Subotica, Zagreb, Portorož, Vršič, Budimpešta, pa kući

[abby 21 Napisano Decembar 28, 2008]

Subotica, Zagreb, Portorož, Vršič, Budimpešta, pa kući

 

 

POLAZAK 27.07. kilometar sat 34720;

 

                       

                                   

Po običaju, ja pakujem i trasiram maršrutu, Kaća se obuče i zauzme suvozačko mesto sa fotoaparatom u rukama. Tekuće poslove smo završili oko 3 po ponoći i nije bilo nikakve šanse da krenemo u 5 kao smo planirali, već oko 8 sati. U Hrvatsku ulazimo kod Batine i sa setom se prisećamo žurki koje smo organizovali u Đoletovoj vikendici podno spomenika. Uspinjemo se kaldrmom kraj starih vinskih podruma ukopanih u brdo i nastavljmo ka Belom Manastiru. U Belišću prelazimo Dravu i paralelno s njom se vozimo ka Donjem Miholjcu, Maslovini Podravskoj.

 

                                                                 

Napuštamo Dravu i preko Slatine stižemo u Viroviticu i tu je došlo do prekida filma. Nakon oporavka u lokalnoj poslastičari u kojoj smo današnjim klincima održali čas geografije iz doba SFRJ i JNA, sedamo na užaren motor i pod nemilosrdnom zvezdom krećemo ka Koprivnici. Sledeća stanica Gradska kavana KTC u Križevcima. Hladna Cola i sveže pecivo i udobna fotelja u debeloj hladovini. Nakon terapije pod istim vrelim Suncem kroz Sesvete ulazimo u Zagreb. Ponekad moraš omašiti skretanje čisto da bi imao zašto se vraćati, pa tako i mi omašismo skretanje za Remete, al uz konsultaciju karte i okolnih ulica na brzaka ispravljamo grešku i u kasno popodnevnim satima vozeći kroz živopisno, lepo uređeno predgrađe stižemo do Karmelićanskog samostana. Parking pun, venčanje je u toku. Po završenom obredu saznajemo da smo malkice promašili Dom koji smo tražili i vraćamo se oko 1 km nazad i uparkiravamo u dvorište vrtića koje je pri Domu Časnih sestara. Nakon upoznavanja i posete tetki, svim srcem smo prihvatili poziv na večeru i prenoćište. Gutljaj Zahvalnice, tuširanje, ispiranje pododela i krevet.

 

Komentari sa zadnjeg sedišta:

 

Početak moje sezone se znatno razlikovao od Vladinog. Jedina duža relacija je bio Zlatibor. Potpuno nespremna krećem na putešestvije. Dok sedim udobno ušuškana na zadnjem sedištu (naslon na kofer od sunđera debljine 15 cm je specijalno za mene napravio Vlado i mama ga lepo obukla u vodonepropusnu navlaku) polako iz glave izbacujem sve hidrante, ventile, gajgere i uživam u pitomim predelima Vojvodine, Baranje i Podravine. Kako se bliži najtopliji deo dana – digitalni sat sa termotetrom na tankbegu odavno je prešao 50 - ti podeljak i ispisivao vrlo čunde znake, približilo se i kritičnih 6 sati na motoru bez odmora. Uhodano lupkanje po ramenu i molba da malo stanem. Tražeći bar kako takvu hladovinu Vlado nastavlja da vozi narednih 50 km. Kada smo napokon stali u Virovitici obećala sam mu da ću dalje ići vozom ako nastavimo ovim tempom. Tek tada je shvatio da ja nemam nimalo kondicije dok se on primereno pripremio. Posle divnog opuštanja hladnim pićencem u klimatizovanoj poslastičarnici, spremno nastavljamo dalje. Sada pravimo manje pauze češće. Inače kod mlađih generacija naših suseda, znaju nas samo po Eurosongu.

 

Dan drugi 28.07.

 

Nakon jutarnje mise, pozdrvismo se i s balgoslovom krenusmo na Medvednicu. Po običaju tražimo prečicu od Remeta ka Stubičkim Toplicama. Put dobar, vijugav, lepi usponi i spustevi, al uzaaak. Da nam je bilo šta došlo u susret mogao bi da biram kako da se slupamo, u stenu s leva, bukve s desna il direkt u intruder-a.

 

 

Bezbedno stigosmo na vrh, a tamo dva putića vode na dve strane, na dole, kaldrmisan i asfaltiran. Da pogodili ste izabrali smo asfalt i stigli u podnožje, ali sa iste strane s koje smo i krenuli. Usput smo saznli da su puteljci jednosmerni, a i mi smo se vozili u dobrom smeru. Parkiramo kod karte Park prirode Medvednica, pogledamo se očiju punih suza smejalica između kojih je prostrujalo: ma tako smo i hteli!

 

Spustismo se na Ilicu kroz konzularni kvart, provozasmo kroz ceo ZG, na izlazu se odvojili za Zaprešić i preko Velikog Trgovišta stigli u KUMROVEC. Dobri čovek pumpaš nas uputio do parkinga pred ulazom u etno selo kojim dominira kuća ‚‚najvećeg sina naših naroda i narodnosti, doživotnog predsednika, trostrukog Narodnog heroja i jedinog Maršala,  J.B. Tita".

 

Dok se mi raspakujemo iz pravca pumpe se čuju urlici zveri. Još su nam titrali bubnjići kad se pored nas uparkiraše četiri jahača apokalipse. Konbinezoni, kacige, čizme, rukavice kao sa piste skinuti. Motori isto tako. A kad su skinuli kacige, da nije dijalekta, pomislio bi da sam kući: BOK TE J.BEL, KOJ TI K..AC! KAJ TI JE TO TREBALO! UNIŠTIL SI MI MOBITEL! TI SI TOTALNI LUDAK, U P..DU MATERINU, IDIOTE! Trojica se upišavaju od smeha, a četvrti pizdi i vadi mobil u nekoliko delova. Cannon ball run - CRO mode. Ostavljamo veselo društvance i ulazimo u zagorsko etno selo. Među suvenirima naravno dominiraju oni sa Maršalovim likom, ali ima i lokalnih proizvoda karakterističnih za kraj. Selo lepo uređeno, svaka kuća ima svoju istorijsku priču o životu Zagoraca u prošlim vremenima.

