Julijskih Alpi i Kranjska Gora i krivine bajkerskog mora i ispunjenje želja(va)-IT, SLO, HR, BiH, RS

[max80 3303 Napisano Decembar 29, 2025]

Zima kao zima, duga i depresivna. Naravno mentalno zdravlje se čuva pričama o putovanjima, uspomenama i fotkama… A kada to dosadi onda idu planovi za lepše vreme. Baš u tom terminu zove me moj drugar i cimer iz gimnazijske klupe. Pored toga što smo sedeli zajedno u školi sedeli smo zajedno i na putu. Početak moto karijere obeležen baš tim vožnjama i uspomenama. Otišao je za boljim životom na Bečke dvorove i što je najbitnije našao ga je. To je uslovilo i pauze u zajedničkim vožnjama, ostao je i bez ljubimca na par godina, ali se vratio jer je to bolest koja može da se kontroliše, ali ne i da se izleči. A onda je red i da se vratimo zajedničkim vožnjama u velikom stilu. Onom najvećem.

 

Kaže jel si spreman da idemo na Alpe? Pa rekoh to je isto kao da si me pitao da li bih u kafanu. Pričaj bre kakve zle misli imaš.

 

Objašnjava mi da idemo na Alpe i Dolomite i Stelvio. Reći ne takvim željama i planu je kao odbiti najbolju ribu u školi. To se prosto ne radi.

 

Udica bačena, crv zagrižen sada treba to razraditi. Ide vreme polako, idu i planovi i pravimo konačnu verziju. Pridružuje se još jedan njegov drugar iz Wien, naše gore list i dogovor je da kada dođe vreme, ja dođem solo do Beča, tamo noćimo i pakujemo motore na prikolicu do Inzbruka i tu pravimo bazu. Onda jedan dan Stelvio, drugi Dolomiti i povratak na isti način i istom metodom. Jedini problem je što je uklapanje sa obavezama sa 3 žene i 7 male dece i definisanje datuma vrlo složeno. Rešavamo i to nekako u hodu, kraj maja rezervisan za vožnju i obeležen crvenim slovima.

 

Kreće sezona, kreće i proleće, koje bre proleće? Vreme promenljivo kao žene u ciklusu, temperature ispod proseka, kiše za izvoz. Jutarnja rutina čim dođem na posao kucam web kamere na Stelviu. Bliži se i termin polako, a Italijani nemaju nameru da čiste serpentine od snega dok priroda to ne uradi za njih, da mogu da prođu sa par lopata. Desetak dana pred put kapiramo da nema leba i da smo mnogo rano krenuli nepozvani u goste. Sve i da očiste temperatura će biti jedva u plusu i to par sati dnevno.

 

Vadimo keca iz rukava. Menjamo plan idemo na Gross koji je odavno otvoren, čak ove godine najranije, već početkom maja. Nije loša, možda i bolja zamena. To menja sve, menjamo i bazu. Oni će na prikolici do Slovenije, a ja na točkovima i tamo se nalazimo negde oko Kranjske Gore. 5 dana pred put sve 5. Vreme obećava, ko je išao zna koliko je to teško i retko, tako da počinje polako i putna euforija. Ili ne počinje?

 

Gde ste krenuli junaci kažu Norvežani, Italijani, radari… Vreme se iz dana u dan menja i na Grossu sa sunčanih 7 stepeni, spada na 3, a dan pred naš dolazak i sneg , koji je na kraju i pao i zatvorio prevoj. A i mi smo pali psihički, mnogo energije uzima sve to da se uklopi, pripremi i onda se Marfi probudi. Ali nema odustajanja idemo pa ćemo u hodu rešavati i nešto voziti. Mračne sile mogu da izbace malo iz putanje, ali ne i sa puta.

 

Dva dana pred put saznajemo da ne mogu da spakuju dva motora na prikolicu i ako su pola večeri pokušavali. I oni će na točkovima do SLO, a sada nam i ne treba baza, pa idemo i spavamo gde i dokle stignemo, osim prve noći koja je već plaćena.

 

Kreće pakovanje dan pred put. Vadim motor iz garaže koja mi nije baš blizu i nemam uslova da to radim na dan puta i ako će kiša. Koja kiša? Potop ko ga je osetio dobro zna da je to popodne palo kiše koliko padne za 3 meseca. Motor pokriven, ali cirada osim da ublaži ne može da izdrži vodopade, pizdim jer ne mogu da se pakujem, ali svako zlo ima kraj pa i ovo posle dobrih 6-7 sati. Kačim prtljag i odoh da spavam.

