Vacanze Italiane

[drs 15622 Napisano Januar 17, 2015]

Korleone nije u Corleone-u

 

 

Otkud mi prethodnu noć u Termini-u; pa negde se prenoćiti mora, a bliže ili bolje po normalnoj ceni nismo mogli da nađemo tog dana. Sledeća destinacija nam je bila jedna od istorijski najživopisnijih tačaka Sicilije - gradic Erice na zapadnoj obali. Od Trapani-a do Erice-a možete stići idući uz severnu obalu, nekih 140km. Pametnjaković za kormanom neće tuda, nego preko brda i gudura. Kao, tuda (Trapani-Palermo) ćemo se vraćati a sada da idemo drugom rutom. Pri tome sam imao fiks ideju kako hoću da se slikam ispred table sa natpisom mesta - kog mesta, pa Korleone-a. Tim putem je samo 200km a i gde pa žurimo.

Niti sam ja fanatik Kopoline trilogije, niti imam bilo kakvo razumno objašnjenje u svoju odbranu. Pri tom, znam da film nije sniman tu; ne znam tačno gde je sniman ali znam da nije tu. Uvrteo sam sebi u glavu fotografiju ispod table i to ti je to. Vozi.

 

U neka doba stižemo u Korleone. Grad je toliko nezanimljiv, ili da ne okolišam - ružan, da se na kraju nisam ni slikao ispred table sa natpisom mesta. Nisam želeo da pamtim tu epizodu. Povrh sve muke, dan je bio vreo. Kada smo već tu, nalazimo poslastičarnicu i sedamo da napravimo predah. Ono što nam je tu zapalo za oko, ili bolje reći uvo je jezik kojim pričaju. Ranije smo već čuli da Sicilijanci imaju svoj jezik a ovde smo imali prilike i da čujemo kako to zvuči. Daleko sam ja od lingviste ali bih bio slobodan da ustvrdim da razlike prevazilaze razlike u dijalektima. I to bi bio najzanimljiviji detalj iz Korleonea. Razočaravajuće - znam, ali tako je bilo.

 

Inače, ako je neko poklonik trilogije "Kum", naleteo sam pre nekog vremena na ovaj link. Tu se objašnjava u kom mestu je snimana koja scena iz filma. Pa ako neko ovo voli a zabasa na Siciliju, evo da mu se informacija nađe pri ruci:

http://coolklub.com/...-trilogije-kum/

 

Preskačući brda prateći zabačene drumove u nekom trenutku dočepasmo se puta E933; to je ono što moj drug Đole zove "strada nuova, strada buona". Tu pun gas, nebi li se malko rashladili. Dok si rekao keks eto nas pred Trapani-jem. Dolazim na kružni tok i skrećem desno. Sa desne strane puta ima proširenje i tu stajem sa namerom da ukucam adresu hotela u navigaciju pre nego uđem u grad. Hotel smo rezervisali u mestašcetu koje se zove Valderice. Valderice je oko 7km udaljen od Trapania i isto toliko od Ericea. Želeo sam da bez okolišanja odemo do hotela, istuširamo se, presvučemo pa onda da idemo u Trapani.

 

Tako smo želeli ali neće baš tako ispasti.

 

 

____________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[ducin 32 Napisano Januar 17, 2015]

"Moj kolega - mašinski inženjer, inače Francuz, Louis Réard imao je godina koliko i ja sada kada je batalio struku i promenio zanimanje...."

Brate, ukoliko nešto dođeš na ideju da menjaš zanimanje nikako u modu - sedaj na đogata, nađi načina kako da komercijalizuješ i piši, piši.... očigledno si tu svoj na svome!!!

 

Pozdrav!!!

[bobbra 1378 Napisano Januar 18, 2015]

He he dragi kolega nisi jedini koji je mislio da je film sniman u mestu Korleone,malo je falilo da i mi zapucamo tamo ali smo u jednom turistickom vodicu videli reklamu za mesto Savoca.Tamo je sniman deo kuma i tamo se nalazi cuveni bar Viteli gde Al Pacino pita gazdu za njegovu cerku. Tu je i snimana scena seoskog vencanja.To je sada turisticka atrakcija ,a mestani su Kopoli podigli i spomenik u tu cast sto im je proslavio mesto.

 

 

 

 

 

 

Zavidim ti sto si motorom obisao ove predele mi smo morali da se zadovoljimo kolima i zbrzali celo ostrvo u 2 dana i 1200 km.

Hvala sto si podelio ovaj odlicni putopis sa nama.

[drs 15622 Napisano Januar 18, 2015]

Gelem, gelem, lungone dromensa

Maladilem bakhtale Romensa

 

 

Adresa hotela Ericevalle ukucana; za 5-do 10 minuta ćemo biti tamo. Ključ na kontakt, dugme za anlasovanje pritisnuto - ništa. Proveravam bočnu ćopu, kill-switch - sve je ok. Ponavljam operaciju, opet ništa. Pa još jedanput sve prekidače gasi-pali, ključ, kontakt - NIŠTA. Totalni muk. WTF ?!? Silazimo sa motora, razmišljam šta da radim. Ovo je nešto oko struje, garant. Vidim pumpu na nekih 250m ispred nas, bolje da tamo čeprkam oko motora nego na ovom šljunku gde sam stao. Ajd, guraj sada. Dugački su 250m kada je motor nakrcan a vi u opremi; a tu je i onaj znoj koji vas probija kada se iznervirate. U 7 voda sam obliven dok sam stigao do pumpe.

 

Pumpa se nalazi na velikom placu veličine 40x60m. Nekoliko točionih mesta pod natkrivenim delom pozicionirano je na sredini placa, ostatak je poput parkinga. Kao i kod većine pumpi u Italiji, nema kućice za radnike niti ponude bilo čega drugog sem goriva. Sistem samoposluživanja. Neke pumpe, ova je među njima, u toku dana imaju jednog ili dva radnika da asistiraju pri sipanju.