 

   

 

Obiđasmo ga i sedosmo u seosku gostionu. Nas nekoliko turista i nekolicina mužika koji živo raspredaju aktuelne teme, na lokalnom dijalektu, što će reći - ponešto se i razume (ko naši Piroćanci). Sredimo utiske, pa zajašimo ka Sloveniji, daleko je još Portorož. Hrvati nam požele srećan put, Slovenci nas zavedu u evidenciju i daju nam uputsva kako stići do Brestanice (čisto zbog uspona). E ta raskrsnica je malo dalje, a mi se spustili na Brežice.

  Prvobitni plan je bio obići Sloveniju sa južne strane rutom Brestanica, Sevnica, Trebnje, Žužemberk, Kočevje, Ribnica, Nova Vas, pa seoskim putevima do Ilirske Bistrice i starim putem Ljubljana - Koper do Portoroža. Po običaju ispalo je drugačije. Što zbog nemogućnosti brže vožnje od 50-60 km/h, a često ni toliko, što zbog enormno visoke temperature od koje se topi asfalt, što zbog našeg talenta da omašimo, promenila se i ruta. Od Brežica ka Novom Mestu, uključujemo se na autoput i za nekih 6,50 € stigosmo u Portorož u kasno popodne. More je i ovde plavo, put oivičen borovima, koparska luka bazdi kao i svaka druga, jogging uz obalu nije izišao iz mode, RR-ovi oru belu liniju, a četvorotočkaši su posebana priča. Pozdravismo se sa našim domaćinima, Kaćinim stricom, strinom, bratom i snajkom, koji nas direktivom poslaše na tuširanje. Pred spavanje nazdravim motoraškim Bogovima gutljajem Zahvalnice i položim se u zasluženu horizontalu pored moje usnule Kaće.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Lepo su naši stari rekli preko preče, naokolo bliže. I umesto da iz Zagreba iziđemo u 10, mi smo se u podne još uvek vozili po usijanom asfaltu. Nije nam žao ni jednog jedinog metra pređenog puta. Do sada nikada nismo bili na Medvednici i stvarno je bio gušt. Posle toliko vremena se ponovo susrećemo sa zelenim poljima kukuruza. Tek ovde se primećuje da suša nije sve spalila kao kod nas i u Slavoniji.

Kumrovec je pretvoren u etno selo, kao naše Sirogojno. Prelepo uređene kućice sa tematskim celinama i zanatima iz ovog podneblja. Jedini izuzetak je kućica u kojoj su nalaze slike i predmeti od slame koje su etno selu poklonile slamarke iz Subotice. Jedna od glavnih perlica, je venac za mladu koji je izradila moja razredna iz osnovne škole.

 

 

   

 

Posle obilaska sedamo u etno restoran sa se malo osvežimo i odmorimo pred put za Sloveniju. Ni dan danas nemogu da zaboravim miris koji se širio sa susednog stola. Zapečeni štrukli – specijalitet kuće, po rečima naših suseda najbolji koji se igde prave. Nekada davno moja majka ih je pravila kuvane sa prezlom i zvali smo ih taški. Već više od 25 godina ih nisam jela. Nažalost oni se prave po narudžbi, a mi nemamo još sat vremena da sačekamo. ( Sa neta sam skinula recept za štrukle i nedavno ih napravila, bile su smazane još tople).  Daleko je Portorož, a ne da nam se voziti po noći pogotovo po nepoznatom pravcu. Obećali smo sebi da sledeći put moramo obavezno imati dovoljno vremena za uživanje u štruklima.

Od kuće smo krenuli sa tropskih vrućina kada nedeljama nije padala temperatura ni noću ispod 30. Ulazak u Sloveniju je bio pravi melem. Temeprature su znatno niže, i pravo je osveženje prolazak kroz pošumljene predele.

Ponekad nije dobro imati lepe kineske jeftine stvari. Ko će pored njih nabavljati i kvalitetnu skuplju robu? Tako smo prošli sa termos bocama. Obično izdrže nedelju do dve dana pa procure. Ja ih uvek nosim u koferu kada idem na gradilište. Na put smo na kraju išli tako da smo kupovali hladnu vodu na bezinskim i umotavali je u termo foliju za postavljanje laminata. Fantastično drži temperaturu, samo je malo skliska pa smo je negde usput izgubili. Čuli smo samo ˝blup˝ na jednoj velikoj krivini i "pa-pa" voda.

 

 

A ovo je nesuđena fotografija mog dragog. Uporno sam pokušavala da fotografišem bar jedan pozdrav. Kako imamo digitalac, dok ga ja ne uključim onaj koji nas je pozdravio, već se ni u retrovizoru nevidi. Ako ostavim uključen aparat, on je pametan pa se sam isključi da ne trošimo bateriju. Jednom sam baš dobto čula na vreme i sve podesila, i tip nas je stvarno i pozdravio.Na slici se vidi sirena. BUUUUUUU.

U slovenačkim šumama baš na mestu gde smo stali da ručamo. Čujem motor, ali onako dooobar zvuk, pomera bubrege. E ovaj krug mi nećeš pobeći. Pozicija niski start i čekam, iz krivine se pojavljuje beli BMW R1100RS. I naravno spektakularno fotografišem svog dragog. Tip je obilazeći jedno putničko vozilo, zamahao palačintarom, izbacio migavac i parkirao odmah pored nas. Prvo je nas pozdravio sa osmehom, pa se dao u posao provere isprava limizine. Kada je završio posao, mahnuo nam, dodao gas i otišao na zadnjem točku.Možda mu nebi smetalo ni sam njega slikala, al ko će ga znati.

 

 

Dan treći 29.07.