 

Vreme je polako da se krene. Što naš narod kaže treća je sreća za tri musketara i vožnja prava. 

 

A trojke su Djuro... sta?

 

[max80 3303 Napisano Decembar 29, 2025]

Prvi dan: Beograd – Kranjska Gora

 

Putno jutro 24. maja je svanulo. Konačno mogu da odahnem. Obožavam pripremu i iščekivanje puta, pravljenje rute, ispitivanje lokacija, ali ta 2-3 dana pred polazak na dalji put organski ne podnosim. Da mogu smo bih se teleportovao do motora. Mačuj se sa obavezama, pakuj se, sto sitnica da se nešto ne zaboravi… Ali i Marfi je izgleda ustao na vreme i jebe me uz jutarnju kafu. Žena ima poslovne obaveze, ali to treba da reši do podneva, a dotle ja sa decom. Jer deca su uvek slatka kada neko dođe. Ali kada treba da odu negde da se pričuvaju svi beže od obaveza, pa kao i uvek moramo sami da peglamo. Žena mi javlja da neće stići i da pomeram polazak do daljnjeg. I konačno negde malo pre 15h sedam na motor, nervno rastrojen i krećem.

 

Srećom ne postoji bolje mesto za eleminisanje stresa od motora. Već po izlasku iz grada osećam da mi je pao kamen sa leđa, polako se vraća osmeh, muzika ispod kacige i gas u ravnicu. Austrougari već u smeštaju cirkaju pivo, a ja tek na granici. Prolazim lagano i cepam dalje. Ko je vozio do Zagreba ili Budimpešte zna da ne postoje dva dosadnija puta na kugli zemaljskoj. Posebno kada si sam i nemaš sa kime da podeliš muku. Ali svako zlo prođe, pa i prvih 400km vezne deonice. Polako se bližim Sloveniji, znam da tada počinje ono pravo za ovaj put. Bliži se polako i zalazak Sunca, pa se isključujem sa auto puta po ulasku u Sloveniju da sipam gorivo i stavim zimsku postavu u jaknu.

 

Tu provaljujem da mi je kofer u svom ludilu ostao otvoren od kuće, srećom nema mesta ni igla da padne, pa ni šta da ispadne. Sve je kompresovano kao u sardini

 

Nastavljam ka Ljubljani, sada već lepšim krajolicima i prolazim je po deseti put u tranzitu bez da svratim. Ispraviću to obećavam. Već polako počinje sumrak, prolazim skretanje za Bled, gde sam bio pre 3 leta, pa sada nemam potrebu, a ni vremena da svratim. Spuštam se za Jasenice po mrklom mraku i nastavljam po lepoj magistrali poslednjih 30km, sada već solidno umoran i promrzao, jer je temperatura sada ušla u jednocifrene vrednosti.

 

Pitate su gde su slike? Dobro ajde šta ste zapeli. Evo ih od prvog dana, tačnije poslednje pauze. Sve do jedne na putu .

 

Kakav dan takve i slike. I tačno oko 22h, nakon 630km i nešto malo više od 7 sati puta, završavam veznu deonicu, nalazim se sa društvom i kreće splavarenje Pivom.

[max80 3303 Napisano Decembar 29, 2025]

Drugi dan: Kranjska Gora – Senj što daljim putem (3 države + jedna proslava titule + puno vode)

 

 

E sada je putni mod već davno upaljen. Ustajemo u dogovoreno vreme, brzinski doručak i sastanak kriznog štaba. Kao velike vojskovođe gledamo mape, satelite, kretanje ptica i svi govore nije dobro braćoooo. Nad Dolomitima se sprema ciklon i ima solidnu prednost u odnosu na nas. Ko će prvi stići jasno je. A i lep je onako ne plav nego teget sa dosta žutih tačkica za munje. I dovoljno veliki da nosi na poklon kiše po ceo dan. Kao i u pokeru, nekada moraš da znaš kada si slab i da baciš karte.

 

Ajde da vidimo Jadran. I tu plavo more, ali plavo i nebo. Doduše najavljuju da će biti u ratama, tako da imamo vremena i za predah od kiše. Rešavamo onako da napravimo Švedski sto, ne akciju vi matori perverznjaci. Idemo u planine dokle možemo i onda cepamo na Jadran. Biće manje kiše, a i toplije vreme.

 

Pakujemo se polako pogled na one vrhove koji se izvijaju iznad smeštaja me značajno usporava, jer više gledam u prirodu nego u tovar.

