U jednom momentu ispred nas je ovo: U okolini njega vidjamo brojne antene rasute po poljima, kao da su vojne. Vojnih dzipova na sve strane, voze se okolo puni tesko naoruzanih vojnika.. Gledamo se i po malo cudimo, ne priznajemo jedan drugom da nismo sigurni da svajcarska uopste ima vojsku ali zbunjeni pogledi odaju! Zemlja Milke, cokolade, zeleznica i mira? Jedna razmena pogleda sa naoruzanom ekipom iz dzipa i nestaje iluzija o zemlji krava koje kake cokoladu. Oprezno prolazimo i vozimo dalje cekajuci neki nagovestaj da se priblizavamo L ili smo usli u njega.

A nisam pomenuo vino slucajno! Citav ovaj kraj odaje utisak kao da je vinu posvecen: nekad je u pitanju natpis na zgradi kao na gornjoj slici, nekad mirisi vina koji se dosta osecaju na ulicama, a nekad prosto zato sto prolazite pored sjajnih vinograda. To je valjda glavna razlika izmedju nas i onih koji kolima putuju. Meni ova slika vraca sve mirise iz tog kraja, a onom u kolima jedino wunderbaum jelkica moze da zamirise

Put do L dobrim delom interesantan! Smenjuju se deonice sa dobrim brzim putevima u brdima sa uskim ulicicama u malim gradovima koji kao da nisu renovirani bar 50 godina, samo kod njih, bar po mom misljenju, godine kao za vino, znace kvalitet - nikako propadanje!

Danasnji plan je izuzetno komplikovan. Trebalo je odraditi San Bernardino, Furku, Oberalp... Ali... Mirko je imao jednu zelju koja se kosi sa tim planom. Nije hteo da prodjemo tako blizu Lihtenstajna a da ne svratimo. Imao je jedan jednostavan ali jak argument za to: kad cemo to inace uraditi? S obzirom da sve voznje radimo u dva puta, ne bi li se drugi put videlo ono sto je prvi put propusteno, pristajem i idemo u Lihtenstajn, a gore nabrojani prevoji, sledeci put iako ja nisam bas bio presrecan zbog toga. Platismo famoznu vinjetu za ono sokache, pozdravismo se sa gazdaricom kojoj kao da je laknulo kad smo otisli... A razumem je, nikako se nismo uklapali u njeno vidjenje ljubitelja prirode... Bas nikako... Sjurismo se niz sokache, koje sad i nije tako komplikovano izgledalo kao u dolasku, natankasmo rezervoare i pravac L.

Dobro se spavalo na tom planinskom vazduhu, cak jako dobro za razliku od proslih noci! Valjda se navikao organizam na putni rezim menjanja kreveta,a mozda je samo umor od skoro celodnevnih voznji... Pomalo u strahu sta nas ceka za dorucak, ali sta smo ocekivali, dobro smo prosli. Cudna kombinacija sira, meda i krema, ali dosta bolje od onog sena u mleku.

Bice bice samo imajte razumevanja, treba par sati za svaku turu pisanja.. Nije lako

Zamolio bih da kada budes u mogucnosti malo vise napises o cenama i proceduri za posetu. Dobijate li zastitna odela pri poseti?

I mene Bice zavrseno, ali pisanje nije bas u vrhu prioriteta trenutno pa se piskara kad ima vremena. Bilo bi sjajno kada bi postojala mogucnost da samo onaj ko pise temu vidi i onda kad zavrsi da je jednim klikom objavi da je vide i ostali...

U medjuvremenu pade noc. Smestismo se u sobu 2x2 staru 130 godina. I tu se zavrsava 3. dan puta. Nastavice se.... ako neko jos uvek cita ovo visemesecno pisanije

Dolazi gazdarica i razocarano gleda u nas. Kapira i ona da nismo bas neki ljubitelji prirode, bar ne na njen nacin i nudi nam alternativu i to uz manju cenu. Vrlo jednostavna ali izuzetno ukusna kobasicetina od goveda sa vrhunskim slatko-ljutim umakom! Mozda nista specijalno dobro nema u njoj ali posle onih pomija, ona nam dodje kao nesto najlepse sto smo ikada probali.

Pojedosmo mi to malo trave. kiselina raste u stomaku a mi mastamo o prasetini ili bar bureku! Ali gazdarica se pojavljuje sa jos 2 velike posude necega! Moral skace! Ipak cemo jesti! Pucamo od srece! Medjutim kad je spustila cinije na sto, sve nade umiru: Jos trave! Ovaj put 2-3 vrste natopljene nekuvanim mlekom PREJAKOG mirisa, a unutra jos i komadi starog hleba i poneki komad kobasice natopljen mlekom! Kod nas ovo ni svinja ne jede! Mirko uzima onaj ljubicasti cvet i potezom iz lakta ga baca preko terase na zemlju i pokusava da nadje neke jestive komade bilo cega u tim splacinama.. Ja odustajem odmah i mirim se sa tim da necu jesti danas..

