U Gruziju nećete moći - Turska kao uteha

[DraganNS 9429 Napisano Decembar 11, 2025]

Pratim od početka ove vaše putešestvije po turskom TET-u i mogu samo da kažem svaka čast na volji, snalažljivosti i spremnosti da sve podelite sa zajednicom. Ovo je potpuno neka druga slika i doživljaj u odnosu na uobičajeni on road način putovanja, meni potpuno egzotično. Samo napred, pratim sa uživanjem. 

[Gliga 6679 Napisano Decembar 11, 2025 (promenjeno)]

Dan 12, 17.8.2025.

 

Soba u kojoj spavam ima jedan prozor, duboko uvučen ispod nadstrešnice koja povezuje dva bungalova. Nemam pojma da li je napolju svanulo ili ne, pada li kiša (rečica koja teče ispred bungalova je dovoljno glasna da guši sve ostale zvukove). To što sam preko prozora navukao i debele, tamne zavese ne pomaže mnogo. Ipak, alarm zna kada je vreme da zvoni.

 

Izlazim na terasu i oduševljavam se. Vreme je apsolutna suprotnost jučerašnjeg. Vedro, bez naznake oblaka. Mesto je smešteno u dolini između dve visoke planine pa sunce ovde još uvek nije ugrejalo. Jasno da je odluka da jučerašnji dan završimo ovde bila odlična.

 

Ne žurimo sa pakovanjem i pokretom. Nešto garderobe još uvek nije suvo pa to treba rešiti. A i inače ne žurimo.

 

 

Pre polaska nam prve komšije poklanjaju keksiće i neko pecivo. Prijatan svet, nema šta.

 

Juče smo na karti videli da u blizini postoje dva jezera. Malo su u kontra stranu od pravca gde mi idemo, ali ipak odlučujemo da ih obiđemo. Plan je da u prodavnici kupimo nešto za doručak i da na jezeru napravimo pauzu.

 

 

Ovo su šatori i nadstrešnice za izletnike, pisao sam o tome.

 

 

Izlazak iz Demirkapi. Drastično prijatniji uslovi u odnosu na jučerašnji ulazak.

 

Put se brzo penje sa 1800 na 2700m. Dobro uređeni makadam bez mnogo saobraćaja. Moglo bi se reći da smo poranili, krenuli smo pre većine turista.

 

Prvo jezero je uvučeno od puta i nema pristupa vozilima (dobro, motorima bismo možda i mogli ali nije u redu). Drugo jezero, Aygır Gölü, jeste kraj puta i na njegovoj obali pravimo pauzu.

 

 

 

Ovog smo prethodni dan sreli u gradiću kada smo točili gorivo. Mali svet.

 

Prijalo nam je sedenje na suncu i mir kraj vode. Ipak, pauza ne može trajati zauvek. Jezero uopšte nije veliko. Mi smo polovinu obale obišli putem samo da bismo došli do mesta gde smo odmarali. Krug oko jezera se zatvara pešačkom stazom. Dosta dobra prilika da se napravi lep dron snimak, ali ujedno i pomalo skrnavo. Čeda je bio u fazonu da će voziti samo dokle ima kolskog puta pa smo se složili da tako i uradimo.

 

Ne znam kako se dogodilo da motori sami od sebe nastave vožnju po pešačkoj stazi. Evo, stvarno ne znam.

 

Sama stazica nije problematična. Nekoliko krupnih kamenova i to je to. Mi smo sada na nizvodnoj strani jezera i treba preći "potok" koji se iz njega izliva. Trenutno je skoro skroz suv, kamenjar. Postoji tu i sklepani limeni mostić. Ali, stanje mu je takvo da mi nije palo na pamet da mu priđem motorom.

 

Sa snimka gore se vidi, prelazak potoka uopšte nije bio problematičan. Međutim, kada sam sišao sa motora neposredno posle toga ja sam bio potpuno malaksao, od negde se pojavila glavobolja. Ne zaboravi, jezero je na 2700m visine i ovo je bio prvi iole fizički zahtevan poduhvat.

 

 

Meni je svih prethodnih dana bilo neobično što niko od nas nije osetio nikakve simptome zbog visine. Ipak smo mnogo vremena provodili preko 2000m, četiri od zadnjih pet noći kampovali na 2200 ili više, ali svi smo disali normalno, nismo se prekomerno umarali. Do sada.

 

 

 

 

Ovo selo nam je prva sledeća tačka, čim se vratimo na TET.

 

 

 

Koliko se sećam, Spaja i Čeda su takođe počeli da osećaju malaksalost. Nezgodan tajming pošto nećemo uskoro silaziti na manju visinu, a deonica koju ćemo odvesti čim se vratimo na TET će se pokazati kao najzahtevnija na celom putovanju.

 

Od jezera se spuštamo ka Demirkapi, ali ne idemo do samog mesta. Pre njega skrećemo desno i hvatamo TET.

 

 

 

 

Odmah posle sela koje sam fotkao sa jezera put postaje osetno lošiji od bilo čega što smo do sada vozili. Razmazili smo se od početka putovanja i ovaj kamenjar nije prijao. Gopro to nikada neće dočarati kako dolikuje, al' vredi pokušati.

 

Nije da smo bili u bilo kakvoj žurbi, i ja nemam pojma zašto nisam stajao da odmorim. Ovaj prvi deo, sa snimka gore, je trajao nepuna tri kilometra nakon čega meni realno više nije bilo do vožnje. Do kraja sam jedva držao upravljač. Ipak, uživati se mora i odustajanje na prvi znak teškoće definitivno nije opcija.

 

U pozadini, odmah levo od Čedine kacige su jezera na kojima smo započeli dan. Sve je to prilično blizu.

 

Stajemo na mestu gde je put postao dosta bolji. I tek tada shvatam kakvom lepotom smo okruženi. Nova prilika za dron (hvala Spaji što se cimao oko snimanja, Čedi što se cimao da dron bude kod njega na Stromu)

 

Plato sa potokom iza nas je na oko 2500m, vrhovi u pozadini su visoki preko 3000m.

 

Penjemo se na manji prevoj, prolazimo kraj bezimenog jezera koje bi bilo odlično mesto za kampovanje. Sa prevoja, na susednom brdu vidimo put kojim ćemo proći. To su serpentine na desnoj strani fotke ispod.

 

 

 

 

Zanemari poslednjih 30 sekundi mraka. Ništa ne fali, sve je ok sa snimkom. Greškom sam renderovao i crnilo. Nema šanse da ću ponoviti upload.

 

 

Od ovog potoka počinje uspon. Ne preterano zahtevan, ali na momente strm, razrovan i sa rasutim kamenom. Ja sam zbog fotkanja ostao poslednji. Pri kraju najgore uzbrdice naiđem na njih dvojicu. Čeda sedi na zemlji, Strom leži u kontri. Srećom bez posledica po bilo koga.

 

 

 

Koliko je strmo na mestu pada, možda najbolje demonstrira Čedino kotrljanje nakon napuštanja vozila.

 

Sad, sećaš se kada sam pisao o malaksalosti? Apsolutno nije prošla do ovog trenutka. Udruženim snagama podižemo Stroma iz prvog pokušaja. Ovaj pokušava da pobegne nizbrdo jer je tokom pada menjač upao u ler. Onda guranje uzbrdo da bi se dokopao ravnijeg terena, dva metra napred. Težak rad. Kad bi makar postojao neki način da nam bude lakše...