 

 

No krenuti se mora ima dosta do mora. Temperatura jutarnja oko 8 stepeni, ispostaviće se i najveća za to prepodne.

 

Krećemo da šaramo po krivinama, sada u punom sastavu koji čine jedan motor i dva Bavarca. Ne dugo jer je tu skretanje za današnji džoker, a to je Vršić. Nikada nismo bili, zove nas više puta, red je. Rešio je malo da se sredi kao seoska mlada, ali ipak kaže dođite spremam kafu i čaj. Radovi su tamo u toku, ali ne remete puno saobraćaj. Ima nekih perioda i kada je zatvoren, nama je širom otvorio vrata. Kreće uspon, lepa priroda, lepe i krivine. Uzbuđenje raste, temperatura pada po jedan stepen na svake četri serpentine. Malo kvare ugođaj te kocke po krivinama, pogotovo sada kada je vlažno od hladnoće, ali nije drama. Stajemo na pauzu na idiličnom mestu. Nije nam bila potrebna, ali ambijent sam zove i bašta kafića.

 

 

Čaj, kafa, piš, puš i gas na vrh. Sa Ivanom se nisam dugo vozio, sa Milošem prvi put. Ovaj uspon će nam biti i lagano uhodavanje, tako da jbg slika neće biti u početku. Vozim, kada god mogu blejim u prirodu i na samom vrhu stajem na semafor zbog radova. Ispred mene motor Bečke table, bela kaciga, ali kada smo nastavili on prolazi vrh, pa i mi lančano. Na sledećem semaforu provaljujem da to nije Ivan nego neki deseti lik. Eto ga stiže i ovaj original. Kaže što prošišaste vrh, pa rekoh zato što smo pratili tebe 

 

 

LM nastavljamo sada sa spuštanjem i na jednoj serpentini optimistični vozači i turisti su krenuli na Vršić sa sve onim troosovinskim busom i nasukali se i koplet zatvorili prolaz. Prednji deo busa je na izlasku iz krivine, zadnji nasukan na ulasku. Stoje automobili, čeka se rasplet ne i mi. Ivan provaljuje da ima malo od šoferke do stene. Što kažu ja bih proterao ovuda 

 

Nekako mic po micu par cm prođosmo prvi deo, sada sledi slalom između putnika koji su izašli. Na isti način i zadnji deo i opet gas. Sam Vršić nespada u red najlepših prevoja koje sam odvezao, ali je lep i pruža fino zabave i krivina, tako da valja ga obići. Sama ova situacija govori o nagibima i konfiguraciji. Nije previše zahtevan, ali nije ni za potcenjivanje.

 

Spuštamo se ka Bovecu i završavamo Vršić. Sam Mangart nismo vozili. Vozio sam i zahtevnije, ali mi širina puta ubija sav užitak. I izlazi iz neke zone komfora koju ne želim da narušavam sada. Pri tome kažu i da ne može do vrha.

 

Sada idemo po prvi put Dolinom Soče. Zapamtite to ime. Ko je bio zna, ko nije nema pojma šta propušta. Auuu ljudi koja lepota i za voziti i za videti. Boja tirikizno plava kažu zbog krečnjaka, ali celom dužinom reke nestvarna. Zipovani Maldivi ubačeni između planina. Obišao mnoge, lepšu reku ne videh nigde. Temperatura sada polako ulazi u dvocifrene brojke, sa tendencijom rasta. Sve u svemu nirvana. Krivine  samo izviru i idemo leva-desna, leva-desna, leva-desna 1, 2 i opet.

 

Posle X kilometara čistog hedonizma prelazimo i reku preko starog mosta i ulazimo u mesto Most. Kao iz bajke, trg sa par kafića, mnoštvo motora sa prelepim ambijentom starih kuća. Selo grad  nemam pojma, ali ima svega 1500 stanovnika to sam posle saznao. Ali ima sve i sam taj centar ne bi ga se postideli ni gradovi od par desetina hiljada stanovnika. Ovde uživamo neko vreme i cepamo dalje dolinom.

 

Celim tokom je ovakva reka

 

Most mesto

 

 

Ovde uživamo neko vreme i cepamo dalje dolinom. Ulazimo u Goricu grad 2 u 1. U suštini isti grad koji deli granica koja je bukvalno na gradskoj ulici. Skroz neobično, mada nama Balkancima ništa novo, jer toga kod nas ima za izvoz, nakon svih ratova i raspada.

