Bosna, Crna Gora, Srbija - Off Road

[BusMan 2008 Napisano Jul 25, 2012]

Kakve Mongolije, kakve Aljaske, svega toga ima ovde!

 

 

 

Gligo, ti si hrabar offroadin!

[Gliga 3770 Napisano Jul 25, 2012]

*** Ima li ista lepse nego kada pri samom kraju ubacivanja fotki u gotov post pritisnes refresh? Srecom tekst sam imao sacuvan ali ga je pri ubacivanju ovamo softver pomalo poj... pokvario, ako ima puno spojenih reci to je zbog toga- nisam ja nepismen ***

Treci dan

 

 

Danas je dan"D", dan kada krecem u nepoznato. Dobro, na Bjelasnici sam bio motorom pre tri godine tako da mi je to poznato, na Zelengori sam bio pre desetak godina ali sa druge strane... Nebo bez ijednog oblaka, malo prohladno i vetrovito. U svakom slucaju odlicno za voznju.

 

Od kuce do pocetka uzivanja treba preci cela dva kilometra. Toliko ima asfalta kroz naselje(nekada naselje, sada selo) do pocetka makadama preko Igmana. Taj put je tokom prethodnog rata bio jedina komunikacija Sarajeva sa spoljasnjim svetom. Jos uvek se secam desetina izgorelih olupina, kola i kamiona, u "provaliji"ispod puta ciji vozaci i putnici nisu imali srecu da stignu na drugu stranu.Sada je to sve naravno zaraslo u zbunje i sumu, priroda ponovo uzima svoje.Proletos sam pokusao proci tim putem ali je sneg to sabotirao.

 

Tih puteva po Igmanu imajaaaaako puno, moglo bi se vise dana voziti samo njima a sve u krugu od desetak kilometara. Mene ovom prilikom zanima put koji vodi do planinarskog doma"Hrasnicki Stan" i dalje do Velikog Polja (tu je bila staza za biatlon tj skijasko trcanje za vreme olimpijade '84.). Obilazilo se to svojevremeno i peske i biciklom, motorom do sada nije. Navigacija jednostavna:na prvoj raskrsnici desno, na prvoj sledecoj levo, na drugoj sledecoj desno i onda jos jedna raskrsnica gde nekako zbog okoline bude jasno kuda treba ici.Ranije je do tog drugog odvajanja skoro svo vreme bio lep pogled prema aerodromu, Trebevicu i gradu u daljini. Sada se suma malo oporavila pa pogleda ima samo na momente i to kroz krosnje.

 

 

 

 

Put je skroz dobar,mestimicno ostecen, ali za motor nema problema. Pl. dom "Hrasnicki Stan" se nalazi na manjoj livadi, okruzen cetinarskom sumom, od Hrasnice je udaljen oko tri sata hoda planinarskom stazom.

 

 

Ubrzo se izbija na odlican makadamski put, kod dzamije se skrece levo. Put sirok, lepo utaban,vozi se brzo. Jedna lose procenjena krivina je mogla u startu da okonca putovanje. Uspeo sam da se zaustavim pored desne ivice puta (leva krivina), da je situacija bila takva da sam se morao osloniti desnom nogom prevrnuo bih se niz padinu. Ne bi mi nista bilo jer nije toliko strmo ali motor ne bih mogao izvuci nikako. Nastavljam opustenijim tempom

 

 

 

Asfalta od Velikog Polja do Babinog Dola (ski centar na Bjelasnici, ubrzano postaje urbanizovana seljana. Do pre par godina je bilo skijaliste i mozda dva hotela) ima mozda 5km. Tu opet silazim na makadamski put koji vodi prema vrhu i dalje prema zabjelasnickim selima. Put dobar.

 

 

 

Prva raskrsnica na koju se dolazi nudi dve opcije: pravo prema selima i normalnim putem prema vrhu,desno na skijaliste. Iako nisam planirao ipak biram desnu opciju, ranije mi je padalo na pamet da se tuda pokusam popeti na vrh. Sada sa natovarenim motoromnisam bas bio ubedjen u uspeh tog poduhvata ali i sam put je lep za provozati a nije dugacak tako da nije neka steta vratiti se njime. Pocinje odlicno, kao nastavak puta kojim se vec krecem. Preseca dve ski staze i stize do kafanice.Tu normalan put prestaje, nastavlja se direktno uz padinu (ko je bio na Bjelasnici na skijanju to je ona padina cim se sidje sa troseda pa dole do prvog lifta ispod-ne secam se naziva). Strmo ali je podloga normalna nabijena zemlja sa nesto kamenja, bar kada je suvo. Izlazi se na opet normalan put koji pored vrha dvoseda vodi do medjustanice (nekada kraj prve deonice troseda, sada je objekat skroz uklonjen).

 

 

 

 

 

 

 

 

Od medjustanice krece igranka. Vrh je tu, odmah iznad glave, padina ekstremno strma. Put ide cik-cak i jos iz podnozja je potpuno jasno da se ne koristi, nema nikakvog razloga da se koristi jer sa druge strane do vrha vodi prilicno normalan makadamski put.Logicno, zadnjih 20 godina ga odrzavaju kise i snegovi... Prva deonica je prepuna krupnog ostrog i rasutog kamenja. Druga deonica je jos strmija ali sreca lezi u tome sto je ovde kamenje ukopano u podlogu, nema toliko rasutog,pa je bar prijanjanje dobro. Na par mesta nesto sto sada najvise lici na stepenik... Prolazim sve iz cuga, adrenalin radi svoje. Na sledecoj serpentini je grupa planinara, rekao bih da su delovali prilicno pogubljeno i iznenadjeno kada su me videli. Sledeca deonica je vec normalnija za voznju, ne secam se nekih posebnih problema. Posle sledece serpentine nailazim na kamion, majstori nesto kopaju. Put je tu vec normalan, to je ujedno i finalni potez do vrha. E sad, ovako napisano neko bi mogao pomisliti da se tu radi o ko zna koliko dugackom putu. Zapravo, svaka ta teska deonica je dugacka svega stotinjak metara. Od medjustanice do vrha sam stigao za 7-8 minuta, i to sa dve pauze za fotkanje, realno 3 minute voznje. Ubedljivo najintezivniji komad voznje ikada sto se mene tice.

 

 

 

 

 

Sa vrha odlazim donekadasnjeg vojnog objekta i tu pravim prvu pauzu. Objekat je ocigledno samounisten, nisam se bas usudjivao sam zavlaciti u polusruseno podzemlje.Naravno da je neko vrlo detaljno uklonio sve tragove instalacija tj kablova,cak im je bilo zgodno da na licu mesta skidaju izolaciju kako bi se sa planine spustio cist bakar. Odsecene su i celicne penjalice, svaka.... Klopa, odmor. Kasno se prisecam da je glava celava po prvi put, posledice cu osecati narednih dana (zapravo jos uvek ih osecam ). Berem nesto majcine dusice, topao caj ce dobro doci da razbije monotoniju celodnevnog ispijanja vode.

 

 

Ako neko zna sta je ovde bilo smesteno? Pretpostavljam da su antene i komunikacioni uredjaji jer su ovi bunkeri usmereni prema drugim vojnim objektima, takodje po vrhovima planina. Osim rupa sa crevom za instalacije i necega u podu i plafonu sto je verovatno sluzilo za fiksiranje antene nema nicega.

 

Isto pitanje. Osim ovog lezista za masineriju i otvora za instalaciju nema nista. Prostorija je mala i niska, vrata direktno vode napolje sa jedne strane

 

 

Pretpostavljam da je ovo deo ventilacionog sistema. Otvor koji se vidi vodi do nekog velikog prostora, eho traje dobrih desetak sekundi. Opet, ako neko zna sigurno sta je u pitanju voleo bih znati. To je prostorija sa prozorom koja se nalazi odmah ispred motora na sledecoj fotografiji.

 

 

 

Direktan link prema panorami u visokoj rezoluciji.

http://www.dodaj.rs/f/2S/YQ/3bUqBe57/panorama2.jpg

 

Normalnim putem se spustam prema Stinjem dolu i selu Lukavac (ne silazi se skroz do sela). Vozi se lagano jer je padina strma a cesto ima klizavog sljunka, greske nisu primamljive. Izbrojah 17 serpentina od vrha do podnozja.

 

 

 

Grob nekom Nemcu, kako sam ja razumeo osnivac meteoroloske opservatorije na vrhu Bjelasnice. Opasna vukojebina to bese 1900. godine. Na spomeniku stoji 1907. moje poznavanje jezika ne dozvoljava da shavtim da li je to vreme smrti ili podizanja spomenika.

 

Do sela Lukomir se stizeo dlicnim makadamom, dolinom (na 1500-1600m tesko je nesto nazvati dolinom)okruzenom brojnim vrhovima. O samom selu ne bih previse pricao. Sagradjeno na prelepoj lokaciji, na vrhu kanjona Rakitnice. Do olimpijade najbliza stvarna civilizacija im je bio Konjic, 19km udaljen vazdusnom linijom. Puteva u tim krajevima bas nesto i nije bilo, jedini posetioci su bili retki planinari. Do Sarajeva, tacnije Ilidze, se stizalo za preko 12 sati hoda. Od olimpijade stvar se popravila jer je napravljen asfalt do ski centra. Tokom rata asfalt je prosao jos i dalje, dosta puteva je uznapredovalo do nivoa dobrog makadama.Tako je i sa ovim putem za Lukomir, sada se stize bez problema putnickim kolima.Par lokalaca koji tamo provode vreme se jos uvek bave stocarstvom.

Turisti,uglavnom stranci, koji sve cesce dolaze (Lukomir se reklamira kao srednjovekovno selo) su vec uspeli da "iskvare" lokalce. Jos na prilazu selu me zaustavlja klinac, vodi do baba koje na livadi pletu carape,rukavice. Nisam zainteresovan za kupovinu, njima nije pravo. U selu nailazim na staricu u tradicionalnoj garderobi (nije tu za poziranje vec zaista to nosi),molim za jednu fotografiju:

-Moze al' da platis.

-Koliko?

-Pet marki.

-Puno bako, puno...

-Nije to tebi puno, tisi iz grada.

U selu sada postoji neki edukacioni centar, nisam bas shvatio a ni upamtio za ciju edukaciju, i jedna kafanica gde se moze nesto pojesti/popiti- etno, naravno. Sva brda u okolini su ociscena od kamenja, zivot je nekada bio kurva i mnogo tezi tako da se to sve moralo obradjivati i to na tezi nacin... Da ne palamudim, slede fotke. Lukomir takodje vredi obici, ako nista drugo onda zbog pogleda na kanjon Rakitnice. Lepo je videti i koliko je nama u gradovima zivot lagodan, u stvari koliko luksuza imamo i kako se ljudi negde drugde moraju dobro pomuciti da uopste opstanu.

 

 

 

Kuca/stala se nalazi na savrsenom mestu. Bukvalno na ivici kanjona sa sjajnim pogledom

Posle Lukomira se vracam par km, postoji precica kojom se se stize u selo Umoljani. Taj put je na jednoj deonici onako, bas los. Posle je samo los, ostecen, strm i pun rasutog kamenja. Od Umoljana postoji asfalt, desetak kilometara do sela Sinanovici (opet bih se pozvao na putopis linkovan u prethodnom postu, ovo podrucje je u prvom postu). Ispod Umoljana jos jedna grupa stecaka.

 

Guzva na putu je na momente potpuno nesnosna, svi se ponasaju kao ovce...

 

 

 

 

 

 

Od Sinanovica sam na potpuno nepoznatoj teritoriji, dalje odatle nisam bio ranije. Put je solidan makadam, malo kroz sumu a puno preko pasnjaka, planina Visocica. Najednoj od foto pauza nailazi pastir, prijatan covek. Kratak razgovor i vreme jeda se ide dalje. Vrh Puzim, dugacka stena koja izgleda kao secivo. Greben sa liticama na obe strane, atraktivno izgleda.

 

 

 

 

Uskoro jos jedna grupacija stecaka. Ovde se vec nasao neko pametan da ispise ljubavne poruke po spomenicima... Pauza za klopu i pauza za pauzu. Put se odatle pocinje spustati,brzo se ulazi u sumu (ljudski je krce, ne stede). Postoji vise novih puteva koji sluze iskljucivo za izvlacenje drva. Selo Bjelomici i paf, na asfaltu sam.Prilicno neocekivana promena podloge, moram priznati. Brzo izbijam na josglavniji put, prakticno magistralu, koja spaja Boracko jezero i Kalinovik. I toje iznenadjenje jer asfalt na tom mestu nisam ocekivao. Ne smeta mi, naravno.

Kad se priroda poigra rezultati su vredni paznje

 

U selu Argud je kraj asfalta. Posto je vec kasno odustajem od ideje da idem okolnim putem, preko Ljute, i produzavam "magistralom", ovaj put makadamskom, za Kalinovik. Prvi spust dovodi do zanimljivog vojnog mosta. Stari most je srusen ali tako da je samo na jednoj strani propao u provaliju, kosina i dalje stoji. Novi most je polozen preko starog, metalna konstrukcija sa daskama umesto kolovoza. Zanimljiv zvuk ispusta prilikom prelaska.

"Noge nad ivicom", Reka Ljuta.

 

Od mosta uspon. Ponovo idiotska pojava asfaltne deonice u sred nicega. Nema nijednog naselja, nema kuca, nicega. Jedino da je Tito svojevremeno helikopterom sleteo na prevoj pa je morao da se spusti tim putem. To je ubedljivo najlogicnije objasnjenje koje mogu smisliti, a ni ono nema puno dodirnih tacaka sa realnocsu. Vrlo je ocigledno da se put prakticno i ne koristi, odrzavanje nije video od dana kada je napravljen. Na vise mesta klizista su ga vec nacela, samo je pitanje dana kada ce nestati u reci...