 

U hladu smokve, uz ivicu placa, parkiram đogu i sedam pored da dođem sebi i ohladim "motor". 250m, 250kg, 30^oC, a samo jedna konjska snaga - duša u nosu. Važno je ne paničiti, nije ovo ništa što ne možeš da rešiš - kuražim se. Palim cigaretu dok pokušavam snagom moždanih talasa da raskrinkam misteriju. Hajde da se preslišamo ponovo, šta smo poslednje radili; vozili smo autoputem 140-160kmh; imali smo popaljena sva moguća svetla ali to nema nikakve veze u takvoj vožnji. Do sada je uvek palio na prvu, kako odjedanput da ispusti dušu? Da nije riknuo alternator ili regler pa akumulator nije punio i ispraznio se? Crni scenariji se ređaju po glavi. Dobro, pusti se fantaziranja, rešenje je obično ono najjednostavnije i najlogičnije - samo ga treba uočiti.

 

Prekopavam top case (tamo mi je alat); skidam sedište; Skidam bočne kofere, pa onda bočne oplate (da priđem osiguračima i relejima). Od alata za struju imam pipalicu; znači mogu da vidim da li ima ili nema ali ne i koliki je napon. Kada dam kontakt, ne čujem kompletno "prebrojavanje" (škljocanje releja). Pregledam sve osigurače, svi su celi.

 

Ponovo se preslišavam; startovanje ni da bekne - znači nema neki uslov. Ili je davač uslova (prekidač) ili je skretničar na pruzi (relej). Prekidač ćope sam proverio, prekidač neutrala deluje ok. Pažnju usmeravam na veliki relej u levoj oplati. To je Starting Circuit Cut-Off Relay. On proverava i sabira uslove; ako uslovi za paljenje nisu zadovoljeni on ne propušta struju ka anlaseru. Kada dam kontakt iz ovog releja dopire neko nemušto štektanje - ovakav zvuk nije regularan. A-HAA macane, upecao sam te! Prilično sam ubeđen da sam našao trouble-maker-a. Relej je zaliven otvoriti ga ne mogu. Kuckam po njemu, mazim ga, molim ga i pretim mu - sve u isto vreme; samo da proradi. Ne pomaže.

 

 

Kamera sada kadrira malo širu sliku:

Oko motora je mali vašar - poskidane oplate, alat rastovrzen i ja koji u znoju lica svog značajno petljam oko motora. Adrijana sedi na zidiću koji okružuje smokvu pod čijim hladom se krijemo. Ne komentariše mnogo i ne deluje zabrinuto. Jakne, kacige, koferi čine drugu gomilu. Ja se trudim da ostavljam utisak kako stvari držim pod kontrolom te da je samo pitanje trenutka kada će đogo ponovo zanjištati. A pedantni hroničar bi ovde verovatno prokomentarisao kako je već prošlo više od sata od kako je motor zaćutao.

 

Na pumpi ima dva radnika; raspoznaju se po uniformama. Između nas i natkrivenog dela sa točionih mesta, gde oni stoje, ima nekih 20-25m. Gledaju nas ali nam ne prilaze. Ne prilazim ni ja njima. Ne vidim kako bi mi oni mogli pomoći a i duboko sam zabavljen svojim problemom. Pored njih dvojice na parkingu se vrzmaju još tri lika - nazvaćemo ih frilenseri. U jednom trenutku jedan od njih prilazi. Engleski ne zna da bekne ama ič. Razumem ga da mi kaže da je mehaničar i da hoće da pogleda. Ja pokušavam da mu objasnim da sam locirao problem - bucmasti relej; niti on razume šta mu ja pričam niti, instinkt mi govori, veruje mojoj dijagnozi. Pita odakle dolazimo; iz Srbije motorom !?! Nisam normalan, pokazuje mi rukom. Znam da nisam nego pusti sad to, mislim se, nije loše meni nego đogatu. Psihijatar posle - prvo mi treba električar.

 

On misli da sam kreten jer vozim motor na toliki put; ali mehaničar je i pokazuje dobru volju da pomogne - znači, dobrodošao prijatelju. Sklanjam se par koraka u stranu da mu ne kvarim koncentraciju i gledam šta radi. Dok sam ja ispušio cigaretu Danijele (tako se zove) samouvereno postavlja dijagnozu - batteria e morta.

Izražavam skepsu prema njegovom nalazu. Kako akumulator može da ispusti dušu tako odjedanput, bez najave. Makar bi se čulo ono zujanje umesto verglanja koje se desi kada napon akumulatora padne. S druge strane ne bih se zakleo ni u svoju dijagnozu da je relej. Situacija mi deluje kao duplo golo, pa pošto nemam šta da izgubim prihvatam sve što se nudi.

U redu, ako je akumulator, upaliće na kablove. Dobro, hajde da nađemo kablove.

 

Prilazimo onoj drugoj dvojici likova koji su kao i Danijel, gluvarili tu po pumpi. Jedan od njih ima kola ali nema kablove. Niko ne priča Engleski. Sporazumevanje sa njima nije ništa lakše nego da sam komunicirao sa tri jednogrbe kamile. Sada mi je žao što se kao mlađi nisam više igrao pantomime. I taj nemušti jezik treba vežbati. Onaj sa kolima, daje svoj auto Danijelu, sedamo u kola i idemo ka gradu da nađemo kablove. Danijel u nekoj radionici pozajmljuje kablove, vraćamo se na pumpu - i..... j*bote upali đogo kao da mu nije ništa.