 

Ulazimo u Italiju i idemo ka moru i spuštamo se iz visine Slovenija ka Monfalkoneu. Put odličan, ulazimo u Mediteran, skidamo zimske postave i čekamo da vidimo beskrajno plavetnilo. I uvek taj kontakt sa tom slikom budi žmarce u meni. Vremenom kroz život mnogi su isčezli, ovo srećom nije. E sada polako uz more, prolazimo i zamak Miramare i bližimo se Trstu. Grad na raskršću, samom Severu Jadrana, blizu izlaska sa Balkana od svega je uzeo po malo. Nekada početak i kraj Italije za naše stare, jer dalje ništa nije bilo bitno. Trst je bio njihov najbitniji grad van granica gde se sve završavalo. Prošao x puta u tranzitu i mnogo mi drago što ću ga sada upoznati.

 

 

Plaže van Trsta već žive, Žabari se sunčaju, hrabriji i kupaju. U spletu lepih građevina ulazimo u centar i jedva nalazimo mesto za motore. Tu ćemo biti više od dva sata bez vizuelnog kontakta i to mi malo budi nemir. Zvuči čudno, ali po tom polju razvijenije zemlje EU su najrizičnije za sitan kriminal. U EX YU gde god ostavim motor na kratko nemam nikakvu brigu da će mu nešto biti, ovde je druga priča i osećaj. Ali ne može se robovati tome idemo da obiđemo centar i popijemo ono što skoro nikada ne pijem. Espreso bato oriđinale. Oni su već bili znaju gde šta, a i tu će nam se pridružiti Milošev drugar koji tu živi.

 

Nakon uživanja u kafi, idemo gde? Pa do

 

Tu nas čeka Marko na ručku. Nedelja je, retko šta radi, a i kada radi ima čudno radno vreme. Mare skockan, uglancan, rekoh jel vidite vi Germani iz second handa kako treba da izgleda čovek koji radi preko i ima stila. A ne vaše čarape na sandale .

 

Uglavnom lepo ćaskanje, odlična pica i nakon duže pauze vreme je za pokret. Prođoh mnoge gradove Italije, Trst lep kao i većina i zaslužuje pažnju.

 

 

 

 

 

Motori i sve ostalo na mestu i krećemo dalje. Napuštamo Italiju uvek volim da svratim. Gotivim njihovu prirodu, stare gradove i tu njihovu životnu nesavršenost, sličnu našoj.

 

Ulazimo opet u Sloveniju i hvatamao prečicu pored Istre. Lepa magistrala kroz talasate predele. Prednost putovanja po EU, je što nema granica, putuješ kao čovek, ne znaš ni gde si…Da ima već bi bili uhapšeni jer šta ima da ulazimo po par puta u iste države u danu.

 

Ulazimo i u Hrvatsku i pametno ne hvatamo autoput nego se sa brda spuštamo u Rijeku. Ulazimo u grad kola sve više i to parkiranih i po trotoaru i po ulici i po travnjacima…A i ljudi. Od one dve trake jedva da je ostalo pola slobodno. Čuju se i neke pesme, a počinju i baklje da se pale bukvalno kao špalir dok prolazimo. Jbt baš im hvala nisam znao da će naša vožnja izazvati baš toliku pažnju .

 

Kapiram polako da smo pored stadiona i da je poslednje kolo prvenstva u kome Rijeka treba da slavi titulu. Već ulazimo u masu, tačnije ona u nas jer su put prisvojili. Kreni stani, kuva motor, a i ja. Ceo život sam u tim vodama i znam kako to kod nas ide u obrnutoj situaciji. Već vidim kako neko seda na motor da ga provozam, drugi gura baklju u auspuh, a treći poliva pivo po kacigi…Na kraju vidim da ću morati na utakmicu, da visim sa ograde kao navijački trofej .

 

Ova dvojica strane table, skriveni kao lisice, ja baš one omiljene. Malo je reći da sam se osećao kao prase u Teheranu. Nema šanse da neko u toj masi nije video, ali nije srećom ni reagovao.

 

Hvala im i srećno i pošto smo ih ispoštovali i došli na proslavu titule i daleka, sledeći put kada dođem hoću dres sa potpisom svih igrača

 

Izlazimo iz gungule i pre centra penjemo se na obilaznicu i spuštamo na Jadransku magistralu. Šta reći desno more i ostrva, levo brda, stene i planine, po sredini vrhunski put. Sat vremena nirvane i eto nas u Senju u smeštaju koji je bio odličan. Motori u dvorištu, apartman uz magistralu i more, komforno i čisto sa velikom terasom.