 

Asfalt opet nestaje,nastavljam makadamom i bro nailazim na jos jedno iznenadjenje. Prilicno visok most u sirovom stanju. Konstrukcija nikada nije prekrivena asfaltom. Visina,sirina, blaga krivina u kojoj se nalazi govore da je ovo nekada bilo predvidjeno za prilicno ozbiljan put, samo mi nije jasno ko bi ga takvog koristio.

 

 

 

Blizu Kalinovika izlazimna put Kalinovik-Nevesinje, preko Uloga. I ta deonica je spominjana u mojim ranijim putopisima. U Kalinoviku pauza za nabavku, piva i 'leba- ostale hrane imam- i tocenje goriva. Po celom gradu (ovo "grad" shvatiti vrlo relativno) su bilbordi, najavljuje se izgradnja vise brana na Neretvi kojima ce po svoj prilici biti potopljen gornji deo kanjona, uzvodno od dela gde se ide na rafting. Jos koji kilometar dalje i stizem u mesto/selo Jelaska odakle krece makadamski put na Zelengoru (put Cemerno-Kalinovik, ima ga na svim kartama).

 

Put u pocetku jako lep za voznju, dobra podloga, cetinarska suma kao okruzenje. I ovaj put koriste iskljucivo kamperi koji idu na jezera Zelengore i sumari. S'toga ne cudi previse ostecenost puta na deonicama gde je podloga zemljana. Opet imam srece sto je suvo pa se to sve prolazi sasvim opusteno.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

25km od Kalinovika se nalazi Orlovacko jezero. Tabla za nacionalni park (Sutjeska) je vrlo iskusno postavljena par stotina metara ispred jezera, ulaz 5 maraka, postavljanje satora 10 ali mi za jednu noc sator nije naplacen. Pet maraka za boravak i nocenje na takvom mestu je malo, petnaest bi bilo mnogo... Ima kampera ali nije guzva tako da biram lepo mesto (ruznih tu ni nema, da se razumemo). Stigao sam taman pred zalazak sunca tako da imam vremena jos za videla da postavim sator i iz sume dovucem nesto drva za vatru. Vetar koji je celog dana duvao ni ovde nije oslabio.

 

 

Sator postavljen, stvari prepakovane i rasporedjene, vatra je spremna. Upaljac nije. Verujuci da se kod mene u ladici ne moze naci neispravan upaljac (nepusac, imam samo te upaljac ekojima se lozi vatra) nije mi bilo ni na kraj pameti da ga isprobam pred polazak.Prazan Na jednoj strani susedi su mi prilicno glasni lokalci, gajbe piva se hlade ispod izvora, frizider pun mesa takodje. Na drugoj strani je par vrlo tihih mladih ljudi. Iznenadilo me to sto kola nisu parkirana pored njih (na obe strane je oko 25km do prvog asfalta), racunam da ih je neko dovezao pa ce kasnije opet dovci po njih. Uglavnom, od njih sam uzeo upaljac, zapalio vatru,vratio upaljac i ostao pricati sa njima. Njih je petoro, tri devojke i dva momka, Cesi. Na odmoru su u Bosni, krenuli iz Mostara. Stopiraju i pesace izmedju gradova, planinare po planinama (jok, planinarice po ravnici...).Nemaju kartu, nemaju navigaciju, ne znaju lokalni jezik i odlicno im je.Prethodnih dana su obisli Nevesinje, Gacko, bili na Trnovackom jezeru, penjali se na Maglic, Tjentiste i taj dan stigli na Zelengoru. Asfaltom ih je povezao lokalni kontraverzni biznismen, u kolima im pokazivao pistolj, odveo ih kuci da im pokaze koliko je velika... Pravi gospo'n covek.

 

 

Interesuje ih kuda da idu dalje. Ostali su skoro bez hrane a svidelo im se na jezeru, planinarili bijos jedan dan u okolini. Nude klopu-prihvatam. To im je zadnje sto imaju Nudim ja njima par konzervi i hleba, da imaju pregurati sutrasnji dan jer im do prodavnice treba 5-6 sati hoda- snebivaju se, kao moze al' da ti platimo...Nesto kasnije se setim piva- tu se vec ne snebivaju, pivo moze uvek. Ipak donosim i konzerve, tu se vec nisu protivili, valjda su i oni svesni da od stida nema nista Prijatno provedeno vece uz vatru a onda lagano u krevetac.One glasnije komsije su se srecom takodje brzo umorile pa nije bilo problema za spavanje.

 

 

 

Posle dugo vremena noc provodim van grada, zaboravio sam koliko nebo zapravo lepo izgleda...

 

150km, 4:40. Vec taj dan mi je postalo jasno da ce biti problema sa vecinom planiranih ruta i mojim stilom putovanja (stani svaki cas da nesto fotkas...). Prakticno svakog dana jeplanirano preko 200km a i ovih 150 je bilo vremenski knap. Jes' da sam krenuo u11 ali nikada nije ni bilo realne sanse da cu kretati u 7 ili 8. Ili 9.

Dan 3.gpx

[Gliga 3770 Napisano Jul 26, 2012]

Cetvrti dan

Ustajanje u pola osam. Lagana setnja do najblizeg vrha, fotkanje i uzivancija.

 

 

 

 

 

 

 

 

Vatrica, dorucak, rasturanje kampa, pakovanje... Ne napusta mi se ovo mesto. Istovremeno imam neverovatnu zelju da krenem, nestrpljiv da dozivim ostatak putovanja. Vec u 11 sati krecem. Blizu Orlovackog jezera se nalazi jos jedno, Jugovo. Ono je ljudskih ruku delo i nije toliko lepo. Od tog jezera krece i jedina losa deonica puta, relativno kratak uspon na prvi prevoj. Kad kazem losa zapravo mislim "losa ako idete natovarenim automobilom" jer to sve motorom ne predstavlja poteskocu (uzbrdo, rasuto kamenje i jaruge-sve umereno).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Priroda prelepa, tu zamerki ne moze biti. Od prevoja put ze lagano spusta prema prevoju Cemerno i asfaltu (jezero je oko 25km od asfaltnog puta). Pogled na gole vrhove zamenjuje suma.

 

 

 

 

 

 

 

Ako je verovati tabli postavljenoj pored puta ovde se nalazi izvor Neretve. Ako je verovati vlastitim ocima Neretva je presusila, iz izvora ne izlazi ni kap vode. Prepuno Jablanicko jezero nekih 80km nizvodno nagovestava da oci mozda i nisu u pravu. Uzinu berem odmah pored puta.

 

 

 

 

 

U jenom momentu u susret mi dolazi kiper natovaren sljunkom, iza njega jos jedan isti takav. Kolicina prasine koju su podigli je neverovatna, bar minut sam cekao da se dovoljno razidje kako bih mogao voziti normalno. Pogled na Volujak i Lebrsnik (do tornja na vrhu se planiram popeti).

 

 

 

 

Izlaskom na glavni put skrecem levo, posle manje od kilometra ponovo silazim sa asfalta na odlican makadamski put. Moram priznati da sam vrlo ponosan na isplaniranu rutu. Asfalta, pogotovo onog prometnijeg, je bilo samo onoliko koliko je neophodno. Sustizem cisternu koja prska put, cudi me kako u takvoj zabiti vode racuna o komforu par kuca koje tu postoje. Minut kasnije susrecem par kamiona, odmah je jasno da se u podnozju planine nalazi kamenolom. Jednog prestizem precicom preko livade, drugog ne uspevam obici tako da narednih par minuta disem u oblaku prasine i jurim petnaes' na sat. Oni skrecu prema kamenolomu, ja skrecem na nekadasnji put... Nisam bio siguran da je uspon sa te severne strane uopste moguc, jedina informacija o putu jeste par Panoramio fotografija biciklista koji su tuda prosli. Na njima je put delovao prilicno osteceno, mozda i neprohodno. Prvi deo je odlican, malo strmiji kameni put kroz sumu. Izlaskom iz sume situacija se pogorsava, svakim metrom put je sve losiji. Jaruge, isprana zemlja oko zaostalog kamenja, strmo. Ipak, sve je prohodno i prolazim bez problema (da sam se bilo gde izvrnuo prica bi naravno bila drugacija ).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Spajam se sa glavnim putem za vrh koji ide juznim obroncima Lebrsnika, odatle par km normalnog makadama i stizem do radio tornja. Lokacija je neverovatna. Na juznoj strani su blage padine kojima se spusta do gatackog polja, na severnoj strani planina je odsecena gotovo vertikalno. Dolina je nekih trista metara ispod, krave su manje od mrava... Na suprotnoj strani doline je planina Volujak, izgleda kao odraz u ogledalu Lebrsnika. Nikako ne mogu da se otmem utisku da je to nekada davno (pre vise od 15 godina, sigurno) bila jedna, mnogo visa, planina koju su eoni erozije pocepali na dva dela... Za rucak: 'leba i pastete. Ne bunim se. Noge preko ivice, uzivanje u trenutku Kompletan ugodjaj obroka na takvoj lokaciji ne bih menjao ni za jedan restoran. Neke stvari novac ne kupuje, ovo je jedna od njih.

 

 

 

 

"Noge nad ivicom", Lebrsnik

 

Nevoljno krecem dalje. Na jugu, gde i idem, ne vidim nijednu visoku planinu pa je odusevljenje malo splasnulo. Spust je losiji nego sto sam ocekivao. Put je ostecen, zime su ostavile traga. Brzo se silazi u sumu, tu pocinju i zaseoci.

 

 

 

 

 

 

 

Tu je odmah i Gatacko jezero. Boja je prelepa, smaragdna. Napolju nije dovoljno toplo da bi me primamilo na kupanje (presvlacenje, vadjenje stvari iz torbe... predugacka procedura. Da je 35 stepeni ne bi bilo tesko). Malo motanja oko jezera i jurim dalje.

 

 

 

 

 

Do granice stizem dobrim, neopterecenim putem preko Avtovca i Sambora. Na granici 'ladan tus: prelaz je lokalnog karaktera. To znaci vracanje do Avtovca a potom i obilazak preko Bileca. Put je 60ak km dalji od predvidjenog. Ono sto mi je mnogo zalije jeste sto izbacujem vanasfaltne deonice od granice prema Niksicu. Kada se predje Gatacko polje put pocinje krivinariti sto uvek uspe da vrati osmeh na lice. Obzirom da je u pitanju Hercegovina u okolini ima nekoliko pozara. Na prelazu sam jedini. Policajac na bosanskoj strani izlazi, sa kezom na licu zagleda motor. Ja vadim dokumenta, on odmahuje rukom:

-Ovo mene zanima. Za bajkere dokumenta ne trebaju.

 

I on vozi motore, ili je ranije vozio. Srecom ne trazi krug

 

 

 

 

Na crnogorskoj strani jos jedan prohladan tus: radi se put i zatvoren je do 5 sati, nece da me pusti preko. Policajac kaze da je 16:10, mogu ostati tu na prelazu ili da se vratim do Bilece. Obzirom da sam tu vec bio prilicno umoran ostao sam na prelazu, nasao 'ladovinu i odremao par tura. Posle dobrog odmora palim telefon a on kaze 16:25, bice da nisam razumeo policijsko vreme jer nema sanse da sam se toliko naodmarao i izdosadjivao za petnaes' minuta. Docekah i tih 17 casova, dok sam se spremio i stigao na rampu tu su se vec pojavila 3-4 auta. Pregled dokumenata traje bar 5 min po jednom vozilu, kao da imaju slikara koji crta vernu kopiju licne karte i saobracajne...

 

 

 

 

 

Neposredno iza granice policijska patrola sedi u dzipu kraj puta. Sta oni tu rade i koga kontrolisu zaista mi nije jasno. Za sat vremena koliko sam proveo na granici iz njihovog pravca nije proslo vise od pet automobila... Negde posle Vracenovica zaista nailazim na radove. Uski krivudavi put se zamenjuje ozbiljnim sirokim, sa brzim krivinama. Osim na samom pocetku i kraju radova gde je put los ostatak je odlican makadam-put pripremljen za asfaltiranje. U Vilusu izlazim na glavni put, Trebinje-Niksic. Uzivanje za voznju. I ovde srecem par patrola u dzipovima pored puta i jedan radar. Znam za jadac sa radarima u CG a i kako cilj putovanja nije prelazak sto veceg broja kilometara u sto kracem vremenu postujem ogranicenja oko raskrsnica i kroz naselja... Kod Slanskog jezera se spajam sa mojom predvidjenom rutom. Jezrero trenutno asocira na more, samo jos da ga ne fali par metara. U Niksicu sam oko 18:30, tocim gorivo i kupujem klopu za veceru i dorucak.

 

 

 

Od Niksica krecem prema ski centru Vucje ali brzo silazim sa asfalta, cilj je da do Lukavice stignem "divljinom". Put u pocetku jako dobar, posle prvog zaseoka sve losiji. Krupni oblutci kao podloga. U jednom trenutku masim skretanje. Uocava gresku posle 50m, vracam se i opet ne vidim skretanje. Odlucujem da ipak nastavim pravo putem kojim sam se vec kretao. Medjutim, on prakticno odmah zavrsava u necijem dvoristu. Domacica me nudi kafom, kolacima, sokovima... Posto je vec kasno moram odbiti, a prijalo bi osvezenje. Deda objasnjava kojim putem dalje, moja sposobnost pamcenja je takva da vec od druge raskrsnice ni ne pokusavam pamtiti. Sa nazivima zaseoka stvar je jos gora. Uzdam se u navigaciju pa ljude pitam vise onako... Jako dobri ljudi.