 

 

 

 

Uglavnom, preko dvadeset minuta smo proveli u akciji. I ne, Dobrodošlica nije oduzela više od par sekundi. Nije zbog nje

 

NASTAVIĆE SE

Promenio Decembar 11, 2025 član Gliga

[aca-pn 7127 Napisano Decembar 11, 2025]

Onaj lik sam na motoru što vam je prošao u susret, nije stao ?

[BusMan 2055 Napisano Decembar 12, 2025]

E ovde već priča dobija smisao, samo žali Bože onog deterdženta za veš kad se tek dvanaesti dan malo oznojiste. 

 

[Gliga 6679 Napisano Decembar 12, 2025]

Pre 8 sati, aca-pn je napisao:

Onaj lik sam na motoru što vam je prošao u susret, nije stao ?

Prilicno sam siguran da je to tip kog smo sreli prethodnog dana prilikom ulaska u Demirkapi. Onaj sto nam je rekao da je par sati vozio kroz maglu.

 

Dakle, stari znanac, mahanje je bilo dovoljno

[Gliga 6679 Napisano Decembar 13, 2025]

Dan 12, nastavak

 

Nastavljamo uspon. Iza jedne serpentine je strmo parče puta sa rasutim kamenom. Idem prvi, prolazim i stajem na kraju tog pravca da fotkam. Spaja ide drugi, staje odmah na izlasku iz serpentine da proveri tronožac za fotoaparat koji je nekome ostao (nismo ga pokupili). Čeda je iza njega i nema mnogo izbora osim da stane, na najrasutijem delu. Uz nešto proklizavanja, Spaja uspeva da krene i izađe na ravniji teren.

 

 

Sa druge strane, Strom rešava da se strateški ukopa. Ne pomaže ni Čedina veština ni moje guranje. Spaja, kao svaki pravi saputnik, silazi ka nama da pomogne. Telefon u ruci, Gopro na kacigi, video produkcija bez premca  Ovo je bio jedini momenat kada sam video nervoznog Čedu. Dobro, osim na bugarsko-turskoj granici. I u Samsonu.

 

Naime, ovo se dešava nepun kilometar od mesta gde se izvrnuo pa novo zaglavljivanje ne prija. Ipak, uz malo "o-ruk" spuštamo Stroma do ravnijeg dela gde je moguće uhvatiti kakav-takav zalet. Čeda izlazi i nastavlja dalje ka prevoju. 

 

 

Dok smo se Spaja i ja popeli 50-100m do naših motora i malko došli sebi Čeda je odmaglio. Mi smo na nešto ispod 2900m visine, nadomak samog prevoja.

 

Brzo izlazimo na prevoj. Nekako smo se nadali da ćemo ovde dokačiti 3000m visine ali nismo. Jedno kratko Spajino "Fali nam pedeset" i činjenica da se sa prevoja odvaja put koji grebenom vodi naviše su bili više nego dovoljni. Vrlo brzo izlazimo na famoznih 3000m. Ja na trenutak usporavam, možda da stanem, da tu i okrenemo. Ipak, pošto put uredno nastavlja da se penje, odlučujem da produžim dalje u nadi da ćemo izaći na vrh ili prevoj sa pogledom.

 

Inače, ovo je manje saobraćajnica koliko je bio put za izgradnju gasovoda. Već nekoliko dana povremeno naiđemo na gasovod ili podzemne kablove (ovo uglavnom oko vetrenjača) u prilično solidnim vukojebinama.

 

Nedaleko od vrha nailazimo na stado ovaca i naše dobre drugare kangale koji nas uredno ispraćaju sa svoje teritorije (oko 1:50 na snimku gore). Uspon završava na 3125m visine. Pogled odatle, kao sa vrha sveta. Mi smo daleko iznad oblaka, svega par vrhova je iznad nas. Osećaj neverovatan. Glupo neiskoristiti priliku za foto seansu.

 

 

 

 

 

 

Crno more je negde ispod onih oblaka u daljini, 50km vazdušne linije.

 

Na slici ima naziv obližnjeg vrha. Mi smo ovde: 

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

 

U ovom trenutku mi je žao zbog dve međusobno povezane stvari. Prvo što Čeda nije sa nama, što ovo propušta. Drugo što ne nastavljamo dalje ovim putem duž grebena (Da stvar bude bolja, sad' kada pišem putopis vidim da bi nas ovaj put odveo do gradića koji ćemo svakako proći kasnije tokom dana. Eto, znam za naredni put...).

 

Ne zadržavamo se duže od samog fotkanja. Krećemo na spust koji, kako će se ispostaviti, traje skoro pedeset kilometara bez prekida.

 

 

NASTAVIĆE SE

[Cedo11 2638 Napisano Decembar 14, 2025]

Koliko je ovaj dan u stvari dugo trajao. Dan sa najmanje energije da vozim motor, priroda fenomenalna, učestale greške i dosta pogrešnih procena prilikom tehničkih deonica, mlaka voda za piće.

[Gliga 6679 Napisano Decembar 14, 2025 (promenjeno)]

Dan 12, nastavak

 

Negde tokom spusta sustižemo Čedu. Zaseo je na livadu kraj puta, zapalio pljugicu i izluftirao nervozu iz sistema. Dakle vratio se na fabričko podešavanje.

 

 

 

Nadao sam se da će silaskom na manju visinu glavobolja i malaksalost nestati. Ipak, to nije se nije dešavalo.

 

 

Relativno brzo silazimo u dolinu. Ovo "dolinu" naravno treba sagledati iz ugla lokalne geografije. Dakle, silazimo u dolinu na 2100m. Tu je odličan makadamski put, civilizacija. U jednom selu je glavni put zatvoren zbog radova pa malo lutamo tražeći obilazak.

 

Obzirom koliko nam je početak dan bio atraktivan, ovde je sve "standardno" pa ne stajemo za fotke. Podloga se u nekom trenutku pretvara u beton. Lep, uzani krivudavi put koji prati planinsku rečicu. Kanije postaje još lepši asfaltni krivudavi put.

 

 

Pred uključenje na glavniji put pravimo pauzu. Sada smo na samo 1500m visine, praktično na nivou mora. Rashlađivanje glave u malopre spomenutoj rečici baš prija i energija se polako vraća u telo.

 

Odatle do gradića İkizdere imamo oko 25km. Sa svakim metrom tragovi civilizacije su sve prisutniji. Saobraćaja je više (i dalje jako malo), sela su učestalija. U gradu stajemo da točimo gorivo, pojedemo čorbu i uzmemo kebab za kasnije. Našli smo i prodavnicu sa tamno plavim izlogom, večeras će se popiti pivo.

 

 

Koliko je Demirkapi delovao kao tradicionalistički muslimanski gradić (realno selo) gde su skoro svi muškarci imali arapske crte lica, sve žene bile u burkama, toliko je Ikizdere odisao zapadnim duhom. Ljudi na ulici ni u Evropi ne bi mnogo odskakali, retko koja žena ima burku. A videli smo čak i par vrlo slobodno odevenih devojaka. Ovde je taj kontrast baš izražen i veli, a meni je zapao za oko jer su ova dva gradića razdvojena samo jednim planinskim lancem. Dakle nalaze se u dve susedne doline.

Inače, gradovi su im definitivno mnogo drugačiji od naših. Ovaj ima dve paralelne ulice sa zgradama koje deluju nove, sve je nekako lepo usklađeno. Nema naših predgrađa sa poluzavršenim kućama, gradovi počinju i završavaju naglo. Ispod je Street view link koga zanima

 

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

İkizdere/Rize, Türkei

 

Fotka je sa street view, u "Usta Kebap Salonu" smo klopali

 

Prvi put u zadnjih nekoliko dana je vruće. Gradić je na oko 500m visine, u dolini koja vodi direktno do Crnog mora udaljenog tridesetak kilometara.

