U potrazi za Nedođijom

[Alp 2346 Napisano Avgust 4]

Planina je to..

Svaka avantura ima smisla ako se izvuče neka pouka i iskustvo za kasnije. Pošto nemaš planinarsku podlogu, nisi ni navikla da u rancu nosiš osnovu opremu za bilo koje ture, računajući i motor (prva pomoć, astro folija ili bivak vreća, čeona lampa, voda, par čokoladica..). Ovakava iskustva bi to mogla da promene?

I naravno ski štapovi, bez njih nigde. 

[makikt 4137 Napisano Avgust 4]

23 hours ago, Alp said:

Planina je to..

Svaka avantura ima smisla ako se izvuče neka pouka i iskustvo za kasnije. Pošto nemaš planinarsku podlogu, nisi ni navikla da u rancu nosiš osnovu opremu za bilo koje ture, računajući i motor (prva pomoć, astro folija ili bivak vreća, čeona lampa, voda, par čokoladica..). Ovakava iskustva bi to mogla da promene?

I naravno ski štapovi, bez njih nigde. 

Nemam planinarsku podlogu što se pešačenja tiče, ali što se planinarenja sa motorom tiče, makar po crnogorskim planinama, e tu već mogu reći da imam nekog skromnog iskustva 

Zato moja svaka vožnja u pogledu veličine ranca i bočnih torbica izgleda kao da idem na put oko sveta.

Nosim sve i svašta ako slučajno zatreba 

A najčešće zatreba ono što nemam. Pa tako stalno dodajem.

Na motoru nosim uvek i astro foliju i lampu i nešto od prve pomoći i još svašta nešto. Bivak nemam, pa ga ne nosim, ali nosim najčešće neki topliji deo garderobe.

A i kod pešačenja kada planski krenem slično ponesem, plus štapove.

Do gore pomenute avanture je došlo sasvim neplanirano.

Nisam uopšte bila odevena za planinarenje a ranac na leđima je bio " civilni",onaj što se nosi svaki dan.

Nije sadržao ni jednu potrebnu stvar za planinarenje.

Kada sam već odlučila da neplanirano prošetam do vrha, trebalo je bolje da razmislim o vremenu potrebnom da istu razdaljinu pređem motorom i peške  

A peške sam jako spora. Fali tu i kondicije.

Malo sam se i zanela u želji da se ispenjem na Crnu Glavu. Delovala je blizu 

Verovatno bih bila mnogo opreznija da mi teren nije poznat. Ne bih tako olako propustila poslednju žicu.

Po danu, Bjelasicu donekle poznajem, bar taj deo. Ali noću i bez dobrog svetla, postaje potpuni stranac 

Iz iskustava se trudim da izvučem pouke.

Naročito jer vozim najčešće sama, pa me ono što naučim iz prethodne greške može u budućnosti spasiti od novih problema.

Mada se dešava da omanem, pa nekada ponovim isto 

[Bor-i-slave 7220 Napisano Avgust 4]

36 minutes ago, makikt said:

Nemam planinarsku podlogu što se pešačenja tiče, ali što se planinarenja sa motorom tiče, makar po crnogorskim planinama, e tu već mogu reći da imam nekog skromnog iskustva 

Zato moja svaka vožnja u pogledu veličine ranca i bočnih torbica izgleda kao da idem na put oko sveta.

Nosim sve i svašta ako slučajno zatreba 

A najčešće zatreba ono što nemam. Pa tako stalno dodajem.

Na motoru nosim uvek i astro foliju i lampu i nešto od prve pomoći i još svašta nešto. Bivak nemam, pa ga ne nosim, ali nosim najčešće neki topliji deo garderobe.

A i kod pešačenja kada planski krenem slično ponesem, plus štapove.

Do gore pomenute avanture je došlo sasvim neplanirano.

Nisam uopšte bila odevena za planinarenje a ranac na leđima je bio " civilni",onaj što se nosi svaki dan.

Nije sadržao ni jednu potrebnu stvar za planinarenje.

Kada sam već odlučila da neplanirano prošetam do vrha, trebalo je bolje da razmislim o vremenu potrebnom da istu razdaljinu pređem motorom i peške  

A peške sam jako spora. Fali tu i kondicije.

Malo sam se i zanela u želji da se ispenjem na Crnu Glavu. Delovala je blizu 

Verovatno bih bila mnogo opreznija da mi teren nije poznat. Ne bih tako olako propustila poslednju žicu.

Po danu, Bjelasicu dosta poznajem, bar taj deo. Ali noću i bez dobrog svetla, postaje potpuni stranac 

Iz iskustava se trudim da izvučem pouke.

Naročito jer vozim najčešće sama, pa me ono što naučim iz prethodne greške može u budućnosti spasiti od novih problema.