 

 

Pravi put je nesto sto je meni izgledalo kao ulaz u necije dvoriste, pocetak je posut senom i skoro neprimetan. Odmah pocinje i zeznut uspon, strmo je a podloga rastresita. Prolazim raskrsnicu i naravno da nisam siguran kojim putem treba dalje. Srecom tu je GPS. Prazna mu baterija. Stajem da ih zamenim, jedva zadrzavam motor da se ne prevrne. Senke su dugacke, ne znam koliko jos imam do jezera tako da nervoza raste. Okolina prelepa, da nisam planirao nocenje pored jezera ne bih se bunio ni ovde da zanocim.

 

 

 

 

 

 

 

Radujem se izlasku na asfalt, zaustavljam kamion koji vozi seno. Vozac kaze: 10-ak km asfalta, 5km makadama. Asfalt odlican, krivudav, ide kroz sumu. Ipak vozim polako jer su krivine nepregledne. A onda u jednom trenutku spektatkl. Prevoj, izlazak iz sume i visoravan okruzena vrhovima koji se kupaju u kasnom suncu. Podizem vilicu sa rezervoara i uspevam da se odvojim od prizora.

 

 

 

 

 

 

Asfalt uskoro zavrsava i znam da sam blizu cilja. Makadamski put je dobar, okolina fantasticna.

 

 

 

 

 

Ostra krivina u nagibu, jedina losa deonica. Na steni sedi par sa psetom. Javljam se njima, iz druge uspesno ubacujem u ler, nekako nabadam prvu i prolazim kao da prvi put vozim motor

 

Ne znam da li je na jezeru dozvoljeno kampovanje. Znam da ima puno kucica, uvek sam zamisljao da su to sve zapravo vikendice, stvarno sam mislio da je to uredjeni turisticki lokalitet. Obradovao sam se kada je postalo jasno da su to sve katuni ("danas te niko nece dirati mali"). Na obali tri kampera (vozila, ne coveka). Prvi plan mi je bio da se popnem na brdasce na daljoj strani jezera i tu podignem kamp. Odustajem od te ideje i stajem nedaleko od kampera, austrijanci. Sunce je vec zaslo tako da se odmah bacam na postavljanje kampa. U neko doba prilaze komsije, tip zagleda tablicu na motoru i nije mu jasno. Oni su tu vec dan-dva, sutra se sele par km dalje jer planiraju uspone na par vrhova. Ako bih bio rad da im se pridruzim na veceri, skuvali su bas puno pa je lepa prilika da se druzimo. Naravno da sam rad. Tipicno svapski: nama ce trebati oko sat vremena da sve organizujemo (ne da serviramo i postavimo vec da ORGANIZUJEMO), doci cu da te pozovem. I meni treba toliko vremena da malo dodjem sebi, organizujem stvari. Posle sat vremena eto komse, kaze sve je spremno. Ja samo treba da ponesem tanjir i pribor. Tanjir nemam, pribor imam. Nikakav problem, imaju oni i tanjira, ali ponesi pribor Iznosi se klopa, pravdaju se kako je to trebalo da bude nesto drugo pa su improvizovali kojesta... Imam samo jedan odgovor:

-It's better than cold, canned tuna which I have

 

Jelo je zapravo bilo odlican rizoto sa raznim povrcem i kobajama. Da li sam za vino, pivo, sok... Ah, prokleta mogucnost izbora Pivo je neko stransko, lepo, 'ladno. Klizi niz grlo.

 

Njih je tri para od kojih jedni imaju dvoje dece. Svake godine obilaze Crnu Goru, Hrvatsku, Albaniju, Grcku. Srbiju izbegavaju jer su ranije imali neprijatnih iskustava sa policijom. Na zalost ne mogu da im kazem kako se nesto promenilo na bolje. Pricam samo da i kod nas ima bas puno toga sto bi im se svidelo, da svuda mogu zanociti, svuda skitati. To im je i glavni razlog zasto vreme provode van domovine: tamo je sve suvise uredjeno i odredjeno, ne smeju ni da pridju divljini na nacin kako bi oni zeleli (a to je i nacin koji ja zelim- besplatno i daleko od guzvi). Jedan tip je instruktor raftinga, nose kajake i camce. Planiraju narednih dana ici na Taru, posle Prokletije, Albanija... Kamioni su njihovi, stari ali zato prolaze svuda. Imaju prijatelja koji na isti nacin 4-5 meseci godisnje putuje Juznom Amerikom. Takav mu pos'o, sezona traje samo 7-8 meseci, sirotan. Veliki mu je problem gde sigurno da ostavlja kamion dok je u Evropi... Zao mi coveka, da ne poverujete kakvi su to problemi

 

Jako prijatno drustvo, pricaju Nemacki naravno, onda zanimljive delove meni prevedu na Engleski. Kao po komandi, u istom trenutku svi ustaju, sklanjaju se sudovi. Zahvaljuju se sto sam im se pridruzio, ja se zahvaljujem njima sto su zvali. Izvinjavaju se sto ujtru moraju da se isparkiravaju jer idu dalje- nije problem, bicu uveliko budan u to doba.

 

Jos neko vreme provodim izvrnut na steni, odmah uz vodu. Gledam nebo, noc je bez meseca, zvezda nebrojeno mnogo... Dolce vita...

 

 

 

220km, 5:00 voznje. Start oko 11, cilj oko 20.

Dan 4.gpx

[Gliga 3770 Napisano Jul 28, 2012]

Peti dan

Budjenje, setnja po okolini, dorucak na obali jezera. Pogled "sa terase" uopste nije los Jos vlada jutarnje zatisje, voda je poput ogledala. Ne zurim sa pakovanjem tako da do polaska prolazi preko tri sata, prica se ponavlja iz dana u dan

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pricam sa pastirom, covek poterao krave na ispasu. Zali se na susu-nesto sto cu cesto slusati narednih dana. Kaze da stoka skoro nema vise sta da pase, nema trave za kosenje, ne zna sta ce i kako ce na zimu...

 

Prva etapa je spust u kanjon Morace, preko Velja Dubokog i Medjurecja. Put je na momente strm i pun krupnog rasutog kamenja. Drago mi je sto se spustam. Prirodu necu ni pokusati da opisujem.

 

 

 

 

 

 

 

 

Link za punu rezoluciju:

http://www.dodaj.rs/.../panorama-3.jpg

 

 

 

 

 

Pauza u Velju Dubokom, stajem da se ozvezim na potoku. Posle mene dolazi krava, ulazi u vodu i pocinje da pije. Na suprotnoj strani pocinje i da se prazni ali je to ne ometa da nastavi sa picem... Nekako mi drago sto je ona naisla minut posle mene a ne ja minut posle nje...

 

 

 

 

Posle Velja Dubokog pocinje kanjon reke Mrtvice. I sami pocetak koji se vidi iz doline deluje impozantno. Malo mi je bilo krivo kada sam shvatio da se put penje na brdo umesto da se ide samim kanjonom ali dobro, eto razloga da se nekada vratim na to mesto.

 

 

 

 

 

 

 

Izlazak na brdo i podloga se menja. Asfalt!?! Toliko star i toliko propao da sada vise lici na dobar makadamski put nego na asfalt. Sam spust prema Medjurecju je novoasfaltiran put sa jednom trakom, za sporu voznju odlican. U daljini ostri vrhovi. Sada gledam kartu i jedino se Komovi i Zijevo uklapaju u tu lokaciju. Do kanjona Morace se brzo stize. Za prvih 25km mi treba skoro dva sata- cisto da bude jasnije zasto je planiranih 200-ak km dnevno puno sa cestim pauzicama, bez obzira koliko kratko one trajale.

 

 

 

 

 

 

U Kolasin ne ulazim, idem prema Donjem i Gornjem Lipovu. Iza svake krivine priroda je sve lepsa, vrhovi se nadvijaju nad glavom. Uspon na Sinjajevinu jako lep! Put makadamski, puno serpentina a pogled svakim metrom sve bolji. Stajao bih svaki cas ali znam da ce mi na kraju dana faliti vremena. Kompromis-stajem svaki drugi cas... Borovi rastu na skoro vertikalnim stenama, prakticno direktno iz kamena...

 

 

Mini jubilej

Ovo nisam video bas dugo vremena... Nisam bas ni ocekivao u Crnoj Gori.

Link za panoramu u punoj rezoluciji:

http://www.dodaj.rs/.../panorama-4.jpg

Kao sto rekoh, svakim metrom je sve lepse:

Pred sam izlazak na plato SInjajevine u svega nekoliko krivina pejzaz se potpuno menja. Prakticno neprimetno, a opet potpuno naglo, sumu zamenjuje prostranstvo trave i kamena. Neki drugi svet... Tako je narednih 25km. Ne postoji biljka visa od trave, nikakav zbun ili drvo. Vrlo cudno to sve izgleda... Tu i tamo se naidje na poneki katun. Put preko Sinjajevine je u pocetku los, zemljana podloga sa ostrim kamenjem, cestim rupama. Vozim sporo i ne prija mi. Kasnije se ili navikavam ili je postao bolji, uglavnom pocinjem i da uzivam. Sustize me umor i koncentracija opada. U sred nicega pravim pauzu za klopu i kracu dremku. Zbunja borovnice ima svuda ali plodova nema, bice da im susa ne prija. Za navigaciju nema problema, na svakoj raskrsnici postoje table sa putokazima (biciklisticke staze). Krecem posle jedne takve raskrsnice i u zadnjem trenutku primecujem zicu razvucenu preko puta- koridor za prolaz stoke ili divljaci preko puta.

 

 

 

 

 

 

 

Krajem oka primecujem nesto neobicno. Stajem da pogledam kad ono, ni manje ni vise, zakrzljalo drvo. Posle prvog ostalima je lakse, ima ih. Ubrzo su i okolna brda prekrivena sumom. Sad mi je to neobican prizor (2 sata za prelazak preko Sinjajevine, do prvog asfalta. Jurcam ko blesav).

 

 

 

Put odjednom postaje odlican, opustam desnu ruku. Odlican makadam se zamenjuje sa odlicnim asfaltom, dodatno opustam desnu ruku. Veliko je zadovoljstvo voziti po uzanom krivudavom, a opet potpuno preglednom, asfaltnom putu bez saobracaja. Brzo preko livada, lagano kroz mrak cetinarske sume i ostre krivine.

 

 

 

 

U Njegovudji samo presecam asfalt i nastavljam makadamom prema Zabljaku. Prilaz Zabljaku: bungalovi, kuce, aprtmani. Vila ova ili ona... Sve za izdavanje ili prodaju. Placevi na prodaju. Istog trenutka je jasno koja je osnovna privredna grana. U samom Zabljaku velika guzva, prepuno je turista. Tocim gorivo (rekordno visoka potrosnja, 5.5l/100km. Bas puno voznje u prvoj i drugoj) i kupujem klopu za veceru. Presecam trotoar kod prodavnice i uspevam da se nasadim na ivicnjak-lepo. Ispred radnje frka, malopre je neki tip obisao par prodavnica i pokupio novcanike radnica, seo na taksi i zbrisao. Ja ne znam sta da radim, kasno je a ja sam planirao jos i da se provozam kanjonom Pive i vratim na Durmitor na spavanje. Pada mi na pamet da bi na Crnom jezeru mogao postojati kamp, tamo ostavim stvari pa se opusteno provozam. Nije problem ni ako se vratim po mraku... U tom mom razmisljanju stizu vesti: policija uhvatila lopova, devojke presrecne..

 

Odlazim prema jezeru, ima par tabli za kampove. Jedan je na praznom placu okruzen vikendicama i putem, drugi u basti oko vikendice. Toliko primamljivi da se ne bih previse radovao ni besplatnom nocenju, o placanju ni razmislio ne bih. Odluka pada: drzim se originalnog plana, samo cu skratiti voznju kroz kanjon, nocenje na Susickom jezeru. Na Zabljak i ceo Durmitor se rado vracam, samo kada sezona ne bude u jeku. Otici na planinu radi odmora i svuda se gurati sa gomilom se bas i ne uklapa u moju viziju odmora. Krecem prema Trsi i Pluzinama, put je u vise navrata opisivan na forumu. Nisam prakticno ni stajao da slikam (prokleti nedostatak vremena). U voznji uzivam iako sam nervozan.

 

Na prevoju ipak odlucujem da zastanem, pogled na serpentine kojima treba proci i sve okolne vrhove je ipak suvise lep da se tu ne izgubi koji trenutak. U daljini nesto gori pa je vazduh ispunjen dimom, pogled ne seze daleko. Stajem pored puta, nogu spustam malo dalje nego sto treba. Motor se krivi. Mogu da ga zadrzim ali nema sanse da privucem nogu kako bih ga uspravio. Desetak sekundi besmislene borbe i uvidjam da je jednostavnije spustiti motor na zemlju pa ga normalno podici. To "normalno" moze kada je covek odmoran, motor nije natovaren i punog rezervoara a tockovi nisu usmereni prema brdu. Izvrtanje br 1 na ovom putovanju Stresometar divlja. Sa druge strane, kako da budem nervozan u takvom okruzenju, ne ide to jedno sa drugim. Par bezuspesnih pokusaja dizanja (od torbe ne mogu lepo da uhvatim nosac pozadi, fali mi oslonac za dizanje motora), kamion koji prolazi bez stajanja i eto ga, opet smo na tockovima. Ceraj dalje...

 

 

 

 

 

Link za panoramu u punoj rezoluciji

http://www.dodaj.rs/.../panorama-5.jpg

 

 

 

 

Rekoh vec: kada se priroda igra rezultati obavezno zadivljuju...