 

Čorba, kola, čaj i pauza su prijali. Po prvi put od jutrošnjeg polaska sa jezera se zapravo osećam dobro.

 

U samom gradiću se odvajamo sa glavnog puta i započinjemo novi uspon u planine. Lokalni asfaltni put vrlo brzo ustupa mesto makadamu (meni je svaka podloga koja nije zemlja ili asfalt makadam). Put krivuda kroz šumu i neprekidno se penje. Podloga je dobro utabana sa slojem rizle i prašine na površini. Dušu dalo za zabavne izlaske iz krivina.

 

 

U jednoj desnoj krivini mi kliza prednji točak. Ne uspevam da zadžim motor i padam dosta neelegantno. Videti naslovnu fotku na videu iznad, obratiti pažnju na položaj desnog stopala! Tako smo i tresnuli na zemlju. Bio sam svestan da je noga ispod motora istog trenutka, ali srećom to prolazi bez bilo kakvih posledica. Udario sam desno koleno pošto se štinik smaknuo. Međutim ni to nije preraslo u problem.

 

Na motoru malo izgreban štitnik ruku, skid plate, rezervoar i auspuh. Sve čisto kozmetički i zanemarljivo, ide u rok službe.

 

Kada malo razmislim, ovo je verovatno moj prvi pad van asfalta koji je podrazumevao brzinu veću od pešačenja 

 

Uglavnom, nema razloga za zadržavanje i nastavljamo dalju vožnju. Šuma se polako proređuje i vidimo da smo se već popeli iznad oblaka.

 

 

Prolazimo pored mesta za piknik koje bi odlično poslužilo za kamp. Sto sa klupama ispod nadstrešnice, izvor, livada, drva za potpalu. Ipak, suviše je rano da sviramo kraj pa se ne zadržavamo. Nepunih pola sata nakon polaska iz gradića izlazimo na golet. Brežuljkasta visoravan koja počinje na 2200m i penje se.

 

Ovaj deo planine izgleda drastično drugačije od dosadašnjih. Sve padine su pitomije, trava je zelenija. Periodično nailazimo na potpuno crn kamen koji nekada izgleda kao staklo. Pretpostavljam da je u pitanju staaaaari vulkan.

 

 

 

Prolazimo kroz dva sela koja izgledaju kao vrlo lepo sređena vikend naselja. Iako se i dalje penjemo, neobično je toplo. Znamo da nas ruta ponovo vodi na preko 3000m pre nego što u nekom trenutku počne spust na drugu stranu.

 

 

 

 

Ovaj deo planine nam se svima baš svideo. Rešavamo da potražimo mesto za kamp i vožnju završimo ranije. Ipak će nam ovo biti poslednje zajedničko veče kampovanja u divljini i hteli smo malo da se opustimo i družimo.

 

 

 

 

 

Pogodno mesto nalazimo na vrhu brežuljka, odmah pored puta. Ako smo mislili da smo neki od prethodnih dana kampovali visoko, večeras obaramo sve rekorde. 2800 i koji metar iznad mora, verovatno 1800 iznad oblaka.

 

 

Postavljanje šatora je nisko na listi prioriteta. Sunce i dalje greje, vetar duva ali ne probija. Postavljamo stolice na padinu i neko vreme gledamo najveći bioskopski ekran ikad.

 

More je ispod oblaka na desnoj strani fotke.

 

Hladno pivce, priča i zezanje, fotkanje, snimanje. Počinjemo da premotavamo i prepričavamo celo putovanje...

 

 

 

 

Kako se sunce bližilo horizontu, temperatura je brzo padala. Vetar kao da je u jednom trenutku počeo duvati iz frižidera. Postavljamo šatore i koristimo poslednje tragove svetla za fotkanje.

 

 

 

Lepo rekoh da je počeo duvati ledeni vetar. Šta deca u kratkim rukavima na krovu kamiona znaju šta je zima!

 

 

 

U par minuta vozikanja oko kampa Spaja ima problem sa Husom. Kupaće gaće koje od prvog dana nosi na spoljašnjoj strani bisage uspevaju da spadnu i umotaju se oko diska. Kako su izdržale prethodnih 10-11 dana ne znam.

 

 

 

 

 

 

Nakon igranja, motore po isprobanom receptu parkiramo u vetrozaštitni zid. Ostavljamo uzani prostor između njih i šatora gde ćemo moći da sedimo u relativnom miru.

 

 

Veče standardno. Od vatre nema ništa. Jedemo kebab  za večeru, popijemo pivo i kolu (Turkish cola, najbolja "ne CocaCola" ikada. Duplo jeftinija od prave, vrlo sličnog ukusa). Postoji verovatnoća da ovde već nismo imali Dobrodošlice, ali lako moguće da se samo ne sećam.

 

U nekom trenutku, uveliko nakon što se skroz smrklo čujemo zvukove motora kako se približavaju. Pored nas prolazi grupa od 10-ak natovarenih motorista u organizovanoj koloni. Mi mašemo, oni sviraju ali se ne zaustavljaju. Pretpostavljam da imaju određeno mesto za noćenje i da su solidno zakasnili.

 

 

Relativno kratak dan vožnje, prešli smo svega 110 kilometara. Ali, kao što se često zna ispostaviti, manje je više. Trek je u prilogu.

2025-08-17 103549__20250817_1035.gpx

Promenio Decembar 14, 2025 član Gliga

[BusMan 2055 Napisano Decembar 14, 2025]

Ako se izuzmu tegobe zbog visine, ovo vam je najbolji dan!  Cista uzivancija!

I fotka za kraj dana je naj naj naj!

Povlaci pitanje:  Da li ste jos u nasoj galaksiji, ili ste mozda presli u Andromedu? 

 

ps. Gledajuci video, sticem utisak da ti nedostaje koji santimetar na kormanu za bolju ergonomiju, pa cak i da su nogostupim malo nize?

Za otklizavanje je u pitanju umor i manjak koncentracije uz pomoc ona dva uzduzna udubljenja. Izvadio bi se da nisi krenuo telom u desno. 

 

[Gliga 6679 Napisano Decembar 15, 2025]

On 11. 12. 2025. at 23:14, DraganNS je napisao:

Pratim od početka ove vaše putešestvije po turskom TET-u i mogu samo da kažem svaka čast na volji, snalažljivosti i spremnosti da sve podelite sa zajednicom. Ovo je potpuno neka druga slika i doživljaj u odnosu na uobičajeni on road način putovanja, meni potpuno egzotično. Samo napred, pratim sa uživanjem. 

Ja ni ne pamtim kada sam poslednji put otišao na čisto asfaltno putovanje. Verovatno ima 7-8 godina. Ovo iz putopisa je normalni način moje upotrebe motora i lako mi je zaboraviti da većina ljudi ipak nije iz ove priče  Naravno, Turska kao destinacija svojom prirodom i geografijom celom iskustvu daje neki viši nivo.

 

 

@BusMan

Meni su iskusniji pre nekoliko godina, kada sam prvi put seo na Husqvarnu 701 i požalio se na nizak korman, objasnili da to tako treba. Motor je dizajniran da se vozi u agresivnom, napadačkom položaju. Kada sam uzeo Kove, sa sličnom pozicijom, rešio sam da ga ne prepravljam prema svojim očekivanjima već da se ja prilagodim njemu. I navikao sam se brzo na položaj. To je naravno rezultovalo i prilagođavanjem same tehnike vožnje.