 

A mi pravac u vodu. Već smo noćili u Senju prošli put pri povratku sa Dolomita i pored toga što nam se mesto sviđa, nudi i relativno povoljan smeštaj, a i dobro ga znamo. Mana plaža do koje vodi 1001 stepenik.

 

 

Plaža mali komad obale gde su razbijene stene i gde je sitno kamenje. Ulazim prvi u vodu i automatski mi se odzuzimaju donji ekstermiteti. Kvasim i kiflu nekako i sada radim najbržu i najjeftiniju dijagnostiku tela.

 

Ako ima neka anomalija sada će se pojaviti. Zaranjam i izranjam, živ sam i srećan zbog toga. Sada je malo lakše, daleko od dobrog uspevamo i da se isplivamo desetak min pre nego što je hipotermija uzela danak.

 

Sami smo na plaži, daleko je ovo još od zone kupanja, ali mi smo daleko od mora i koristimo svaku iole razumnu priliku da se osolimo.

 

 

Nakon kratke bleje sada kreće hiking i temperatura tela se diže do granice frasa. Ima tu i neka klupica na pola, pametni ljudi stavili za odmor, ali to je za sisice. Cepamo dalje i dolazimo u sobu. Razlika u visini ne znam kolika je, u temperaturi tela 10+ stepeni od plaže do sobe.

 

Nedelja je i dalje, em kasno, em ništa ne radi. Idemo po ultra skupo pivo na pumpi, jer piti se mora da se opuste mišići. Sedimo na terasi, gledamo u pučinu, cirkamo pivo i pravimo sendviče od krekera i suvog mesa koje smo poneli, jer hleba nema. 

 

 

 I gledamo u motore koji u rojevima zuje kao kamp pored staze. Falila nam je samo ona tabla da im pokažemo vreme i koliko krugova još imaju. Lepota prizora i simfonija zvukova raznih mašina je savršen završetak ovog divnog dana i vožnje

 

 

Nakon blizu 500km bolje nije moglo  

 

[max80 3303 Napisano Decembar 30, 2025]

Treći dan: Surfovanje uz more dokle god vetar nosi i ulazak u planine

 

Jutro je svanulo, a ovo je od onih koje nema cenu. Nema žurbe, nema obaveza, nema posla, gradske gužve, moranja...Ovo je ono kada osetiš istinsku slobodu i duševni mir. Samo pogled i balada mora.

 

 

Danas je dan kada minimalno spuštamo kilometražu, ali dižemo obrtaje. Čeka nas poslastica, kao najbolji kolač koji svi hvale. Vožnju uz more obožavam, znam otkrio sam rupu na saksiji. Ali tu postoje dva bisera a to su Boka i današnja deonica. Da vidimo šta će da kaže i kako da nas primi, prvi put smo ovde. Dame i gospodo Grande Adriatico strada.

 

Mašine spremne

 

Sada kreće ozbiljna žurka. Zanjiši kukovima, zaigraj bokovima. Idemo rumba, samba. Krivine savršene, asfalt hrapav i dobar. Ne raduju mu se gume, ali mi itekako. A drži kao magnetno polje kineskih brzih vozova. Muzika ispod kacige, pogled samo šeta, motor pleše. Nema puno naselja, nema gužve, ali ima mnoštvo krivina, uvala, kratkih penjanja i spuštanja…Ma sve što treba i više od toga.

 

Stižemo i u Karlobag, tankamo gorivo i rešavamo da doručkujemo u jednom restoranu koji drugar poznaje. Spuštamo se nekim uskim ulicama i jebeno strmim. Mislim na svakom kočenju da ću da napravim kolut napred. Nekako se spuštamo, restoran radi tek od 10h što je pola sata čekanja koje ne želimo da bacimo. Vraćamo se nazad koristeći svo vozačko znanje i nekako izlazimo na magistralu bez posledica. Sledeća stanica Starigrad. A do njega sve isto možda i za nijansu bolje. Pored prirode obilazimo i par lepih malih mesta koji upotpunjuju događaj.

