U Gruziju nećete moći - Turska kao uteha

[DraganNS 9364 Napisano Četvrtak u 22:14]

Pratim od početka ove vaše putešestvije po turskom TET-u i mogu samo da kažem svaka čast na volji, snalažljivosti i spremnosti da sve podelite sa zajednicom. Ovo je potpuno neka druga slika i doživljaj u odnosu na uobičajeni on road način putovanja, meni potpuno egzotično. Samo napred, pratim sa uživanjem. 

[Gliga 6465 Napisano Četvrtak u 23:07 (promenjeno)]

Dan 12, 17.8.2025.

 

Soba u kojoj spavam ima jedan prozor, duboko uvučen ispod nadstrešnice koja povezuje dva bungalova. Nemam pojma da li je napolju svanulo ili ne, pada li kiša (rečica koja teče ispred bungalova je dovoljno glasna da guši sve ostale zvukove). To što sam preko prozora navukao i debele, tamne zavese ne pomaže mnogo. Ipak, alarm zna kada je vreme da zvoni.

 

Izlazim na terasu i oduševljavam se. Vreme je apsolutna suprotnost jučerašnjeg. Vedro, bez naznake oblaka. Mesto je smešteno u dolini između dve visoke planine pa sunce ovde još uvek nije ugrejalo. Jasno da je odluka da jučerašnji dan završimo ovde bila odlična.

 

Ne žurimo sa pakovanjem i pokretom. Nešto garderobe još uvek nije suvo pa to treba rešiti. A i inače ne žurimo.

 

 

Pre polaska nam prve komšije poklanjaju keksiće i neko pecivo. Prijatan svet, nema šta.

 

Juče smo na karti videli da u blizini postoje dva jezera. Malo su u kontra stranu od pravca gde mi idemo, ali ipak odlučujemo da ih obiđemo. Plan je da u prodavnici kupimo nešto za doručak i da na jezeru napravimo pauzu.

 

 

Ovo su šatori i nadstrešnice za izletnike, pisao sam o tome.

 

 

Izlazak iz Demirkapi. Drastično prijatniji uslovi u odnosu na jučerašnji ulazak.

 

Put se brzo penje sa 1800 na 2700m. Dobro uređeni makadam bez mnogo saobraćaja. Moglo bi se reći da smo poranili, krenuli smo pre većine turista.

 

Prvo jezero je uvučeno od puta i nema pristupa vozilima (dobro, motorima bismo možda i mogli ali nije u redu). Drugo jezero, Aygır Gölü, jeste kraj puta i na njegovoj obali pravimo pauzu.

 

 

 

Ovog smo prethodni dan sreli u gradiću kada smo točili gorivo. Mali svet.

 

Prijalo nam je sedenje na suncu i mir kraj vode. Ipak, pauza ne može trajati zauvek. Jezero uopšte nije veliko. Mi smo polovinu obale obišli putem samo da bismo došli do mesta gde smo odmarali. Krug oko jezera se zatvara pešačkom stazom. Dosta dobra prilika da se napravi lep dron snimak, ali ujedno i pomalo skrnavo. Čeda je bio u fazonu da će voziti samo dokle ima kolskog puta pa smo se složili da tako i uradimo.

 

Ne znam kako se dogodilo da motori sami od sebe nastave vožnju po pešačkoj stazi. Evo, stvarno ne znam.

 

Sama stazica nije problematična. Nekoliko krupnih kamenova i to je to. Mi smo sada na nizvodnoj strani jezera i treba preći "potok" koji se iz njega izliva. Trenutno je skoro skroz suv, kamenjar. Postoji tu i sklepani limeni mostić. Ali, stanje mu je takvo da mi nije palo na pamet da mu priđem motorom.

 

Sa snimka gore se vidi, prelazak potoka uopšte nije bio problematičan. Međutim, kada sam sišao sa motora neposredno posle toga ja sam bio potpuno malaksao, od negde se pojavila glavobolja. Ne zaboravi, jezero je na 2700m visine i ovo je bio prvi iole fizički zahtevan poduhvat.

