Hvala, ali nemojte očekivati ništa spektakularno. Da bi baza podataka (trekova), bila pregledna, mora biti jednostavna i prilično restriktivna sa više različitih načina pretraživanja (geografski, težinski, po lepoti itd..), inače se pretvori u kakofoniju podataka koje je teško pronaći kada ti trebaju. Jednostavno ih ima puno. Da bih to lakše obrazložio, evo kako izgledaju trekovi koje trenutno imam na jednom računaru (kućnom), u Deliblatskoj Peščari: I to nisu svi, na jednom računaru. A gde su ostali? A kada ti se nešto svidi, moći ćeš da pogledaš i širu priču (ili više priča o tom treku), na npr BJB forumu. Ja o tome ne znam skoro ništa a Igoru je to prva baza ovog tipa, pa malo štucamo. Ali pošto se neće sama napraviti, mi ćemo uraditi sve što znamo kako bi je napunili podacima koje imamo. Kad zaglavimo, tražićemo pomoć..

Makedonija ima iznenađujući broj visokih vrhova do kojih se jako visoko može doći motorom. Kajmakčalan je jedan od njih za koji smo uglavnom zainteresovani zbog istorijskih bitaka i žrtava naših predaka. Ali samo npr zapadna makedonija je obilje visokih terena koji su jedinstveni. Motorom možeš još na Solunsku Glavu (skoro do vrha, na vrhu je vojska..), a ni Jakupica nije onda daleko ali to bi moralo peške, Galičica, Pelister, celu Mavrovsku visoravan (inače popularno skijalište), gde hvataš i lokalne vrhove sa lakšim motorom... Ima i dosta vrhova gde se može "skoro" do vrha. Npr Ljuboten, pa gomila vrhova iznad Popove Šapke. Znaš li da ima poljski put koji izohipsom vodi na 200 m ispod Titovog Vrha?, sve za lakše motore naravno. Onda put koji izohipsom vodi do bivše vojne karaule jugo-istočno do pod najvišeg vrha Makedonije i Albanije (Korab 2.764 m). Od lokacije bivše kasarne ima još 2-3 h peške do vrha. Da bi obišao npr planine zapadne Makedonije, treba ti 7 do 10 dana. To je jedna od tura (povezati 5-6 vrhova zapadne Makedonije motorom), koju sam planirao za leto. Da li će se ostvariti? Ne znam, ovog momenta ne mogu da planiram ništa više od 2 dana unapred. Sanjaj. Planiraj. Uradi!

Čudno vreme. Vreme opšte panike i ksenofobije od nevidljivog protivnika gde se ne usuđujuješ da priđeš blizu sopstvenoj rodbini i najbližima (a kamoli jako zagrlim kako sam navikao), nervoze na poslu i u kući, neizvesne ekonomske budućnosti jer je sve stalo i ne znaš čime ćeš hraniti porodicu u narednim mesecima, vreme digitalnih medija koji te iz sata u sat zastrašuju stravičnim ciframa i neukusnim političkim marketingom i samo-promocijama, ipak ima i po nešto dobro. Zadnjih dana mnogo više vremena provodim sa svojom porodicom. Pa čak i kada ne pričamo, nekako sam mirniji gledajući ih pored sebe u nemirnim vremenima. Skoro da se ne sećam kada smo ranije ručali zajedno. U vreme kada se sve meri minutama i sekundama, to je blagodet. Imam i više vremena za svoje snove. Iako sam mator, planiram još puno putovanja. Čini mi se da sam ostao dužan sam sebi neke daleke „mistične“ destinacije. I stalno istražujem, popravljam i crtam tanke crvene i plave linije po lokalu gde bih mogao da provedem koji dan u prirodi van asfalta. Nekako sam lenjiraški tip. Dobra priprema mi je jako važan deo putovanja. To mi je manje u prirodi a više kao obavezna navika i procedure iz aktivnosti kojima sam se bavio kada sam bio mlađi i koji su vukli znatno veći stepen rizika. Te procedure su me dosta puta spasile ozbiljnih nevolja. Trenutno sam u reviziji svih trekova koje sam planirao da vozim ovih godina a nisam iz raznih razloga. Najviše po Srbiji i okruženju. Neke od tih terena dobro poznajem iz ranijih planinarskih aktivnosti, neke sam okrznuo u prolazu sa obećanjem sebi da ću se vratiti da malo bolje sagledam lakalna brda i doline a ima i onih (doduše retkih), koje ne poznajem. Ovako odprilike izgledaju neki od trekova u kojima sam do sada uživao. Dosta njih i više puta u raznim varijantama. Neki moji, neki Icini. Stara ideja se nekako nanovo vraća: Napraviti izbor najboljih, najlepših, naj naj... enduro trekova po raznim osnovama i kategorijama (za male, srednje, velike motore), i kroz njihovu promociju privući više „enduraša“ da iste vozimo, popularizujemo hobi kojim se bavimo a možda malo poguramo i lokalne ekonomije trošeći kod njih po koji dinar. Igor (na forumu „Icatenej“), i ja smo već jedno godinu dana u projektu pravljenja pregledne inter-aktivne web strane sa trekovima po ugledu na neke slične za planinare ili biciklističke. Možda u narednim nedeljama taj posao i završimo. To u neku ruku dođe ko anti-stres aktivnost. Pišite svoja mišljenja i predloge, šta god da ste vozili „van asfalta“ i što mislite da vredi posebno izdvojiti za sadašnje i buduće enduraše.