Mada se dešava da omanem, pa nekada ponovim isto 

A i raspitaj se gde su hranilista. Ja sretoh druga pre dva dana. Nismo se dugo videli ni culi. Radi u Srbija sume, pa mu dodju i snimci sa lovackih kamera.. Eto nisam ni znao da u kraju imam ovakve komsije..

 

 

 

[makikt 4137 Napisano Avgust 4]

Vidi kako su ti slatke komšije  

Dobro je dok ih gledaš preko kamere, ne moraš ih baš uživo sretati 

[Bor-i-slave 7220 Napisano Avgust 5]

7 hours ago, makikt said:

Vidi kako su ti slatke komšije  

Dobro je dok ih gledaš preko kamere, ne moraš ih baš uživo sretati 

Ono jest, deca su slatka, al mama nije moj tip. Ne bih petljao, a i ozenjen sam

[makikt 4137 Napisano Avgust 7]

07.08.2025.  Komovi - krug, i put do tamo i nazad. 

( dužina rute 160,5 km, najveća visina 1878 mnv)

 

Već neko vreme planiram da izvezem ovaj krug, ali kako kilometraža nije mala za dnevnu vožnju, stalno sam to odlagala.

Odavno nisam bila na Komovima. Zapravo enduro motorom sam samo jednom i bila.

Pravim ja neke druge rute gde Komovi dominiraju u kadru, ali lepo je i prići im blizu. Oni zrače nekom posebnom energijom i lepotom. Te sive kamene gromade deluju moćno a opet i nekako otmeno.

Prava gospoda među planinama 

Ono što je odlučilo da ovu vožnju ipak izvezem, je deonica od nekih 11 km, koju sam slučajno primetila u jednoj od vožnji našeg kolege Alpa po Crnoj Gori.

Za to parče puta nisam znala, a ispostaviće se da mi je baš ono veoma važno.

Reći ćete, vozila si 160 km, zbog nekih  novih 11 km?

Ali to nije bilo kojih 11 km 

Tačno ta deonica mi je nedostajala da mogu napraviti krug.

Do sada sam pronašla dva puta kojima mogu sići sa Bjelasice, odnosno Lise ( planina u produžetku Bjelasice ka Trešnjeviku), u Andrijevicu, a da zaobiđem asfaltni put Trešnjevik - Andrijevica.

Oba ova puta se nalaze na istoj strani, levoj , u odnosu na asfaltni put Trešnjevik-Andrijevica.

Od Alpa sam saznala da postoji makadamski put od Komova do Andrijevice, što me je veoma zainteresovano. Jer tako mogu napraviti krug sa Bjelasice do Andrijevice, a onda od Andrijevice do Komova.

Ako se ja krećem po obodu kruga, asfaltni put Trešnjevik - Andrijevica je njegov prečnik.

Zato su mi bili važni tih 11 novih kilometara  Hvala Alp!

 

Sve ostalo sa rute sam vozila ranije. Nešto više puta, a nešto, jednom, dva puta.

Bilo je lepo i to ponoviti.

Inače, ovaj putić iz Andijevice za Komove, preko Božića, otvara novu perspektivu na ovaj deo planine.

Ima tu još materijala za istraživanje i vožnje, samo je pitanje kada će doći na red.

Do tamo imam da vozim nekih 70-80 km, što i nije malo ako se uzme u obzir da tek posle te kilometraže treba nešto novo da istražujem.

Ali stoji kao opcija, pa videćemo...

 

Od kuće do Kolašina idem mojom standardnom rutom grebenom do Crkvina.

Od Kolašina planinarskom stazom do puta ka manastiru Ćirilovac, pa dalje obodom ispod Bjelasice a iznad Vranještice do Bačkog brda.

 

Konji na putu

 

Odatle vozim do planine Lisa.

Tu malo zastajem da slikam.

Pitomi, lepi predeli.

Danas je bilo dosta parkiranih kola tu.

Vreme je za berbu borovnica, a na Lisi ih ima.

 

Lisa ( 1878 mnv)

 

Prisojački katun

 

 

Od Prisojačkog katuna ja idem levo.

Ako bih produžila pravo, izašla bih na Trešnjevik, pa na Komove. Tim putem ću se vratiti.

A sada, preko Kokošinje glave, ispod Rudog brda i Kovačevog brda, pa preko Salevića , silazim u Andrijevicu.

Tu stajem na pumpi da dospem goriva.

Skretanje za tu novu deonicu kojom ću izaći na Komove, je odmah iza pumpe u Božićima.

Na početku je kratko asfalt a onda počinje makadamski put.

Iako se konstantno penje, put nije loš.