 

Nogostupe bih možda i spuštao, ali mislim da zbog izduvne cevi na desnoj strani nema prostora za to. Podizače kormana ne bih. Čak ni posle celog dana vožnje ne osećam nikakvu nelagodu u rukama/ramenima. Donji deo leđa nije srećan, ali to je više do leđa nego do motora.

[Gliga 6679 Napisano Decembar 26, 2025 (promenjeno)]

Ostao sam dužan par snimaka od  ovog dvanaestog dana. Prvi je pred kraj dana, meni i dalje neverovatno da na visini oko 2500m priroda deluje ovako pitomo.

 

 

Traženje kamp mesta.

Promenio Decembar 26, 2025 član Gliga

[Gliga 6679 Napisano Decembar 26, 2025]

Daj da probam završiti ovo pre Nove godine. Već se previše odužilo.

 

Dan 13, 18.8.2025.

Ponovo se budim rano. Napolju je prilično sveže ali bez ijednog oblačka. Iznenađujuće, duva leden vetar  Bez obzira na veliku visinu, od jučerašnje malaksalosti i glavobolje nije ostalo ništa.

 

 

 

 

 

Napisah već, ovo nam je bilo poslednje zajedničko veče u divljini. Što znači da je ovo poslednji zajednički dan vožnje... Malo je falilo da napokon uspemo krenuti pre 10h, minute su odlučivale 

Kako Kove pali na 2800? Isto kao i na svakoj drguoj visini. Pritisnem taster i on se probudi.

 

U prvih nekoliko kilometara put nastavlja da se penje ka prevoju. To znači da do prvog stajanja za fotkanje prevaljujemo baš kratak put.

 

 

Posle prevoja spuštamo se u dolinu. Ovo "dolinu" treba shvatiti jako relativno, jer najniža tačka koju ćemo proći leži na 2400m visine.

 

 

 

Lepo seoce, lepo jezerce. Ni približno dovoljno vruće da bi namamilo na kupanje.

 

 

 

Na spustu ulećemo na saobraćajni špic.

 

I idemo dalje.

 

 

 

 

Pošto su predeli ovakvi kakvi jesu, napredujemo prilično sporo. Često zastajkujemo. A pošto su predeli ovakvi kakvi jesu, iz doline na 2500m put ne vodi naniže (mada ima i ta opcija) već se penje na novi prevoj. Prva, a ispostaviće se i jedina prilika da svi zajedno izađemo preko 3000m.

 

 

 

 

Bilo bi uzbudljivo pisati kako je uspon na prevoj bio problematičan i tehnički zahtevan. Ali to bi naravno bila čista laž. Pošto ne postoji Street view, evo ga kratki snimak uspona. 

 

Prevoj je bez imena (makar ga na dve karte koje koristim nema), nalazi se ovde: 40.796735, 40.839945

 

Neposredno ispod samog prevoja postoji malo parče snega. Neki od nas odlučuju da se motorom spuste do snega. Čeda i ja ih posmatramo sa strane, jer padina je strma i povratak do puta deluje upitan 

 

 

 

 

 

 

Iako se na samom prevoju jedan put odvaja i ide naviše, mi ipak nastavljamo da pratimo TET i počinjemo veoma dug spust. Narednih 25km vozimo isključivo nizbrdo.

 

 

 

 

 

 

Obzirom na broj fotki, možeš pretpostaviti da spust traje. Iako nismo napravili nijednu pravu pauzu do sada, podjednako vremena provodimo u vožnji i u stajanju.

 

 

 

 

U nekom trenutku put počinje da prati bistru planinsku rečicu. Imamo sreću da brzo nađemo pogodan prilaz do vode. Nisam siguran da li je prirodni odron imao ulogu, ili je radila teška mašinerija. Uglavnom, na tom mestu rečica je pregrađena i postoji minijaturno jezero kog nema na slikama.

 

 

 

 

Odlučujemo da ovde napravimo pauzu. Pošto nigde do sada nismo popili čaj, koristimo priliku da ga skuvamo sami. Dugo većamo da li da se okupamo. Sada je već dovoljno toplo pa ledena voda deluje skoro primamljivo. Na brdu odmah iznad puta kojim smo došli su kuće, ljudi rade na livadi. Obzirom da je skoro svaka dostupna vodena površina koju smo prošli u Turskoj imala table zabrane prilaza i plivanja (ovde ih nije bilo) odlučujemo da ipak preskočimo kupanje. Čaj, umivanje i odmor na suncu će biti sasvim dovoljni.

 

 

Sat vremena kasnije smo spremni za pokret. Ovde smo praktično već u civilizaciji. Na putu srećemo i drugi saobraćaj. Pojavljuju se prve naznake šume. A u nekom momentu asfalt zamenjuje makadam. Ništa od toga ne kvari lepotu.

 

 

 

 

Na najnižoj tački, 1300m se uključujemo na neki malo glavniji put. Turistička destinacija, potpuno jasno zbog čega. Svuda su kućice i bungalovi za izdavanje. Blizu je stari kameni most. Kod njega izvor i bakica koja prodaje uštipke. Solidno mesto za kraći predah. Ona nas zapravo jeste odrala cenom. Ali hajde, makar su bili hladni i slatki, a mi gladni.

 

Zamisli da umesto ovih ljudi na mostu mi stojimo i mašemo ti

 

NASTAVIĆE SE

[mickeyZ 1730 Napisano Decembar 27, 2025]

A da produzis dok jebena zima ne prodje??

[Gliga 6679 Napisano Decembar 27, 2025 (promenjeno)]

Dan 13, nastavak

Ostao sam dužan lokaciju mosta i uštipaka. Uštipci su na ovom što je na karti označeno kao "Lokmaci Baci - Fine Dinning"

 

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

---

★★★★★ · Historische Sehenswürdigkeit

 

Sa ovog mesta imamo dve opcije: da se uključimo na glavni put i direktno spustimo do mora, ili da odvezemo još jednu, poslednju vanasfaltnu petlju od pedesetak kilometara pa da se nešto kasnije priključimo na isti taj put ka moru. Obzirom da je vreme bilo savršeno a popodne relativno mlado, zapravo se nije ni postavljalo pitanje.

 

Nekoliko kilometara pratimo uazni asfaltni put i lagano dobijamo na visini.  Napisao sam već, turistički je kraj pa ima dosta saobraćaja. U nekom selu asfalt prestaje i prelazimo na široki makadam, nastavljamo penjanje. Ne treba nam mnogo vremena da se ponovo popnemo iznad linije šume. A tada su tereni uvek atraktivni.

 

 

 

 

 

Sećaš li se Vinsenta, Nemca koji je organizovao gumu za Čedu? Da, bilo je to davno... E, Vinsent mi je ovog jutra poslao poruku. On je dosta delova TET-a preskočio i već je u Gruziji. Originalni plan mu je bio da se posle Gruzije do Nemačke vrati kroz Tursku. Vođen time, deo prtljaga je ostavio na čuvanje u Istanbulu. Iz ko zna kojih razloga odustao je od povratka kopnenim putem. Kada mi se javio, već je imao kupljenu kartu za trajekt Gruzija-Bugarska. A torba u Istanbulu... Moli da je pokupimo jer će nam biti usput. Njemu je 400-500km u jednom pravcu.

 

Spaja i ja smo u prvi mah bili u fazonu "ma gde da se zavlačimo u Istanbul, hoćemo da ga zaobiđemo što više." Ali, Vinsent je organizovao gumu za Čedu. Najmanje što možemo učiniti jeste da mu pokupimo torbu. Objašnjavam mu da smo u stisci sa vremenom (a stvarno i jesmo) ali da ćemo dati sve od sebe da mu pomognemo. Lokacija hotela: solidno zavučena u gradske lavirinte, ne toliko daleko od centra...