Probao da popravim linkove slika koji nekom misterijom povremeno nestaju. Uglavnom uspeo

Obnovio i ove linkove, sve radi!

Linkovi opet rade!

Obnovljeni linkovi..

Obnovio linkove koji nisu radili, sve peške..

Još jedan prelep dan u Deliblatskoj Peščari. Krenuli od Dubovca, pored samog Dunava, bajkovito mesto za lokalne pecaroše. Vozili neko vreme pored same obale Dunava, a posle zašli u unutrašnjost.. Naravno, svuda gde se može, pojavljuju se postulati modernih tehnologija. Plastika! I kratki rezime u zadnjih nakoliko vožnji..

Još malo igrarija u pesku od juče. Kineska kamera, pa još i zvuk kasni.. ali prenosi veseli duh..

Ima, sad u nedelju.

PP vol 3 Relativno mala površina a toliko prostora za izgubiti, zagubiti i zaglaviti se Ima draži u tome. Polaz sa iste tačke. Sunčano i bajkovito. Mesto gde sam proveo par sati pokušavajući da se kroz rastresit i prilično strm pesak probijem na vrh jaruge.. A falilo mi je "samo" 50 metara.. I završni rezultat do sada.. Ima tu puno posla za mnogo veštije vozače.

Deliblatska Peščara - protiv-požarci vol 2 / 60 i par kilometara.. U prošloj etapi smo zaglavili u šikari i niskoj rastresitoj šumi. To nam je bio dobar razlog da se već umorni povučemo. Kući sam se malo dublje zadubio u lokalne mape i obeležio neke obilaznice u delovima kroz koje se (barem mi), motorima ne može proći. Tako sam spremniji dočekao naredni vikend. Za početak i kraj sam izabrao omladinsko naselje Čardak, smešteno u srcu Peščare a opet se do njega stiže regularnim asfaltnim putem. Inače, mislim da je to naselje idealna lokacija za gomilu dešavanja koje bi mi eventualno mogli da organizujemo (enduro školice, orijentacija, preživljavanje u prirodi i sl..), samo kada bi nam to dozvolili Ova etapa je izgledala ovako: Zimsko je vreme, temperature su u zasenčenim delovima su još uvek ispod nule, zemlja / pesak su zaleđeni i ponašaju se kao razrovana betonska podloga. Srećom suspenzija mi je setovana na meko, pa nije problem. Ali stvari se brzo menjaju. Ispred mene je osunčani peskoviti uspon, hvatam jači zalet kako bi lakše izašao na vrh dine (većinu treka vozim u 3. brzini). Na vrh dine izlazim malo brže nego što bih trebao i upadam u duboki kolotrag sa druge strane, ostavljen od bezuspešnog pokušaja nekog lakšeg terenskog vozila da se probije iz suprotnog smera. Mahinalno kočim prednjom. Greška! Prednji točak u rastresitom pesku se sklapa i ja letim preko kormana. Srećom, moje mlado gipko, zmijsko telo napravi precizan, kontrolisani salto u vazduhu i dočekah se ko Nađa Komaneči u najboljim danima... Ma važi.. Lažem naravno, prostro sam se ko klada! Sedim u pesku i oporavljam se od šoka. Motor nekoliko metara dalje još uvek radi. Brza inspekcija ne nalazi veća oštećenja (slomljen zadnji migavac koji sam inače stavio samo zbor registracije i malo pomeren korman). I umesto enduro, dobio sam putnu kacigu U daljem treku sam oprezniji, teže detalje napadam sa brzinom manje, imao bih dosta da pešačim (bauljam možda), ako bi mi trebala pomoć. Sad je dovoljno otoplilo pa je pesak popustio i nema više velike razlike u reakciji podloge. Par mesta zaobilazim jer iz nekih jaruga nema logičnih i laganih izlazaka. Opet imam jaki peščani uspon, odprilike na 30 stepeni. Stim što je na 2/3 uspona pao balvan pa bih i njega nekako morao da preskočim a da ne izgubim momenat.. ? Ma nema problema, sad ću ja to... Zalećem se optimistički, hvatam levu stranu nasipa peščane staze gde se balvan naslonio pa mi je prepreka najniža.. Balvan prolazim bez problema ali kako je zadnji točak pao na podlogu sa druge strane, tako se ukopao! Nedovoljna brzina prilaza.. Muljaj, izvlači, podvlači granje.. svi enduro fazoni su u igri.. I na kraju znojav izlazim na vrh dine. Ostatak treka nije imao nikakve "dramatične" momente, pa ga ne bih ni posebno opisivao, osim da sam uživao za sve pare! Na većini ulaza / izlaza iz protiv-požaraca sa "glavnih" puteva je zemljano-peščana brana (verovatno za ovakve ko što smo mi..), visine do 2 metara i prilično strme. Ali i Anđelkov poligon na Miljakovcu je upravo takav, pa tu nemam problema. Trek završavam u pravo vreme za videla sa temperaturom u blagom plusu. Idemo dalje, ima tu još barem 2 sekcije..