Planinska Grčka – Grlom u jagode

[bane_ns 111 Napisano Mart 12]

Inspirisan mnogim putopisima sa ovog foruma / zajednice, već dve godine se kanim da napišem ovaj putopis. Beleške su tu odavno ali izgleda sam čekao ovaj dosadni grip i duže bolovanje kako bih ga konačno i započeo. Pa da počnem..

Zapitao sam se kako to da svi pamtimo naša prva putovanja? U mom slučaju, i dalje se jasno sećam, avgust, petak, završavam posao, ruksak na ledja i pravac Bosna. Žmarci u stomaku po prelasku granice, ganjanje krivina po Romaniji i trku sa mrakom, hladnoća noći i nebo puno zvezda, bakin osmeh i vruće sarme. Prvi i logičan odgovor, pa zato što su prva! Sve je novo, mašina s kojom se tek upoznaješ, putevi koje prvi put voziš, navigacija, vremenski uslovi, strahovi, padovi, pehovi i svi ostali problemi koje smo uspešno prevazišli. E to su sastojci putovanja za pamćenje. Ali posle daljeg razmišljanja shvatam da to nije cela priča. Mislim da se radi o izlasku iz zone konfora. 

Kako vozim već neko vreme, i na asfaltu sam već dugo svoj na svome, i iako zahvalan na svakom pređenom kilometru, shvatam da mi već neko vreme fali taj magični sastojak: izlazak iz zone konfora. Logičan zaključak, silazak sa asfalta.

Moj trenutni saputnik je Suzuki V-Strom 650, popularni mali strom, motor koji me nije kupio nekim divljim karakterom, lepotom ili tehnologijom, već svojom vernošću i svestranošću. Pružio mi je šansu da i kad nestane asfalta ne zaustavim putovanje. Žut, ne narandzast, debeljuškast i nizak, ne baš prvi izbor za avanturu van asfalta, ali jedini motor koji imam. Ja sam svakako pobornik ideje da je bitnija veština i stav vozača od specifikacije motora. Pa Che je prešao udvoje pola južne Amerike na Nortonu (doduše La Poderosa se raspala na pola puta). Siguran sam da ovo moje japansko sokućalo moze više nego što deluje na prvi pogled. Uostalom, uverio sam se u to više puta do sada. Poslednjih par godina, skupljao sam iskustvo van asfalta, mic po mic, ništa spektakularno, ali dovoljno da mi da samopouzdanje da se uputim u ozbiljniju avanturu van asfalta.

I tako, dolazimo do teme ovog putovanja, ideje začete par godina ranije kada sam prvi put pogledao film Adventure County Tracks Greece (YouTube). Ukratko, ekipa sredovečnih likova na mnogo moćnim motorima kako vozi po bespućima planinske Grčke. E taj poslednji deo mi se jako dopao. Predeli koje sam video na filmu su delovali apsolutno neverovatno (a i nisu ličili na Grčku na kakvu sam ja navikao), toliko da sam poželeo da ih i sam lično doživim. I u toj ekipi dukatija i bembara, zalutao je jedan stromić, kao neki dodatni motiv da i ja uradim isto. ACT je zapravo neka vrsta organizacije, nešto poput TET-a, ali posvećen osmišljavanju ruta koje su miks asfaltiranih, makadamskih i šumskih puteva kojima mogu i veći motori da prodju.

Dugo je ova ideja čekala svoju realizaciju, ali konačno se karte otvaraju i uzimam nedelju dana slobodno. Početak Oktobra, nekom kasno, meni idealno vreme za vožnju. Kako ne volim previše detaljno da planiram, imam neki okvir plana, ali opet ostavljam prostora za spontanost i improvizaciju. Zato verujem u apsolutnu spremnost, što znači da ne računam da ću uvek naći smeštaj i hranu (spakovana kamp oprema i par gotovih jela), da je motor spreman, i u slučaju nezgode, osiguranje za sebe i motor. Nažalost, ne uspevam da nadjem drugu budalu (Milanče nije mogao) koja bi pošla na ovu avanturu sa mnom. Možda i bolje, izazov će time biti još veći. Umesto toga, formiram Viber grupu za podršku sastavljenu od bliskih prijatelja. Sa ACT sajta skidam gpx fajl i delim sa ekipom. To je to, sad samo još da krenem.
 

