savrseno! Cekamo veceru - specijalitet kuce! Cena visoka - kao i ocekivanja!

Sa nasim motorima, odnosno gumama, voznja po ovom putu je duplo veca avantura od Stelvia! Zadnja samo skace sa kamena na kamen, a kad prednja mrdne vec se u zamisljam u prasini. Nekoliko kilometara zatim ugledasmo tablu pored jedne brvnare. Pise na njoj "Naturfreundehaus". To je to! Stigli smo! Olaksanje je ogromno! Komplikovani naziv brvnare postaje jasan tek sad. Kuca ljubitelja prirode ili tako nesto... Da smo ranije skapirali sta znaci, mozda bismo i primetili napomenu na Booking da se ovo nalazi u zabiti bez pristupnog puta (osim onog sokaka koji se inace naplacuje). Ovde se inace dolazi zicarom, a zimi i skijama.

Par kilometara kasnije, kilometrima u sumi, cujem da se Mirko ispod svoje kacige smeje kao poludeo - isto kao i ja! U jednom momentu smo morali stati ne bi li smeh prestao Nalazimo se u sumi a do malo pre smo razmatrali centar Davosa a jos uvek pojma nemamo gde cemo zavrsiti!

To je bio poslednji veci prevoj za taj dan. Prilazimo Davosu i polako pocinje potraga za smestajem koji smo rezervisali na Booking.com. Bio je to najjeftiniji smestaj koji smo u toj oblasti nasli za taj dan ali ipak najskuplji od svih na putovanju. Jasno je bilo da u Svici sve kosta malo ozbiljnije nego sto smo navikli. Prolazimo kroz Davos lagano na vrh gasa i razgledamo. Ocekujemo hotel iza svakog coska i snimamo mesta gde cemo vecerati, sabrati utiske, popiti zasluzeno pivo. Medjutim, hotela nema! Polako izadjosmo iz Davosa, okolis postaje sve ruralniji, bas kao sa reklame za Milku! OK, pomirismo se sa tim da nismo u gradu, al dobro, nije ni na selu lose! GPS pocinje da brljavi a mi u sve vecoj vukojebini. Zaustavljam traktoristu ne bih li dobio neko objasnjenje gde se mi uopste nalazimo. Ovu grdosiju od traktora, svega malo uzu od samog puta vozi decak do 12 godina. iza njega nesto malo starija sestra brljava od uveta do uveta od neke cokolade, bas kao u famoznoj reklami. Malog nista nisam razumeo. Pomerismo se da prodje i nastavismo dalje.

Posle ovog poklona koji nam je GPS priredio, dobili smo jos jedan! Prevoj Fluela. Posto ruta nije preterano precizno planirana, a ni GPS nas nije poveo 100% po planu nismo ocekivali da cemo naici na Fluelu. Ono sto je meni celo to vece uvelicavalo dozivljaj je to sto smo na najboljem delu puta bili sami! Nema apsolutno nikog da vam remeti uzivanje, misli, voznju... A to sto je sunce vec pocelo da leze za vrhove planina a mi jos nismo sigurni kuda nas put vodi jos vise pojacava osecaj avanture!

Nismo bas sigurni kako funkcionise granica izmedju EU i CH te obazrivo prolazimo kroz podignutu rampu. Neposredno iza granice se iza krivine otvara sjajan pogled na krivine ovog pass-a! Doba dana je savrseno za uzivanje u prirodi, a vozila uopste nema! Prosto neverovatno da niko od onih milion motora sa Stelvia nije krenuo na ovu stranu! Sve vreme to izaziva sumnju ali sta da se radi, tu smo gde smo - vozimo i uzivamo! Steta je sto slike ne mogu, a ja recima ne umem da vam prenesem taj miris i svezinu vazduha sa ovog dela puta! Ukoliko vozite Stelvio, nemojte propustiti ovaj prevoj!

Prilikom spusta sa Stelvia cinimo jednu gresku. Navigacija nas vodi "pogresnom" putanjom, a mi joj slepo verujemo. Cilj danasnjeg dana je Davos, grad u Svajcarskoj ne tako daleko od granice Italije i Svajcarske. Posto nismo imali detaljnije planove za taj dan prepustili smo se starom dobrom iGO-u da nas povede kud god pozeli. Bilo je malo sumnjivo sto svega par kilometara nakon stelvia, iGO kaze da skrenemo desno, ka Svici. Mi to nismo bas ocekivali posto smo mislili da ce nas put navesti kroz Bormio u Italiji, ali skrecemo kud nam gps rece i ne pokajasmo se. Ispred nas je, po mom misljenju, jedan od najlepsa 3 prevoja na ovom putu - Umbrail pass

Iz krivine u krivinu menja se i temperatura, osetno postaje svezije, u glavi se smenjuje uzbudjenje, strah, radost. Najvise se moze osetiti miris spaljenih kocnica onih koji se spustaju ili miris lamela onih koji se penju. Tu najpre mislim na automobile. Nakon nekoliko dugih i kvalitetnih minuta izlazimo na vrh! Popesmo se na najvisu tacku u dosadasnjoj karijeri! Drugi po nadmorskoj visini put u Alpima je osvojen! Sa velikim zadovoljstvom ostavljamo motore da malo odmore posle agonije u prvoj, dok iskuliramo uz kaficu u jednom od kafica na vrhu. Malo smo setali okolo, i rekao bih da se redji kiseonik oseca s obzirom na umor posle par stepenika. Hladnjikav vetar u julu i dosta zaostalog snega govori da ovo mesto i nije tako pitomo kao sto mozda izgleda. Zadrzali smo se par sati gore, mada sam imao zelju da ostanem ceo dan. Toliko muke da se dodje dotle, a tako brzo moramo dalje... Evo i par slika sa vrha.