 

Ozarih se neopevano. Sedam na motor, onako polu-očerupan, bez bočnih plastika i letim ka gradu da kupim akumulator. Jedna radnja - nema; druga radnja - nema. Kupovina u ovim okolnostima nije jednostavna. Motor da ugasim ne smem - kako posle da ga upalim; a nije lako ostaviti motor upaljen da radi i mirno ući u radnju sve i kada ga ostavite tik pred vratima. Pri svemu tome ste unezvereni stranac u tuđem gradu koji ne zna jezik. Radno vreme radnji se bliži kraju. Ja nemam ideju gde da idem a da tražim na slepo nema smisla. Odlučujem da se vratim na pumpu, popakujem se pa u hotel. Računao sam da se akumulator dovoljno napunio za to vožnje do grada i nazad te po povratku na pumpu pravim veEEeliku grešku - gasim motor.

 

Napakujem plastike, kofere i torbe nazad na motor. Da upali - neće; upaliću na gurku - kontam. I pođe mi to nekako za rukom uz pomoć Adrijane koja je gurala. Inače, ona se u celoj situaciji ponela kao lafčina. Nije bilo zvocanja a sedela je satima na parkingu pumpe na kojoj ni wc-a nema. Dok bih ja odlazio do grada ona je prikupljala razvašarene stvari na gomilicu i režala na prolaznike - preventivno.

 

Od trojice frilensera sa parkinga Danijel i onaj čija su kola su otišli dok sam ja jurio akumulator. Danijel je moje odsustvo iskoristio da se nabacuje Adrijani i da je izljubi na rastanku. Živa duša, šta ćeš.

Treći član ekipe, čikica od svojih 65+ i dalje se vrzma po parkingu. Ona dva radnika pumpe, sve ovo vreme - a pričamo sada već o satima - kibicuju događanja i ne uključuju se u priču.

 

Upalili smo motor, ali jedva radi, potpuno neregularno, guši se i ubrzo se opet gasi. Vidim ja da je vrag odneo šalu. Pokušavamo da dozovemo taksi. Dajem telefon onom čikici jer mi je mnogo lakše da objasnim njemu da hoću taksi nego što bi nekom taksisti objasnio gde se nalazim. Jedan, drugi, treći poziv - nema taksija ?!? a vreme prolazi. Uzimam telefon i zovem hotel da oni pošalju taksi po nas. Glas sa recepcije valjda detektuje blagi očaj u mom glasu pa kaže da se ne brinem, poslaće neko vozilo po nas. A što se tiče đogata opcije su mi da ga ostavim na ovoj pumpi, na kojoj nema radnika preko noći ili da zovem servis da me šlepuje; problem je - gde da me šlepuje!.

 

Odlučujem da Adrijanu i stvari ubacim u taksi a ja još jednom pokušam da upalim motor.Sam u sedlu i bez stvari možda i imam šanse da ga dovezem do hotela. Opet skidamo kofere i torbe sa motora i čekamo taksi.

 

Dok čekamo prevoz ja sada, po prvi put, odlazim do ona dva radnika pumpe da vidim da li na pumpi eventualno ima nekog preko noći kome bi mogao da dam neku kintu da pripazi na motor. Dok im prilazim razgovaram sa Adrijanom, tako da su oni mogli da nas čuju kako pričamo. Nisam im se ja ni obratio kada začuh "a vi ste naši, pa što ne kažete". Ja zblanut ovim što čujem ne znam šta da kažem u prvi mah; "koji naši, koji si ti" promrljah. "Ja sam kopriva", kaže uz neki dečije blentav osmeh, "žara". Nije mi jasno u prvi mah šta on to priča. "Kopriva" ponovi on, "Kopriva Muzafer, ovde smo već 15godina; ovo je moj brat; mi smo sa Kosova".

Gledam u njegovo bucmasto, dobroćudno lice sa koga sada ne silazi osmeh dok nam se obraća. Misli su mi u haosu. Ne znam da li da se radujem što otkrih zemu u belome svetu; ili da se nerviram što se nekoliko sati golgotam ovde sporazumevajući se rukama i nogama a nije moralo tako; Nemam ja predrasude ali malo sam i zbunjen bio tim njegovim "vi ste naši" i svom srdačnošću kojom me zali. Negde iz tamnog vilajeta dalekih sećanja iskače rečenica koja, verovatno, datira iz '99 i vremena bombardovanja "braćo Srbi Romi su uz vas".

Nudi se on da pomogne; hoće kola da nam da; strašno se izvinjava što sada mora da ide ali žena mu je operisana pa mora do bolnice. Ako se ne snađemo doći će on da nas vozi kad završi sa bolnicom. Ako treba, sutra da dođem na pumpu da mi da kola da se služim; i sve tako.

Razmenismo brojeve telefona, i on ode. Odoše i druga dvojica. Adrijana i ja ostajemo sami na pumpi sa čudnim osećajem da se danas onaj gore dobro zabavlja sa nama.

A ja se mislim, jeeboo me Engleski; da sam Srpski pričao mogao sam da budem u hotelu pre nekoliko sati.

_____________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[drs 15622 Napisano Januar 18, 2015]

Džedaj u noći

 

 

 

Nedugo zatim stiže taksi. Samo, drama još nije okončana; sledi završni čin.

 

Adrijana i stvari su u taksiju; I nisu sami. Taksista završava smenu pa je povezao svoju suprugu i dete kući. Motor je upalio na gurku iz 3. pokušaja. Da nije, ostavio bih ga na pumpi preko noći, više nisam imao ni snage ni energije da se rvem sa njim. A ni taksista nije više imao volje da me gura. Čovek žuri kući i očigledno je prijatelj nekoga iz hotela čim je prihvatio da nas vozi. Otkud taj deficit taksija te večeri u Trapaniju - nemam pojma.