 

Dan provodimo u odmoru i planiranju rute ka Pokljuki, gde će nam biti baza naredna 4 dana. Dogovor je pao, za promenu ne idemo autoputem, već popreko. Hebi ga, autoputem se mogu vozit i kući, a kroz Julijske Alpe samo u Sloveniji, za sad. Vodeći se time jednoglasno je odlučeno: Portorož, Koper, Postojna, Idrija, Bača, pa desno na Petrovo Brdo, preko Bohinjskog sedla za Bohinjsku Bistricu, Bled i za promenu levo i gooore uz Pokljuku do naselja Goreljek. Sve sam lepo prostudiro, podvuko crtu: do Bača su gotovo svi putevi ucrtani crvenom bojom, a nadalje počinju različite nijanse žute, sa onim << >> strelicama, ali bez upisanog %. Pa šta je tu je, autoput uvek ostaje kao alternativa. Uveče pretresamo maršrutu sa domaćinima. Njima je vožnja kroz Alpe čisto fizikalisanje, iliti - sedneš u auto i autoputem do Ljubljane, smotaš levo ka Bledu, pa desno za Goreljek, e tu imaš par serpentina i za cirka sat i trifrtalja si na odredištu. Ma dašta, da smo tako mislili vozili bi se od Subotice do Makedonije i nazad dok nam se gume ne potroše, a guza oduzme. Na kraju su popustili i uputili nas u osnovne čari odabranog puta, dopunili nam navigaciju turističkom kartom u kojoj je upisano sve sem razdaljina i % uspona.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Odmor, dugo željeni odmor i spavanje do mile volje.

 

Dan četvrti 30.07.

 

Polazak zajedno sa domaćinima, oni na posao, a mi u planine. Od Portoroža do Kopra put vodi uz obalu. Dve trake, dobrog kvaliteta, ali krcate. Ka Černom Kalu i Divači dobar put kroz brda, samo opušteno, uživanje u vožnji.

 

 

Kako to kod nas biva - rešimo skrenuti ka Ajdovčini, ali nas u tome spreče radovi na putu, pa produžismo za Postojnu. Do Postojne put vodi paralelno sa auto-putem Koper – Ljubljana, a od Postojnskih Vrata naš put nastavlja ka Grčarevecu i Hotedršici. Usput se snabdevamo hranom jer je gore na Pokljuki nema gde kupiti, tj nema ništa za kupiti

.

 

Kod Hotedršice pravimo piknik pauzu, na proplanku uz put. Lepo domaćinski rasprostremo kariran salvet, pa poređamo frišak hleb i đakonije, a da se Alpi ne naslanjaju na nas bilo bi skoro ko kući. Dok smo užinali nekolicina pripadnika Bratstva je projezdila drumom, mahnula i nestala. Popunjenih stomaka krećemo u susret Alpima. Vrhovi su i ovde iznad 1000m, ali su putevi u dolini. Prolazimo Idriju, vozeći uz reku Idrijicu stižemo do Bače pri Modeju i počinju planine. Reka Bača izvire na oko 1000m nad morem, uliva se u Soču, a nas dvoje poznati kontraši hrlimo ka njenom izvorištu. Prevoj Petlovo Brdo, 803m nad morem, a naš put je preko Bohinjskog sedla 1277m nm. Prvi oooozbiljan uspon 18%, nepoznate kilometraže, pa isto takav spust do Bohinjske Bistrice na 512 m nm. Izdržao BrmBrm, izdžasmo i mi. Kako ni kod njih nije sve pod lenjir svedoče kuće koje su sa 3 strane okružene putem, putevi koju vode malte ne kroz dvorišta ili u štale... Odmarali samo usput, Kaća oblačila nove slojeve garderobe kako je rasla visina, a opadala temperatura. Bohinjska Bistrica i Bled su povezani solidnim putem koji vodi delimično kroz šumu ili uz livade. U dolinama sela sa po nekoliko kuća, stajama i skalamerijom na kojoj suše travu. Selo ko selo, samo naša imaju crvene krovove, a njihova sive (i to mi je krov), putevi su jednako šareni ko i naši.

 

 

Na izlazu iz Bleda pravimo pauzu u senci znaka opasnost >dupla krivina nadesno, začinjeno sa 18% uspona<. Motor naparkiram na tucaniku najbolje što može, balansira siromašak na jednom točku i ćopavoj i odoh da istražim šumarak. Kaća je u međuvremenu obukla u kompletnu opremu i puni elena krećemo na poslednju etapu. Sada smo već okaljeni na planinskim deonicama i živopisnim šumskim putem, pretežno asfaltiranim, u kasno popodne stižemo na odredište, kad ono ...

 

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Naspavani, odmorni, puni elana krećemo u brda. Lepo me je upozorila strina da od mesta boravka do prve samoposuge ima 22 km, pa čik probaj da nešto zaboraviš.

Prolaze kilometri, prolaze mesta, prolazi vreme. Putovanje pravi užitak, posle naših vrućina i od 40 C, ovde je sve na umerenih do 30 C. Lokalni putevi vode kroz pošumljene delove. Uživanje. Interesantno je koliko se ovde poštuje vatrogasna društva i domovi. U svakom mestu ima gasilski dom – sa dobrovoljnim vatrogasnim društvima. Zbog velike opasnosti od požara i velikih materijalnih šteta koje nastaju ova društva se vrlo ozbiljno shvataju i igraju vrlo važnu ulogu.

Ispunjavamo davnašnju želju i pravimo piknik. Niko nas ne čeka pa da moramo žuriti, ni kilometraža za taj dan nije velika. Rasprostremo ćebe, pa salvat, pa ko iz Đoletove pesme al' nije bilo rezanaca s makom.

 

 

 

 

Tada dolazi noćna mora. Prošlo je podne, kako prolazimo pored koje radnjice sve zatvorene. A mi ko velimo kupićemo usput nešto za večeru jer nam se nije dalo na početku ulaziti u bilo koji grad. Napokon u jednom malo većem mestu nalazimo otvorenu samouslugu i sretni ulazimo u nju i snabdevmo se sa svim potrebnim namirnicama za naredne dane. Lakše se diše!

Dan prolazi i kako se više pribižavamo triglavskom parku, tako i saobraćajni znaci postaju upošteniji – u narednih 10 km više uzastopnih krivina, i naravno uspon od 18% u narednih 5 km. I postaje sve hladnije i hladnije.

Dolazimo i do "mesta zločina". Motor pakriran na tucaniku, triput je počeo da pada sa sve koferima prema meni dok ga Vlado nije napokon kako tako stabilno parkirao i dok se on prošetao, drhteći, sa dva prsta nežno otkačinjem mrežu, skidam svoj duks i oblačim ga. Blaženo zadovoljna čekam Vladu da nastavimo dalje. Naravno kada je stigao, ja sam već zaboravila da treba zakačiti mrežu. Pomalo me već hvata strah, sunce je već zalazilo a mi idemo negde samo sa papirom u ruci što je stric pisao. Svi su reperi nepoznati, a ako se još više smrači, da li ćemo ga naći?