 

Motori samo zuje, leva ruka samo šeta. Ako već postoje staze za bicikle, ova deonica bi morala da bude rezervisana samo za motore. I ako zvanično nije u praksi jeste. Mnogo krivina srednje brzih, ali dubokih. Da sam crtao put ovako bi izgledao. Nudi kreativnost, možeš da se igraš. Možeš brže, možeš sporije, možeš ovu putanju krivine, možeš i uže i šire, ma možeš sve takav je osećaj. Volim ja planine i visine i vožnju po takvima, ali tamo voziš kao po šinama brzinom i putanjom koju put diktira. Tamo put vozi tebe ne ti njega. Ovde je obrnuto.

 

Stižemo i u Starigrad apsolutno oduševljeni vožnjom.

 

 

Sedamo uz more na doručak po slobodnoj proceni i uživamo u moru, pici i sabiranju utisaka. Ovde treba i nakon pauze da se rastanemo od mora. Pa jel si lud čoveče?

 

Dogovor je da nastavimo dalje do ulaska u Zadar, a onda da sve ponovimo i utvrdimo gradivo. Žao mi je što nismo ušli u grad, ali smo došli do njega. Ja sam posebno vezan za ovo mesto jer je otac, a kasnije i brat ovde služio vojsku, tačno u početak ratnih zbivanja. A otac je na službovanju upoznao i bračni par koji su radili u kasarni i ostali prijatelji. Tako da smo par godina u doba stare Juge kod njih letovali. Ja baš mali ali sećam se nekih detalja i imam neke fotke u moždanoj memoriji. Pored tih dobrih ljudi sećam se i njihovog vučijaka koji mi je bio prvi morski drugar. Ali sada se nije moglo, vožnja u grupi, pa i maloj iziskuje kompromise. Treba nešto ostaviti i za naredne pute.

 

Vraćamo se nazad u još većem stilu. Sada znamo put i može još brže i niže u krivini. Toliki mi je fokus na putu da sam na jednom proširenju video kolegu i uredno se javio, a nisam ni snimio da je Miloš. Srećom nije bio u problemu, nego stao da fotka.

 

 

Iza jedne od mnoštva krivina, uključuje se kamion u moju traku. Srećom naseljeno mesto pa smo tu pali u dvocifrene brojke na cajgeru. Nije bilo prijatno, ali ni previše dramatično, dovoljno vremena da se jako ukoči i opomena da put nije staza i ne treba ići do kraja, što srećom tada nismo.

 

Ulazimo u Karlobag i sada definitivno moramo da se pozdravimo sa morem. Ali ćemo to uraditi u velikom stilu preko Velebita. Ako mislite da je kraj planinama ne pratite na času. Kreće penjanje, a pučina puca sve više. Lepe krivine, šuma, pogled na more upijam svaki km.

 

Inače za razliku od Alpa more nas je ispoštovalo. Dan pre našeg dolaska je magistrala bila zatvorena za motore zbog jakog vetra. I sutra najavljuju isto. Uhvatili smo baš pauzu kada Jugo i Bura treba da se napune svoje filtere vazduha.

 

Rastajemo se od mora, ali ne i od vode. Momci mnogo ste se provlačili i imali sreće mora malo i da se plati. Sa druge strane Velebita kreće solidna kiša. Srećom manje od pola sat i još toliko dok se put osušio. Nismo stajali već smo uz malo opreza lomili Lička brda i proplanke.

 

Blizu smo NP Plitvice ali nemamo nameru da idemo na jezera. Imam neki svoj stav koji sam objasnio u putopisu sa Dolomita. Da plaćam papreno, stižem u određeno vreme, neka hvala. Mnogo više me interesuje nešto drugo. Prošli put prođosmo ni sam ne znam kako, prosto nakon mnogo km proleteli i dok smo se osvetili bili već na granici. Nije da nisam patio, ali sam znao da ću se vratiti. E sada skrećemo tačno gde treba ka planini Plješevici. Nećemo se peti na vrh, ali hoćemo u nju, u Klek 505 - Željava. Strogo čuvanu tajnu u SFRJ red je da je otkrijem i sebi i vama.

 

Samo istorija ovog mesta nudi mističnost i neki poseban osećaj. Vožnja kroz sela od kojih je većina raseljena bila ne odslikava nikakvu posebnost. A onda polako ulazimo u šumu, pored napuštene kasarne i dolazimo do simbola ovog mesta MCdaglasa.