 

Zašto ovo pišem baš sada? Nema razloga, sad sam se setio. Naš povratak kući svakako nije obećavao zabavu. Preko 1500km autoputa na motorima koji za to nisu idealni. Poseta Istanbulu na sve to dodaje još koji sat, uz cimanje sa gužvom.

 

Elem, da se vratimo planinama. Na prevoju se ne zadržavamo. Nekoliko automobila, relativno mnogo ljudi. Spuštamo se na drugu stranu bez pauza.

 

 

 

Sećaš se one grupe motorista što je prethodno veče prošla pored našeg kampa? E, ovde smo ih pristigli. Koliko su oni još vozili sinoć, koliko pre nas krenuli jutros... Obrati pažnju na moto opremu. Makar jedne sandale, trenerke. Motori pretovareni. I onda mi mislimo da smo u nekoj zajebanoj avanturi.

 

 

Nakon ovoga stižemo na raskrsnicu. Put kojim sada vozimo ide direkt ka moru. TET se odvaja i još jednom penje na malo veću visinu. Ovde je popodne već pomalo odmaklo, tako da smo ipak površno razmislili o ideji da se spustimo na more.

 

Nekoliko serpentina nas brzo vodi gore. U par navrata se ukazuju vrhovi koje smo prošli ranije tog dana. Ispostaviće se da ih više nećemo videti.

 

 

Taman kada smo se popeli dovoljno visoko da možda izađemo iznad šume, dolazimo do nekog seoceta. Put okreće za 180 stepeni i skoro momentalno izgleda drugačije od bilo čega što smo vozili u Turskoj. Izrovan, sa rupama i kolotrazima. Uglavnom toliko uzan da se dva auta ne bi mogla mimoići. Zapravo, i naše mimoilaženje sa Hiluxom je zahtevalo malo koordinacije. Na jedinom proširenju srećemo grupu opremljenih terenaca koji dolaze iz suprotnog pravca. Osim kratkog "zdravo-ćao" ne zadržavamo se.

 

 

Vrlo brzo posle toga put ponovo postaje normalan. Cela ova deonica je kratka, manje od pet kilometara. Deo koji je kao zahtevan za vožnju još osetno kraći. Neko će verovatno upitati "A gde je to?" Evo, ovde:
 

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

 

Na ovakvom terenu, prirodno, Spaja i ja na laganim motorima idemo osetno brže od Čede. Ja svo vreme razmišljam kako će mu biti sa natovarenim Stromom, da li će se iznervirati. Dočekujemo ga u nekom momentu, a Čeda razvukao kez na licu.

-"Jbt, posle 15 dana vožnje konačno neka prava deonica!"

 

Čovek objasnio.

 

Na kratko još jednom izlazimo iz šume. Pogled je ka severu, ka moru. Pravim poslednje fotke vredne pažnje.

 

 

 

Odavde počinje prilično dosadan i dug spust ka asfaltu. Rasut makadamski put sa milion serpentina, sa neverovatno mnogo saobraćaja. Po subjektivnom osećaju trajao je zauvek Sama spoznaja da je ovo, makar u neku ruku, kraj putovanja definitivno nije pomagala.

 

Silazimo na asfalt i ulećemo u gužvu. To je onaj asfaltni put koji vodi do turističkih mesta, do bakice sa uštipcima. Svi turisti su tu. Sada smo već ozbiljno gladni i plan je da u prvom gradiću nađemo neku hranu. Grad (jedna uzana ulica sa desetak kuća/zgradica sa obe strane puta) je toliko zagušen saobraćajem da odustajemo od ideje.

 

Restoran nalazimo malo kasnije. Klopamo nešto lokalno, ukusno ali daleko od specijalnog. Najupečatljivija stvar vezana za restoran jeste da su nas i tu odrali sa cenom. I da imaju mačku.

 

 

Tokom dana smo gledali opcije smeštaja na obali. Sve cene su toliko nerazumne da nismo imali nijednu dobru kombinaciju. Na kraju je isplivao auto kamp na samoj obali mora, tridesetak kilometara zapadno od mesta gde ćemo izaći na obalu. Dovoljno blizu da Čeda sutra nema mnogo vraćanja kada krene za Gruziju, a nama i to malo znači da smanjimo distancu za naredna dva dana.

 

Ovde već nema ni naznake uživanja u vožnji asfaltom. Magistrala, saobraćaj, sve veće odsustvo krivina.

 

Pred sam zalazak sunca stižemo u kamp. "Neverica" najbolje opisuje osećanje. Neko je uzano parče obale između mora i magistrale proglasio za kamp. Nema ograde, nema plaže. Mesta za šatore su tesna, možda pet metara od magistrale, podloga je krupan tucanik. Mi u tom momentu već nismo imali mnogo izbora pa odlučujemo da ostanemo. Ipak nam samo treba lokacija za prespavati. Potpuno je neshvatljivo da neko plaća kako bi ovde proveo više dana. Na snimku deluje lepše nego što je meni ostao u sećanju.

 

 

Brzinski se raspakujemo i koristimo priliku da se bućnemo u moru. To je bio jedan od ciljeva dana. Ispunili smo ga, uz solidno razočarenje  Rekoh da nema plaže. U vodu se ulazi preko kamenja obraslog algama. Voda nije lepa. Ipak prija, naravno.

 

Na samom ulazu u kamp smo upoznali starijeg Turčina koji je došao odmah za nama. Priča engleski i pomaže nam u komunikaciji sa vlasnikom. Kombi je parkirao odmah pored nas. Srećemo ga i u vodi, ćaskamo. Više kroz šalu ga pitamo gde bismo mogli kupiti pivo. Objašnjava ono što već i sami znamo, tamno plavo brendirani marketi imaju, ostali nemaju. "Ako ne nađete imam ja dva koja vam mogu proslediti." Pre tih reči se osvrće da pogleda da li neko sluša.

 

 

Koristimo blagodeti tople protočne vode i tuša da se dovedemo u civilno stanje. Plan je da naspemo gorivo, OPEREMO MOTORE, da Spaja i ja odemo do obližnjeg grada u nabavku klope za večeru i doručak i pića. Ujtru da krenemo što ranije, svakako pre 10?

 

Pumpa sa praonicom je odmah preko puta kampa tako da to odmah rešavamo. U nasumičnom fast food-u uzimamo kebab za večeras, u supermarketu pivo, kolu i doručak.

 

Po povratku u kamp prilazi nam ranije spominjani komšija, u pratnji par domaćina.

-"Did you get it?"

-"Šta bre?"

-"Pivo, da li ste ga nabavili?"

-"Jesmo, par komada."

-"U kampu nema žurki, glasne muzike, galame!"

-"Popićemo po pivo-dva i razgovarati. Umorni smo i rano ležemo."

-"Nemojte da pravite probleme"

 

Neverica. Naš komšija je samo prevodio. Ali činjenica da je uopšte vlasnicima kampa preneo da mi kupujemo pivo je van razuma...

 

Uglavnom, stavljamo uređaje na punjenje, sedamo za sto, klopamo, ćaskamo. Kao i mnogih prethodnih večeri se pokazuje da je dnevna želja za pijenjem piva veća od noćne. Prilično na silu popijemo ta dva komada.

 

Zadnje zajedničko veče, puno dogodovština za nama. Čeda ujtru produžava u Gruziju i skoro da ga ne mrzimo zbog toga. Proglašavamo da on postaje zvanični foto/video tim ekspedicije. Spaja mu predaje dron, ja fotoaparat. Sedimo do duboko u noć, što znači da smo pre ponoći u šatorima.