[živke 6340 Napisano Mart 12]

Da se upišem, ovo obećava. 

[bane_ns 111 Napisano Mart 12]

Prvi dan – Autoput, nužno zlo

 

Petak. Jutro pred put. Po pravilu nenaspavan. Nekako pakovanje pred put mi uvek uzme više vremena nego što bi trebalo. Neodlučnost pri pakovanju, šta poneti, šta ne. Odlazim na posao da oglumim rad, dok u sebi odbrojavam sate i minute do polaska u avanturu. 
 

Plan za danas je vrlo jednostavan, izaći na autoput i voziti do Vranja. Kako bi se odbranio od buke i dosade, naoružavam se velikom količinom muzike. Medjutim, ipak puštam Naxi Boem radio. Nista bolje protiv stresa saobraćajnog špica u Beogradu petkom posle pet. Nekako se provlačim i nastavljam dalje. Ne pravim pauze u želji da što više predjem dok još nije pao mrak. On me svakako stiže i taman kad sam počeo dobro da se smrzavam vidim da se približavam Vranju. 

 

Odredište, dobro poznato: Hotel Simpo Pržar. Lepo zdanje na jos lepšem mestu. Hotel se nalazi na brdu iznad grada, tako da Vranje leži ispod, kao na dlanu. Nekad luksuzno mesto, usled neulaganja, zub vremena je uradio svoje. Mada, meni se i dopada baš zbog tog nekog šarma i odjeka duha prošlih vremena. Parkiram motor ispred portirnice ali ne nalazim portira. Kako umirem od gladi, upućujem se u restoran hotela na klopu. Veoma je živo. S jedne strane čujem trubače, s druge klavijaturu i živu muziku. Da, u Vranju sam. Konobar me obaveštava da je u toku rodjendanska proslava, ali da mogu da sednem gde želim. Izlazim napolje i nalazim lep sto, uživam u pogledu na Vranje koje sija poda mnom dok svira stari Ninov hit (donesi divlje mirise). Klopa i rakijica, može li bolje?

 

[vojakis 24 Napisano Mart 13]

Za sada je u redu,čeka se nastavak. .

[bane_ns 111 Napisano Četvrtak u 17:07]

Drugi dan – Promena plana

Ustajem rano, i dalje sit od sinoćne klope, tako da preskačem doručak kako bi što pre krenuo. Najavljuju kišu oko podne. Pre polaska slikam izmaglicu nad gradom koji deluje da još spava. Osećaj me vara, pošto spušajući se u grad, prolazim kraj pijace gde sve vrvi od ljudi i mirisa.

 

 

Plan za danas je ambiciozan, a u isto vreme i neodređen. Naime, krajnja tačka je poznata, Konitsa, malo mesto na severozapadu Grčke pri granici sa Albanijom. Ovo mesto se nalazi relativno blizu početne tačke ACT rute i ima solidan izbor smeštaja, zbog čega sam ga i odabrao. Navigacija mi pokazuje da najbrža trasa zahteva nekih 450km, od čega dobar deo autoputem. Skroz izvodljivo. Međutim, posle jučerašnjeg dosadjivanja na istom, odlučujem da iskuliram navigaciju, i biram što više kilometara lokalnih puteva, jer na kraju krajeva, bitno je putovanje, ne odredište? Tako da po prelasku u Makedoniju pratim ga do  Tetova gde se isključujem ka Nacionalnom Parku Mavrovo. Kroz Mavrovo sam prošao prvi put pre samo par meseci, u punom jeku i vrelini leta, i bio jako radoznao kako izgleda u zenitu jeseni.