 

 

Nastavljamo dalje kroz šumu i nakon par km put se širi. Ček bre jbt mi smo na jednoj od veznih pista. Skrećemo ka jednom od 4 ulaza koji su pravljeni u obliku Mig 21 lovca koji je korišćen u JNA i u to vreme bio jedan od najnaprednijih na svetu. Nasut je šljunak u vidu ograde, ulazimo pešaka malo. Nastavljamo dalje do glavne piste i ulaza. Tu već nema barijera osim onih za normalne ljude koja kaže da ulaz nije preporučljiv. Važi bato, samo nas gledaj 

 

 

 

Uđosmo motorima u mrkli mrak. Tunele široke 12 i visoke 8m probijanih kao sa laserom. Kažu ima ih oko 3500m, mi smo prošli par stotina, dalje ne može. Ne može jer je ceo objekat miniran i devastiran. Jedna država ga je zidala u strogoj tajnosti, isključivo od svojih resursa i znanja i kao takav je jedinstven u Evropi po svojoj složenosti i mogućnostima. Kada je država pucala po šavovima, zalivena krvlju i ova građevina kao najveći bastion i simbol iste je otišao u prošlost, srećom ne u zaborav.

 

Fascinatno je bilo što je objekat bio toliko tajan da ni zaposleni nisu znali kako izgleda. Ko je radio mogao je samo da sa karticom uđe u malu oblast svojih nadležnosti. Isto i ko je zidao mogao je samo kratko da bude, a onda su dolazilo drugi, treći…Samo je par ljudi imalo mogućnost da uđe i obiđe ceo objekat koji je mogao da primi preko 100 aviona, sa radarom koji je pokrivao pola centralne Evrope i resursima dovoljnim da se preživi par meseci pod zemljom. U doba savremene tehnologije kada se informacije šire brzinom svetlosti, ovo je zaista čudo discipline i organizacije.

 

 

Nakon kratke vožnje mračnim i trenutno sablasnim tunelima izlazimo na svetlost dana i red je da vidimo šta je to mogao Mig 21, a ne može Yamaha. Rulam po veznoj deonici i izlazim na pistu koja je najočuvanija. Miloš je već na poziciji da zabeleži trenutak. Saginjem se i krećem pun gas. Bočne torbe dobijaju oblik i funkciju zakrilaca. Taman kada sam bio blizu 200 i dobio uzletnu brzinu dobijam komandu da se zadatak i let otkazuje i da se vratim u bazu. Opuštam gas, ali srce ne popušta. Čudno, mistično, moćno mesto, koje tako i zrači. I ne samo nas nego i mnoštvo kolega iz drugih zemalja i onih najrazvijenijih. I znaju o njemu možda više od nas. I namerno su tu samo zbog njega.

 

Čudno, tužno, a u isto vreme i moćno, mistično i lepo čak i ovako uništeno. Mešavine svega ukus moćan. Vreme je da se rastanemo, ponosan što sam bio.

 

Nakon granice, dugo ih nismo imali stižemo u Bihać gde smo birali smeštaj na samoj obali Une i malih slapova. Nije bio najjeftiniji u ponudi, ali za sve što nudi cena smešna. Idemo po pivo ovog puta jeftino i sedimo pored reke.

 

 

Posle odlazimo u neki fensi restoran, brvnaru, malo van grada, ali isto uz reku. Osim prelepog ambijenta sve ostalo čist promašaj. Ali kiša počela i ne žurimo nazad.

 

 

Po povratku u smeštaj vraćamo se pivu i sabiranju utisaka sa još jednog prelepog dana .

 

 

[max80 3303 Napisano Decembar 30, 2025]

Četvrti dan: Splavarenje Unom

 

Budimo se već po ustaljenom ritmu. Upijamo na terasi žubor vode i lepote reke.

 

 

Uskoro je trenutak hajdučkog rastanka. Oni će ka Beču, ja ka BGu. Uz malo tuge što se put privodi kraju, rastajemo se uz dogovor da ponovimo što pre, negde drugde, što će se srećom ispostaviti i kao tačno. Puno smeha, šale, uživanja, a i dobre vožnje. Hvala im!

 

Oni odlaze, ja još malo blejim ispred smeštaja, a ko ne bi?

 

Nakon nekog vremena krećem dolinom Une ka kući. Prvi deo je kanjon, jako lep, ali mi ritam kvari mokar asfalt od kiše koja je padala jutros. Po izlasku u pitomije krajeve put se i suši, gas diže. Krivuda reka, krivudam i ja. Zaista lepo za vožnju. Polako vozim uz granicu sa Hrvatskom red je negde i da pređem. Biram Jasenovac. Navigacija me uvlači u grad i ako mape što sam gledao vode na drugi prelaz. Nemam vizuelno kontak već slušam navigaciju na komunikaciji. I negde u sred grada iza nekih hala, nekom malom ulicim me vodi na neki most. Vidim rampu, rekoh ovo je ulazak u neku od hala. Kad gle čuda granica. Nigde nikoga, prelazim most i ulazim u Hrvatsku.