 

 

Meni je svih prethodnih dana bilo neobično što niko od nas nije osetio nikakve simptome zbog visine. Ipak smo mnogo vremena provodili preko 2000m, četiri od zadnjih pet noći kampovali na 2200 ili više, ali svi smo disali normalno, nismo se prekomerno umarali. Do sada.

 

 

 

 

Ovo selo nam je prva sledeća tačka, čim se vratimo na TET.

 

 

 

Koliko se sećam, Spaja i Čeda su takođe počeli da osećaju malaksalost. Nezgodan tajming pošto nećemo uskoro silaziti na manju visinu, a deonica koju ćemo odvesti čim se vratimo na TET će se pokazati kao najzahtevnija na celom putovanju.

 

Od jezera se spuštamo ka Demirkapi, ali ne idemo do samog mesta. Pre njega skrećemo desno i hvatamo TET.

 

 

 

 

Odmah posle sela koje sam fotkao sa jezera put postaje osetno lošiji od bilo čega što smo do sada vozili. Razmazili smo se od početka putovanja i ovaj kamenjar nije prijao. Gopro to nikada neće dočarati kako dolikuje, al' vredi pokušati.

 

Nije da smo bili u bilo kakvoj žurbi, i ja nemam pojma zašto nisam stajao da odmorim. Ovaj prvi deo, sa snimka gore, je trajao nepuna tri kilometra nakon čega meni realno više nije bilo do vožnje. Do kraja sam jedva držao upravljač. Ipak, uživati se mora i odustajanje na prvi znak teškoće definitivno nije opcija.

 

U pozadini, odmah levo od Čedine kacige su jezera na kojima smo započeli dan. Sve je to prilično blizu.

 

Stajemo na mestu gde je put postao dosta bolji. I tek tada shvatam kakvom lepotom smo okruženi. Nova prilika za dron (hvala Spaji što se cimao oko snimanja, Čedi što se cimao da dron bude kod njega na Stromu)

 

Plato sa potokom iza nas je na oko 2500m, vrhovi u pozadini su visoki preko 3000m.

 

Penjemo se na manji prevoj, prolazimo kraj bezimenog jezera koje bi bilo odlično mesto za kampovanje. Sa prevoja, na susednom brdu vidimo put kojim ćemo proći. To su serpentine na desnoj strani fotke ispod.

 

 

 

 

Zanemari poslednjih 30 sekundi mraka. Ništa ne fali, sve je ok sa snimkom. Greškom sam renderovao i crnilo. Nema šanse da ću ponoviti upload.

 

 

Od ovog potoka počinje uspon. Ne preterano zahtevan, ali na momente strm, razrovan i sa rasutim kamenom. Ja sam zbog fotkanja ostao poslednji. Pri kraju najgore uzbrdice naiđem na njih dvojicu. Čeda sedi na zemlji, Strom leži u kontri. Srećom bez posledica po bilo koga.

 

 

 

Koliko je strmo na mestu pada, možda najbolje demonstrira Čedino kotrljanje nakon napuštanja vozila.

 

Sad, sećaš se kada sam pisao o malaksalosti? Apsolutno nije prošla do ovog trenutka. Udruženim snagama podižemo Stroma iz prvog pokušaja. Ovaj pokušava da pobegne nizbrdo jer je tokom pada menjač upao u ler. Onda guranje uzbrdo da bi se dokopao ravnijeg terena, dva metra napred. Težak rad. Kad bi makar postojao neki način da nam bude lakše...

 

 

 

 

Uglavnom, preko dvadeset minuta smo proveli u akciji. I ne, Dobrodošlica nije oduzela više od par sekundi. Nije zbog nje

 

NASTAVIĆE SE

Promenio Četvrtak u 23:16 član Gliga

[aca-pn 7045 Napisano Četvrtak u 23:54]

Onaj lik sam na motoru što vam je prošao u susret, nije stao ?

[BusMan 2046 Napisano Petak u 03:17]

E ovde već priča dobija smisao, samo žali Bože onog deterdženta za veš kad se tek dvanaesti dan malo oznojiste. 