Prognoza je malo pogrešila, i kiša me prati već od prelaska granice. Posle par sati vožnje po pljusku i generalno sumornom vremenu konačno se isključujem ka Mavrovu. Pri ulasku u područje nacionalnog parka, smrznut i mokar (leva čizma je kapitulirala posle 7 godina verne službe) odlučujem da se sklonim negde i napunim baterije, a i stomak. Restoran Evropa Garden, skretanje za 100m, prodato. Motor ostavljam ispod strehe, skidam kišnjak i smeštam se. Prilično sam siguran da čujem Naxi radio u pozadini tako da porucujem na srpskom. Brat Makedonac sve razume. Čorba, omlet, kafa i čaj. Koktel za povratak u život.

 

Po polasku, kiša jenjava, i uživam u jesenjim bojama. Vozim kroz klisuru dok mi sva ta mešavina zelene, žute i crvene boje oduzima pažnju od vožnje. A tek izmaglica posle kiše je posebna stvar. Ne žalim ni malo sto sam odabrao duži put. Stajem svako malo radi fotkanja i snimanja. Asfalt je nov i pruža dobro prijanjanje čak i u ovim kišnim uslovima.
 

 

Po izlasku iz nacionalnog parka put postaje suvlji i ništa manje krivudav. Ubrzavam tempo. Spuštam se na Ohridsko jezero i u Strugi se odvajam ka Ohrid gradu. Kako smo Milanče i ja letos na putu ka Albaniji samo profurali jezerom i prenoćili u Strugi (koja me nije posebno impresionirala), u meni je ostala želja da istražim ovaj deo Makedonije, pa rešavam da svratim u grad. Stiže me neka glavobolja pa tražim neki kafić kraj obale jezera. Dok ulazim u stari deo grada, shvatam koliko je ovo bila dobra odluka. U prvu ruku skrećem sa rute i pratim osećaj koji me vodi na staro kameno utvrdjenje koje se nalazi na brdu iznad grada. Velike kamene zidine, kaldrma stara ko zna koliko, uske uličice. Oduševljen lepotom ovog mesta, a malo i posramljen svojim potpunim neznanjem o istom, okrećem se i vraćam na motor. Iz ove perspektive zvuči čudno, ali logika mi je bila da ću se ovde sigurno vratiti i posvetiti ovom mestu vreme koje zaslužuje. Da nešto ostane i za sledeći put. Konačno prilazim obali i imam osećaj kao da sam na moru. 

 

 

Nalazim neki kafić u Starbucks fazonu. Kafa, kolač i prijateljska zafrkancija sa konobarom oko nereciprociteta razumevanja srskog i makedonskog (ja njih niš ne razumem). Sedim, i lepo mi je. Ali je i prošlo pola tri. Imam još dosta da vozim do Konitse. Mogao bih ja to, al sabijanje velikih kilometara u jednom danu nekako nije moj stil. Ne ispunjava me. Ja volim sve da iskusim, skrenem tamo gde ne bi trebalo, jer eto tako, nesto me privuklo na tu stranu. Pa što sad to ne bih i uradio? Ima se kad.

[doktor 4910 Napisano Četvrtak u 17:40]

Ovaj početak zvuči odlično, a Grčka je odlična moto destinacija, baš početkom i krajem sezone. 

[bane_ns 111 Napisano Četvrtak u 21:05 (promenjeno)]

Novi plan: gubiti se po Ohridskom jezeru i prenoćiti na istom. Dok pijuckam kafu, pravim brzu pretragu kraja. Nalazim sledeće ključne tačke: zaliv kostiju, Galičica, Prespansko jezero. Novi plan gotov. Spustiću se istočnom stranom jezera do obale kostiju, a potom se popeti na Galičicu, planinski prevoj koji razdvaja Ohridsko od Prespanskog jezera. Sigurno je lep pogled na oba.