 

Susrecem biciklistu koji se penje prema Zabljaku. Bisage napred, bisage pozadi, torba na kormanu. Palac gore U par navrata pravim greske, umor se javlja. Posledica nema jer nema ni saobracaja. Sljunak ispred ulaska u nepreglednu desnu krivinu, ne mogu da kocim koliko zelim tako da se vec vidim na levoj ivici puta. Iza stene izlece motor, noviji TDM cini mi se. Uspevam cak i da se javim coveku. Na njegovu stranu puta prelazim kada je vec prosao, bilo bi bas simpaticno da je naisao sekund kasnije. Sasvim spontano i bez ikakvog razloga odlucujem da je vreme da se prepustim uzivanju u laganoj voznji

 

Spust u kanjon Pive je potpuno nestvarnim putem. Kroz krosnje se vidi reka. Serpentine u tunelima, raskrsnice u tunelima... Svaka cast onome koji ga je projektovao! Tu bi vec zaista bilo steta juriti, suvise je atraktivno za tako nesto. U podnozju prelazim most i pravim kracu pauzu. Neverovatno koliko vode fali u jezeru. Pocinje i stomak da me preseca, pretpostavljam da mu nije prijala voda iz potoka koju pijem prethodnih pet sati. Cak se raspitujem i za cvrsti smestaj na Zabljaku, za svaki slucaj. Konacnu odluku cu doneti kasnije, kada vidim kako se osecam i kada stignem na Susicko jezero.

 

 

 

Vracam se istim putem prema Trsi, i uzbrdo je lepo. Do Trse i Nedajna krivudavim asflatom, takvi putevi su uvek zanimljivi za voznju pod uslovom da su krivine pregledne. Ovde jesu. Kraca pauza na vidikovcu smestenom na ivici kanjona Susicke reke, zalazak sunca je vec tu. U kanjonu uveliko nema sunca. Raduje me tabla za planinarski dom/motel na Susickom jezeru, smatram da je resen problem spavanja.

 

 

Link za panoramu u punoj rezoluciji:

http://www.dodaj.rs/.../panorama-6.jpg

 

 

 

 

 

 

"Noge nad ivicom", malo neuspela epizoda "Kanjon Susice"

 

Spust do samog jezera je dobrim makadamom. Gusta cetinarska suma sprecava pogled u rupu.

 

 

 

U motelu nema nikoga, sve zatarbljeno. U okolini nema nikoga. Tu je izvor, klupe i stolovi, kamenom ogradjen prostor za vatru. Osecaj kada posle celodnevnog slusanja buke vetra i masine to sve prestane. Ta tisina... Pa pocnes primecivati zvukove prirode. Istog trenutka nestaje svaki trag nervoze, ponovo se osecam onako kako i treba. Odluka je jednoglasna: tu spavam. Postavljam sator a u blizini poznati, nimalo prijatan zvuk:

 

 

 

Lako je sad' kada znam sta je u pitanju. Problem je bio na prvomajskom kampovanju u Deliblatskoj pescari kada je zver koja ispusta taj zvuk obilazila oko satora u 2-3 sata izjutra a nemas ni najblazu predstavu sta bi moglo biti. Da napomenem, zvuk je uzivo mnogo prodorniji i glasniji nego sto to na snimku deluje. Prolazi sumarkom iznad satora, naravno da ne uspevam da ga vidim. Koraci se jasno cuju.

 

 

 

Mrak je skoro vec pao kada cujem ljudske glasove iz pravca jezera. Proslo je jos desetak minuta dok nisu prisli do mene. Otac i sin, 10-12 godina:

-Odakle vi?

-Iz tri piiiiiiiiiiiiiiip materine!!!

 

Kola su ostavili na prevoju, tamo gde se meni prevrnuo motor. Hteli su da se popnu na Bobotov Kuk. Slusajuci necije odlicne savete umesto da se vrate istim putem nazad odlucuju da produze preko nekih jezera do Nedajna. Ono sto nisu znali je da je to na potpuno suprotnu stranu od one koja im treba, plus sto su sisli u kanjon Susice (5.5km od jezera do Nedajna). Mrak je prakticno vec pao, oni od opreme imaju patike... Bezuspesno pokusavamo da obijemo dom. Traze da ih odbacim do Trse, tamo postoje bungalovi za nocenje. Nude da plate, nude da odemo i zajedno gore zanocimo. I njima je jasno da sva trojica na motor ne stajemo, pogotovo ne sa svim mojim stvarima. Hranu odbijaju jer nema vremena, nakon kraceg odmora produzavaju dalje. Klincu skidam kapu, posle toliko hodanja nema zanovetanja, nema kukanja. Mali je borac... Ostajem k'o posran, zao mi sto nisam mogao da im pomognem konkretnije.

 

Noc je topla, caj i vecera uz vatru, kraca sedeljka i prebiranje utisaka.

 

 

212km, nesto ispod 6 sati voznje. Od 11 ujtru do 8 u noci. Vec cetvrti dan se potvrdjuje da je planirana kilometraza prevelika za ovakav stil puta. Prva 3-4 sata stajem svaki cas, bas uzivam. Posle uzivam ali ne stajem toliko. Kada u 4, 5 popodne vidim da sam presao tek nesto vise od pola planirane trase krece nervoza. U kamp stignem tacno sa zalaskom sunca. To ne predstavlja problem kada bih znao da je kampovanje moguce na mestima gde sam planirao. Mislim, voznja nocu jos nikoga nije pojela, zar ne?

 

 

 

U nastavku (nadam se sutra uvece, nece me biti kuci do tada):

Djurdjevica Tara, kombijem po CG, Ticje Polje (!!!), Ozren, odnet put. Zadnja tri u sumrak i malo posle toga

 

 

 

 

Selo u pozadini na poslednjoj fotki je Ticje Polje, pre ili kasnije cu morati ponovo da dodjem i provedem vise vremena u malo opustenijem raspolozenju :D

Dan 5.gpx

[Bandolero 1265 Napisano Jul 28, 2012]

Gligo svaka ti čast !!!

[Djordjino 254 Napisano Jul 29, 2012]

Kakva priroda,svaka cast Gligo,predivno opisano,bravo,sve pohvale

[Goshke 2780 Napisano Jul 29, 2012]

Odlican putopis, jedva cekam nastavak Ajd pozuri

[Gliga 3770 Napisano Jul 30, 2012]

Jos jednom, hvala svima Idemo dalje, vikend se neplanirano oduzio (potrajace 2-3 sata dok sve iskuckam )

[Gliga 3770 Napisano Jul 30, 2012]

Edit pre slanja:

Ovaj post ispade podugacak, vrlo. Photobucket se igra sa mojim mentalnim zdravljem tako da trenutno nema nista od slika. Kasno mi je da cekam 'oce li isti proraditi... Ubacujem sutra. Nije 2-3 sata vec 4.5, bez ubacivanja fotki, bez pauza. A ne kucam sporo

Sesti dan.

Svestan cinjenice da kampujem u dubokom kanjonu ne cekam sunce za budjenje. Bingo: probudih se nesto posle sest, ukrao sam sat vremena. Rutina vec uhodana, setnjica, dorucak, pakovanje... Malo posle devet sam vec spakovan, spreman za polazak. Stize i domacin doma/motela/restorana (dom radi od 9-15, ima klope i pica ako nekome znaci. Ne znam kako je sa prenocistem). Malo price, pozdravi i vreme je za polazak. I ovde mi je naplacen samo ulazak u nacionalni park, nocenje nije. 2€, vredi.

 

 

 

 

 

Odmah se krece sa usponom iz kanjona, valja izaci iz rupe. Put opet vodi kroz sumu tako da je dobar pogled na dno kanjona tesko uhvatiti. Na putu deda, isterao krave na pasu pa se sada vraca u selo. Malo se razocarao kada se buka motora nije materijalizovala u vidu auta koji ce ga odvesti gore. Prica vec standardna, veliki problemi sa susom, kisa nije padala mesecima...

 

 

 

 

 

 

Neposredno pre izlazka na asfalt je jos jedan vidikovac, mesto odlicno. Par borova blizu ivice. Ne mogu da odolim iskusenju. Jes' da sam tek krenuo ali ovakve prilike se ne propustaju. Par minuta cistog uzivanja na kraju prekidaju turisti iz dva dzipa, organizovane grupe. Logicno, i njima se svidja mesto, meni su samo olaksali polazak. Cim se malo odmakne od kanjona prakticno je nemoguce i pretpostaviti da se on tu nalazi.

 

 

 

 

 

Prema Zabljaku opet onaj odlicni uzani krivudavi asfalt. Ovde su krivine malo nepreglednije pa se ipak vozi lagano. Planirao sam i uspon na vrh gde je vojska. Stara tabla sa natpisom za zabranjem pristup u podnozju je dovoljna da me odvrati. Nije mi bas potrebno cimanje a i treba preci mnoge kilometre tokom dana.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Spust u kanjon Tare odlican! Saobracaja kao da ni nema, krivine k'o iz filmova. O cas posla sam na mostu. Ler gas u drugoj, stojecki prelazim i odusevljavam se (da, prvi put sam ovde a da se toga i secam). Puno je turista koji setaju po mostu, dva autobusa su parkirana, gomila automobila. Most je definitivno atrakcija za sebe. Reka ispod i kanjon svuda unaokolo... Bez reci... Setam, sedim, fotkam... Mogao bih tako satima, dovoljno mi je samo da sednem na ivicu i zagledam se u reku daleko ispod.

 

 

 

 

 

 

"Noge nad ivicom", Djurdjevica Tara.

 

 

Odmah posle mosta pokusavam vanasfaltnim putem izaci iz kanjona. Prvi put je zavrsio necijom kapijom, drugi necijom livadom a treci je rapidno nestajao u gustom rastinju. Nije mi mrzak ni krivudavi asfalt kad' nema alternative Brzo nakon izlaska iz kanjona silazim sa asfalta (Bratosevina). Put je odlican, savrsen, najbolji (jeste, i onaj prvog dana je bio najbolji- ima vise najboljih ) Brzo ulazim u neki zaseok, jato vrabaca ili slicnih ptica polece sa ograde koja je duz puta i izaziva me na trku. Narednih nekoliko sekundi se jurimo, realno nemam sanse. Umesto da uzlete odlucuju da u brisucem letu prate ogradjene krivine duz puta, ja odmah iza njih. Samo sto ja ne letim, da ne bude zabune. Neverovatan trenutak...

 

 

 

 

Jos jedan pastir, u sred sume daleko od bilo cega. Opet ista problematika: susa, baste propale, stoka gladna... Vise reda radi pitam za pravac.

-Nemoj samo da te put odvuce desno, drzi levo. Nemoj ni previse levo jer se vracas na asfalt... Na trecoj levo/desno, posle samo prati put, ima posle jos jedna raskrs...

 

Gomila naziva zaseoka, ne pamtim apsolutno nijedno. Znam samo da je prvo mesto koje mene interesuje Mataruge, a i to znam samo zato sto imam napismeno. Kaze covek da je nedavno, a mozda i prosle godine, tuda prosao karavan dzipova. Preko ceteres' vozila. A bas nedavno su bila jos 2-3, ljudi sa velikim sveskama i knjigama. Ispitivali ga u vezi okoline, zapisivali (kasnije cujem da je to podrucje navodno bogato ugljem, moze biti da se ekipa vec raspituje za parcele). Nikako da me "pusti" da krenem, kako se pozdravimo on opet krene da ponavlja rutu. Dosadno coveku u sumi, jedva docekao da ima sa kim prozboriti

 

 

 

 

 

Prva raskrnica, "nemoj da te odvuce desno, desno, desno..." GPS ima slab prijem u sumi plus sto je moja ruta unosena prilicno grubo (ogranicen na 10 tracklogova, 500 tacaka po jednom track-u, trebalo je to razvuci na 200-ak km dnevno) Skrecem levo, put je ocigledno losiji od prethodnog. Oboreno stablo, ni ne pokusavam da ga predjem. Okret i nazad na "glavni" put. Raskrsnica: levo normalan put, desno zarastao u travu a ako se dobro secam odmah je i prelaz potoka. Cini mi se da track vodi desno ali ipak idem glavnim putem. Brzo je jasno da je taj put zapravo jedan od predvidjenih alternativnih, ranih, izlaza na asfalt tako da se opet vracam. Ostaje opcija kroz potok, travom obraslim putem. To je predvidjeni put, nema greske. Put se toliko koristi da je kod izvora neko postavio "sto i stolice" na sred puta. Loziste je takodje na sred puta.

 

 

 

 

 

Jos jedan prolazak kroz potok (plitak, kameno dno-opustencija), put postaje normalniji. Jos jedna raskrsnica, GPS potpuno izgubljen. "Nemoj da te put odvuce desno, desno...". Bez imalo razmisljanja skrecem desno. uzbrdica postrma, teren klizav. Par stotina metara dalje izlazi se iz sume, gps dolazi sebi i kaze: Lepo ti je covek rekao da ne dozvolis da te put odvuce desno :D Opet vracanje pa nastavak pravim putem. I tu se brzo izlazi iz sume, cak prolazim i neke kuce, ima parkiranih auta. Izlazim na nesto glavniji put, stajem da fotkam, lep pogled na zaseoke razasute po brdima.

 

 

 

Krecem a motor cudan. "Opet tripujes da ti je pukla guma..." Jako, jako brzo je jasno da ne tripujem ovom prilikom, zadnji kaucuk je ispustio svoju vazdusnu dusu. Vozim do prvog prosirenja, hladovine apsolutno nigde nema.

 

 

 

 

 

E sad... Ne znam gde se tacno nalazim. GPS nema mape a tacke koje sam ubacivao kao orjentire nisam ubacio kako treba tako da ih zapravo ni nemam. Kao sto rekoh prvo sledece mesto za koje znam jesu Mataruge, naravno do tamo je planirano okolnim putevima. Ne znam da li pre toga ima asfalta. Zimus sam samostalno menjao gume na motoru bas zbog ovakvih situacija. Ta vezba je jos onda potvrdila samo da sam sada najeb... Ovu zadnju gumu apsolutno nikako nisam uspeo odlepiti sa felne (trebalo mi i to jer sam pri prvom montiranju uspeo prikljestiti unutrasnju...). Voznja do civilizacije jos uvek otpada, znam da cu brzo iscepati unutrasnju gumu a rezervu nemam, naravno. Raspakujem stvari, alat je sasvim logicno u najdaljoj tacki rol torbe, skidam tocak. "Mozda ce ici lakse posle par 'iljada kilometara koje je guma presla... Sad imam iskustva... Bacicu neku magiju..." Aha, kako da ne... Jos dok sam skidao tocak u susret su naisla dva dzipa, nisam ih zaustavio jer sam jos nade polagao u samostalno resenje. Ipak, bilo mi je drago da se put koristi.