 

Oko 150 kilometara danas, bez noćnog vozikanja u civilne svrhe. Trek je u prilogu.

 

----

Iskreno govoreći, putopis bi ovde mogao i da završi. Povratak kući autoputem je tačno toliko zanimljiv koliko i zvuči. Oko 1500km motorima i još 700ak kolima do BG. Ipak, u interesu kompletiranja celine očekuj i taj deo 

2025-08-18 100644__20250818_1006.gpx

Promenio Decembar 27, 2025 član Gliga

[Гоша 1093 Napisano Utorak u 09:02]

On 10/25/2025 at 1:15 AM, Gliga said:

Dan 7, 12.8.2025. Danas kreću zanimljivosti.

 

...

 

Kraj videa je dobar pokazatelj zašto je korisno imati ogibljenje sa velikim hodom.

 

A može i da se ostane na putu  

 

...

 

Već sam napisao u nekom od prethodnih delova, nosač je sa sobom odvalio i materijal cevi. Rupa se sasvim lepo vidi na ovoj fotki.

 

 

Original James Hetfield (Metallica) sa bas girarom 

 

 

[Гоша 1093 Napisano Utorak u 09:19]

On 10/7/2025 at 5:58 PM, Gliga said:

...

Nastavljamo dalje da pratimo TET. Mnogo narednih kilometara smo na asfaltu. Na GPS-u vidimo tačku koja se zove „Weird buildings“ i do koje se treba odvojiti par kilometara. Ja ne znam kako sam tačno zamišljao u svojoj glavi, šta u sred tri lepe mogu da budu „čudne građevine“. Ali, šta god da sam zamišljao nije bilo ni nalik ovom što smo zatekli.

 

 

 

Kompletno naselje sa stotinama gotovo potpuno završenih jebenih dvoraca! Ovo što se vidi na fotkama je manji deo. Napravljene su i ulice, no na jedinom ulazu je čuvar.

Ko je rekao EXPO? 

 

[Gliga 6679 Napisano Utorak u 12:55]

Cenim da je ovo koštalo 100-1000 puta manje.

[mickeyZ 1730 Napisano Utorak u 14:31]

Pre 1 sat, Gliga je napisao:

Cenim da je ovo koštalo 100-1000 puta manje.

Ako moze u poslednjoj epizodi neki opis troškova, koliko košta jedna ovakva fantazija.

Hvala Gligo!

[Gliga 6679 Napisano Utorak u 14:50]

Biće  Samo da se nakanim i ispišem ostatak teksta.

[Gliga 6679 Napisano Utorak u 19:13 (promenjeno)]

Dan 14, 19.8.2025.

 

Buđenje u šatoru na pljuvomet od mora. Zvuči idilično, zar ne? No, već sam pisao o utisku koji je ovaj kamp ostavio na mene.

 

 

 

 

Na slikama to deluje lepše. Lako moguće da samo nije prijao povratak u civilizaciju. I činjenica da ja kamp na moru zamišljam prostran, u borovoj šumi bez buke, sa normalnim prilazom vodi...

Ono iza motora i kontejnera je magistrala, glavna saobraćajnica duž turske obale. Mir i tišina nisu zagarantovani.

 

Jutro je lepo i toplo. Ovaj put se ne razvlačimo. Doručkujemo, sklapamo šatore i pakujemo motore. Cilj nam je da krenemo što ranije. Čeda ide za Gruziju. Čeka ga prelazak granice, kupovina osiguranja, sim kartice, menjačnica i sve druge lepe i zabavne stvari. Takođe hoće danas da stigne i do terena koji su lepi za vožnju. Spaja i ja planiramo da ubijemo što više kilometara (oko 1500 ukupno do auta, dva dana na raspolaganju). Uz to planiramo svraćanje u Trabzon, da nakon skoro 3000km počastimo motore svežim uljem.

 

Pozdravljamo se sa Čedom, putevi nam se razilaze odmah kod kampa. I gle čuda, uspevamo da krenemo već oko 9.

 

 

Do Trabzona imamo stotinjak kilometara. Magistrala uz more, dve trake u svakom pravcu. Kamere su na svakom koraku, na mnogo mesta se meri i prosečna brzina. Ovo je naseljeni deo obale pa se često vozi i kroz gradove. Ima raskrsnica, semafora... Ja se jedino ne sećam da je bilo gužve u saobraćaju. Van gradova svakako ne. A kroz gradove se lako filtriramo. U svakom slučaju napredujemo sporo.

 

Trabzon... Mesto gde sam ja trebao da sletim, da me Čeda i Spaja pokupe na putu do Gruzije. Jedino što sam trebao da vidim od cele Turske. Pre milion godina.

 

Znali smo lokaciju KTM distributera i to nam je bila prva stanica. Ispostavlja se da u prodavnici uopšte ne drže ulje. Odatle nas upućuju u KTM servis. Pogađaš: u pravcu iz kog smo upravo došli. Srećom nije daleko i ne gubimo mnogo vremena.

 

U servisu nalazimo sve što nam treba. Ulje i ljude voljne da nam ustupe alat i prostor za rad (parking ispred servisa).

 

 

Pošto nismo menjali filtere, kompletan servis na oba motora završavamo prilično brzo.

 

Posle Trabzona upadamo u mašinu. Sećaš li se možda da sam pisao o veoma jakom vetru koji nam je duvao u lice prvog dana putovanja, od Bugarske do Istanbula? Da, duvao je i danas. Ovaj put u leđa, srećom. Osim pauza za gorivo nema stajanja.

 

 

Još pre Trabzona je bilo jasno da idemo ka kišnim oblacima. Bilo je samo pitanje vremena kada ćemo doći ispod njih, i koliko jako će padati. Negde pre Samsuna hvatamo prve ozbiljnije kapi. Sveže pokvašeni asfalt toliko klizav da kola šlajfuju kada kreću sa semafora. Srećom, nas dvojica imamo potrošene kramponke pa po mokrom možemo voziti isto kao i po ledu 

 

Oblačimo kišna odela i nastavljamo dalje. Mislim da nismo ni pokisli kako dolikuje. Padalo je kratko i relativno slabo. Znali smo po jačim pljuskovima voziti bez kišne opreme. Do Samsuna je već stala, a brzo se i razvedrilo.

 

U Samsun stižemo nešto posle četiri popodne, osetno kasnije od očekivanja. Do sada prevalili malo više od 400km, potrošili po dva rezervoara goriva. Već smo prilično gladni ali pumpa na koju smo stali nema restoran. Grickalice će morati da posluže za sada...

 

Dogovor je da vozimo dalje i stanemo na prvom mestu gde se ukaže hrana. Ili kada nam ponestane goriva. Šta god se dogodi prvo.

 

Samsun označava tačku gde napuštamo obalu. Put se postepeno penje na visoravan prema Gerede. Inače, ovo je asfaltna deonica koju smo vozili tamo petog-šestog dana, samo u suprotnom pravcu. 

 

Samsun takođe označava i tačku gde prestaje gusta naseljenost. Ovo znači da je manje raskrsnica i semafora, dakle napreduje se brže. Peglamo čak i 110-120 u nekim momentima 

 

Uredno prolazimo pored gomile benzinskih pumpi i nekoliko odmarališta sa restoranima. Posle određenog vremena sam se pomirio sa tim da vozimo "dok imamo goriva", što znači dvestotak kilometara.