Pogađate šta se tada dogodilo? Večera sa sve Vladinom jedinom majicom dugih rukava je negde usput spala sa kofera.

Još jednom se potvrdilo da imam najboljeg muža na svetu. Odmah je počeo da me teši da ćemo se vraćati kući preko Plitvica i da će mi kupiti nov ranac. Ma nije ranac u pitanju A VEČERA?

 

Skidamo kofer, bisage, tank torbu, sedam na motor i krećem na dole, čisto da joj ispunim želju. O nekom optimizmu ni tragova, spavat ćemo bez večere, moj omiljeni dux – i jedini koji sam poneo - će krasiti zid nekog skupljača trofeja, a kući će mo ići preko Plitvica i kupiti nov ranac. Dok jezdim nizbrdo zaokupljen novom povratnom turom, na odbojniku vidim raširen crni dux sa prasetom i zeleni ranac sa plitvičkim medvedima. Neverujući polukružno se okrenem na praznom putu, opipam stvari, a ono i večera unutra, ništa ne fali. Pogledam na zapad i Suncu u smiraju zahvalim na dobrim ljudima koji prolaze planinom. Pošto sam pametno sve ostavio u odmaralištu, jedini način nošenja je na sebi. Dux obučem, to je OK, al ranac je suvenirski, što će reći kratkih naramenica. Skidam kacigu, kačim ga oko vrata i skontam da sam mob takođe ostavio. Svašta mi proletelo kroz glavu, pa vratim kacigu tamo gde pripada da mi još šta ne bi palo na pamet i mnogo opreznije se uputim na gore. E, da ste tu sreću videli! Sad smo kompletni i dux i ranac I VEČERA! Uključujemo grejanje, večeramo, Zahvalnicom nazdravim svim dobrim ljudima i ušuškamo se na 1250 mnm. Prvi dan u Alpima.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Narednih pola sata mi je prošlo najduže na svetu. Smrkava se, a ja sam kukala za večeru, ma nek ništa nenađe samo da mi se što pre vrati. Prvo se iza krivine video samo jedan far, a potom prepoznatljivi zvuk našeg motora. Nijedan drugi motor nema takav zvuk.

Hvala dobrim ljudima koji su sažalili na sirote nas koji bi se smrzli i ostali gladni.

 

Dan peti 31.07.

 

D - day, stižu Slavica i Pero sa ostrvljanima. Ne kasnimo samo mi, kasne i profesionalci, tj ne kasne već koriguju timeing. Dolaze preko Korenskog sedla, što će reći s Austrijske strane Karavanki ne pad kiša. Spremajući se za polazak konstatujemo da na kartici imamo mesta za još dvadesetak snimaka i dajemo se u potragu za fotografom koji bi nam dosadašnje prebacio na CD. U Jesenicama, u robnoj kući nađemo samo kutiju u koju se u kovertama ostavljaju kartice ili filmovi pa oni isporučuju fotose pouzrćem, al ima kartica od 256 Mb za cirka bezobraznih 50€. Posle kratkog većanja konstatujemo da bi izbio međudržavni incidenta ako bi nam neki diletant upropastio fotose i dajemo se u potragu za jeftinijom karticom. Uđosmo u robnu kuću tehnike gde nas odmah na vratima usvoji ljubazni prodavac, otprati do svog takođe ljubaznog kolege, koji nam proda karticu od 1Gb sa čitačem za pristojnih 28 € i usrdno nam pomažući da je odnesemo do blagajne, predade nas u ruke blagajnici koja uze pare i pokaza nam izlaz. Sve je ovo mnogo kraće trajalo u stvarnosti. Do Kranjske gore starim putem i pravac Korensko sedlo. Uspon 15%, put vijuga kroz šumu. Ponadasmo se da se restorančiću s pogledom na Alpe, a zatekosmo samo kontejner sa graničnim službenicima i istaknutim radnim vremenom. Vratismo se u podnožje do bircuza na kafu i colu da ubijemo vreme, prošetasmo Kranjskom gorom, izinventarišemo razne Mojce i Kikece, kad stiže sms od Slavice sa novim vremenom prispeća. Uputismo se ponovo na gore i uparkiramo u hladovini na pola puta do vrha. Čekajući, snimamo bike-re koji prolaze. Iz dremeža nas prenu sirena, a Slavica se razmahala iza Perinih leđa, vidimo joj samo crvenu kacigu i ruke. U pačijem rasporedu ih slede ostrvljani. Uparkiraju oko nas svoje krstarice, naši sa Varadero-m, veteran papa John s PanAmerican-om, Loren i njen dragi na FJR1300, Lee jedini sa brzincem CBR-RR-om. Izljubismo se s našima i ispozdravljasmo s njihovima, a oni sve ne veruju. Gledaju u našeg BrmBrm-a i čude se. Papa John ga snima iz raznih uglova, možda za foto zbirku rariteta, ko zna.

 

 

Dogovorismo večernji susret i oni odjezdiše, a mi se laganice uputimo ka Bledu. Veče u planini očas padne, a ne ko kod nas u ravnici i eto nas na Bohinju. Prisetismo se starih dana, pa Pero i ja odlutasmo u moto vode, a curice, ko to može znati sem njih.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Posle burne večeri, sretno ušuškani prespavali smo noć i pola dana. Nikada u životu nisam bolje spavala (verovatno ni duže). Posle podnevnog čaja i kafe krećemo u susret Slavici i Peri. Celog put sam sretno skakutala Vladi iza leđa. Kako je lepo ponovo videti svoju najbolju drugaricu sa kojom sam sedela nekih sedam godina u istoj klupi, što u srednjoj školi, što na fukultetu. Posle toga su oni otišli za Englesku, a pisma, telefoni, mailovi i ostala dostignuća tehnike koja nam toliko pomažu ipak nisu to. Sada ćemo se videti na duže od sat dva i duuugooooo ispričati.

Slovenija je zaista jako lepa, a da bi bar nešto videla sve sam ja to lepo fotografisala,  jer koliko sam bila sretna i u isčekivanju ništa ja to tamo nisam videla. I sada samo znam došli su Slavica i Pero.