Izlazim iz grada i posle kraće vožnje kroz četinare put ponovo prati obalu. Ne žurim. Atmosfera je nekako mediteranska, a Ohrid je more. Smenjuju se plažice i kafići dok prolazim iz jednog manjeg mesta u drugo. Nemam želju da odvrnem gas sve dok po izlasku iz naselja ne naidjem na uspon i prvu serpentinu. Medjutim, to je trajalo kratko pošto ubrzo stižem na prvo odredište, zaliv kostiju. Naziv mi deluje mnogo zanimljivije od samog mesta. Radi se o muzeju na otvorenom, u formi manjeg naselja na vodi sastavljenog od grupe sojenica. Kako su Oktobarski dani kratki, odlučujem da preskočim ovu atrakciju i nastavljam dalje ka Galičici. Vožnja se pretvara u pravi ringišpil, put zavija u svim mogućim pravcima s planinom s jedne i jezerom s druge strane.
 

Dolazim do skretanja za nacionalni park i nailazim na rampu. Ulaz u park se naplaćuje. Nisam to do sad spomenuo, ali u svakom trenutku provedenog u Makedoniji sam se osećao jako prijatno, kao kod kuće. Verujem da taj utisak proizilazi iz svih dosadašnjih interakcija. I ova naredna nije bila izuzetak. Čuvar parka se obradovao činjenici da dolazim iz Srbije, i posle dužeg prijateljskog ćaskanja me pušta da nastavim. Naravno, nije želeo da mi naplati ulaz. I tako, nastavljam uspon na Galičicu. Put je uzak, sa dosta rupa, kamenja i prljavštine koje je današnja kiša sprala sa litica planine, ali to me ne sprečava da uzivam u malo brzoj vožnji. Jak uspon, dugi pravci sa uzanim serpentinama na kraju, pravi makedonski Stelvio. Stižem do skretanja za vidikovac na koji me je čuvar uputio, i posle dvadesetak metara makadama stižem. Šta reći, pogled puca. Jezero izgleda kao morski zaliv sa ove visine. Uživam u pogledu. 

 

 

Vidikovac se nalazi na grebenu planine koja opasuje jezero. Deluje mi da sam se dobro popeo, pošto more, ovaj jezero, deluje baš daleko, a vrhovi se naziru iza krša koji mi se nalazi iza ledja. Informativna tabla kaže da se nalazim na vidikovcu Koritski rid, na 1421m. Sunčevi zraci se probijaju kroz oblake i prave lep odsjaj u jezeru. Uf, baš mi je drago da sam se odlučio da ne žurim i da se zadržim u ovim krajevima. Najčešće, trenuci koje pamtimo najduže su baš oni koji nismo planirali. Zato volim da nemam precizan plan, kako bi ostavio što više prostora unutrašnjem osećaju da me vodi. Ovog puta nisam pogrešio. 

 

 

 

 

 

Nastavljam dalje i primećujem da se vreme opasno muti. Valjda neće opet. Nailazim na sveže presvučen asfalt, pa dodatno dajem po gasu ne bi li što pre prešao prevoj i bacio pogled na Prespansko jezero. Medjutim, sumrak je stigao nešto pre mene, pa pogled i nije nešto. 

 

 

Okrećem se i nastavljam svoju trku sa kišom. Slalom niz Galicicu je bio prava uzivancija. Pobedjujem u trci i stižem do smeštaja. Ivo je jako prijatan domaćin, a i smeštaj je mnogo lep (i jeftin). Ipak, odlučujem da skoknem do grada i počastim se nekom lepom klopom. Na preporuku, odlazim u restoran Dalga, i nalazim sto smešten tik uz obalu. Loza, pastrmka, može li bolje? Trenutno, teško..

 

 

Da ne bude sve savršeno, postarala se kiša. Pljusak koji se sručio je bio takav da mi nije palo na pamet da vozim, vec uz pivo čekam da se smiri. Ne znam kojim čudom, ali kaciga je ostala uglavnom suva uprkos cinjenici da sam je “pametno” ostavio na motoru. Spašava me činjenica da sam kišnjak ostavio u jednoj od bočnih torbi, tako da se ipak suv vraćam u smeštaj. To je to, kakav dan. 