 

 

 

Skakanje po gumi ne pomaze. Prilazi baka koja u blizini cuva ovce, naravo da mi ne moze pomoci. Raspituje se ko su bili ovi u dzipovima, da nisu mozda iz elektrodistribucije? Nisu, neki MTB klub. Kaze baka da je asfalt blizu, a i ovaj put se koristi. Odlucujem da sacekam neka kola, oni ce pregaziti gumu a dalje cu vec lako (gled'o na Youtube-tu da to ljudi rade, ne moze da omane ). Posle dva minuta mi dosadjuje cekanje. Opet skacem ("skacem" zapravo) po gumi, pokusavam i sa bocnom nogarom ali ne vredi (jako zanimljiva situacija- motor stoji na centralnim nogarama, bocna isturena na stranu. Moram prvo da nagnem motor od sebe kako bih poturio tocak, zatim ga naginjem prema sebi koliko god moze. Samo cekam kada ce centralna nogara da se izmakne, motor malo da krene napred.). Prskaj vodom, mozda pomogne? Nece...

 

Zvuk motora, dizel. Chipsy-ev kombi. Zaustavljam coveka:

-Gde je najblizi vulkanizer?

-Pljevlja...

-Aj da probamo zajedno skinuti gumu?

-Ne mogu ti ja tu pomoci. Kuda ides?

-Pljevlja pa dalje...

-Kombi je prazan, mogu te odbaciti do Vrulja (ispostavilo se da je to nepuna dva km dalje) pa se tamo snadji za dalje. Da ides do Bjelog Polja mogao bih te odvesti skroz do vulkanizera, znam coveka...

-I rekao sam da idem u Bjelo Polje, lose si me razumeo za Pljevlja :D

 

Sledeci problem je kako da nas dvojica ubacimo motor u kombi. On nema nikakvu dasku, paletu. Nije ni to problem. Mesto za busenje sam izabrao takticki tako da je sporedni put na koji sam stao blago usecen u livadu. Zasek je, pogadjate, taman toliko visok koliko i zadnja rampa na kombiju. Vracanje tocka, pakovanje stvari, tri minute lagane manipulacije kombijem i motor je natovaren. Problem: kako ga pricvrstiti? Resenje: spaneri kojima vezujem torbu (lepo Svabo napisao da se niposto ne koriste za pricvrscivanje motora prilikom transporta), on nalazi neki kanap- motor ne mrda nigde.

 

Kez na licu, problem vec smatram da je resen, sve mi je vec odavno zanimljivo. "Muka" je jedino u tome sto cu morati da izbacim deonicu od Jabuke do Brodareva preko Kamene Gore i nekih pecina. Ipak, rado pristajem na kompromis

 

Sat, sat ipo voznje do BP prolazi. Covek prica: posle osnovne je poceo pomalo da trguje robom iz Trsta, kasnije ga krenulo bas dobro. Dok se nije ozenio, tada se smirio sa svercom. Imao farmu puzeva koja je zahvaljujuci fleksibilnosti drzave propala (nisu dozvoljavali izvoz tj trebalo je platiti jako puno za izvoznu dozvolu). Dva puta je seo na motor kao klinac, oba puta se izlomio bas lepo, od tada vise ni na bicikl

 

"Njegov" vulkanizer nije raspolozen da radi sa unutrasnjim gumama. Kaze: da je tubeless sredio bih ti to za dva min... Znam, i ja bih. Prvi vulkanizer na kog nailazimo: moze ako skines tocak sa motora. Istovaramo sve, nasla se tu i daska za rampu. Vozac nece ni da cuje za placanje. Zdravko Bulatovic- spasao me samo tako (i da je naplatio isto bih mislio, bio sam u usranoj situaciji) ! Ako ga neko kojim slucajem poznaje neka prenese pozdrave.

 

Inace, sad gledam Google Earth i nije mi jasno odakle se on stvorio na mestu gde je meni pukla guma. Ako sam ga dobro razumeo napravio je precicu puta Zabljak, Pljevlja, BP. Kaze da je to radio pre 20 godina prosli put. Ne verujem da je isao istim putem kao i ja a opet, ne vidim neki drugi... Nebitno u svakom slucaju

 

 

 

Vulkanizer ima par zamena guma pre mene, ako mi nije problem da sacekam? Nikakav, bitno je da se guma zakrpi. Izlazi posle nekog vremena iz radionice, kaze nema nista u gumi. Naravno da nema kad' sam ja krivca izvadio za potrebe fotkanja Starija zena, pomaze u praonici, nudi mi hranu, kaze zna kako je kad' se zaglavi na putu, njen sin cesto putuje. Iako od ranog jutra nisam nista jeo ne osecam glad tako da odbija. Kafu? Ne pijem...

 

Guma gotova, majstor nudi pomoc oko vracanja ali realno nema potrebe. Musterijama iz praonice sam zanimljiv. Vrzmaju se oko motora, mene, savetuju, nude pomoc. Tocak je montiran, lanac podesen (setio sam se ), ostaje jos procedura oko pakovanja. Pitam majstora za cenu i vec se spremam za izuvanje. "Tri eura... I da obavezno navratis kada sledeci put budes u prolazu". Ne verujem... "Sreca mi je danas naklonjena."

 

 

 

Cela igranka sa busenjem, mojim bezuspesnim pokusajima, prevozom, krpljenjem je oduzela nesto preko tri sata. Odlicno sto se mene tice.

 

BP obilazim obilaznicom, jel'te. Glupo ogranicenje od 50km/h na novom putu. Postujem i smaram se, vozi mi se, presao sam tek nesto vise od polovine rute a skoro je 18 casova. Na granici nije guzva, malo me iznenadjuje rastojanje izmedju dva prelaza. Posle table "Welcome to Serbistan" trenutni sok realnosti i svakodnevnice: prvi put na putovanju da je neki glavni put los, krpljen (lose), da nije lepo obelezen... Originalni plan je predvidjao sipanje goriva u Brodarevu a potom put prema granici i odvajanje na Jadovnik tj Ozren (jedna od planiranih deonica sa ovogodisnje Kepijade, ne znam da li je neka grupa to i odvezla). Posto dolazim iz suprotnog pravca odlucujem da ne gubim vreme na odlazak do pumpe. "Trebalo bi biti dovoljno goriva..." I bilo je, sasvim opusteno

 

 

Put vodi prema Ticjem Polju, selu koje je u mojim pripremama okarakterisano kao turisticko mesto. To znaci da put mora biti dovoljno dobar da obicna kola normalno prolaze. Most preko Lima vec pruza mogucnost da se nasluti kako moja logika bas i nije sjajna...

 

 

 

Uspon je odvratan. Relativno strmo, sve od rasutog sitnog kamenja. Kao da je neko proterao buldozer sa spustenom kasikom u nameri da utaba put. Nije ga utabao... Razum kaze da je vracanje na asfalt i onda obilaznica skroz do Sjenice pravo resenje. 18:30, nisam siguran koliko jos ima da se vozi. Tvrdoglavost kaze da teram dalje. Teram dalje Taj pocetni uspon brzo prolazi, ulazi se u lepu cetinarsku sumu sa odlicno utabanim putem. Tu se vec radujem voznji. Ticje Polje je samo par cm udaljeno na ekranu, zavisi koliko zumiram. Prevedeno u realni svet nemam predstavu ali ocekujem ga iza svake krivine. Selo prvo: ne lici. Traktor natovaren senom, vozim iza njega jer nema gde da se skloni. Potvrdjuju da se moze tuda do Sjenice (naravno da nisam znao da li je put prohodan), put je malo losiji napred. Do Ticjeg Polja jos 6-7-8 km. "Vrati se..."

 

 

 

Put izlazi na livade, podloga je izrovana zemlja. Vozim lagano uz desnu ivicu, nailazim na grane u visini moje glave. Sklanjam glavu da ne grebem vizir, gubim ravnotezu. Levu nogu nemam na sta da spustim tako da se prevrcem.

 

 

 

Besan na sebe, umoran, tockovi okrenuti vise prema brdu. Dva neuspela pokusaja dizanja. Skidam kacigu, rukavice, lakse se dise tako. Okrecem se opet prema motoru a na par metara stoji zena:

-Jesi dobro?

-Jesam, nisam se udario?

-Sto nisi prosao ovde kroz kapiju normalnim putem?

-Ne znam da ima normalan put, pogotovo ne iza kapije

-Oces moci sam da dignes motor?

-Probacu...

 

 

Jos dva neuspela pokusaja (iskreno ovaj put se nisam previse ni trudio kada je pomoc lako dostupna).

 

-Jel' bi ste mogli ipak da mi pomognete?

 

Zena prilazi, prvo sto radi jeste da mi ocisti prasinu sa ledja (tako sam se skotrljao )

 

-U, vidi kako si se isprljao...

 

 

Dizemo motor, pali, radi, ide. "Sreca mi je danas naklonjena, vrlo naklonjena". Sam bih ga podigao sutra malo. Mozda malo ranije ako skinem torbu, tada imam za sta da uhvatim, ali to bi mi oduzelo 10-15 minuta koje vec nemam.

 

Iskrivljen levi nogostup, nista strasno ali nervira.

 

 

 

Dalje do Ticjeg Polja je normalan put, opet malo kroz cetinarsku sumu, prekriven iglicama i odlicno utaban, posle preko livada. U selu prolazim raskrsnicu, picim pravo. Put brzo nestaje, tu je naravno i covek koji okopava bastu. Kaze da se vratim pa na toj raskrsnici skrenem. Radim tako, put nestaje na livadi u sred sela. Okret, ispred kuce ljudi. Da napomenem, i taj deo trase sam ofrlje uneo u navigaciju. Delovalo je kao da nema dilema oko pravog puta . Kazu da treba izaci na put iznad sela, mogu kroz njihovo dvoriste ako mi je zgodno. Za Sjenicu? "Moze! Kad se popnes na brdo (Ozren) dolazis na raskrsnicu. Tu ces ici levo, put je jako los ali tebi sa motorom nije problem, posle ces levo, desno, uzastranu... Ne pratim, umoran sam i slabo pamtim... Put desno vodi u *insert unknown vilage name here*, to ti ne odgovara."

 

Ima i prenociste, nesto kao planinarski dom. Iz ciste tvrdoglavosti mi se nije ostajalo. Zacrtao sam nocenje na jezeru kod Sjenice i to je to. Nema veze sto je 19:15, sto ti lepo kazu da je put nikakav... Tokom planiranja rute sam nailazio na fotografije ovog mesta, znao sam da ce mi se svideti. Nadao sam se da cu imati priliku da tu provedem vise vremena. Jos sam naisao u zalazak sunca, za fotografisanje najbolje vreme (svitanje ne racunam, ustajanje toliko rano nije realna opcija za mene ). Ne... Moram dalje kao da me neko tera... Ovde cu se vratiti, definitivno.

 

 

 

Na put iznad sela ipak izlazim normalnim nacinom, vracam se do raskrnice. Pred samim vrhom put je nesto losiji, po sredini ima duboka jaruga. Iz nekog, meni potpuno nepoznatog, razloga odlucujem da usporim, stanem. Motor naginje levo, levu nogu spustam na... Pa ne spustame ni na sta, stao sam taman tako da je trebam spustiti u jarugu Prevrtanje br. dva tog dana. Prica poznata: Besan, umoran, tockovi nepovoljno usmereni. Skidam kacigu, rukavice.

 

 

 

Vidim cicu (čiču, ne cicu), tu blizu cuva krave/ovce. Ni ne pokusavam sam da podignem, odmah prizivam pomoc. O-ruk jednom. Nista. Drugi put. Nista. 'ajde da malo zarotiramo motor, da tockovi budu ispod tezista. Tako moze, podizemo... "Sreca mi je danas naklonjena, vrlo, vrlo naklonjena."

 

Vredi napomenitu da su ovo dvoje koji su mi pomogli oko dizanja motora ujedno i jednine osobe koje sam sreo duz puta. Mestane u selu ne racunam, one u traktoru takodje. Dakle vise srece nego pameti sto se tice izbora mesta za padanje.

 

Ups, pukla rucica kvacila. Rezervu naravno... Sreca opet udara. Rucica je pukla na tako savrsenom mestu da to prosto nije moguce: dva prsta su mi uvek na kvacilu, ona je pukla 3mm dalje od mesta gde srednji prst naleze. Prevedeno: kao da nije ni pukla. Samo treba da oturpijam ostre ivice Nesto vezano za srecu i njenu naklonjenost...

 

 

 

Do fotkanja mi posle nije bilo

 

Nervozan sam, padovi, zalazak sunca i nepoznanti put sve vise dopiru do psihe. Put je normalan, ide oko brda i lagano se penje, pogled je jako lep. U nekim drugim okolnostima ovo je uzivanje za voznju. Sada je blizu kosmara.

 

 

Raskrsnica: pravo/desno nastavlja isti ovakav dobar put, levo se strmo spusta, odmah se vidi da je ocajan. Track me vodi levo. Upustva mestana vode levo: "desno se ide u neko selo, to ti ne odgovara..." Malo sam i ja bio neodredjen kada sam pitao za put. Nisu umeli da mi procitaju misli koje zapravo kazu: Sjenica, najlaksi put, kuda, nema veze i ako je dalji?