 

U sumrak, nešto pre 7, stajemo na pumpu. Od prethodnog točenja smo uspeli da vozimo bez ijednog stajanja, prosečna brzina preko 100 na sat. Ovako već može da se prevali neka distanca. 650km od jutros, uz zamenu ulja.

 

Pored pumpe je i ekpres restoran. Topla klopa posle celog dana baš prija. Prijatna bakica koja je radila nas je kvalitetno odrala. Obrok za nas dvojicu smo platili više nego što smo plaćali kada smo sva trojica jeli na sličnim mestima. Dovoljno svesni da smo konstatovali tu činjenicu, dovoljno umorni da samo pređemo preko toga.

 

Tokom večere smo planirali ostatak dana. Obojica smo bili radi da vozimo sve dok ima smisla. Pomirli smo se sa činjenicom da večeras kampujemo na pumpi ili odmorištu kraj puta.

 

Sat vremena pauze nas je solidno regenerisalo. Sunce je uveliko zašlo kada smo krenuli dalje. Srećom i Spaja i ja imamo dobre farove pa noćna vožnja nije problematična. Od pumpe se brzo penjemo na preko 1000m visine. Te visoravni se sećam kada smo išli u kontra smeru. Tada smo preko 100km neprekidno vozili na visini preko 1000m, s'tim da smo se tada postepeno spuštali ka toj visini. Apsolutno nije toplo.

 

Ipak, prelazimo skoro 130km pre nego što pravimo prvu pauzu i odlučujemo da obučemo dodatne slojeve. Recimo da mi je do tog trenutka već bilo dosta vožnje. Nalet energije posle večere je do sada popustio i počeo je da me sustiže umor. 

 

Vozimo još neko vreme. Prolazimo Gerede i uključujemo se na glavni autoput koji povezuje Istanbul i Ankaru. Ubrzo nam je vreme za točenje goriva pa stajemo na veliku Shell benzinsku pumpu. Koliko sam bio umoran? Dovoljno da nakon prethodne pauze i oblačenja nisam zakopčao kacigu... Nešto što mi se skoro nikada ne dešava.

 

 

U trenuktu kada smo stigli na pumpu već je prošlo 22h. Nakon točenja goriva proglašavamo fajront. Tu je i veliki parking za kamione. Malo se vozimo po kompleksu i nalazimo mesto zavučeno na jednom slepom prilazu. Tu je već skoro 23h. Postavljamo šatore i bez daljeg odugovlačenja ležemo na spavanje. Mislim da je san stigao trenutno.

 

Na kraju je dan završio sa 850km  Ubedljivo najduži dan vožnje, makar sa ovim motorom. Trekovi su u prilogu, mada ne znam čemu. Dva komada koji se nastavljaju jedan na drugi, snimao sa dva različita telefona.

 

Izuzev pospanosti i hladnoće nisam bio slomljen. Iznenađujuće koliko mi Kove odgovara i koliko je prihvatljivo udoban na ovim dugačkim veznim deonicama.

2025-08-19 090959__20250819_0809.gpx 2025-08-19 112926__20250819_1129.gpx

Promenio Utorak u 21:54 član Gliga

[Gliga 6679 Napisano Utorak u 21:46 (promenjeno)]

I idemo odmah dalje!

 

Dan 15, 20.8.2025.

Noć je bila dosta hladna. Na 1200m to nije nikakvo iznenađenje. Ipak, u vreći i šatoru se to ne oseti. Ali zato se hladnoća itekako oseti kada se ustane malo posle izlaska sunca, i kada treba sesti na motor...

 

Sva lepota našeg kamp mesta. I znaš šta? Osećaj je bio bolji nego u kampu kraj mora prethodne noći.

 

Svraćamo do pumpe na doručak i turu zagrevanja. Oko 8 smo već na točkovima.

 

Rekoh već, pred kraj prethodnog dana smo se priključili na glavni autoput kroz Tursku i to se primeti. Tri trake i osetno više saobraćaja nego do sada. Ipak, Turci voze drastično pažljivije od onoga kako sam ja to zamišljao pre početka putovanja. Za sve ove dane, ne sećam se nijedne incidentne situacije, nijednog nesmotrenog poteza drugih učesnika...

 

Od pumpe put počinje brzo da se spušta ka nivou mora. Ovo me raduje jer manja visina treba da donese višu temperaturu. Umesto toplote nalazimo pljuskove. Obzirom da smo kišne jakne zbog hladnoće obukli još na početku dana nema razloga da se zaustavljamo. Malo se pretvaramo da letnje mesh pantalone ne propuštaju vodu i to nakon nekog vremena postane skoro istina. Skoro.

 

Negde pre Istanbula stajemo na prvu pauzu, točenje goriva. Do sada smo kišu ostavili iza sebe. Obzirom da smo juče uspeli da prevalimo više od polovine ukupnog puta, a i zbog činjenice da je to prosto ispravna stvar, odlučujemo da svratimo u grad i pokupimo Vinsovu torbu iz hotela.

 

Istanbul je OGROMAN. Od trenutka kada smo ušli u neprekidno naselje pa do definitivnog izlaska prevalili smo 110km. S'tim da je i 40km pre toga takođe kroz neki grad...

 

Sasvim očekivano, što smo više prilazili gradu gužva u saobraćaju je postajala sve izraženija. Nas to nije previše doticalo jer smo, prateći svetli primer lokalaca, kroz kolone prolazili gde god se ukazalo mesto. Opet da spomenem: nijedan incident sa kolima. Nijedno presecanje, nijedno bezobrazno uletanje u nečiju putanju. Ako išta, mi smo bili na bezobraznoj strani spektra. Iako je saobraćaja daleko više nego u Beogradu, vozi se mnogo, mnogo kulturnije.

 

Ono malo grada što smo videli usput je na mene ostavilo baš pozitivan utisak. Čisto, uređene zelene površine, velike i moderne zgrade.

 

Već smo prešli Bosfor i sišli sa bulevara u uže ulice. Možda sam sa jednog semafora krenuo dinamičnije nego što je policajac (kog u tom trenutku naravno nisam video) umeo da ceni... Zaustavljaju nas i ja sam već spreman za ribanje i natezanje. Ipak, nakon rutinske provere pasoša i zadržavanja od minut-dva nam se samo zahvaljuju na saradnji. Nastavljamo dalje.

 

Bez problema nalazimo hotel. Preuzimam torbu i pakujem je kod mene na motor. Kad nema Strom transporta, dobar je i Kove... Odmah preko puta hotela je fast food pa koristimo priliku da napravimo pauzu i klopamo nešto. Prolazno vreme nam je bilo odlično. Već oko 13h smo bili spremni za nastavak putovanja. Prevalili 300km do tada.

 

 

Obojica imamo nepostojeću želju za turističkim obilaskom tako da navigacije podešavamo na najbrži put ka Bugarskoj. Ja vodim. U nekom tunelu mašim odvajanje. Spaja je i dalje odmah iza. Google mape su dovoljno pametne i brzo nalaze alternativnu rutu. Gužva u saobraćaju je solidna i traži pažnju. Povremeno bacim pogled u retrovizor ali nakon nekog vremena više ne vidim Spaju. Nemam pojma da li je neko od nas omašio skretanje, ili nas je Google drugačije vodio. Stajem na proširenje i čekam. Obojica imamo net pa možemo komunicirati, deliti lokaciju preko Whatsupp. Brzo nam je jasno da smo krenuli na dve različite strane. Pada dogovor da se nađemo na prvoj pumpi kada "izađemo iz grada". A izlaz iz grada traje. Ne želim ni da zamislim kako je ljudima u autima koji ovo svakodnevno proživljavaju...