 

 

Dan šesti 01.08.

 

Skratili smo maršutu do Bohinja prečicom preko planine, putem u izgradnji i obnovi koji povezuje sela Gorjuše, Koprivik i Ribčev Laz. Dan je odmora, pa kako Slavica reče <mogu da idu okolo i izigravaju turiste>. Nogu pred nogu, planinarskom stazom, upućujemo se do slapa Savice, male rečice koja se uliva u Bohinjsko jezero. 

 

 

 

Usput stajemo na okrepu domaćim pivom, pretresamo događaje iz bliže i dalje prošlosti. Po povratku zajašimo i pravac u selo koje ni na kartu ne bi ucrtali da nema tako dobru kafanu. Igrom slučaja i sretnih okolnosti stigli smo taman kada se jedan sto ispraznio. Kafana ko naše, prasetina i jagnjetina na ražnju (što je retkost u Sloveniji), velik roštilj, domaće lepinje. Šta bi Vojvođani poželeli lepše, pogotovo oni koji već 10 godina jedu ostrvsku kuhinju. Dok smo lagano varili, Slavica saznaje da se za organizovane posete termini ugovaraju u Aprilu! Punih stomaka vratismo se do hotela, ali s tom razlikom što se Slavica vozila na Yamahi, a Kaća s Perom na Varaderu, čisto da joj bude motivacija za budući posao. U povratku stajemo uz Bohinj da ovekovečimo naše prisustvo uz divokozu, zaštitni znak lokalnog piva.

 

   

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Da su Slavica i Pero se ponovili i kupili novi motor to smo saznali tamo.

 

 

Još ranije smo se dogovarali kako da nagovorimo Peru da nas svkog provoza po jedan krug sa BMW-om, a kad ono tamo stigli drugim motorom. Pero je odmah ponudio da se sami provozamo sa Varaderom, ali posle tako dobrog ručka i piva, Vlado nije hteo da isprobava vožnju tuđeg motora. Iz kafanice Rupa pa do njihovog hotela sam se vozila sa Perom. Osećaj je stvarno toliko dobar da dobiješ motivaciju da malko viiiiše radiš.

 

Hrana kako se i iz priloženog vidi vrlo obimna a verujete i na reč ukusna.

 

 

Korpica sa hlebom i Slavica.

 

 

Dan sedmi 02.08.

 

Jutro je osvanulo kišovito, pa kako nismo obavezni voziti do Postojinske jame, malko smo prošetali kroz Gorjuše i popodne posetili Bled, kroz koji smo do sad samo prolazili. Od hotela se mesto baš i ne vidi, crkva na ostrvu i dvorac koji se nadvija nad jezerom su prepoznatljiva obeležja Bleda. Kako je ovo poslednji dan našeg druženja, za sretan put častimo društvo Bledskim krem šnitama. Ovo je bio pun pogodak jer su okasnili na večeru, pa je kolača nestalo. Poželesmo jedni drugima sretan put i po mrklom mraku vratismo se do baze.

 

   

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

To jutro sam se probudila sa temperaturom, pa smo odustali od Postojine. Postojinsku jamu smo posetili pre par godina, pa po kiši ne moramo baš nigde mrdati. Predveče smo kupili specijalitet mesta Bledske kremšnite (uzgred, recept za njih je odneo tamo u prošlom veku jedan subotički polsastičar, a pošto im se toliko svidelo proglasili su ga specijalitetom mesta) i svi zajedno se dobro ispričali i osladili. Slavica im je objasnila da sa večere ponesu svako svoju viljušku za kolač, i zamislite kolonu engleza koji ponosno nose viljuške onako ispred sebe ko štafetu. Najveća nepoznanica im je bio natpis na Vladinoj i mojoj majici. Imali smo nacrtnae gicane i natpis iznad njih FUCK THE COLA, FUCK THE PIZZA, NAJBOLJA JE SLANINICA!!! Pitali su OK prva dva reda razumemo, ali šta piše u trećem? E kako objasniti englezima šta je to slaninica, kao oni tako nešto nemaju. Ono što smo mi u školi učili da je slanina – bacon, je nešto drugo. Pravu slaninu nemaju. Moraćemo se malo više družiti pa da se upoznaju sa čarima naše kujne, slanina, šunka, čavarci, kobasice, krvavice, čvarklini... i još puno toga i na kraju naravno gumboci sa makom.

Kao i sve što je lepo uvak kratko traje pa tako i naše druženje. Pozdravismo se poželesmo jedni drugima sretan put sa željom da se opet vidimo negde dogodine.

 

Dan osmi 03.08.

 

Pakovanje i polazak. Kako bi razbili monotoniju, vozimo se kontra toku reke Radovne, za Mojstranu. Put se od regionalnog pretvara u seoski, pa šumski i na kraju makadam. Serpentine su stepenaste, al naš BrmBrm nosi bez nekih većih teškoća. U krivinama druga, na ravnim deonicama treća. Sve je to išlo glat, dok se iza jedne krivine nije isprečio zid. Dobro ne baš bukvalno, ali nije ni daleko. Kvačilo, jedna brzina niže, al ostade u medjubrzini. Motor zavrišto, ja stisnuo obe kočnice i stao. Pade mi napamet polaganje za < B > kategoriju, kretanje pod ručnom na uzbrdici. Dok sam ponavljao gradivo, Kaća siđe sa motora i da se u <bite, kamaraden, hilfe, hilfe, gur, gur>. E, blama! Na sreću nikog naputu, pa ovo ostade naša mala tajna. Povuko je BrmBrm u prvoj, Kaća je dobila šumsku jagodu krajputašicu i nastavismo uspon strojevim korakom. Sam spust u Mojstranu je od svežeg tucanika i vrlo strm.