Puni elana, kafe i mesa krecemo u osvajanje Stelvia! Posle jedno milion krivina do sad ni mi ni motori na pravcu se vise ni ne snalazimo. Postalo je sasvim prirodno bacati se levo desno svakih par sekundi. Vozacko samopouzdanje na visokom nivou (za sada). Prvi deo puta vodi kroz sume. 90% vozila su motori a ostalih 10 odlazi na bicikle i (uglavnom nabudzene) automobile. U jednom momentu se izlazi iz suma i put postaje prepoznatljiv! Tu smo! E ono vozacko samopouzdanje polako bledi, a pocinje da se vidi da nase iskustvo i nije tako bogato. Put izuzetno uzan, krivine znate svi kakve su, a ono sto se na slikama ne vidi a sto najvise otezava stvari je zapravo nagib! Ugao pod kojim se put u penje nije ni malo naivan! O trecoj brzini ni ne razmisljam, a obradujem se i kad ubacim u drugu. Svaka krivina predstavlja novu opasnost jer tesko mozete da vidite (zbog nagiba) da li nesto dolazi od gore te ne mozemo bas svaki put dovoljno siroko u krivinu da udjemo. Disanje tu malo zastane a moram priznati da se adrenalin oseti. Zidana ogradica kojom je put oivicen apsolutno nista ne znaci ukoliko izgubite kontrolu. Visoka je do kolena i prelece se lako. Sve je dosta opasnije nego sto smo zamisljali, ali moram priznati mnogo je dobro Sledeci put kada budemo isli na tu stranu definitivno cu se potruditi da napravim rutu koja vodi od gore ka dole, sto zbog lakse voznje, sto zbog boljeg pogleda. Sa samog uspona nema slika osim jedne koju su napravili ovi momci. Oni cuce u krivini i slikaju svakog, a svoju sliku kasnije mozete preuzeti na njihovom sajtu. Ko je bio na stelviu, verovatno ce se pronaci na sajtu. Evo moje:

Pre neki dan, vracamo se motorom kuci devojka i ja i u blizini stana, na semaforu, prilazi nam motorista od pozadi, zastaje pored nas, podize vizir i ja vec polako razmisljam sta se desilo, jesam li ga isekao negde ili ?! Na moje (pozitivno) zaprepascenje kolega progovara: "Razocarao si me! Nisi zavrsio alpski putopis". Ja u cudu, malo od sramote sto ovo stoji nezavrseno, malo od cudjenja kako me je prepoznao. Bice da je po motoru, odnosno po zastavicama polepljenim na kofer... Ko mi je kriv sto sam ih lepio... I evo posle prihvacene kritike nemam kud nego da pisem dalje. A kolega, ako citas i dalje, javi se da znam i ja ko si ti

Jedna napomen. Rekao bih da vuces slike direktno sa FB-a. Oni vremenom promene link do slike pa ce sve prestati da rade. Velika steta bi bilo da ovakav putopis ostane bez slika.

Ulje je bilo sve vreme neko SAE90 jeftino. Lanac je dobio par tvrdih mesta na kojima se teze savija. Mislim da mi je na tim mestima pocela da puca gumica jos pre podmazivaca (ugradio sam ga na oko 10000km) i pored izuzetno redovnog podmazivanja i pranja (na oko 400km). Na lancanicima ne vidim promene. Kod druga je na identicnom motoru lanac bio za zamenu na 20 000km bez podmazivaca. Tesko je porediti razlicite modele lanaca, posebno u razlicitim uslovima rada ali za moj lanac ovo i nije los rezultat sudeci po nekim iskustvima sa neta.

Slazem se sa vecinom ovde da je krajnje bespotrebno preskociti bilo koji deo transalpine, posebno ako se to radi onom deonicom od Petrosanija. Sto se smera TF-a tice, meni se daleko vise svidja smer Jug->Sever. Vozio ga dva puta. Jednom sam vozio sever->jug. Ako jos nekad budem isao na TF to ce opet biti u smeru J->S Pre par dana sam bio na TF-u 2 dana. Nedelja i ponedeljak. Ponedeljkom je daaaleeeko manja guzva i mnogo prijatnije za voznju. Ko voli da planinari preporucujem da se malo pentra na vrhove oko Balea Lac. Izuzetno je zanimljivo. Nije losa ni voznja zicarom (25lei po osobi po smeru)

Podmazivac navrsio 20 000 km i radi i dalje bez zamene bilo kakvog delica. Lanac sastavio 30 000km ali daje znake da je vreme za zamenu

G. Jankovic nam je izasao u susret sa cenom pre 2 dana (takodje 6e po osobi). Dovoljno je da ste iz Srbije i da vozite motor (mi smo imali dvoja kola i jedan motor) i dobijate popust. Klopa dobra, smestaj dovoljno dobar za te novce. Preporucujem