 

Kroz sela i ravnicu stižem do kompleksa logora, simbola smrti i stradanja našeg naroda. Bio sam ranije, nisu ovo mesta koja treba stalno posećivati, ali barem jednom u životu obavezno. Kao dug svima onima nevino stradalima od strane zločinačke ruke. Biram da stanem uz ogradu pored spomenika, ugasim motor, prekrstim se i u miru i tišini posvetim misli onima kojima su nadam se na boljem mestu i onima koje je nadam se stigla ona najpravednija nebeska kazna.

 

Da se ne zaboravi i nikada ne oprosti

 

 

Nastavljam dalje i opet izlazim na auto put. Deonice koje su alternativa nisu posebno interesantne, pa biram onu najkomforniju. Pred SL Brod stajem na pauzu. Priljučuju mi se putari, sa kojima proćaskah nekih 20 min u prijatnoj spiki. Sada gas do grane nema šta između za spomenuti. Kada god se vratim u Srbiju sa daljeg puta obavezno odmah stanem na pauzu. Pumpa, kafić, parking bilo šta. Da se javim onima koji brinu, da saberem utiske i odmorim pred kraj. Tako i ovde biram prvu pumpu.

 

Sedam u baštu. Vidim auto sa dva GSa pozadi, rekoh neki uvoznici. Dok čačkam po telefonu čujem kolega sa drugog stola. Uđosmo u priču. Dva para iz Valjeva išli do Barse, a na prikolici do i od Slovenije. Reči o putovanjima, dogodovštine i sve što ide kada se putnici sretnu. Oni odlaze, ja ostajem da završim piće. Radnica sa pumpe pita da li se vraćaju dugari. Rekoh što? Kaže tašna im ovde. U sekundi mozak radi čudo. Rekoh vraćaju se ja ću pričuvati, znajući da žena može bez muža, ali bez torbe teško. I naravno to se i desilo posle manje od pola sata, žena sva usplahirena dolazi i nalazi torbu tamo gde je i ostavila netaknutu. Zahvaljuje se nema reči da odabere. Sada i ja mogu dalje polako u poslednih 100km.

 

Ovo je bio neki simboličan završetak ovog lepog putovanja. Samom ovom vožnjom smo nekome doneli zrno sreće i veru u ljude, a nadam se neke i inspirisali na put. A nama puno lepih km, uspomena i pozitivne energije.

 

Poslednja fotka sa puta na ulasku u rodni BGrad

 

[max80 3303 Napisano Decembar 30, 2025]

Za kraj ne držite se slepo plana i destinacija, jer uz pravo društvo svaki km će biti lep. Najlakše je odustati, ali nikada ne znamo koliko lepota nude i neka druga mesta koja će nas u tom momentu prihvatiti i često fascinirati.

 

Hvala svima koji ste odvojili vreme i proputovali ovo zajedno sa nama.

 

Puno sreće i lepih kilometara u Novoj godini i da vas mašine služe i gume drže 

[Deki Katana 1814 Napisano Decembar 30, 2025]

Bas si nas u pravo vreme obradovao Vlado sa tvojim lepim putopisom.

Koliko sam shvatio, ocekujem jos jedan, u istoj ili slicnoj postavi. Samo napred!

 

6 hours ago, max80 said:

Da se ne zaboravi i nikada ne oprosti

Slava im!

[max80 3303 Napisano Decembar 30, 2025]

@Deki Katana hvala Deki na lepim rečima i podstreku. Ova godina je za mene bila najberićetnija što se motora tiče od kada vozim. Bilo je standardno planiranih putovanja, a uz to i nekoliko ne planiranih.

 

Dobro si povezao izdvojio bih jedno sa sličnom kilometražom i ekipom meni posebno drago, zbog posete jednom mestu posle 35 godina. Pišem uskoro kada uhvatim vremena. 

[sasa 76 Napisano Decembar 31, 2025]

lep kraj si obisao, nije sad sto si i  moju rodnu Baniju prosao i video Unu, mislim jednu jedinu 

[max80 3303 Napisano Decembar 31, 2025]

@sasa prelep kraj i Una kao dragulj. Uživao sam u vožnji. Nije mi prvi put da sam vozio, ali sam sada kompletirao prvih 30-40km od Bihaća.