 

Nepunih 5km je do hotela. Motor kada se upali mora na leru da se drži iznad 3000rpm da se nebi ugasio. Kada se kreće - pažljivo klizanje na kvačilu uz dosta gasa inače trokira. Vozi se sa stalnim poigravanjem na kvačilu i držanjem obrtaja između 4 i 8 hiljada. Ni po jada da ja treba da prevezem 5km po aerodromskoj pisti. Saobraćaj, semafori, pešaci, noć, nepoznat drum,... nigde olakšavajuće okolnosti, sve one druge. Noć je pala a ja ću voziti bez ikakvih svetala.

 

Srpski stealth biker oboren je sinoć na kružnom toku na izlazu iz Trapania; carabinieri su izašli na lice mesta a gospođica Francesca PeVeOni (27) koja je vozila ljubičasti Fiat 127 izjavila je da je ona samo kucala mali SMS-ić i da ništa nije kriva (Corriere della Sera); ili možda, Italijanska policija lišila je slobode motociklistu iz Srbije koji je noću, bez svetala divljao ulicama Trapanija; svedoci sa lica mesta kazu da se motocikl kretao izuzetno brzo, preko 200kmh i to vozeći na prednjem točku (Blic). Razni crni scenariji proleću mi kroz glavu. Vizir je podignut, pa vetar koji mi umiva oznojeno lice razgoni i ružne misli. Uostalom, sada kada sam zajahao bika, nema šta više da se misli; sve mentalne snage usmerene su na to da ostanem u sedlu sledećih 5 minuta. Che la Forza sia con me.

 

Taksi vozi ispred mene sa sva četiri migavca a ja vozim na njegove farove i Božiju pomoć. Ludo burazero, ludo.

 

Adrijana na zadnjem sedištu taksija posmatra ovaj sicilijanski rulet i živi svoju dramu. Supruga taksiste, drži bebu u naručju, i nešto joj priča. Žena je, u stvari, ljubazna i zagovara je u želji da relaksira atmosferu; svi su svesni da je situacija opasna. Adrijana se vrti na sedištu kao na ražnju; malo gleda napred da proceni situaciju, pa gleda u nazad da vidi da li sam ja još uvek tu. Negde usput, klima glavom onoj ženi simulirajući time da sluša ono što ova priča. Njoj je na neki način bilo teže nego meni; sorry baby.

 

I stigosmo; umorni i gladni ali srećni što smo se ipak dokopali hotela. Taksista žurno izbacuje naše torbe i produžava kući; neće da naplati vožnju. To se sasvim uklapa u duh Sicilije koji smo malo zagrebali u ovih par dana ovde.

 

Ulazim u lobi hotela i stropoštavam se u široku fotelju preko puta recepcije. Espresso prego - doppio ristretto. Nemam snage ni do sobe da odem - prvo jedna kafa da dođem sebi.

 

A zašto i kako je akumulator dobio infarkt i umro na licu mesta na ulazu u Trapani - neka se Molder i Skali bave time. Sedimo na terasi hotela, otvorili smo flašu vina koju smo dobili pre dva dana i briga nas. Mi smo u misiji dobrog provoda, neće jedan galvanski element to da poremeti.

 

Uostalom, da akumulator nije riknuo ne bih upoznao Muzafera. Ko zna zašto je to dobro.

 

Mogla bi se ova priča tretirati i kao ono: "čega se pametan stidi, lud se ponosi". Niti se stidim, niti se ponosim. Mogla se situacija rešiti i pametnije ali je razrešena ovako. Više pameti drugi put - Bože zdravlja.

 

 

 

____________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[marcomfox 0 Napisano Januar 18, 2015]

Fantastično napisano !

[losmi 231 Napisano Januar 25, 2015]

Vece uzivanje citati ovaj putopis, nego knjigu!!!

Svaka cast!

 

 

Sent from my iPhone using Tapatalk

[drs 15622 Napisano Januar 31, 2015]

Trapani

 

 

<<

>

 

Ulazim u lobi hotela i stropoštavam se u široku fotelju preko puta recepcije. Espresso prego - doppio ristretto. Nemam snage ni do sobe da odem - prvo jedna kafa da dođem sebi.

A zašto i kako je akumulator dobio infarkt i umro na licu mesta na ulazu u Trapani - neka se Molder i Skali bave time. Sedimo na terasi hotela, otvorili smo flašu vina koju smo dobili pre dva dana i briga nas. Mi smo u misiji dobrog provoda, neće jedan galvanski element to da poremeti.

 

 

>

 

Raskomotili smo se, malo došli sebi i sada sedimo sami na jednom od hotelskih patia (terasa). Zobamo šta nam se našlo pod rukom, pijuckamo i igramo se sa dugim ekspozicijama i noćnim modom snimanja.

 

 

Na brdu koje dominira okolinom nalazi se stari grad Erice. Njegove zidine obasjavaju reflektori - nalik je rasveti koja obasjava Kalemegdanske zidine. Niska oblačnost u brzom prolazu pravi fascinantne svetlosne efekte.

 

 

 

 

 

Varijacije se smenjuju velikom brzinom i ceo doživljaj podseća na neku scenu iz filma Bliski Susret Treće Vrste.

 

 

 

 

 

Narednog jutra nisam bio među rano-raniocima. Exif fajl, tužibaba jedna, prijavljuje da sam u 08:15 još uvek duboko spavao.

 

 

 

Hotel je vrlo interesantan. Jedna vrata su ulaz u sobu a druga "izlaz" u baštu. Više zanimljivo nego praktično. Prostor bašti ispred soba je otkrivenog tipa. Terase sa puno zelenila su vrlo lepe.

 

 

 

Nakon uobičajenih start-up aktivnosti sedam za hotelski računar i Guglarim za potrebnom mi robom - akumulatorom. Kao i u većem delu Italije sve se može dobiti u svakoj specijalizovanoj radnji ali da se naruči i sačeka 2-3 dana. Pošto to nije opcija, finansijski najpovoljnije varijante mogu da ad-aktiram, pa pravac tamo gde vam se obraduju kao frizer ćelavoj mušteriji (nema mnogo posla a ima para ko i za kosmate) - u prodavnicu ovlašćenog Yamaha dilera. Jel ima - Ima; Pošto - 120€; pristavi ga rođo na punjač da se formira, saćem da dođem.