Namerno sam izabrala da ovu deonicu pređem uzbrdo. Uvek, ako mogu da biram , putem kojim prvi put vozim volim da idem uzbrdo, a tek kada se upoznamo može i nizbrdo.

Posebno ako očekujem da uspon bude poveći.

Doduše, na ovim putu nije bilo mnogo stmih uspona koliko sam očekivala.

Na jednom mestu sam pogrešila skretanje pa sam se tu malo vrtela, ali brzo nađoh.

Mnogo volim onaj lepršavi osećaj kada nešto novo otkrivam , ali i kada poznato pogledam iz druge perspektive 

Sjajno je.

Taj osećaj, udružen sa onim kada uspešno završim vožnju su čini mi se glavni pokretači koji me guraju iznova i iznova u dalje.

A setite se, samo pre dva meseca sam bila u dilemi ( po drugi put), da li da nastavim na dva točka 

 

Prilazeći Komovima sa ove strane ,bila sam veoma blizu granici sa Albanijom vazdušnom linijom.

Vrhovi Prokletija su me posmatrali odozgo.

 

Na putu za Komove. A oni u oblacima.

Nekako sam zaboravila da pogledam prognozu, a ona je govorila da će biti kiše.

Sad je kasno, samo što nisam stigla.

 

Srećom, kiša je odlučila da ne pada , i dozvoli mi da uživam u ovom prelepom trenutku.

 

Jedan Kom ( Kom Vasojevićki 2461 mnv)

 

Drugi Kom ( Kom Kučki 2487 mnv)

 

Nisam mogla a da se ne zapitam, da li bih se mogla popeti na neki? Ne sada, drugom prilikom, bez motora.

Ali sam se brzo setila epizode sa jednim planinarom, ćerka mi je pričala , sa uspona na Komove.

Čovek se boji visokih ivica, otprilike kao i ja.

On se penje na vrhove ali kada se dese uske a visoke litice, on se potpuno parališe.

To mu se upravo na Komu desilo.

Jedva se uz asistenciju vodiča i grupe spustio u podnožje.

Pa, možda bih i ja tako prošla gore , ako bih uopšte uspela da se popnem

 

 

Našla sam malo dalje jedno brdašce odakle se Komovi baš lepo vide

 

 

 

 

 

Spust sa brdašceta i pogled za desetku

 

Povratak, iznad  Vranještice.

Mora se nazad. Komovi su tek na polovini rute, ima još dosta da se vozi.

Ako stignem pre mraka biće sjajno.

 

Stižem u sumrak, ali ipak pre mraka.

Čak sam malo i odmorila na pumpi, pre nego sam odvozila poslednjih trideset kilometara preko Crkvina, do kuće.

Kakav dan.

Od početka do kraja, sve umereno, tečno, bez problema.

Novi krug je zatvoren.

Ja zadovoljna 

Umorna ali zadovoljna.

A Komovi, prelepi. Melem za dušu.

Moram ih češće posećivati.

 

[živke 7477 Napisano Avgust 7]

Bravo !

[makikt 4137 Napisano Avgust 9]

09.08.2025.  Dve trećine kruga oko Maganika - do Kapetanovog jezera i Moračkih planina.

( Dužina rute 117 km, najviša tačka 1930 mnv)

 

Ove godine još nisam bila do Kapetanovog jezera. Najviše zbog toga što put iz Velje Dubokog do gore nije za upotrebu, pa ako želim voziti do Kapetanovog jezera i Moračkih planina, to mogu jedino okolo, ispod Maganika, pored rudnika boksita pa na Lukavicu.

To je duplo dalje nego kada bih išla iz Velje Dubokog.

Ali dužina nije problem, druga stvar me muči.  To što ne mogu napraviti krug, već se moram vratiti istim putem.

A volela sam taj krug. Tehnički u pojedinim delovima dosta zahtevan, u globalu vrlo naporan, ali uvek me je radovalo da ga izvozim. A sada može samo polovina kruga.

Iz tog razloga nikako da se provozam do jezera.

I onda izaberem baš subotu u sred leta, kada je tamo gužva.

Moram priznati da me je toliki broj ljudi iznenadio.

Valjda sam ja uvek vozila tokom nedelje i van sezone pa nisam sretala toliki svet.

A i od kada je asfalt došao do samog jezera, otvorio je mogućnost mnogima da ga posete.

Pa je tako to lepo jezerce, ušuškano između Moračkih planina, postalo turistička destinacija.

A sa tim je nestala i sva ona posebnost i lepota do nedavno skrivenog i ne tako lako dostupnog, ovog planinskog oka.

Ali ako se samo malo krene dalje i zađe u Moračke planine, sva lepota i draž su ponovo tu.

One se ne daju ukrotiti. Ostaju divlje i svoje.

Njihovu lepotu ništa ne može zaseniti.