 

Ok, idemo levo. Strmo, jaruge svuda. Jako mi je drago sto se ne moram penjati... Nema sile koja ce me ubediti da se put koristi zadnjih godina. Posle te strme deonice sledi jedna lepa. Dobar makadam zarastao u duboku travu. Vozim apsolutno sporo, ko zna sta se krije u travi. Sada znam ja, kriju se jaruge, krije se kamenje... A onda veliko finale. Desna krivina, put posle nje deluje jos bolje od ovog kojim vozim. Iznad puta u krivini korito potoka. Ispod puta korito potoka. Umesto puta korito potoka... Duboko preko metar, siroko mozda i preko dva. Lici kao da ima staza preko, cak razmisljam da pokusam preci. Trenutak racionalnog razmisljanja u pravi cas. "Idiote, ako sidjes dole mozes odmah i sator tu da postavis jer motorom izaci neces... Vozi nazad u Ticje Polje na spavanje". Pitate se kako je izgledalo? Track imate na kraju posta, tacka ce biti oznacena. Ja fotkao nisam

 

Google Earth kaze da sam bio na 200-ak metara od raskrsnice puteva. Jednog koji je trebao da vodi prema Jadovniku i drugog koji mi je bio planirana odstupnica. Put kojim sam na kraju izasao do asfalta se na snimcima prakticno i ne vidi (vidi se kada znas da je tu...)

 

Dakle idemo nazad. Makadam sa visokom travom, jarugama i kamenjem. Jednom iskliznuo tocak ali noga spasava stvar. Strm uspon sa jarugama, kamenjem... Ide nekako. Vrlo glupavo i bez bilo kakve potrebe uspevam upasti zadnjim tockom u jarugu. Pet minuta se izvlacim. tocak je zapravo u vazduhu, motor je nasadjen nogostupima i skid plate-om. Pazi cuda: iskrivljen i drugi nogostup, nista strasno.

 

Izlazim na vrh, desno je Ticje Polje. "Idem samo malo levo, da se uverim kako se tuda ne moze proci. Posle se vracam..." Aha, za malo. Put dobar, vreme prolazi. Nailazim na livadu, put se racva na vise kolotraga, bas i ne vidim da li ima nastavak u sumi na daljem kraju. Deda cuva krave, postavljen bas tamo gde je neophodan. Sada me to vise i ne iznenadjuje. Za Sjenicu? "Samo pravo tim putem, postaje sve bolji, puno bolji nego taj kojim si dosao... U Sjenici si za 20 minuta tim motorom." Ajde da vidimo...

 

Livada, trava, uzbrdo, kolotrazi. 'bem ti put ako je ovo bolji... Brzo prolazi, posle je ok. Brzo je i raskrsnica. 'bem ti samo pravo... Pratim glavniji put, pocinje da se penje ravno kroz sumu, u sumi parkirana Niva. Iako ne vidim vozaca kez je na licu. Ako nista drugo izaci cu zajedno sa njim... Put sve bolji, pomracina sve konkretnija. U rupi ispod mene raj- siroki put, deluje kao asfalt. Milina jedna. Tu sam brzo. Od asfalta je lako, samo pravo prema Sjenici.

 

 

Mrak pao, u Sjenici tocim gorivo, kupujem klopu za veceras i ujtru. Ostaje jos kratki put do kampa. Track me naravno ne vodi do kampa vec dalje prema meandrima Uvca, do tada sam vec zaboravio sta sam i kako trasirao... Srecom na svakoj raskrnici van asfalta srecem ili pesake ili automobile. Kamp, postavljanje satora, raspremanje stvari... Domacin je Sreten, koliko sam upratio poznat u 4x4 krugovima. Tu je i par sa Pajerom, prepricavaju se dogodovstine. Zaboravljam na veceru. "Jedno pivo i tamo ste..." Spavanje!!!!

 

 

160km, 4:20 motorom. Start oko 9:30, kraj oko 20:30. Jako naporno, jako ispunjeno. Ovo je "prava" avantura...

Dan 6.gpx

[Gliga 3770 Napisano Jul 31, 2012]

Sedmi dan

Opet rano ustajanje, rutina ispostovana. Prvi obrok posle 24 sata prija. Rastezem sa pakovanjem, cekam da dovoljno otopli kako bih mogao da se bucnem u jezero. Sa druge strane zurim jer danas treba bas puno odvozati a nocenje je na nedefinisanom mestu. Kompromis: kupanje cim je prestalo biti hladno napolju Voda je odlicna, osvezavajuca. Cetvrta noc zaredom u satoru, prija kupanje.

 

 

 

 

Kamp je posebna prica. Meni je vise licio na neku otvorenu komunu nego na bilo sta drugo. Svi su dobrodosli da ostanu koliko zele, da doprinesu uredjenju okoline... Kad smo kod uredjenja: u prolazu mi se javlja stariji covek, naravno na engleskom.

-Where are You from?

-Novi Sad, Serbia.

-A, onda mozemo i ovako... Jesi isao tamo do potoka?

-Ne jos.

-Idi da vidis, nesto sam pravio...

 

A tamo...

 

 

 

 

Toliko pogresno, perverzno i odlicno u istom trenutku, nisam mogao skinuti kez sa lica.

 

 

Pozdravljam se sa domacinom, 'ocu da platim spavanje.

-Vazduh se ovde ne naplacuje...

 

Prijatno iznenadjenje. Odbijam rakijicu, pivo i vince koje su se vec pojavili za stolom Svi mi spominju neku kisu koja je najavljena za sutradan. Ne odobravam...

 

Izlazak iz kampa putem direktno uz brdo. To je standardni put za dzipove, ostala vozila idu "sporednim" putem normalnog nagiba. Prema meandrima Uvca se ide odlicnim putem, ima par racvanja ali uz navigaciju nije problem. Odjednom kraj puta, u nastavku livada a na njenom kraju ogradjen prostor za krave. Tu je i par kuca ali ne vidim nikoga. Pretpostavljam da je vidikovac u blizini pa ostavljam motor i krecem u setnju. Prolazim kapiju, penjem se na brdo, silazim suprotnom stranom i nista... Znam da do vidikovca vodi uredjena staza ali joj nema ni traga ni glasa. Nailazim na kolski put koji me vraca prema motoru. "Nije to tu, sigurno bi bilo nekih znakova..."

 

 

Odgovorni ce prepoznati svoje tragove

 

Vracam se par km nazad i nailazim na pastira. Vidikovac jeste tamo gde sam bio, samo treba sici jos nize. Ok, opet dolazim na mesto zlocina i silazim dalje nego ranije. Deset metara dalje i nailazim na tu uredjenu stazu. Neverovatno kako se iz "daljine" nije videla... Vidikovac je na sjajnom mestu. U jednom trenutku sam video jato od preko 25 supova kako jedri na termalima na drugoj obali. Nema ljudi sto bas odgovara na ovakvom mestu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nazad do motora i istim putem prema asfaltu. Blizu vidikovca susrecem veliku grupu planinara. Lepo ih je videti ali mi je bas drago sto sam vidikovac imao samo za sebe. Na asfaltu skrecem levo prema Ivanjici, vezna deonica od 7km pre ponovnog silaska u prasinu. Put standardno krivudav, nazalost dosta ostecen. Saobracaja skoro da nema. Sledeca tacka je Jankov Kamen na Goliji, sve tim sumskim putevima. Apsolutno nisam znao da li su ti putevi prohodni tako da me je pocetak obradovao. Siroki, dobro utabani zemljani put. Jedan zaseok, drugi zaseok, raskrsnica... Put pravo je normalan. Meni odgovara onaj sto ide levo. Brzo gubi na kvalitetu, sav je izrovan od prolaska traktora. Srecom pa je suvo k'o barut, po blatu bi bilo svega... Okolina me neverovatno podseca na obronke Fruske Gore, sve se obradjuje a ne vide se nikakvi ozbiljniji vrhovi. GPS kaze preko 1300 mnv. OK, mozda i nije kao Fruska Gora Jako je prasnjavo, srecom oblak ostaje iza mene.

 

 

 

 

 

 

 

Srecem tipa koji lezi ispod drveta, cuva krave. "Za Jankov Kamen samo pravo, ne moze se promasiti..." To "samo pravo" je vazilo bukvalno do prve raskrnice. Put je zarastao, zbunje ga polako preuzima. GPS kaze levo, ja levo ni ne vidim put. Racunam da put ispred mene ubrzo pravi krivinu pa je zato tako rutirano. Krece najlosija deonica. Kroz sumu, zemljana podloga je izrovana. "Srecom suvo je." 124.2m dalje nailazi blatnjava deonica sa sve barama po celoj sirini puta:D Blato nije lepljivo a nije ni previse klizavo tako prolazim bez teskoca. Vidim da se udaljavam od predvidjene rute ali tvrdoglavost ne da da se vratim. Guram dalje i uskoro nailazi raskrsnica, put levo je normalan a i ide u pravcu koji mi odgovara, brzo se spajam sa predvidjenom trasom.

 

 

 

 

 

 

 

Ovaj put je vec prijatan za voznju. Kroz sumu je hladovina. Puno je odvajanja, cela ova deonica izmedju dva asfalta bi bila jako nezgodna za navigaciju bez moderne tehnike. Saveti tipa "samo pravo", "samo prati glavni put" ovde ne piju vodu. Izlazak iz sume, jos nekoliko odvajanja. Po brdima su rastrkani zaseoci, iznenadjuje me njihov broj. Strm spust, par serpentina i odjednom sam na odlicnom sumarskom putu koji prati potok. Prelepo je jedino sto mi pada na pamet. Vozim bas lagano, trazim mesto za kupanje i ne nalazim ga. Ta deonica je kratka, ispod 5km, ali je bila lepa promena u odnosu na ono sto joj je prethodilo. I na ono sto sledi.

 

 

 

 

A sledi uspon na drugu stranu. Strmo, zemljano ali potpuno prohodno i za obicne automobile. Voznja mi nekako ne prija. Posle svih onih spektakularnih puteva u Crnoj Gori i Bosni ovi zemljani preko njiva i kroz sume me nekako suvise podsecaju na ono sto vozim blizu kuce.

 

 

 

 

Onda opet iznenadjenje. Ulazim u sumu a put iz cista mira postaje puno uredjeniji. Prva kola koja srecem me iznenadjuju al reko ajde, imaju i oni prava da se voze tuda. Druga kola, treca kola, cetvrta... Iz jednih od njih izlaze devojke na stiklama i u haljinicama, losa deonica pa ih vozac izbacuje napolje. Nista mi nije jasno... Pretpostavljam da sam blizu hotela Golijska reka a da su ovo sve gosti pa mi nekako drago sto je turizam aktivam. Propustam cinjenicu da svi imaju lokalne tablice na kolima.

 

Vodopad kraj puta, odlicna prilika za osvezenje. Umivam se, hladim glavu, uzivam. Ovi u kolima samo prolaze...

 

 

 

 

Tu, blizu je i izlazak na glavni put preko Golije, nedaleko od Golijske Reke. Asfalt pratim mozda i ceo kilometar kada opet prestaje. Do Jankovog Kamena dobrim makadamom. Ovde je saobracaj vec gust u odnosu na ono sto sam navikao susretati. Automobili idu polako, njima je put los. Meni je odlican pa bas i ne idem polako Na vrhu pravim pauzu za klopu. Vec ustaljeni problem sa nedostatkom vremena se opet javlja: proslo je vec pola dana a ni trecina kilometara. Cekaju me jos deonice koje su vozene ove godine na okupljanju u Kraljevu i kasnije Goc pa dalje asfaltom do blizine Djavolje Varosi.

 

 

 

 

 

Komunikacija sa kontrolnom sobom potvrdjuje da je za sutra popodne najavljeno pogorsanje vremena, pljuskovi, kise, i tako narednih vise dana. Opcije su tacno dve. Prva da nastavim prema planu, to vece stignem do Djavolje Varosi, sutradan do Stare Planine a onda narednih dana kisnem po Staroj Planini, kasnije Kucaju, Homolju... Zadnja guma vec postaje izlizana, sara je svakako asfaltna. Na mokrom terenu nema sta da trazi. Nekako mi je i dosta onog popodnevnog nerviranja oko nedostatka vremena (za to sam potpuno sam kriv, apsolutno niko me nije terao da nocim tamo gde sam originalno zamislio. Nisam bio ni vremenski ogranicen pa da je to sve moralo da traje tacno koliko je zamisljeno. Samo tvrdoglavost. I lepota mesta na kojima su nocenja planirana), ali sa druge strane mi se ne odustaje. Ne volim odustajati. Druga opcija je da okrenem prema kuci, to vece zanocim negde na planini a sutra i ako bude ceo dan padala kisa nije problem jer cu biti relativno blizu kuce a i asfalt je.

 

Nerado, a opet sa nekim olaksanjem, biram drugu opciju. Novi cilj za danas je Zaovinsko jezero na Tari. Plan je da od Zlatibora do Mokre Gore prodjem deonicom koju smo vozili na Kepijadi i koja mi se tada izuzetno svidela. Isto tako i od Mokre Gore do same Tare. Navigacija mi vise nije od koristi osim kao putni racunar.

 

Spust istim putem do Golijske Reke pa dalje prema Ivanjici. Prija mi ono malo asfalta oko hotela. Prija mi i makadam posle toga. Pa i asfalt u nastavku.