 

 

U Kranjskoj Gori tankujemo, sredimo utiske i spremimo se Vršič. Pozdravimo se s nekolicinom EU biker-a, od lokalnog bicikliste saznamo da je prethodni dan prošla grupa Beograđana na putu za Bovec i poželimo mnogo sreće teti iz GB koja putuje na Yamahi od 250ccm. Uspon je počeo. Ravne deonice asfaltirane, a krivine kaldrmisane. Na putu gužva, auti, motori, neizbežni autobusi i biciklisti kolko ti duša neće. Nemoš, verovat. Kod nas biciklo služi za prevoz, ako nemaš drugo, a kod njih za rekreaciju. Dovezu autima biciklove u podnožje, zajaše na one uske siceve, prepedališu Alpe i s druge strane ih opet natovare na auto. Ima i gorih, vuku prikolice sa sve sitnom decom, mačićima i kučićima i obeležavaju ih zastavicama na 2m dugim antenama.

 

 

 

A ljudi kažu da su motoraši ludi! Vukući se za autobusom, rešimo pauzirati kod Ruske kapele. Podignuta je u sećenje na pomrle hiljade ruskih zarobljenika, koji su pravili put u I.sv. Ratu. 

                               

 

Na parkingu nas zaustavlja dedak, engleski turista, koji se rentacar-om uputio za Bovec. Bakica bleda sedi u kolima, a on se trudi naći bolji i jednostavniji put do svog odredišta. Džaba sva naša objašnjavanja kako je ovo jedini put, ako ne želi preko Italije, pokazasmo mu i naše karte, on ne veruje. Sede on tako poražen do svoje lady, a ona protrse glavom i duboko uzdahnu. Serpentine se ređaju. Visinska razlika po 10 m izmeđi dve krivine. BrmBrm radi ko Japanc i stižemo do table Vršič 1611mnm.

 

   

 

Najviša tačka našeg putovanja. Parking (2€), prodavnica suvenira i protivpožarni hidrant! Put na dole je jednostavniji. Automobilska kolona, motori, biciklisti i naravno autobusi. Kako je put pravljen u vreme kad su "Krstić I sin" bili prevoznici, sadašnji autobusi imaju samo jednu jedinu, idealnu putanju za prolaz kroz krivinu. Kada je promaše, a to je često, kolone staju, a majstor manevriše i obično iz trećeg pokušaja prolazi. Po prolasku krivine na prvom pogodnom mestu staje uz rub ceste i dopušta prolaz nama ostalima. Uskoro smo dobili i pratnju. Crna kaciga, crni kombinezon na crnom naked-u. Drži odstojanje, smanjuje brzinu kad i mi, ubrzava takođe. Povučem se uz rub, olakšam, mahnem mu da prođe, on ostaje pozadi. Kontam il uživa u prirodi, il je iskusan ko ja pa ne sme brže, il ko ga zna. Napustio nas u podnožju, svirnuo, mahnuo i odgalopiro na Banditu. Dolina Soče je prelepa za vožnju. Put je OK, bez mnogo saobraćaja, vidici lepi ko i naši, samo su im planine višlje, a divljina je nekako "urbanizovana". Stigosmo napokon u Bovec. Picerija na trgu, parkirane dve zveri, pa stadosmo i mi. Cola, kisela i kafa koja nas umalo nije koštala robije. Preživesmo Bovec, a preživeo je i personal pomenute picerije, pa nastavismo duž Soče kroz Kobarid, Tolmin do Nove Gorice. Soča dalje teče u Italiju, a mi zađosmo u Vipavsku dolinu, poznato slovenačko vinogorje i vetrometinu. Pošaljem kumu SMS, služio je narodu par meseci u poznatom vipavskom garnizonu. Putem dominiraju znaci opasnosti od bočnog vetra i displeji koji pokazuju trenutačnu brzinu.

 

 

 

 

Svraćamo u Ajdovščinu i u kafeu na Titovom trgu, okrepljujemo se za sledeću etapu. Kako smo imali povoljan vetar, brzo stižemo u Razdrto i poznatim putem se upućujemo ka Portorožu. Pauziramo u Senožeču gde se održavaju pastirske igre, služi ovčiji paprikaš i prodaju zanatski izrađeni suveniri. Sve podseća na našu Dužijancu.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Stiže i pokret iz planina. Vlado ko i uvek planira kojim putem idemo. On drži volan pa se ne mešam, gde on tamo i ja. Početak je vrlo interesantan pogotovo po tucaniku u nedođiji. Posle ovog iskustva penjanje na Vršič je bila čista igra. Dobra strana ovakvih puteva da ste stalo u hladovini, ili bar većinom pa putovanje prija. Jedino mi žao što nemogu fotogarisati sve što mi se svidi, Vlado je morao biti skoncentrisan na vožnju a fotke su samo fragmenti, i obično već prođemo ono što sam htela zabeležiti da i on vidi.

Adrenalin sagoreo, temperatura se povećava, a meni se spava. Sedim na motoru, držim oči jedva otvorene. Razmišljam, ako uskoro ne nađemo mesto za popit kafu zamoliću Vladu da me veže kako me ne bi usput izgubio ako zaspem. Sva sretna sedam za sto i poručujem kafu. Da li ćete mi vetovati šta mi je donela? Šolju manju od fildžana i u njoj pola srka kafe. Ko neoprana šolja.

 

 

Počinjem da guđam, Vlado me brže bolje odvuče iz kafea. Bes me je dobro razbudio. Nastavljamo dalje do Ajdovščine. Na trgu stajemo na kafu, i dobijamo lepu veeeeliiiikuuuu kafu. Karakteristično za vipavsku dolinu je izuzetno jak vetar. Meštani su se dosetili pa na krovovima raspoređuju od kamenja do betonskih ploča koje čuvaju da vetar ne odnese crep. Kada sam pokazala slike mojim statičarima, svidelo im se ali su i dali odmah neke predloge kako unaprediti ovu tehniku. Nagradno pitanje: Koji je ovo znak tj, šta on znači?

 

   

 

Izleti Koper, Škocijan, Lipice

 

Koper smo obilazili jedno prijepodne. Prošetali starim gradom, njegovim uskim uličicama popločanih kamenom, obišli radnju sa KTM – ovim motorima i opremom. Stari lučki grad, nikad od turizma nije živio, pa i nema šta ponuditi, bar turistima našeg tipa.