 

Do trapanija ima nekih 7-8km. Možemo da zovemo taxi ali to i nije zanimljivo. Nismo u žurbi, izlazimo ispred hotela da osmotrima fercera li ovde neki javni prevoz. Nema naznaka tako nečega. Hajde da stopiramo iz fore, da vidimo da li će nam neko stati. Iskusno se povlačim par metara u stranu i ostavljam Adrijani manevarskog prostora za pecanje. Prolazi 4,5 automobila i niko se ne prima na palac. Saobraćaj baš redak u ovo doba u pravcu Trapanija. Prođe još par minuta kada nam stade simpatičan čikica u Fiat Pandi. Jel može do grada - može.

 

Stariji gospodin sa nekim kombinovanim invaliditetom; ima neko prinudno držanje glave i otežano priča ali ga to ne sprečava da vozi. Vozi polako ali sigurno i tečno; ne zna baš mnogo engleski ali ima dobru volju da pomogne. Mada nije brendiran, auto pripada pošti a vozač je u stvari sada na poslu i kupi poštu sa par manjih lokacija pa je nosi u zgradu pošte u Trapaniju. Pokazujem mu adresu koju tražim i objašnjavam da smo došli motorom i da nam je otkazao akumulator. Sviđa mu se to što putujemo motorom; kaže ostaviće nas kod zgrade pošte a posle nam odredište nije daleko.

 

Ćakulamo još ponešto usput te kilometri brzo prođoše. Staje on kod zgrade pošte na ulazu u Trapani ali nam kaže da ga sačekamo u kolima par minuta, brzo će on. Nije prošlo ni dva minuta a on se vraća i kaže da će da nas vozi do radnje.

 

Nešto smo mu se svideli, izgleda. Ne samo da nas je dovezao nego je i ušao sa nama u radnju da bude siguran da imaju akumulator za nas i da bude prevodilac ako ustreba. Ja razmišljam kako da mu se odužim. Mada većina nije gadljiva na pare, ovakvog čoveka možete i uvrediti ako mu ponudite novac za uslugu. A i cela poenta stopiranja nije u direktnoj razmeni usluga-novac. Tu u priču uskače ono što sam pominjao u epizodi "Đole i ja" - srpski dinar.

 

Vadim iz novčanika jednu crvenu. Pružam mu novčanicu uz reči da mu je ovo za uspomenu na nas i kao znak zahvalnosti. Za trenutak se snebivao ali je prihvatio vidno obradovan ovim gestom i uz veliki osmeh i srdačno doviđenja pozdravismo se i on ode.

 

Mi ostadosmo da se malo muvamo po radnji. Moto radnje spadaju u onu kategoriju prodavnica u kojima mogu i satima nešto da gledam i merkam. Nije prošlo više od tri minuta a vraća se gospodin iz Pande; nudi se da nas vozi nazad do hotela da se ne mučimo noseći akumulator. Jedva ga ubedih da nema potrebe, da mi i nećemo odmah nazad nego tek za par sati. Još jedanputa se srdačno zahvaljujumo jedan drugome i pozdravljamo te on ode - ovaj put finalno.

 

Ako čoveku date 50 dinara, uvredićete ga; ako mu date plastični upaljač ili hemijsku olovku sa logom vaše firme (i jedno i drugo vrede manje od 50 dinara), obradovaćete ga. Isto važi i negde u belom svetu u sličnoj situaciji; sa 8 EUR nekoga možete uvrediti a sa 1000 RSD ga obradovati. Naravno, sve ovo se da lako prepoznati u nekim osnovnim postulatima ljudske psihologije ili marketinga. Samo, ... tako gledanje lako sklizne u bezdušnost.

 

Zato ja biram da stvari posmatram malo drugačije; ovog gospodina stavljam u isto društvo sa svim onim ljudima sa pumpe i onim taksistom i oni za mene predstavljaju, simbolično, jednu ekipu.

Da se izrazim fudbalskim rečnikom, bio je ovo majušan ali psihološki značajan trijumf ekipe starog kova (na golu Skromnost, bekovski red Pristojnost i Čestitost a u napadu Integritet i Empatija) nad favorizovanim predstavnicima protivničkog tima (na golu Sebičnost u odbrani Samoživost i Kukavičluk a u napadu Beskrupuloznost i Proifit). Večna je to borba - svaka pobeda godi.

 

Često, najlepše dogodovštine nam se događaju baš kada stvari ne idu po planu. A to i jeste draž putovanja - neplanirana događanja. Ona daju unikatan pečat svakoj priči; bez njih priča je ... posna...suva.....Google Street View.

To me nekako podseća na reči Duška Radovića: "Znanje je dosadno, neznanje je mnogo zanimljivije. Kada znamo, svi znamo isto, a kada ne znamo, svako ne zna drugačije".

Zato treba putovati - da se sretnemo sa svojim neplaniranostima.

 

Naravno, akumulator nije bio formiran. Prvo da ja platim pa će se oni onda latiti posla. Dođite za dva sata, reče momak sa druge strane pulta. Mi se još malo muvasmo po radnji pa krenusmo laganim korakom niz ulicu, put centra. Dok se akumulator punio strujom i mi smo se punili; sirom i vinom pa ondak sladoledom pa ... tako to... redom.

 

 

Dok se sada prisećam - nema ničeg upečatljivog vezano za ostatak tog dana.

Ušli smo u veliku prodavnicu Minhenske marke; dole automobili na spratu motocikli; novi i polovni; i garderoba. K1200GT; K1300GT polovni, dosta povoljne cene; valjda je GS manija toliko snažna da ove putne lađe padaju u zasenak. Merkao sam ko zmija žabu jedne pantalone; Summer 2 Pants; pametnije napravljen i lepši komad moto garderobe nisam video. Prodavac nudi 10% popusta a ja sam tražio 30%. Nismo se našli; možda nekom drugom prilikom.