Posle par piva stize nas glad! Nista nismo pojeli bar 8 sati, jos od pre stelvia! Dolazi gazdarica, i nosi neke cinije. Ocekujemo svasta, ali kad je spustila hranu na sto, krenuo je opet onaj isti histericni smeh, ali od muke! Je l' ovo taj specijalitet koji treba da nas nahrani posle toliko umora? List salate poprskan necim mlecnim, 3 delje krastavca i pola rotkvice? 20e?! Grickamo onu salatu 10ak min i ne verujemo sta nam se desava!

Mirko gleda put i ne veruje da mora da plati 10e za to sto je prosao njime i to jedva! Na kraju smo dobili i vinjetu za ovo!

Nakon skidanja kacige napadose nas milioni muva, a miris krava se osecao kao u stali. To objasnjava sto smo vozili slalom oko kravlje balege poslednjih 5 kilometara onim putem... Cuju se i zvona obesena oko vratova krava ali same krave ne vidimo nigde - no osecamo ih sasvim dobro! Dobismo jos jednu avanturicu koju nismo ocekivali. Parkiramo se ispod velike drvene terase. Pred nas izlazi zenica od 45 kila u staroj izguzvanoj i vrlo flekavoj odeci. Oko nje trce bosa deca musavog lica. Izgleda da im je to sasvim normalno na selu... Malo se brecnula kada je cula odakle smo. Imala je neke predrasude, vidi se... Ali bez obzira na sve, zena, inace vlasnica smestaja izuzetno prijatno nas je primila i ponudila veceru. Sedimo na terasi, pijemo najzasluzenije pivo ikad, a pred nama pogled kao iz bajke! Pri vrhu planine smo i imamo pogled na dolinu u kojoj je smesten Davos - savrseno! Cekamo veceru - specijalitet kuce! Cena visoka - kao i ocekivanja!

Sa nasim motorima, odnosno gumama, voznja po ovom putu je duplo veca avantura od Stelvia! Zadnja samo skace sa kamena na kamen, a kad prednja mrdne vec se u zamisljam u prasini. Nekoliko kilometara zatim ugledasmo tablu pored jedne brvnare. Pise na njoj "Naturfreundehaus". To je to! Stigli smo! Olaksanje je ogromno! Komplikovani naziv brvnare postaje jasan tek sad. Kuca ljubitelja prirode ili tako nesto... Da smo ranije skapirali sta znaci, mozda bismo i primetili napomenu na Booking da se ovo nalazi u zabiti bez pristupnog puta (osim onog sokaka koji se inace naplacuje). Ovde se inace dolazi zicarom, a zimi i skijama.

Par kilometara kasnije, kilometrima u sumi, cujem da se Mirko ispod svoje kacige smeje kao poludeo - isto kao i ja! U jednom momentu smo morali stati ne bi li smeh prestao Nalazimo se u sumi a do malo pre smo razmatrali centar Davosa a jos uvek pojma nemamo gde cemo zavrsiti!

To je bio poslednji veci prevoj za taj dan. Prilazimo Davosu i polako pocinje potraga za smestajem koji smo rezervisali na Booking.com. Bio je to najjeftiniji smestaj koji smo u toj oblasti nasli za taj dan ali ipak najskuplji od svih na putovanju. Jasno je bilo da u Svici sve kosta malo ozbiljnije nego sto smo navikli. Prolazimo kroz Davos lagano na vrh gasa i razgledamo. Ocekujemo hotel iza svakog coska i snimamo mesta gde cemo vecerati, sabrati utiske, popiti zasluzeno pivo. Medjutim, hotela nema! Polako izadjosmo iz Davosa, okolis postaje sve ruralniji, bas kao sa reklame za Milku! OK, pomirismo se sa tim da nismo u gradu, al dobro, nije ni na selu lose! GPS pocinje da brljavi a mi u sve vecoj vukojebini. Zaustavljam traktoristu ne bih li dobio neko objasnjenje gde se mi uopste nalazimo. Ovu grdosiju od traktora, svega malo uzu od samog puta vozi decak do 12 godina. iza njega nesto malo starija sestra brljava od uveta do uveta od neke cokolade, bas kao u famoznoj reklami. Malog nista nisam razumeo. Pomerismo se da prodje i nastavismo dalje.

Posle ovog poklona koji nam je GPS priredio, dobili smo jos jedan! Prevoj Fluela. Posto ruta nije preterano precizno planirana, a ni GPS nas nije poveo 100% po planu nismo ocekivali da cemo naici na Fluelu. Ono sto je meni celo to vece uvelicavalo dozivljaj je to sto smo na najboljem delu puta bili sami! Nema apsolutno nikog da vam remeti uzivanje, misli, voznju... A to sto je sunce vec pocelo da leze za vrhove planina a mi jos nismo sigurni kuda nas put vodi jos vise pojacava osecaj avanture!