 

 

 

 

 

Put je naravno potpuno krivudav, pravaca nema (svi asfalti kojima sam prosao na ovom putu su imali du predivnu karakteristiku, hronicni nedostatak pravaca). Opustam se i uzivam u voznji, recimo da vozim nesto agresivnije nego inace. Nailazi ostra desna krivina, usporavam skroz. U sred krivine, bez ikakvog razloga, u "punom" nagibu proklizava mi prednji tocak. Nekom magijom ne padam. Stopalo nisam skinuo sa nogostupa, jedino znam da me je potkolenica malo bolela narednih minuta. Ispadne da sam se tako odgurnuo o asfalt... Potpuno zbunjen vracam se nazad, sad me zanima sta je izazvalo klizanje. Isao sam sporo, nisam dirao kocnice, nisam naglo dodavao gas, nije bilo peska ili ulja. Silazim ponovo, blokiram zadnji tocak otprilike kao na ledu da vozim... Sve je jasno. Asfalt uzasno klizav, upozorenje sam jeftino platio i shvatam ga ozbiljno

 

 

 

 

Nesto dalje je vasar... Ne znam povod (21.7. ako nekom znaci ili neko zna neka javi), takva okupljanja me ne zanimaju pa samo lagano prolazim. Vasar ce objasniti i devojke u haljinama i stiklama i brojna kola na sumskim putevima. Puno policije a meni jedino pada na pamet i velika verovatnoca susretanja pijanih povratnika.

 

Ostra leva krivina. Opet idem skroz polako, ne pipam kocnicu a ni gas ne zavrcem. Nema peska, nema leda, nema ulja. Kliza prednji tocak, odmah za njim i zadnji ali manje nego prosli put. Stopalo je odmah dole, uspevam da se odgurnem. 2:0 za mene Jos jedna makadamska deonica i sisao sam sa planine.

 

 

 

Do Ivanjice, a kasnije i Arilja nista posebno vredno paznje. Osim puta koji je odlican za voznju. Krivine, krivine, krivine, kanjonom reke meni nepoznatog imena. Ivanjica mi se nije svidela, koliko sam mogao da je upoznam u jednom prolazu glavnim putem. Ocekivao sam manji gradic, a doziveo kao veliko selo. Nekako turobno mi je sve delovalo... Do Arilja je puno naselja, ogranicenja. Postujem... Dosadno je za voziti. U Arilju stajem da natocim gorivo i da se malo razdrmam. U zadnji cas primecujem da pumpa toci samo tng, idiotski se vracam na glavni put, idiotski skrecem na sledecu pumpu, 30m dalje... Minimum tri glupava poteza u svega par sekundi. Definitivno je vreme za odmor. Pumpadzija vozi CBR-a, drustvo otislo na drinsku regatu, on mora da radi. Petnaestak minuta price, kofein unet u organizam (Koka kola ), instrukcije za nastavak puta memorisane.

 

Dolinom Rzava prema Visokoj, Ljubisu. Guzva je duz puta, bezbroj parkiranih kola. Pogled na reku daje odgovor. Za kupanje je odlicno. Ako neko zna: koji je ono objekat na izlasku iz Arilja, ima kulu kao zamak? Asfalt je dosta los, medjutim sa ovim tipom motora to nista ne menja. Put savrsen. Pri pogledu na kartu nisam obracao paznju na razdaljine. "Sve je to na par kilometara..." Par kilometara se oduzilo, pocinjem da sumnjam da sam uopste na dobrom putu. Prvo naselje sa tablom je tek posle dvadesetak kilometara, karta kaze da posle do Zlatibora ima jos 30-40. OK, sad bar znam sta da ocekujem. U Visokoj pratim asfalt, brzo nestaje u necijem dvoristu. Okret, pivopije pred prodavnicom me upucuju na pravi put. "Makadam ti je do Ljubisa, 12km... Imas vremena za pice?" Nemam vremena I ovako mi je jasno da cu kamp ponovo podizati u ili posle sumraka.

 

Makadam dobar, sirok. Samo treba neko da ga asfaltira. Makadam se suzava, raskrsnica ispred koje kasno uocavam tablu. "Znam da su rekli da samo pratim glavni put al' ajde da proverim". Okrecem se, bez ikakvog razloga stajem na sred raskrsice u bocnom nagibu. Verovatno po prvi put u zivotu spustam desnu nogu. Desno je nizbrdica, noga je kasno na zemlji, motor je vec toliko nagnut da nema zadrzavanja. Prvo prevrtanje na desnu stranu na ovom putu Glup, besan, nervozan... Iz nekog razloga lako podizem motor iako su tockovi okrenuti prema brdu. Ali ne do kraja, niposto do kraja. Ne mogu da napravim taj neophodni korak unazad kako bi se motor skroz ispravio. Odustajem posle krace borbe, spustam motor. Drugi pokusaj je uspesan. A da, tabla je rukom ispisana, upucuje na neko skroz nevazno selo. Nije vredna pada.

 

 

 

Radujem se izlasku na asfalt. U Ljubisu pogresno skretanje prema Gostilju i Sirogojnu. Na sledecoj raskrsnici mi je jasno da sam omasio ali ko ce se vracati 5km po novom krivudavom putu... Sledeca raskrsnica, putokazi za Gostilje i Sirogojno mi nemaju logike u odnosu na prethodnu raskrsnicu (na mojoj karti nema toliko puteva tako da sam zbunjen). Na trecu stranu je Stopica Pecina, i nekakve kuce. Idem tamo pa cu se raspitati, dosta je gubljenja i nije mi vise zanimljivo.

 

 

 

 

"Za Cajetinu, asfaltom?" Ima odvajanje za 300m, posle samo prati put. I stvarno bi put, uzak, krivudav i asfaltiran u skorijoj proslosti. Zaustavljam prvog prolaznika da ipak potvrdim put. Covek ponosan na svoj kraj, ima cime i da bude ponosan. Samo mi potvrdjuje da se ovde treba zadrzati duze vremena. I da "na raskrnici skreni desno i izlazis kod Zelenkade". Na raskrsnici skrecem desno i brzo stizem na kraj asfalta. Nista od obecanog sireg puta... Obzirom na zavidnu kolicinu gresaka tog dana pretpostavljam da nije mislio na tu raskrsnicu pa se vracam nazad i produzavam pravim putem. Opet raskrsnica, ovde vec nema dileme da je na nju mislio. "Eto me u Cajetini zapet minuta.." Prokleta dva centimetra na karti sitne razmere bez udubljivanja u napisanu kilometrazu!!! OK, priblizavam se civilizaciji. Opet nekakav vasar, koncert ili sta vec. Jako puno policije, jako puno ljudi a tek se okupljaju.

 

Ovaj put slusam glas razuma koji savetuje da batalim off-ovanje i da do Tare stignem normalnim putem. Pola je sedam a sumnjam da bih precicu do Mokre Gore nasao iz prvog pokusaja.

 

E da, da ne bude neke zabune. Ovde su samo ispisani moji utisci. U ovoj fazi sam bio solidno nervozan pa je i ton takav. Gomila pogresnih skretanja i ono izvrtanje nikako nisu pomogli. A istina je da sam potpuno uzivao u celoj voznji. Putevi tako odlicni, okolina fenomenalna.

 

 

Sok dodira sa civilizacijom, sleperi, kolone, kretenski potezi ucesnika u saobracaju... Puno je bolje kada se skrene prema Mokroj Gori. Opis puta do jezera cu izostaviti. Osim Tare i samog puta nista vredno paznje se ne desava. Sledeci put ga vozim lagano sa uzivanjem u okolini, sada sam bio nadahnutiji za voznju

 

 

 

 

Prilazim jezeru i samo se nadam da cu zateci bar nekog da kampuje. Otprilike znam gde se kampuje ali ne znam da li je zapravo dozvoljeno. Satori na platou izmedju brana me raduju. Pravim krug celom branom, cisto da bacim par dobrih pogleda. Biram mesto i pocinje ritual raspakivanja, sada vec odlicno uhodan. Naravno, sunce je vec pred zalaskom, odbijam da razmisljam na sta bi licilo da sam ipak krenuo sa vanasfaltnom varijantom. Svaki trag nervoze nestaje istog momenta. Sator je postavljen kad cujem zvuk motora u sporom prolazu. "Traze i oni mesto za kampovanje..." Nalaze ga blizu mene (prazna livada, moz' gde 'oce ). "Sofer" dolazi da se pozdravi. "Djordje iz Sapca..." Poznata faca, poznat motor, poznato ime... BJB? Naravno, DjordjeMijailovic sa lepsom polovinom. Njima je ovo prvo kampovanje, bolji izbor je tesko mogao da se napravi.

 

Satori postavljeni, neko spomenu pivo. Meni se ucinilo da je na pocetku brane bila prodavnica pa odlucujemo prosetati. Radnja, a mozda je i restoran, naravno ne rade. Plan B, tu je cesma, nakupicemo drva a ja jos uvek imam trava za caj. Nije pivo al' ce da posluzi. Slika sa akcije prikupljanja drva moze okaciti onaj koji ih ima

 

Prepricavanje dogodovstina uz vatru i dodje vreme spavanju.

 

 

 

 

 

290km, 6:40 kretanja. Prvih sedamdesetak km je bio off, dalje sve asfalt. Odstupanje od prvobitne ideje uzrokovano "visom silom"

 

 

U prilogu su track logovi ovog dana kao i kraja prethodne voznje, sad tek primetih da sam to izostavio.

Dan 7.gpx

Dan 6 kraj.gpx

[DjordjeMijailovic 2620 Napisano Jul 31, 2012]

Slika sa akcije prikupljanja drva moze okaciti onaj koji ih ima

 

Moze, naravno

 

Planina, šuma u blizini, a mi ne mozemo da nadjemo drva! Nacupasmo se korenja i trave, a onda je Gliga naisao na "rudnik zlata" - gomilu suvaraka koji su ostali nakon povlacenja vode iz jezera. Eh da smo mogli sve da ih ponesemo.. U tom momentu su nam bila vrednija od zlata.Malo su nas cudno posmatrale one zene koje su se setale branom.. Idu troje, vuku granje i raduju se tome.. I meni zvuci cudno sada moram priznati No, to granje nam je obezbedilo koji sat uzivanja pod vedrim nebom i uz ODLICAN Gligin caj! Posle tog caja od trave direktno sa livade, skuvanim na vatri u vojnickoj posudi, caj iz kesice ne pijem! I da, zanimljivo Gligino zapazanje da kod kuce ne pijemo caj bez secera, a opet, ovaj nam je 100x ukusniji, valjda sto smo se pomucili da ga obezbedimo. Ma ne bih ga menjao ni za gajbu piva u tom momentu!

 

E da, nije ovo moj putopis, tu sam samo da postavim slike

 

 

 

 

 

 

 

Ko bi menjao ovo za neku dosadnu hotelsku sobu??

 

 

A ovo je sutradan. Dok iskusni spavaju, oni pocetnici u kampovanju nazuljani ustaju u pola sest ujutru

 

 

 

Moram da dodam da smo imali sjajan kurs kampovanja! Krenuli smo da probamo kako je to spavati u satoru, a dobili smo iskusnog instruktora, potpuno spremnog na sve Ej, covek nosi travu za caj! Nama je najveci utisak sa puta sto smo tebe sreli i sto imamo priliku da citamo ovaj putopis iz potpuno drugacijeg ugla od ostalih clanova foruma GPS fajlovi sacuvani i cekaju vreme kad ne budemo imali razmazene asfaltne motore. Put i putopis su ti sjajni! Ne smem ni da kazem koliko sam puta procitao

[s a n j a 130 Napisano Avgust 1, 2012]

Auuu kakav putopis,fantastično a još mu nije kraj.

Ulepša mi dan totalno.

:takoje: :takoje:

[fibra 345 Napisano Avgust 1, 2012]

Bio bih skroman kad bih rekao da sam odusevljen putopisom, fotografijama a i predelima kroz koje si vozio. Neverovatno je zadovoljstvo citati ga! Bosna je stvarno prelepa! Ne znam da li bih, u ovom trenutku, ista radije odvozao do ove tvoje ture. Greh bi bio i pomisljati na neke druge zemlje dok se ovo ne odvoza. Bravo, i hvala za trud... znam i kako photobucket ume da smori! Preporucili su mi Google Picasa, ali se ispostavilo da je poslednja verzija totalno bagovita i jos veca glavobolja od photobucketa.

 

Imam i par pitanja...

Koji aparat si koristio? Ne vidim na motoru torbu nekog ozbiljnog aparata, pa pretpostavljam da je u pitanju kvalitetniji idiod.

Kako si planirao rute? Da li vec poznajes terene? Hrabro je bilo to odvozati sam, ali kao sto znamo... sreca prati hrabre.

[Gliga 3770 Napisano Avgust 1, 2012]

Bio bih skroman kad bih rekao da sam odusevljen putopisom, fotografijama a i predelima kroz koje si vozio. Neverovatno je zadovoljstvo citati ga! Bosna je stvarno prelepa! Ne znam da li bih, u ovom trenutku, ista radije odvozao do ove tvoje ture. Greh bi bio i pomisljati na neke druge zemlje dok se ovo ne odvoza. Bravo, i hvala za trud... znam i kako photobucket ume da smori! Preporucili su mi Google Picasa, ali se ispostavilo da je poslednja verzija totalno bagovita i jos veca glavobolja od photobucketa.

 

Imam i par pitanja...

Koji aparat si koristio? Ne vidim na motoru torbu nekog ozbiljnog aparata, pa pretpostavljam da je u pitanju kvalitetniji idiod.

Kako si planirao rute? Da li vec poznajes terene? Hrabro je bilo to odvozati sam, ali kao sto znamo... sreca prati hrabre.

 

 

 

Dva aparata, Canon a570 oko vrata i EOS 450d u torbi na sedistu iza mene. Kako su dani odmicali (a i kasnije u toku samog dana) sve manje sam koristio "veliki" aparat jer je svaka fotka znacila pauzu od bar nekoliko minuta. Recimo ovaj zadnji dan putopisa, samo par fotki iz kampa, one sa meandara, iz kampa uz vatru i jos 3-4 druge su slikane EOS-om. Vrlo je primetan i manji ukupni broj fotki... Stani, ugasi motor, skini rukavice, otkopcaj torbu, izvadi aparat, fotkaj. I sve to posle obrnutim redosledom. Prva dva dana je taj aparat bio u tank torbi, takodje na zadnjem sedistu, zajedno sa jos par sitnica medjutim to je bio narocit uzas za upotrebu (tesko se zatvarao cibzar, na kraju sam i pokidao najlon na onom dzepu za kartu...). Srecom pa aparat ima Live View pa nisam morao skidati kacigu. I pored svega toga ponovo bih nosio veliki aparat na istu turu, sam kvalitet fotografija to opravdava. Da idem sa suvozacem ili sa jos nekim u grupi veliki aparat bi ostao kuci, preveliko je smaranje za drugu osobu.