 

Na parkingu hotela sam zamenio akumulator, ponovo smo operativni. Erice, spremi se, ti si sledeći na redu.

 

 

 

____________________________________

Tobecon ti nued [latinski - ‘ćeraćemo se još]

[Djeneral 1320 Napisano Februar 8, 2015]

[GhostMile 4613 Napisano Februar 9, 2015]

La forza con voi non è forte.

Nije ti neki fors, ali zato pises za sve pare.

 

[Bruno 68 2576 Napisano Februar 19, 2015]

Sve pohvale za korektora kao I za tebe na nesebicnosti da podelite sa nama putovanje koje nije bas svima dostupno.

[poka 43 Napisano Februar 22, 2015]

prelijep putopis! Hvala!

[CAMARO SS 57 Napisano Februar 22, 2015]

Odlican putopis,procitano u dahu :jee1:

[srrdjan 315 Napisano Mart 4, 2015]

Свака част , читам са одушевљењем 

[Clau 89 Napisano Mart 4, 2015]

Odlicno... 

Pises veoma zanimljivim i citljivim stilom, tako da na poseban nacin prenosis i docaravas situacije...

Cekamo nastavak... 

[Nadalina 883 Napisano Mart 4, 2015]

Hocemo nastavak, hocemo nastavak!

Bravo za putopis i za saputnicu!

[drs 15622 Napisano Mart 13, 2015]

Mokra priča

 

 

Jutro je bilo oblačno ali je još uvek ostavljalo neku nadu da bi smo se mogli provući bez ozbiljnijih padavina. Dok vozimo ka starom gradu Erice na vrhu istoimene planine, a to je nekih 500m više od kote našeg hotela oblaci su sve bliži našim glavama; ne toliko zbog naše vožnje uzbrdo koliko zbog njihovog približavanja zemlji. Kada u nekih 5km treba da savladate i skoro 500m nadmorske visine to obećava dobru zabavu. Da nije tako ne bi se baš na tom parčetu puta svake godine (još od 1957) održavala brzinska trka "Gara in salita di velocita Monte Erice". Od old-timera, preko najnovijih konjića iz Maranela do bolida formule - svi budu na ovoj trci.

I bi mi zabavno, ali zamalo. Serpentine su lepe, baš po meri ali anti-dodola mantra mi nije upalila - prve kapi kiše stižu već kod prve ukosnice.

 

Pri vrhu, kod zidina grada nalazi se parking; tu ostavljamo motor i krećemo u obilazak.

Kiša je sitna, dosadna; nećka se da li hoće ili neće da pada - uglavnom hoće. Ulice, uprkos lošem vremenu, nisu prazne. Deo zasluge ili krivice za to snose veliki Kruzeri koji staju u Trapaniju; kada te grdosije pristanu u luci omanji grad ljudi se izlije po ulicama da razgleda okoliš. Vreme koje im je na raspolaganju je ograničeno; za 7-8 sati se ponovo isplovljava. Sunce ili kiša, oni su tu da bi videli stari grad. U manjim grupicama beloputi sever Evrope na pragu trećeg doba tabana u firmiranim mokasinama po mokrom kamenu Erice-a.

 

Tabanaju oni, tabanamo i mi. Oni nose kišne kabanice ili kišobrane a mi, kada se kiša pojača, stavljamo kacige na glavu. Em suvo em toplo. Ruku na srce sami sebi delujemo kretenski, mada, niko nas nije ni pogledao zbog ovih nekonvencionalnih šeširića na glavama. Možda je prošlo tek nekih 15-ak minuta kako se šetamo uličicama kada kiša poče osetno da se pojačava. Sa leve strane vidimo tablu Wine Bar; ulazimo unutra. Nismo jedini koji su pribegli ovakvom rešenju; slobodnih stolova jedva da ima. Dobijamo mali sto za dvoje koji smo napravili još manjim držeći kacige na njemu. Naručujemo po čašu vina a zatim i nešto za pojesti.

 

 

 

 

Dok napolju pada kiša a mi gustiramo vino ovo nije loš momenat da razmotrimo zašto smo mi ovde uopšte i došli. Iz radoznalosti, da vidimo šta je to što je na ovu lokaciju privlačilo ljude milenijumima.

 

Razni izvori različito zbore (ili tumače) a kroz istoriju grada pominju se Sikani, Feničani, Trojanci, Grci, Arapi, Normani, Kartaginjani, Rimljani - i još pola tuceta drugih. Legenda ova, legenda ona; Grčki hroničari pa Arapski hroničari. Nije to lako pohvatati ako pustite da vas šuma podataka preplavi i zamuti perspektivu. A u stvari je dosta jednostavno. Uz sve rizike koje takva odluka nosi ja ću vam svojim prostim i politički nekorektnim jezikom u jednoj rečenici "objasniti" šta je tu posredi.

 

Na vrhu brda postojao je hram pod vedrim nebom; u hramu se slavilo (svečano ali radno) ono što svaki pravi muškarac voli (a nije motor). To je suština, sve su ostalo nijanse.

 

Od Feničanske boginje ljubavi Astarte hram je menjao ime boginje ali nije menjao ministarstvo. Boginja kojoj je ovo svetilište posvećeno uvek je bila boginja ljubavi (& plodnosti, lepote, zadovoljstava,...). Od Rimskih vremena svetilište je bilo poznato pod imenom Venus Erycina.  

Tehnički gledano, posetite hram i "prinesete se na oltar" boginji ljubavi tako što vam njena njena ovozemaljska izaslanica - sveštenica hrama (jedna od sveštenica u hramu) održi liturgiju.