Promenio Četvrtak u 21:07 član bane_ns

[vladags 132 Napisano Petak u 19:26]

Izvezao sam prošle godine Galičicu i Prespansko Jezero, pa posle krug oko Ohridskog jezera.

Prelepo iskustvo,  a vreme mi je bilo slično tvoj, ali u junu.

Svakako Makedonija je prelepa, a Ohrid priča za sebe.

Čekam nastavak...

[bane_ns 111 Napisano Ponedeljak u 13:34]

On 3/14/2025 at 8:26 PM, vladags said:

Izvezao sam prošle godine Galičicu i Prespansko Jezero, pa posle krug oko Ohridskog jezera.

Prelepo iskustvo,  a vreme mi je bilo slično tvoj, ali u junu.

Svakako Makedonija je prelepa, a Ohrid priča za sebe.

Čekam nastavak...

Jeste, slažem se u potpunosti. I ja sam ponovo posetio ovaj kraj prošle godine. Ovaj put da devojkom. Lep spoj prirode, istorije, dobrih ljudi a i hrane. Bitolj isto ostavio lep utisak. Uskoro nastavak..

[bane_ns 111 Napisano pre 9 sati]

Treći dan - divljina i asfalt
Jutarnje sunce je odličan alarm. Otvaram terasu (koja zapravo nije terasa, već samo vrata 'mesto prozora) i pijem kafu s pogledom na izmaglicu sa albanske strane jezera. Letos smo tuda prolazili u pohodu na albanske planine. Pitam se šta me sad čeka..
 

 

Ponovo pratim jezero do prelaza preko Galičice. Kako je jutro sunčano, jezero je poprimilo plavu morsku boju, a sinoćna kiša je ostavila izmaglicu na vrhovima Galičice. Ponavljam vidikovac od juče i nastavljam spust ka Prespanskom jezeru.

 

 

 

 

 

Iako mi nije bila potrebna, pravim pauzu na obali jezera. Jezero je na ovom mestu jako široko, plitko i pusto. Jedino društvo mi pravi pecaroš u čamcu nekih pedesetak metara od obale.

 

 

 

Sledeća odrednica je Bitolj, do kog se stiže magistralnim putem. Put je dosta širok, često sa dve trake na usponima tako da uživam u nešto brzoj vožnji, ali i pogledima na Baba planinu, centralni deo NP Pelister. Ulaz u grad me je podsetio gde se nalazim. Zapljusnuo me je jak miris pečene paprike. Sam grad je ostavio lep utisak na mene. Dosta zelenila, sveta, dečice na igralištu.. Gradski park me je oduševio veličinom i količinom zelenila.

 

 

Pauzu za klopu pravim van grada, u restoranu planinska kuka. Restoran je na obodima nacionalnog parka, smešten u dolini manjeg potoka kraj kog se nalazi ribnjak pastrmke. Hmm, sad mi ime restorana totalno ima smisla. Međutim, posle sinoćne večere u kombinaciji sa preskočenim doručkom, odlučujem se za pljeskavicu.

 

Brzo sam na granici, gde me simpatična graničarka obaveštava da mi je istekao zeleni karton. To mi zvuči neverovatno jer sam ga izvadio pre tri meseca, ali u pravu je, datum isteka se podudara sa istekom registracije koju sam obnovio pre desetak dana. Pustila me je, ali je rekla da ću imati problem pri povratku ako budem išao kroz Makedoniju (što sam i planirao). Nema veze, brinuću o tome u povratku.

 

Brzo prelazim Grčku granicu i u meni se budi osećaj nekog ushićenja. Čoveče u Grčkoj sam!! Prvi put svojim motorom! Euforija je na maksimumu. Stajem sa strane na neki mali makadamski putić i beležim prvu fotku motora u Grčkoj. Iako me navigacija vodi na autoput, predomišljam se na samom isključenju i nastavljam dalje lokalnim. Krajičkom oka primećujem saobraćajni znak: velika belo narandžasta tabla sa slikom medveda i vuka.