 

[Gliga 6465 Napisano Petak u 08:03]

Pre 8 sati, aca-pn je napisao:

Onaj lik sam na motoru što vam je prošao u susret, nije stao ?

Prilicno sam siguran da je to tip kog smo sreli prethodnog dana prilikom ulaska u Demirkapi. Onaj sto nam je rekao da je par sati vozio kroz maglu.

 

Dakle, stari znanac, mahanje je bilo dovoljno

[Gliga 6465 Napisano pre 12 sati]

Dan 12, nastavak

 

Nastavljamo uspon. Iza jedne serpentine je strmo parče puta sa rasutim kamenom. Idem prvi, prolazim i stajem na kraju tog pravca da fotkam. Spaja ide drugi, staje odmah na izlasku iz serpentine da proveri tronožac za fotoaparat koji je nekome ostao (nismo ga pokupili). Čeda je iza njega i nema mnogo izbora osim da stane, na najrasutijem delu. Uz nešto proklizavanja, Spaja uspeva da krene i izađe na ravniji teren.

 

 

Sa druge strane, Strom rešava da se strateški ukopa. Ne pomaže ni Čedina veština ni moje guranje. Spaja, kao svaki pravi saputnik, silazi ka nama da pomogne. Telefon u ruci, Gopro na kacigi, video produkcija bez premca  Ovo je bio jedini momenat kada sam video nervoznog Čedu. Dobro, osim na bugarsko-turskoj granici. I u Samsonu.

 

Naime, ovo se dešava nepun kilometar od mesta gde se izvrnuo pa novo zaglavljivanje ne prija. Ipak, uz malo "o-ruk" spuštamo Stroma do ravnijeg dela gde je moguće uhvatiti kakav-takav zalet. Čeda izlazi i nastavlja dalje ka prevoju. 

 

 

Dok smo se Spaja i ja popeli 50-100m do naših motora i malko došli sebi Čeda je odmaglio. Mi smo na nešto ispod 2900m visine, nadomak samog prevoja.

 

Brzo izlazimo na prevoj. Nekako smo se nadali da ćemo ovde dokačiti 3000m visine ali nismo. Jedno kratko Spajino "Fali nam pedeset" i činjenica da se sa prevoja odvaja put koji grebenom vodi naviše su bili više nego dovoljni. Vrlo brzo izlazimo na famoznih 3000m. Ja na trenutak usporavam, možda da stanem, da tu i okrenemo. Ipak, pošto put uredno nastavlja da se penje, odlučujem da produžim dalje u nadi da ćemo izaći na vrh ili prevoj sa pogledom.

 

Inače, ovo je manje saobraćajnica koliko je bio put za izgradnju gasovoda. Već nekoliko dana povremeno naiđemo na gasovod ili podzemne kablove (ovo uglavnom oko vetrenjača) u prilično solidnim vukojebinama.

 

Nedaleko od vrha nailazimo na stado ovaca i naše dobre drugare kangale koji nas uredno ispraćaju sa svoje teritorije (oko 1:50 na snimku gore). Uspon završava na 3125m visine. Pogled odatle, kao sa vrha sveta. Mi smo daleko iznad oblaka, svega par vrhova je iznad nas. Osećaj neverovatan. Glupo neiskoristiti priliku za foto seansu.

 

 

 

 

 

 

Crno more je negde ispod onih oblaka u daljini, 50km vazdušne linije.

 

Na slici ima naziv obližnjeg vrha. Mi smo ovde: 

Google Maps

WWW.GOOGLE.COM

 

U ovom trenutku mi je žao zbog dve međusobno povezane stvari. Prvo što Čeda nije sa nama, što ovo propušta. Drugo što ne nastavljamo dalje ovim putem duž grebena (Da stvar bude bolja, sad' kada pišem putopis vidim da bi nas ovaj put odveo do gradića koji ćemo svakako proći kasnije tokom dana. Eto, znam za naredni put...).

 

Ne zadržavamo se duže od samog fotkanja. Krećemo na spust koji, kako će se ispostaviti, traje skoro pedeset kilometara bez prekida.

 

 

NASTAVIĆE SE