U jednoj brošuri sam pročitao sledeće: ... priestesses housed in the temple, young sacred prostitutes who offered themselves with lust and passion. ...

Bez obzira da li je to bila sveta prostitucija, sveti seks ili ritualni seks (kako ko voli da ga zove) - religija mi nikada nije izgledala prijemčivija.

 

Jasno je onda zašto je hram na vrhu brda privlačio u Erice moreplovce iz šireg komšiluka Mediteranskog basena. Nacionalnost i druge trivijalne značajke bi tu padale u vodu.

  

Danas na tom mestu stoji zamak koji nosi ime Venerin zamak, po Rimskoj boginji Veneri. Da je Sicilija kojim slučajem danas Grčka teritorija zamak bi se zvao Afroditin zamak; Sam zamak nema veze ni sa Grcima ni sa Rimljanima - izgradili su ga Normani. 

 

Nije ritualni seks bio jedinstven za Erice. Postoje zapisi koji ukazuju da su i drevne civilizacije bliskog istoka imale ovakve hramove. Ali otom - potom, kada posetim te destinacije.

 

 

Riba i kus-kus kao lokalni specijalitet; pečat arapskog prisustva.

 

 

Kiša je (manje, više) stala ali su oblaci i dalje tu

 

 

Gde ima turista ima i suvenira

 

 

Pogled na Trapani, grad soli i moreplovaca; levo se vide pogoni solane

 

 

Pogled u pravcu severoistoka; stenčuga na kraju zaliva je rezervat prirode Monte Cofano

 

 

Pogled iz pravca Venerinog zamka; Torre del Balio i Torretta Pepoli

 

 

Vrlo niski i vrlo crni oblaci opet kreću u napad.

 

 

 

 

Mi ulazimo u posetu Venerinom zamku. Unutra nas dočekuju dve vrlo lepe devojke, ali .... nisu sveštenice. Uloga im je krajnje prozaična, da naplate ulaz.

 

Ovaj zamak neki nazivaju Normanski zamak; mislim da je tako i korektnije. Normanima i pripadaju zamkovi. Te hladne, odbojne strukture su u potpunoj suprotnosti sa nečim tako lepim kao što je Boginja Ljubavi. Doduše, kamen korišćen za izgradnju zamka uglavnom potiče od hrama koji su razgradili, a koji je stajao na tom mestu, tako da bez obzira što su ga Normani gradili bilo bi povuci-potegni da se pokrene ostavinska rasprava. Ne samo da su rasturili hram nego su i promenili ime mesta; u periodu od 1167 to 1934, grad se zvao Monte San Giuliano.

 

Zamak nije bog zna šta a ulaznica za zamak važi i za muzej u gradu. Kako je vreme bilo šugavo, a muzeji su u principu suva i topla mesta, umerene vlažnosti - i taj smo objekat overili. A bilo je i zanimljivih stvari za videti.

 

Šetnja u delu koje je lepo uređeni park

 

 

 

 

U oblacima

 

 

 

 

 

 

 

 

Opet šetamo pa u jednom trenutku kada kiša ubacuje u 5 brzinu ulazimo u poslastičarnicu. Više to lepo izgleda nego što je stvarno dobro - mnogo šećera i belog brašna. Ipak su Austrijanci carevi za kolače. Italijani treba da se drže sladoleda - tu su neprikosnoveni.

 

 

 

 

Kada je malo popustilo nastavljamo šetnju. Nažalost nemam mnogo fotografija jer mi aparat nije vodo-otporan a sipilo je sve vreme. Lepi mali trgići, uzane ulice, zanimljiva arhitektura - to je ono što odlikuje Erice. Kada smo se išetali krećemo ka parkingu i razmatramo da li da se spustimo zapadnom stranom brda ka Trapaniju ili da ipak idemo u hotel zbog lošeg vremena. Odgovor će se nametnuti u sledećoj minuti.

Dolazimo do motora ali onda spoznajemo pravi smisao sintagme - nebo se otvorilo. Takav pljusak nisam doživeo nikada ranije. Sutradan su nam lokalci rekli da ni najstariji stanovnici ne pamte takvu kišu. Ako nam je za utehu, bili smo svedoci "istorijskog" događaja u domenu meteo-pojave. Da sam onda imao kod sebe GoPro montiran i uključen da snima mislili bi da je u pitanju podvodni snimak - tako je padalo. Džaba nam sakrivanje pod neku nadstrešnicu kisnemo za sve pare. Adrijana je pametno obukla moto pantalone. Ja sam krenuo u farmerkama a nisam poneo donji deo kišnjaka. Mada, bila je skroz mokra i ona; u ovoj situaciji samo bi ronilački neopren pomogao. Posle 10-ak minuta pljusak malo gubi na snazi pa odlučujemo da krenemo. Da se razumemo, pada i dalje i to dosta jako; ulice su potoci ali sam ionako kompletno mokar a i počinjem ozbiljno da sumnjam da će Noe da se pojavi da nas poveze. Spuštamo se niz one serpentine kroz bujice vode koja se sliva sa brda. Između dve serpentine obilazimo autobus sa kruzer-turistima. Gledaju nas matorci kroz zamagljene prozore u neverici i čuđenju. Vozač, što iz rešpekta što iz sažaljenja, skoro da zaustavlja autobus dok ga obilazimo (jurimo 40 na sat) . Nikada pre a ni posle nisam tako temeljno pokisao.

 

Dolazimo do hotela, kad tamo 10-ak motora sveže pristiglih; kolege (takođe solidno mokre) se baš prijavljuju na recepciji. Stigli momci sa Malte; skoknuli trajektom na Siciliju da malo protegnu noge. Na Malti, sa kraja na kraj ostrva ima celih 30km pa im dolazak na Siciliju dođe kao ozbiljna vikend vožnja.