 

 

Škocjan je već druga priča. Poznata Škocjanska jama je po mnogima lepša i raskošnija od Postojinske. Obilazak je sa vodičima koji govore po nekoliko jezika i usput daju objašnjenja i pričaju zanimljivosti iz burne istorije jame. U sklopu mesta je i "učna pot Škocjan", varijacija na temu etno sela, ali sa tematikom skupljanja, crpljenja i čuvanja vode u kraškim predelima. Pojedine teme su obrađene na panoima, a istorija Jame u kućama karakterističnim za ovo područje s početka prošlog veka. Na Vojvodinu nas podsetila kuća pokrivena raženom slamam umesto kamenim ili drvenim pločama.

 

 

A popodne ... Šta je to: "Mnogo konja, nije Hajabusa?" Ergela Lipice, naravno! Ulazni put vodi pored ograđenih ispusta za konje, kojim krda slobodno galopiraju. Kupujemo jeftiniju kartu, bez parade lipicanera. Ježim se od maltretiranja životinja, da je stvoritelj konjima odredio da budu balerine, verovatno bi na svet dolazili u roza trikou i lila tangama, a ne onako prelepi, crni! Vodiči upoznaju turiste sa istorijom ergele, načinom odgoja i selekcije konja. Jedna od starih štala je pretvorena u muzej fijakera, druga u zabavište za ždrebad, a najstarija u dom za ostarele konje. Obilazak traje oko 45 min nakon čega kupujemo suvenire i vraćamo se u Portorož.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Škocijanske jame sam posetila nekada davno ... na ekskurziji još u osnovnoj školi. Nisu se mnogo promenile. Lipice su lepe, a lipicaneri prelepi, treba videti. Od toliko dana na moru mi smo se jednom okupali, ali smo zato napravili kilometražu.

 

 

 

Mi idemo kući

 

Došao i taj dan. Paketi se povećali, al BrmBrm se ne buni. Oprostimo se od domaćina i ajd kući. Kako je moja viza za Mađarsku važila još 4 dana, rešimo usput otići do Pešte, obići drugara Đoleta, a uz malo sreće kupiti nove kacige. Iz Portoroža krećemo po vetrovitom i oblačnom vremenu. Do Pešte ima preko 600 km, pa se uključujemo na autoput za Ljubljanu. Put prati brdoviti teren, tako da kad si gore duva hladan vetar, a u dolini se stisla magla pa kvasi li kvasi. Pred Ljubljanom počinje uporna kiša. Stajemo ispod nadvožnjaka i oblačimo kišne kombinezone. Sad nije mokro samo spolja već se kuvamo u dva sloja plastike. Konstatujem da su i čizme popustile. Posle 5 godina, Magnum se vraća u pešadiju. Ljubljanu obilazimo sa severozapada i nastavljamo put ka Celju i Slovenskoj Bistrici gde napuštamo auto put. Kiša prestaje, skidamo konbinezone i po delimično oblačnom vremenu prolazimo pored polja hmelja, na putu za Ptuj, Ormož i Središče ob Dravi gde prelazimo u R. Hrvatsku. Ubrzo prolazimo Čakovec i u Goričanu forsiramo Muru i ulazimo u Mađarsku. Prvo veće mesto u H je Nagykanizsa. Dva granična prelaza su povezana autoputem, doduše u H je još u izgradnji. Nema polovičnih rešenja, odmah grade sve 4 trake, il ništa. Vozikamo ka Balatonu gde smo mislili prenoćiti, al Đoka nenadmašni organizator i navigator nam rezerevisao sobu u Pešti. Već se smrkavalo kad smo zagazili u peštanski krkljanac, pojačan renoviranjem jednog mosta i prilaza istom. Nađosmo se s Đoletom na periferiji, u neposrednoj blizini njegovog stana i prenoćišta koje vodi Mađarica udata za Leskovčanina! Posle pregaženih gotovo 700 km, priča se otegla do duboko u noć.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Nostalgija se budi već pri samoj pomisli da ćemo ići kući. OK dva dana do Pešte. Negde oko Balatona prespavati pa sutra za Peštu. Krenuli smo dosta rano, vreme loše, nemamo se volje nigde zadržavati, pa Vlado rešio da idemo autoputem. Stajemo na OMV pumpama, pod nadstrešnicom natankujemo, pojedemo po sendvič, popijem kafu za poneti. Tu bar znam da je kafa dobra i da je ima dosta. U hrvatskoj popijemo kafu i kolu. Na Balatonu smo stigli rano, nismo bili ni umorni pa rešismo nastaviti dalje. Za Peštu nas vezuju vrlo lepe uspomene, ovde smo bili na medenom mesecu.

 

Mi idemo kući 2

 

Osvanulo jutro, popakovasmo se i prateći domaćina završismo kupovinu firmiranih flipup kaciga. Dobar posao krunisasmo Hortobađi palačinkama, izljubismo se I MI IDEMO KUĆI! Posle malo lutanja izađosmo na autoput za Segedin. Nove kacige na glavama, novi svet i nov osećaj vožnje (slično mi je bilo i sa novim gumama). Između Kečkemeta i Segedina nebo se zacrnilo, munje osvetljavaju obzorje, a mi se vozimo ka njima. Po slaboj kišici stižemo na granicu, pasoška kontrola, carinik se sažaljivo nasmeši mahne. Kiša temeljito kvasi, a mi rešismo večerati u pizzeriji na Paliću. Posle pola sata čekanja, palimo kući, j.bla te pizza!

Ma ne postoji biće na svetu koje se više i lepše raduje od kučića. Onako mokri i blatnjavi izgnjavismo takođe mokre Lokija i Pančiku i završismo sezonu – ostalo je bio lokal.

 

KOMENTARI SA ZADNJEG SEDIŠTA:

 

Zar je neko rekao da na motoru se može nositi samo ograničena količina prtljaga. Ne, ne. Na sve ono što smo nosili, ja sam imala okačeno na sebe još i dve kacige. Nismo smeli ni da se slikamo.