 

Istanbul, kroz "ceo" grad:

 

Nama je trebalo nešto manje od dva sata kretanja da prođemo celu urbano povezanu celinu, 150 kilometara. Nigde nismo morali da stajemo i čekamo.

 

Na pumpu stajem kada je grad već bio iza mene. Spaja stiže minut-dva kasnije. Da smo pokušavali uskladiti tajming, ne bismo to uradili ovako dobro. Pola sata pauze za točenje goriva i sladoled pre nego što nastavimo dalje ka granici.

 

Sećam se koliko je prvi utisak iz Turske bio negativan. E, ovo je ta ista deonica. Sada, osim što je vožnja dosadna, sve gledam drugim očima i izgleda mnogo prijatnije i lepše nego tada. Šta se promenilo u međuvremenu? Samo moja percepcija. A da, i vetar. Ne smemo zaboraviti vetar. Danas duva u leđa pa ne smeta.

 

Ne stajemo do pred samu granicu. Vreme je da po poslednji put iskoristimo blagodet jeftinog turskog goriva. Verovatno najskrnavija pumpa na celom putovanju. Punim sva tri rezervoara do čepa. Onih deset litara koje sam prvog dana nasuo u zadnji rezervoar, kao rezervu, nijednog trenutka nisam dotakao. Nikom od nas nije zatrebalo više goriva nego što je moglo stati u rezervoare (Spaja jeste jednom preventivno točio iz flaše, ali pokazalo se kasnije da bi do pumpe stigao i bez toga).

 

Takođe koristim priliku da proverim sadržaj Vinsove torbe. Nisam dovoljno naivan da tuđ prtljag prebacujem preko granice bez pregleda. Da ne bude zabune, on sam je rekao da to uradim, a i bez "blagoslova" bih uradio isto.

 

Na obe strane granice je solidna gužva. Da su trake i kolone 30cm uže nego što jesu ovo bi za nas bilo neprijatno iskustvo. Ovako, po dobrom starom običaju prolazimo na čelo. Spaja šarmira neku od suvozačica i pre nego što uspemo da skinemo kacige već smo na kućicama.

 

Čeda je juče na izlasku iz Turske morao da plati neku saobraćajnu kaznu. Nije uspeo da se sporazume sa policajcem, zna samo da je u pitanju tunel u Istanbulu. Dakle nešto što smo prošli svi zajedno u dolasku. Spaja i ja očekujemo isti scenario ali prolazimo bez zadržavanja. Od tog trenutka Čeda je postao poznat kao divljak za volanom. Kazna? Reda veličine 400-500 dinara.

 

Za manje od pola sata prolazimo obe granice i nalazimo se na autoputu u Bugarskoj.

 

 

Pet popodne. Do kola imamo oko 75 kilometara vožnje. U Svilengradu lutamo tražeći prodavnicu. Valja kupiti čokolade za Demijevu decu. Ko je Demi? Ljudina na čijem imanju su parkirana kola i prikolica.

 

Posle dva dana i 1500 kilometara autoputa veoma nas je obradovalo zadnjih dvadesetak kilometara. Besprekoran, nov krivudavi put kroz šumovitu planinu. Bez saobraćaja. Upravo ono što bi svaki razuman čovek poželeo za završnicu jednog nezaboravnog putovanja!

 

650 kilometara i jedna granica danas. Do sada.

Pakujemo motore na prikolicu, presvlačimo se u civilnu garderobu i pozdravljamo sa Demijem. Na sve to odlazi sat vremena.

 

 

Sedamo u kola i krećemo ka Srbiji. 700 kilometara do Beograda... Uspevamo da siđemo sa planine pre mraka. U gradiću pre izlaska na autoput stajemo na klopu.

 

Obojica smo prilično umorni i plan je isti kao prethodnog dana: da vozimo sve dok to ima smisla. Idealno bi bilo da pređemo u Srbiju ali nipošto nije imperativ. Ipak, kola imaju jednu blagodet u odnosu na motor. Ako ne voziš možeš da spavaš. Pošto Spaja vozi, ja koristim priliku da malo odmorim.

 

Negde pre Sofije se menjamo uloga. Meni je ovo prvi put da vučem prikolicu. Lepo iznenadi i razbudi kada zabaci na rupama...

 

Do granice stižemo brzo, Bugari su završili skoro ceo autoput. Na samoj granici je relativno gužva ali dosta kućica je u pogonu. Ovaj put nema provlačenja pa smo osuđeni na čekanje. Klima (na grejanju), muzika i udobna sedišta ovo čine mnogo podnošljivijim nego što bi bilo na motoru. Rutinski prolazimo obe strane i eto nas nazad u Srbiji.

 

Na Nais pumpi posle Niša stajemo da sipamo gorivo. Recimo da je oko 1-2 iza ponoći, da vozimo od 8 ujtru prethodnog dana. Obzirom da smo do ovog trenutka obojica razvaljeni od umora odlučujemo da tu odremamo par sati. Beograd jeste blizu, ali nema razloga forsirati. Oko 450 kilometara plus granica.

 

Spavamo u kolima do jutra. Protivno svim očekivanjima, ovo je prva noć nakon više meseci da me leđa uopšte ne bole. Kakve crne redovne vežbe, udobni kreveti... Daj poluoboreno sedište u kolima!

 

Kafica i gas lagano ka Beogradu. Baš ikakvih uzbuđenja. Mašimo beogradski špic i brzo stižemo do Spajine garaže. Skidamo motore sa prikolice, ja se ponovo oblačim u moto opremu i vozim za Novi Sad. Asfaltom, k'o pička. Lako moguće da je još bilo pre podne kada sam stigao kući.

 

Trek od poslednjeg dana je u prilogu. Poštedeću vas dela koji smo prešli kolima.

 

I to bi vam gospodo bilo to što se tiče ove avanture. Ostaje da u nekom narednom postu presaberem utiske, troškove, opremu i šta već ne.

 

Ako bilo ko ima pitanja ili planira slično putovanje apsolutno stojim na raspolaganju. Šta god vas interesuje pitajte.

2025-08-20 080945__20250820_0709.gpx

Promenio Utorak u 22:19 član Gliga

[Cedo11 2638 Napisano Utorak u 22:44]

Čitajući ovaj putopis od početka do kraja, kao da sam dva puta sve prošao. I opet ćemo. Jednog dana...

 

Jedno veliko BRAVO za pisanje ovog putopisa!!!

 

Nego:

 

57 minutes ago, Gliga said:

Čeda je juče na izlasku iz Turske morao da plati neku saobraćajnu kaznu. Nije uspeo da se sporazume sa policajcem, zna samo da je u pitanju tunel u Istanbulu. Dakle nešto što smo prošli svi zajedno u dolasku. Spaja i ja očekujemo isti scenario ali prolazimo bez zadržavanja. Od tog trenutka Čeda je postao poznat kao divljak za volanom. Kazna? Reda veličine 400-500 dinara.

12 Lira je bila kazna iliti celih 30 dinara. Divljak za male pare.  

[Gliga 6679 Napisano Utorak u 23:06]

Sreća pa smo mladi. Mlađi nego što ćemo ikada biti 

 

 

[srbac 2927 Napisano Utorak u 23:11]

Hvala puno, odlično je sveeeeee aaaaa

[BusMan 2055 Napisano juče u 00:23]

1 hour ago, Cedo11 said:

Čitajući ovaj putopis od početka do kraja, kao da sam dva puta sve prošao. 

 

Toliko je dobro napisano da i ja imam utisak da sam dva puta bio sa vama.

 

Hvala ti Gligo za onoliki trud!  Bas umes!!