 

Ostavljam Adrijanu a ja produžavam do obližnje samoposluge; valja kupiti malo delicija za večeru. Dok u prodavnici čekam da mi naseku šunku ispod mene se stvara barica od vode koja se cedi iz garderobe.

 

Popodne/veče provodimo u sušenju stvari. Adrijana je ranije zaspala a ja sam još malo gledao TV; Užička Republika sa Italijanskom sinhronizacijom. Anziano, tutto questo pane tua?

 

 

_____________________________________

Tobecon ti nued [latinski -  ‘ćeraćemo se još]

[drs 15622 Napisano Mart 13, 2015]

Arrivederci Sicilia

 

 

Subota je, 15. septembar; 14. dan našeg putovanja.

 

Vreme je jutros ćudljivo i plaho. Za kratko vedro, sveže okrečeno u duboko plavo nakon jučerašnjeg potopa pa onda penasto belo i sivo od teških oblaka koji nadolaze poput krda u stampedu.

 

Vozimo u pravcu severoistoka duž SP16 (SP-Strada Provinciale) i ispred mestašceta Macari stajemo da uživamo u pogledu i napravimo par fotografija.

 

 

 

 

Forme nastale izlivanjem lave deluju nestvarno i fascinantno.

 

 

 

 

 

 

 

Produžavamo dalje i nakon 5km stižemo do mesta San Vito Lo Capo. To je rt na krajnjem severozapadu ostrva i vrlo popularno mesto za odmor. Suviše je duvalo a nije bilo dovoljno toplo da bi smo se upuštali u avanturu kupanja u moru. Pri tome su oblaci delovali kao da imaju šta da saopšte. Promuvali smo se malo, popili kapućino pa produžili dalje. Mesto je OK ali za naše pojmove ništa specijalno. Pri tome slutim da je po lepom vremenu to pravi mravinjak, kako i dočarava slika skinuta sa neta.

 

 

 

Naš jedini zadatak za taj dan je da se s večeri ukrcamo u trajekt za Napulj. Vozimo opušteno i bez velikih pretenzija da nešto specijalno "uradimo" ili vidimo. U vazduhu lebdi senka razočarenja lepše mi polovine što ostaje bez očekivanog kupanja na čuvenoj plaži ali i ona uviđa da je plaža više jaka na rečima nego na delu. Pored toga vreme nas jednostavno neće po tom pitanju; onih dana kada nismo u blizini lokacija za kupanje temperatura je preko 30 svaki dan; kako se približimo plaži tako se vreme namršti.

 

Vozeći tako bez nekog velikog cilja, stajemo kod mesta Scopello; tačnije neka 3km južno od Scopela u zalivu koji se zove Guidaloca. Nismo kisnuli usput ali je kiša očigledno posetila ovaj zaliv pre nas. Plaža je bila prazna a kafić na plaži baš prazan - nigde žive duše ni sa jedne strane šanka (nažalost i šank je bio prazan). Bora-Bora Beach Bar samo za nas; u redu, hvala, prihvatamo ponudu.

Vadimo restlove đakonija preostalih od sinoć i uživamo maksimalno; kako u hrani tako i u pogledu i činjenici da smo "dobili" ceo bar samo za nas. Poklon bogova puta, mali ali sladak.

 

 

 

 

 

 

 

U neka doba tokom popodneva stižemo u Palermo. Nemam dobro objašnjenje zašto smo napravili samo nekoliko fotografija, grad je lep i interesantan. Provozali smo se gradom, prošetali po centru i našli lepo mesto u blizini luke za jesti i ubiti malo vremena do polaska broda.

 

 

Onda su bogovi putovanja opet malo umešali svoje prste. Dok sedimo u kafeu, po ustaljenom običaju na Booking.com-u nalazimo smeštaj u Napulju koji nam odgovara i vršimo rezervaciju. To jest, pokušavamo da izvršimo rezervaciju jer na poslednjem koraku veza puca. Tri, četiri pokušaja i svaki put isto. Odustajemo od pravljenja rezervacije - uradićemo to sutra ujutru kada stignemo u Napulj. Da li će tako biti?

 

Sa dolaskom večeri ukrcavamo se na barku. Cena za ovaj trajekt je bila ista kao i cena vožnje od Bara do Bari-a samo što je ovaj brod "unuk" one dereglije koja nas je vozila preko Jadrana. Izgled enterijera i ukupan doživljaj nije za poređenje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovlaš obilazimo razne sadržaje koje se mogu naći na trajektu (restorani, barovi, bioskop, prodavnice), malo se fotografišemo i glupiramo po palubama pa na kraju odlazimo do naše kabine na tuširanje i spavanjac. I ako je pred nama još mnogo kilometara i nedelju dana na raspolaganju, neka seta je prisutna u mislima jer po prvi put od kada smo krenuli na putovanje jasno se nazire završetak avanture.

 

 

______________________________________

Tobecon ti nued [latinski -  ‘ćeraćemo se još]

[taske62 1 Napisano Mart 15, 2015]

Svaka cast!!!

[srrdjan 315 Napisano Mart 25, 2015]

  

[Nadalina 883 Napisano Mart 25, 2015]

Ma voi due - voi siete pazzi! :D

 

Bas me obraduje svaki nastavak vaseg putopisa - pravi ste carevi oboje!

 

Ja na leto bas imam u planu da 'skoknem' i do Italije, tako da mi je jos i zanimljivije citati sve ovo!

Grazie mille!!!

[Clau 89 Napisano Mart 25, 2015]

Xtra zaista nemam reci...

Kao sto rekoh na samom pocetku putopisa kao da ste mene pitali za destinaciju...

Cekamo nastavak....

[pižon 240 Napisano Mart 26, 2015]

SJAJNO!!!!!!!!

[zor@n 375 Napisano April 12, 2015]

  samo napred

[poka 43 Napisano April 13, 2015]

odlicno!