Nismo bas sigurni kako funkcionise granica izmedju EU i CH te obazrivo prolazimo kroz podignutu rampu. Neposredno iza granice se iza krivine otvara sjajan pogled na krivine ovog pass-a! Doba dana je savrseno za uzivanje u prirodi, a vozila uopste nema! Prosto neverovatno da niko od onih milion motora sa Stelvia nije krenuo na ovu stranu! Sve vreme to izaziva sumnju ali sta da se radi, tu smo gde smo - vozimo i uzivamo! Steta je sto slike ne mogu, a ja recima ne umem da vam prenesem taj miris i svezinu vazduha sa ovog dela puta! Ukoliko vozite Stelvio, nemojte propustiti ovaj prevoj!

Prilikom spusta sa Stelvia cinimo jednu gresku. Navigacija nas vodi "pogresnom" putanjom, a mi joj slepo verujemo. Cilj danasnjeg dana je Davos, grad u Svajcarskoj ne tako daleko od granice Italije i Svajcarske. Posto nismo imali detaljnije planove za taj dan prepustili smo se starom dobrom iGO-u da nas povede kud god pozeli. Bilo je malo sumnjivo sto svega par kilometara nakon stelvia, iGO kaze da skrenemo desno, ka Svici. Mi to nismo bas ocekivali posto smo mislili da ce nas put navesti kroz Bormio u Italiji, ali skrecemo kud nam gps rece i ne pokajasmo se. Ispred nas je, po mom misljenju, jedan od najlepsa 3 prevoja na ovom putu - Umbrail pass

Iz krivine u krivinu menja se i temperatura, osetno postaje svezije, u glavi se smenjuje uzbudjenje, strah, radost. Najvise se moze osetiti miris spaljenih kocnica onih koji se spustaju ili miris lamela onih koji se penju. Tu najpre mislim na automobile. Nakon nekoliko dugih i kvalitetnih minuta izlazimo na vrh! Popesmo se na najvisu tacku u dosadasnjoj karijeri! Drugi po nadmorskoj visini put u Alpima je osvojen! Sa velikim zadovoljstvom ostavljamo motore da malo odmore posle agonije u prvoj, dok iskuliramo uz kaficu u jednom od kafica na vrhu. Malo smo setali okolo, i rekao bih da se redji kiseonik oseca s obzirom na umor posle par stepenika. Hladnjikav vetar u julu i dosta zaostalog snega govori da ovo mesto i nije tako pitomo kao sto mozda izgleda. Zadrzali smo se par sati gore, mada sam imao zelju da ostanem ceo dan. Toliko muke da se dodje dotle, a tako brzo moramo dalje... Evo i par slika sa vrha.

Puni elana, kafe i mesa krecemo u osvajanje Stelvia! Posle jedno milion krivina do sad ni mi ni motori na pravcu se vise ni ne snalazimo. Postalo je sasvim prirodno bacati se levo desno svakih par sekundi. Vozacko samopouzdanje na visokom nivou (za sada). Prvi deo puta vodi kroz sume. 90% vozila su motori a ostalih 10 odlazi na bicikle i (uglavnom nabudzene) automobile. U jednom momentu se izlazi iz suma i put postaje prepoznatljiv! Tu smo! E ono vozacko samopouzdanje polako bledi, a pocinje da se vidi da nase iskustvo i nije tako bogato. Put izuzetno uzan, krivine znate svi kakve su, a ono sto se na slikama ne vidi a sto najvise otezava stvari je zapravo nagib! Ugao pod kojim se put u penje nije ni malo naivan! O trecoj brzini ni ne razmisljam, a obradujem se i kad ubacim u drugu. Svaka krivina predstavlja novu opasnost jer tesko mozete da vidite (zbog nagiba) da li nesto dolazi od gore te ne mozemo bas svaki put dovoljno siroko u krivinu da udjemo. Disanje tu malo zastane a moram priznati da se adrenalin oseti. Zidana ogradica kojom je put oivicen apsolutno nista ne znaci ukoliko izgubite kontrolu. Visoka je do kolena i prelece se lako. Sve je dosta opasnije nego sto smo zamisljali, ali moram priznati mnogo je dobro Sledeci put kada budemo isli na tu stranu definitivno cu se potruditi da napravim rutu koja vodi od gore ka dole, sto zbog lakse voznje, sto zbog boljeg pogleda. Sa samog uspona nema slika osim jedne koju su napravili ovi momci. Oni cuce u krivini i slikaju svakog, a svoju sliku kasnije mozete preuzeti na njihovom sajtu. Ko je bio na stelviu, verovatno ce se pronaci na sajtu. Evo moje: