Mrak se polako najavljuje, a i oblaci mu prilicno pomazu. Pred nama jos dosta kilometara puta i to ne preterano zanimljivog. Kisica je pocela da pada taman kada smo prolazili pored jedne cudne gradjevine, tj. spomenika posvecenom Decibalu. E ljudi, sto ti Rumuni znaju da budu sablasni! To malo ko ume! Nije ni cudo sto ih vezujemo za vampire i slicne karakondzule. Stali smo ispod neke nadstresice, kao da sakrijemo motor od kise, sto nam nije bas uspelo. Gledamo u taj spomenik i pokusavamo da shvatimo koji moj to treba da predstavlja? Ne znamo da li je sablja, noz, kandza, ali jedno je sigurno - nije sigurno sluzilo za mazanje pastete. Blaga trema u crevima se oseca pri pogledu na zakrivljenu ostricu!

Ko se na moje pisanje osloni, taj se zajebao Elem, da se vratimo na piskaranje! Novu turu pisanja zapoceo bih jednom slikom beznacajnom za pricu, ali meni izuzetno zanimljivom. Cisto malo da iznerviram suvozacicu i ujedno da iskazem protest protiv pozerskih slika kojima nam je napunila sve albume sa putovanja!

Hvala! Moram priznati da je jos jedan ostao nezavrsen, ovaj ovde, ali bice i to kompletirano ovih dana, a onda ide pisanje jos jednog Dobra stvar kod pisanja, koliko god da vam ono ide od ruke, je sto i sami prozivite sve to jos jednom i ostavljate pricu koja ce vama samima nekada u buducnosti znaciti. Uspeh je onoliko puta veci koliko ljudi zainteresujete.

I to bi bilo to! Nekoliko dana kasnije sam imao osecaj da ne moram ni da jedem ni da pijem. Hranila me je ogromna kolicina pozitivne energije prikupljena tokom prethodnih dana! Nije mi se radilo nista drugo danima! Samo sam gledao u motor i na trenutke imao osecaj da treba da ga upalim i krenem dalje, bilo gde, samo da krenem! Hvala na strpljenju onima koji su ga imali i izvinjavam se onima koji su zbog mog odugovlacenja odustali

I poslednja fotografija sa celog puta. 3200km + oko 250km na moru

Poslednji od niza suvenira u obliku kamenja koje sam uzimao duz puta:

Nalazimo se na Zlatiboru i odlucujem da ipak produzim putovanje za jos jedan dan! Navikao sam se na put. Navikao sam se da svaku sledecu noc provedem na drugom mestu, da se pakujem i raspakujem svako jutro i vece, na dan pun neizvesnosti i otkrivanje nepoznatog! ne mogu kuci, tamo je sve suprotno od toga! Uputili smo se ka Zaovinskom jezeru gde obicno boravimo kada smo na Tari. Nikolina sa jednim sjajnim dzukcem

Pozdravljam se sa njima. Ostaje iza njih neki trag ponosa u meni. Pravim jos par fotkica i nastavljam dalje ka Zlatiboru gde se nalazim sa Nikolinom.

Upravo na tom, meni najlepsem putu u nasoj okolini, dok sam bio u futografskom zanosu, mladjem paru iz Belgije sam se ucinio interesantnim. Staju radoznalo i prilicno detaljno me ispituju o putu koji sam prosao. Njima se to cinilo kao velika stvar, iako su i sami presli dosta kilometara svojim kolima. Kazu da je kolima lako a da motorom, na otvorenom, sa jako malo stvari koje mozemo poneti ne bi se nikada usudili da krenu. Slusam ih i nisam ni sam siguran da li je to sto mi motorima radimo zaista neki poduhvat vredan postovanja, ili ne... Meni se cini da nije, bar sto se tice ovakvih putovanja, bez mnogo rizika, u civilizovanom okruzenju.. Mada, kada se vratim u neke ranije godine svog zivota i iz tog ugla pogledam na sadasnjost, mozda ima zaista necega vrednog postovanja u putovanju na 2 tocka... Zapisuju mi svoj email uz molbu da ih obavestim ako negde okacim slike ili putopis. Nisam siguran da ce se snaci na ovom forumu, ali dobice link uskoro.

U tom momentu samoca mi je jako odgovarala. Dozvolila mi je da sam sa sobom na miru sredim svoje utiske u glavi. Na svakih par kilometara sam stajao radi najmanje sitnice: slikanja, sedenja na mestima sa pogledom ili samo da bih cuo tisinu ili vetar koji su, valjda zbog ambijenta, posebno prijatni.

Za njega je put zavrsen. Ispred mene jos 500km do izjednacenja kilometraze sa njim. Prvi samostalni kilometri deluju cudno, pomalo usamljeno! Pravim dogovor sa devojkom da se nadjemo na Zlatiboru i da poslednji deo puta odradimo zajedno. Do Zlatibora resavam da idem putem preko Durmitora koji volim da zovem crnogorskom transalpinom. Radi se o deonici negde izmedju Pivskog jezera i Zabljaka. Izuzetno lep put za voznju motorom!

Mirku su ovo poslednji kilometri tog puta. Blizimo se Budvi gde on zivi. Ovo je nazalost poslednja slika tog dana slikana na trajektu preko Boke. Nesto kasnije smo stigli kod njega kuci na prvi normalan obrok u tih 7 dana i zeljni istog zaboravljamo na slikanje, put i sve sto nije hrana tus i spavanje

@mitrowsky - hvala! Nadam se da jesam. Ovo putovanje nije bas ispunjeno dozivljajima koliko osecajima koje je tesko preneti recima. I posto nisam neki pisac, nadam se da sam uspeo bar delimicno u tome!

Po izlasku sa trajekta i prolaska carine, palimo motore i gotovo da ne silazimo sa njih sve do Crne Gore, te ni slika nema nesto previse sa te deonice. To ni najmanje ne znaci da taj deo puta nije zanimljiv! Po mom misljenju Jadransku magistralu vredi voziti! Gotovo sve vreme imate pogled na more koji ne moze da dosadi! Putevi uglavnom dobri i pregledni. Jednu od retkih pauza pravimo na dobro poznatom mestu sa pogledom na Dubrovnik

Los krevet, miris i buka motora broda zbog nagomilanog umora nisu mogli pokvariti san! Zbog toga propustam da sebi ispunim zelju gledanja izlaska sunca sa broda. Ustajemo taman da stignemo na dorucak. Za vreme celog obroka, prolazimo pored mnogobrojnih ostrva sto pogled kroz prozor cini sjajnim!

Ali zato, vece na trajektu u baru na otvorenom, sa pogledom na grad pri isplovljavanju u sumrak uz pivo - nema cenu! Hladnjikav vetar, limenke na stolu, gledate cela 2 sata gradska svetla i obalu od koje se udaljavate uz preslisavanje svega sto ste prosli prethodnih dana... Tesko da mogu da zamislim bolji nacin da putovanje privedete kraju! Iza broda ostaje trag u vodi a i na nebu od dima. U momentu kada ih vise nismo mogli videti od mraka krenusmo na spavanje.

Pri kupovini karte smo satima birali tip karte za trajekt, razmisljajuci o vrstama sedista i kabina. Na kraju odabiramo kabinu bez prozora i dobijamo jednu na najnizoj palubi pored neke masinske prostorije iz koje se cele noci osecao miris dima od nafte. S obzirom da nas u brodu nije bilo vise od par desetina, mogli smo lako spavati bilo gde, ukljucujuci i prazna avio sedista. Privatnost u kabini smo platili izuzetnom neudobnoscu krevetica i udisanjem izduvnih gasova. Povrh svega, trebalo mi je jedno 5 minuta da se izvucem iz gornjeg kreveta s obzirom da je na oko pola metra od plafona, te je manevar ustajanja skoro pa nemoguc za ljude krupnije od mene.

Za mene koji prvi put plovim, jedan od lepsih dozivljaja sa puta pocinje uvozenjem motora na brod! Mozda sam u tom trenutku imao najjaci osecaj avanture na citavom ovom putu! Jednim prevoznim sredstvom kojim ste savladali planine i puteve, ulazite u drugo i savladavate 250km mora! Osoblje hrvatskog broda Marko Polo vrlo ljubazno pomaze da se namestimo. Ono sto mi se nije previse svidelo je nacin na koji su motori bili pricvrceni u brodu, ali s obzirom na mirnocu mora ispostavlja se da su mogli potpuno nevezani biti.