 

Planiranje rute preko Google Earth-a pretezno. Neke deonice sam znao od ranije ili sam bar znao da su sigurno prohodne (Bjelasnica, Zelengora, Visocica), deo od Kapetanovog jezera do Durmitora je komplet izvadjen iz tudjih putopisa (svi putopisi su onako okvirni, opet je Google Earth bio neophodan da se utvrdi tacna ruta). Veliki deo je bio na cist blef: "ovo deluje kao put, tuda cu..." Samo na 2-3 mesta nije bilo moguce proci onim putem kojim sam zamislio (prvi dan, odmah iza Bugojna pa prema Radusi-rampa na putu i minirana okolina. Deonica od Ticjeg Polja preko Ozrena pa direktno prema Sjenici, to je valjda sesti dan putopisa- put je odnela voda. Tu deonicu sam iskopirao sa sa predvidjene rute za Kepijadu)

 

 

Pri izboru destinacije sam se vodio mislju da je besmisleno ici negde dalje u inostranstvo kada ni samu Srbiju nisam obisao. Bosna i Crna Gora su uskocile kao logican produzetak kako bi se zaokruzila celina, tu su ujedno bili najlepsi i najspektakularniji predeli. Sad sam nekako siguran da se ova ruta treba odvoziti u suprotnom pravcu, da se zavrsi na visokim planinama sa liticama. Nekako mi je posle tih prostora voznja kroz sume na Goliji, Tari delovala suvise pitomo (verujem da bi slicna prica bila i da sam produzio na Staru Planinu, Kucaj kao sto je bilo predvidjeno). Da se razumemo imam neverovatnu zelju da zavrsim planirani krug, i Kucaj i Stara Planina su mi dugogodisnje zelje tako da ce to morati detaljno da se provoza.

 

 

Malo oduzih (neobicno za mene ), putpis ima jos jedan nastavak koji stize valjda veceras. Prvo nisam ni hteo da pisem "asfaltni" dan jer celo putovanje nije ni bilo tako zamisljeno (prvih 400km je stalo u par redova i dve fotografije) ali sad' mi je zao da ne kompletiram celinu.

[Gliga 3770 Napisano Avgust 1, 2012]

OK, vreme je da se prica privodi kraju.

 

Osmi dan.

Cekam da sunce ugreje sator do nesnonog nivoa kako bih ustao. Budim se vise puta ali sunce nikako da se pojavi. Znam da nema brda koje bi ga sakrilo. Da nije mozda oblacno? Uh...

Odlazim do izvora, u povratku skupljam novu turu drva za jutarnju vatru. Dorucak, caj, komsije nikako da ustanu. Pakujem se natenane. Danas nema zurbe, nije problem voziti nocu kada je cilj kuci

 

 

 

"Noge nad ivicom", brana Zaovinskog jezera

Slikate vi mene dok spavam, slikam ja vas dok spavate. Jako mi je drago sto sam vas upoznao, ulepsali ste mi provod

PS. Spreman si ti za enduro...

 

 

Fotka je u boji, nije obradjivana. Sve je prekriveno tankim slojem mulja iz jezera, boja nema...

Jos jedna zrtva putovanja. A da, probusio sam i veliku, nekada vodootpornu, torbu. Sve sam uspeo da batalim

Prvi je na redu krug oko Zaovinskog jezera. Od puta koji ide OKO jezera ocekivao sam mnogo vise pogleda na samo jezero U jednom trenutku nailazim na makadamski put. Koliko se secam oko celog jezera je asfalt ali ko zna, mozda nesto popravljaju. Brzo je jasno da to nije put oko jezera vec spust na samu obalu. Nema veze, idem da vidim kako izgleda. Dole ogradjeni ribnjak i livada sa nekoliko satora, nije im lose. Vracam se nazad, sad je uzbrdica. Leva krivina, prednji tocak kliza niz neku jarugu na ivici puta i na zemlji sam pre nego sto sam shvatio sta se desava. Posto sam svez i odmoran nema problema oko dizanja motora, stete nema

 

 

 

 

Put oko jezera je u ocajnom stanju. Prepun je peska, zemlje, rizle. Bolja je deonica izmedju Mitrovca i jezera pijace vode. Radujem se kada sam shvatio da je ono sto mi grebe ruku i nogu u jednoj krivini zapravo kupina. Nazalost naisao sam par nedelja prerano

 

 

 

 

 

Pauza na brani izmedju Zaovinskog jezera i jezera pijace vode, fotoseansa. Razmisljam kako bi u nekom razvijenom divljem zapadu jezero pijace vode sigurno bilo ogradjeno bodljikavom zicom sa tornjevima i naoruzanim cuvarima, opasnim psima-naravno. Paranoja. Kod nas ima tabla upozorenja...

 

 

 

 

 

 

 

 

U Mitrovcu skrecem za Perucac, tom spustu se unapred radujem. Puno slika i snimaka sam pogledao... Danas vozim lagano, uzivam u prirodi (suma, suma i onda jos malo sume). Odjednom, kao grom iz vedra neba Pogled. Dolina Drine prakticno direktno ispod. Put je izuzetan za lagano gustiranje.

 

 

 

 

 

I pre nego sto sam uspeo da trepnem dole sam. Jos razmisljam kojim putem posle BB da idem kuci. "A zasto ne bih svratio do drugara u Uzice?" Da, to zvuci kao plan. Taman da se presece dan. Pauza na izvoru reke Vrelo, ugovoren sastanak.

 

 

 

Do BB vozim iza nekog crnog Pasata ili slicnih kola. Konacno sam sreo automobil koji ne davi niti se ludira na putu. Normalna malo brza voznja, u narodu poznata kao "radar detektor" Od BB prema Uzicu put jako lep za voznju. Asfalt nije bas najbolji ali meni ne smeta, vazno da je krivudavo i nema saobracaja. Na Kadinjaci pauza, spomenik je u fazi obnove. Prolazi grupa od desetak motorista, uvek ih je lepo videti. Spremam se za polazak a u kolima blizu mene vozac kroz otvorena zadnja vrata udara i dere se na nekog. Onda sedne i uz galamu vozi dva'es' metara, ponovo izlazi i tuce lika. Izbacuje ga iz kola, svadjaju se, opet sedaju i odlaze... Jako mi je drago sto idu u suprotnom pravcu od mene. Jos mi se nije desilo da pridjem Uzicu a da ne vidim neko sra...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Do Uzica opet isti krivudavi put sa losijom podlogom, uzivanje za voznju. Opet pratim neka crna kola, iznenadjujem se kako to da dva puta u istom danu naidjem na vozaca ciji mi tempo odgovara. Naravno da je u pitanju isti Pasat, oni su pauzu pravili negde ranije. Kruzenje po Uzicu, glavna ulica je zatvorena. Odmor i pauza prijaju, uvek prijaju. Planiram da do Kosjerica idem starim putem. Zaboravih da se raspitam na vreme a pri samom polasku sam skroz smetnuo sa uma tu ideju tako da ipak izlazim na put za Pozegu (uz frtalj porcije lutanja, dabome).

 

 

 

 

Do Pozege vodi ubedljivo najruznija deonica za voznju. Svo vreme je kolona, juri se 50, negde cak i 70 na sat. Srecom pred Pozegom velika vecina produzava za Beograd tako da je dalje put prakticno pust. Svracam u muzej zeleznice, verovatno na nezvanicni straznji ulaz. Motor odmah do eksponata. Nema nikog da se buni sto je uvek dobro

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na semaforu u Pozegi iz suprotnog pravca bajker, skrece u istom pravcu kao i ja. Motor meni lici na nekog starijeg Guzzi-a, izuzetno moguce da gresim, valjevske tablice. Bajker kao da je vremeplovom stigao iz '70ih, '80ih, onako kako sam ih uvek zamisljao kada sam bio mali. Neko vreme vozimo skupa, uvek je lepo imati drustvo u voznji. Nailazimo na deonicu sa losim asfaltom gde on usporava, meni los put ne smeta tako da produzavam dalje. U Kosjericu pravim zadnju pauzu, tankujem gorivo. Standardno ocajan put prema Kaoni, nije mi jasno kako se tako vazan pravac odrzava u tako nikakvom stanju (fizicki mi je jasno kako to izvode, ne razumem zasto ) Sa zadovoljstvom trosim zadnje krivine prema Valjevu, na Divcibare ovom prilikom ne svracam-to zasluzuje vise vremena.

 

Poznat neki tip...

 

Valjevo-Sabac, sta reci... Prosle godine sam taj put prosao biciklom, svo vreme samo jedna misao: Ovo je stvoreno za motor... Ove godine ga vec tri puta prolazim motorom i opet samo jedna misao: Ovo je stvoreno za motor sa osetno vise snage od mog Asfalt kao na stazi, krivine pri mojim putnim brzinama kao da ni ne postoje, saobracaja dovoljno malo. R od 600 kubika... I tu vozim iza nekih kola. Vec sam pospan tako da mi odgovara "pratnja". Novosadske tablice, moze ovako i do kuce.

 

 

Sabac, Ruma, Irig- pravac preko pravca, apsolutno dosadno za voziti, relativno puno saobracaja. Od Iriga je uspon, jos poneka krivina pre kuce. Na najlepsem i najkrivudavijem delu puta kolona. Toliko brza da u prvoj moram stiskati kvacilo. Iako ne volim to da radim ipak obilazim, jurim u tim trenucima skoro 25... Niz Venac lagano, opusteno. Tu se juri u lokalnim voznjama. Na Miseluku prve kapi kise i pocinje da me ubija stomak (skoro svako popodne me pomalo boleo stomak, nisam uspeo upratiti razlog). Do kuce ipak stizem suv. Kraj avanture, skidanje stvari sa motora. Malo zeza sto je kamp nocas na trecem spratu, lifta nema a i klinovi se tesko zakucavaju

 

 

320km tog dana, 5:40 kretanja.

 

 

Ostaje jos da spomenem opremu koju sam nosio ako je neko zainteresovan (a i ako nije ja cu svejedno to napisati ), troskove, par saveta ako se usudim da ih delim. Jos poneki kraci video snimak i to bi bilo to sto se mene tice. To sve sutra.

 

Ako bilo ko ima bilo kakvih pitanja rado cu odgovoriti ukoliko umem.

 

 

Hvala na paznji

 

Kraj, konec, The end, nema vise ovog putopisa.

[s a n j a 130 Napisano Avgust 2, 2012]

Hvala tebi što si podelio ovaj putpois sa nama.

Oduševljena sam mestima kuda si ti prošao motorom,svaka čast.

:moto3:

[pronto 6053 Napisano Avgust 2, 2012]

To je to...

Prelepa prica na dva tocka, ukrasena ozbiljnim fotkama...

Svaka cas'

 

Za Balkan samo Enduro...sve ostalo nema smisla.

[Fruskogor@c 19 Napisano Avgust 2, 2012]

Gligo care !

Pravi smisao upotrebe motocikla!

[Goshke 2780 Napisano Avgust 2, 2012]

Uh bre svaka ti cast Odavno nisam procitao ovako zanimljiv enduro-putopis sreli bi se u BB da sam resio da krenem sa Djordjem, al on kasno isao jbg Inace, mene bas zanimaju troskovi puta

[shlem 7596 Napisano Avgust 2, 2012]

Neverovatan putopis, sve čestitke. Mogu samo da pretpostavim koliko si puta stao da fotkaš, slike prelepe, kvalitet odličan. Sjajan izbor svih ruta a o hrabrosti neću ni da pišem . Većina nas nebi smela ni da zanoći u šatoru ispred svoje kuće a kamoli na nepoznatom terenu.

P.S. Brkovi su odlični nebi ja tu ništa menjo.

[Bandolera 1894 Napisano Avgust 2, 2012]

"Posle dugo vremena noc provodim van grada, zaboravio sam koliko nebo zapravo lepo izgleda..."

 

Mislim da si prvi koji je uspeo da napravi tako prelepu fotografiju zvezdanog neba! Sve su tu! Nijedna ne fali....Svaka čast!

 

"Na Zabljak i ceo Durmitor se rado vracam, samo kada sezona ne bude u jeku. Otici na planinu radi odmora i svuda se gurati sa gomilom se bas i ne uklapa u moju viziju odmora....."

 

Upravo tako!

 

" Kada se priroda igra rezultati obavezno zadivljuju.."

 

Svaki put!

"Noge nad ivicom..........."

 

E ova rečenica je obeležila ceo putopis!

 

Gligo svaka tebi čast na hrabrom i iscrpljujućem poduhvatu.....Priroda je prelepa i hvala ti što si nam je dočarao fantastičnim fotografijama i tekstom!

[aca-pn 6108 Napisano Avgust 2, 2012]

Veliko BRAVO prvo za poduhvat, jer ovo nije voznja, bas je poduhvat, a posle na volji da to podelis sa nama u ovolikom obimu i hvala ti na tome. Mene na zalost sve vise mrzi da pisem putopise, pa sam maltene i prestao, ali znam koliko je truda, volje i vremena potrebno da se napise ovakav jedan putopis.

[hitman 351 Napisano Avgust 2, 2012]

Svaka cast matori ..

[Mikulanac 7905 Napisano Avgust 2, 2012]

Kakav jebitacan putopis, fenomenalno :care:

[jimmy 325 Napisano Avgust 2, 2012]

Gligo ...