Hvala ti, moj dobri druže...

Nenadbg88 · Septembar 7, 2022

Koliko je prošlo? Dva meseca? Tri? Rekao bih da je to potpuno nebitno... Nekako sve svakim danom koji prolazi sazreva u meni... Drugarstvo, smeh, prozivke, putovanja, pijanstva, vrištanje, sreća, problemi, uspesi... i krivina...

Splet okolnosti koji je doveo do svega... Čudno je to da, umesto da zaboravljam, svakim danom sve više mislim na to.
Takav sam valjda, odbrambeni mehanizam u mozgu učini svoje u početku. A i ne volim ja da cmizdrim pred drugima. Ne volim da me ljudi gledaju slomljenog. Treba biti jak u životu...

Sinoć sam opet sanjao taj nagib u krivini... Opet sam te gledao kako se keziš kao majmun dok prolaziš kroz svaku od onih savršenih krivina na savršenom putu. Kroz vizir ti mogu videti majmunski osmeh...

I onda tu sliku iznenada preseca komad aluminijumske felne koji držim u ruci... Gledam grube i oštre ivice tog odlomljenog aluminijumskog komada, ne većeg od moje šake... pokušavam da shvatim tu silu... točak koji je bio na vešanju, felna koja je bila na gumi... i udarac koji je sve to uspeo da smrska do malog aluminijumskoh komada koji držim u ruci...

Sećam se par svojih situacija koje su bile kritične... Kočenje, analiza prepreka, procena puta kako izbeći... aha, dobro je, izvukao sam se...
Onda stanem i zadivim se kako mozak u toj situaciji analizira toliko informacija. Valjda se to zove preživljavanje, pomešano sa adrenalinom koji ti pošalje krv tamo gde je najpotrebnija u tom trenutku...

Pitam se šta je tebi bilo na pameti tada, kada se situacija promenila iz majmunskog osmeha srećnog čoveka u borbu za preživljavanje u milisekundi...
Kada si shvatio da nema izlaza, a jesi. O čemu si razmišljao tih poslednjih sekund ipo..?

Da li bi, da si znao da će se ovo desiti učinio isto?
Verovatno bi! Ja prvi bih to uradioi! Jer u tom trenutku, na savršenom putu, sa savršenim krivinama želim da sam srećan. Želim da ne razmišljam ni o čemu. Postoji put... postoji motor... postojim ja, i krivine... Dok to traje sve ostalo je tamo negde duboko, bezbrižno sklonjeno...

Ne dam da ti prebacuju. Ne dam da te krive. To je ono što smo mi bili! Bili smo bajkeri kojima srce zaigra na miris benzina, na prvi urlik iz auspuha. To je bio zvuk sreće... Živeli smo za brze krivine, adrenalin, ubrzanje, kočenje, smeh, ludost... To smo bili mi...

A sada hvala...

Bio sam besan, priznajem... Da si ostao tu mislim da ne bi mogao batina da se nadobijaš. Osećao sam se izdano. Nisi rekao ni zbogom, odlazim... Ali lako je suditi... Šta bi bilo da sam ja bio na tvom mestu..? Hmmm...

Hvala ti što si nam svima pokazao šta je život, i koliko trenutak bez razmišljanja može biti opasan...
Voleo bih da si ranije mogao da vidiš kako to sve izgleda kada iznenada odeš, koliku bol ostavljaš za sobom...
To nije isto kao bilo koja priča koju čuješ, ili bilo koje “Čuvaj se, volim te", "Javi se kada stigneš, da ne brinem”...
Veruj mi, ništa od toga ne prodrma kao tvoj majmunski kez na slici koja stoji na tvom kovčegu... Kao ruka na koja zavrće gas do pucanja, i turiranje motora, dok ti kovčeg spuštaju u zemlju...
Zvuči morbidno, ali ne može drugačije da se kaže.
Ne postoji lep način za to... A ne postoji i bolji da se nekome objasni da smo možda ipak otišli korak previše...
Prelepljene tablice, dupla prekoračenja, obilaženja na punoj liniji... Mislio sam da smo nedodirljivi i najjači... Ali sada sve one priče imaju tešinu i smisao.

Neko je napisao pravila saobraćaja sa razlogom. Da bi se neko vratio kući... Hvala ti što si mi pomogao da to shvatim...

Vole te tvoji Lančanici...