 

Moram priznati da smo izgledali jako interesantno, sa onim poznatim - bajkeri se po mirisu poznaju. Posle jučerašnje celodnevne vožnje po magli i kiši, malo smo uspeli dovesti odelo u red. Naslage blata smo očetkali, ali miris je ostao, pogotovo posle vožnje i u kišnjaku. Stali smo na OMV pumpi, da se malo odmorimo, skinemo sa sebe silne kacige koje bi se usekle na rame da nemam protektore, popijemo kafu pa pravac kući, jer se počelo gadno oblačiti. Do sada me niko nije toliko uspeo poniziti kao oni. Pa kako oni misle da trebamo izgledati posle 2500 km i dve nedelje u sedlu, od toga poslednji dan pod kišom i visokom temeraturom. Pa naravno da se svaki sloj prašine zalepio na pantalone i jaknu, naravno da se kosa ulepila pod kacigom, naravno da se smešno gegamo u čizmama sa sve protektorima u pantalonama. Dobronameran savet. Kada ste u Mađarskoj i niste prikladno obučeni, i bez frizurice i šminke nemojte ni pokušati naručiti kafu. Niko vas neće uslužiti. Viriće vam iza ramena da napirlitanu damu posluži a potom ode brisati sto na udaljenom delu pumpe. Vi ne postojite, građani drugog reda. Ustvari samo mu prljate okolinu jer ste tamo. Potseti me scena na filmove iz prošlog veka kada u Americi nisu posluživali crnce i nisu smeli ulaziti u iste restorane kao belci. I danas kada se setim samo prođe me jeza. Pitam se samo kako bi nam pomogli da smo bili u nevolji, kad im je bilo teško prodati jednu kafu. Kod nas kada vide da ste umorni, i da vam je osveženje više nego potrebno, potrude se da vam olakšaju što više mogu, uz ljubazan osmeh i par reči dobrodošlice dobijete ekstra šlaga da kipi iz čaše i na kraju sretan put.

Da ironija bude veća, da li znate šta mi je bio prvi projekat koji sam radila kada sam stigla kući. Benzinska pumpa, ali ne OMV.

 

Motor, oprema, utisci

 

I dalje vozimo Yamahu XS400S od 27ks. Ponovili smo je novim gumama i kočionim pločicama. Na ovoj turi smo koristili i moto opremu. Oprema je low cost, što će reći neke stvari pre upotrebe popravi, doteraj i osiguraj, al radi posao.

Slovenačka tura je bila duga oko 2650 km, od toga gotovo 2000 km kvalitetne vožnje, a ostalo auto put. U Sloveniji se puna linija poštuje, automobilisti ne obilaze ni biker-e, a kamoli jedni druge. Saobraćajni znaci koji se odnose na zimu su zaokrenuti za 90°, kako ne bi opterećivali vozače leti. Gotovo u svakom mestu, a često i na otvorenom putu su izgrađene putne kapele, koje meštani redovno održavaju.

 

 

Ljudi su prijatni, spremni priteći u pomoć. Mađarska jest u EU, ali je ipak zemlja Varšavskog ugovora. Šlepanje na zaustavnoj traci sa 120 km/h, vozači šlepera koji ne obilaze nego prolaze pored motorista, neljubazno osoblje na pumpama, al autoputevi su ko piste.

Pošto smo se vozili maksimalno opterećeni, ni u jednom momentu nisam prešao brzinu od 100 km/h, potrošnju goriva nismo merili, ulja smo potrošili oko 0,8 l, a lanac često podmazivali.

Za ovu sezonu smo planirali drugi motor (iznad 50 ks), al kako reče Denis iz Selca *trebali novci na drugu stranu* . Pod najidealnijim uslovima ima šanse da se skotrljamo do Dubrovnika na randes sa Perom i Slavicom, a Srbija je još uvek ne istražena. Do sledećeg javljanja, ride&writte...

[sasa umag 11 Napisano Decembar 28, 2008]

fino,e sada pitanje od milijun dolara.......

....sto se niste javili?

[kochaMatori 1108 Napisano Decembar 28, 2008]

odlicno. sve cestitke i prednjem i zadnjem sedistu na odlicno docaranoj atmosferi.

[alesta 0 Napisano Decembar 28, 2008]

prelepo,svaka čast!

[kepo 4527 Napisano Decembar 28, 2008]

Vec procitao, al ovde ima vise slika  ;D

 

Lepo vam je bilo, pozdrav 

[lalajko 2016 Napisano Decembar 28, 2008]

Uh... kako je bilo lepo. I sam planiram prelaz preko Vrsica za sledecu sezonu pa sam gutao svaku rec iz putopisa. Jedan od retkih koji docarava atmosferu na takvom putu.

 

Dok sam citao, ugasio mi se kotao, vi ste krivi za sav posao koji me sad ceka...

[Boban 499 Napisano Decembar 28, 2008]

Putpis u pravo vrijeme. Fino pisete i dopada mi se ta kompozicija gdje oboje dajete zasebno svoje vidjenje dozivljaja. Impresivno je i sto ste se super proveli sa Yamahom od 400ccm, uvijek me takve voznje obraduju, jer se ponekad izgubimo u metalnim snovima-sto vise ccm, konja, udobnosti a zivot tece, tj stoji u mjestu.

 

A ti Lalajko redovnije lozi taj kotao, sam si kriv

[Fireclaw94 1 Napisano Decembar 28, 2008]

svaka cast predivno si napisao tekst a i slike su super...

[Mc SREMac 1142 Napisano Decembar 28, 2008]

Ja bio na Vrsicu '04,gomila motora i biciklista,a i automobila,lepo,ali previse urbano....

[doktor 4756 Napisano Decembar 28, 2008]

Putovanje je prelepo, dobar deo tog puta sam prosao pre par godina motorom. Jako mi se svidja pisanje sa utiskom od pozadi! U svakom slucaju za pamcenje...

[abby 21 Napisano Januar 4, 2009]

re: Sasa Umag

Odgovor za milionče: dok mi nije vrisnuo motor ( početak sezone 08) za BJB zajednicu nisam ni znao, pa eto sorry za nejavljanje, al ako se životne puzzle slože, mozda se vidimo ove godine na moto festu u Umagu.

re: Lalajko

Baš mi je žao što si cvokotavo čitao, al nije to tako strašno kako kad meni zagori džezva s Kaćinom kafom dok čitam tvoja pisanija. Elem, bila je frka u GB. Ugasio se kotao, čeljad se dala u nevolju, šta ako dođe do raspada elektroenergetskog sistema jer se ugasila termoelektrana, ugasila mu se visoka peć, kako će propaliti do druge smene i još par zabrinutih misli ... Morali smo im objašnjavat da se kod nas lepo loži ako bi bio u toplom ( e, šta je zaborav, 15 g na ostrvu i sve pozaboravljali).