A čovek pred njom, samo može da se pokloni.

 

Na putu do Lukavice

 

Mali i Veliki Žurim

 

 

Kapetanovo jezero

 

 

 

 

Moračke planine

 

 

Štit, Lastva i Kapa Moračka

 

 

 

Kuća u steni

 

U povratku, pogled na Nikšić 

 

Mali odmor u hladovini

 

 

 

Iako je po dužini ova ruta znatno kraća od one do Komova, podloga je sve kamen.

I uspon je dosta veliki, pa sam se baš zamorila boreći se sa motorom čitav dan, pokušavajući da ga ukrotim po tom silnom kamenu.

Jeste me namučio, dal kamen, dal potošeni musevi, a možda i oba, ali na kraju dana, ostaju lepe slike i jedno veliko zadovoljstvo koje posle svake dobre vožnje osećam.

[makikt 4137 Napisano Avgust 12]

11.08.2025.   Rikavačko jezero preko Brskuta, Širokar, Carine, Opasanica, Lopate, Štavanj

( dužina rute 130 km, najviša tačka 1930 mnv).

 

Kakav čudan dan, a u suštini lep, pun prelepih vizura koje kad god ih vidim na mene ostavljaju snažan utisak, kao da ih prvi put gledam.

Od vožnji koje odvezem bar jednom godišnje, ostala je još ova i možda još po neka, do Rikavačkog jezera , pa crnogorskim tetom do Opasanice. Nekada nastavim tetom do Uvača, preko Prekobrđa do Međurečja, ali to kada sam baš raspoložena, jer taj zahtevni deo dolazi na kraju kada sam već dobrano umorna.

Danas sam u startu odlučila tu deonicu da preskočim i vratim se preko Štavnja.

Na celoj ovoj ruti brinuo me jedino pomalo spust do Rikavačkog jezera jer je strm a ume da bude izbrazdan.

A istim putem uzbrdo treba i da se vratim jer ne produžavam ka Koritima. Mada, na tu stranu uspon je još gori.

Do jezera sam odlučila da idem najkraćim i najlakšim putem, preko Štavnja, na Jablan, pa Brskut, Bukumirsko jezero i onda produžim ka Rikavačkom.

Ono što nisam očekivala , a neprijatno me je iznenadilo je da je kompletan uspon iz Brskuta do Bukumirskog jezera asfaltiran !

Pre dva meseca kada sam tuda vozila, asfalt je bio produžen , a ostatak puta izravnjan.

Moglo se pretpostaviti da će ceo biti asfaltiran, ali sam se ipak nadala da neće.

Za ove tri, četri godine koliko vozim po crnogorskim planinama, dosta makadamskih puteva je asfaltirano. I to naročito u poslednje vreme. Taj trend se koliko primećujem nastavlja.

Tako da je ispalo da je polovina puta do Rikavačkog jezera bio asfalt, a pola makadam.

Ali zato, sve posle toga, odnosno velika većina, samo off road.

I to sa iznenađenjem tamo gde ga nisam očekivala.

A onde gde jesam, sačekalo me je prijatno iznenađenje.

Spust ka Rikavačkom jezeru je poravnjan, što vožnju čini prijatnijom a jednako zabavnom.

Plus se otvorio na jednoj krivini pogled na samo jezero što me je baš obradovalo.

 

U prolazu iznad Bukumirskog jezera.

Uvek prelep pogled na Kučke planine, za razglednicu

 

 

Spust ka Rikavačkom jezeru ( naša mini off road Transalpina)

 

Iza jedne krivine se pomalja jezerce.

Prelepo, čisto, planinsko oko, a iznad njega se izdiže planinski vrh Vila 2093 mnv, na samoj granici sa Albanijom.

 

 

 

 

Pogled na jezero pri kraju spusta

 

I evo nas

 

A tamo, puno konja i dva mala slatka žderbeta. Popadali su od vrućine.

 

 

 

A i meni je vruće pa se ne zadržavam dugo. Mada, koliko je lepo ostala bih još.

Ipak mora se dalje. Dug put je još preda mnom. Nisam ni polovinu prešla.

 

Vraćam se uzbrdo do Širokara i nastavljam u pravcu Krivodoljskog katuna.

Usput svako malo stajem jer su predeli toliko lepi da želim sve da upijem pogledom a i da napravim još fotografija.

 

 

Vila iza mene

 

Planine sa desne strane su već Albanija

 

Kod Krivodoljskog katuna, penjem se na neko brdašce do kog su vodili tragovi kvada.

A tamo zatičem nešto neobično i neočekivano.

Ova građevina mi liči na bunker.

Mora biti to, nema šta drugo.

Na vrh brda je, sa pogledom na sve strane, ima otvore u krug za osmatranje i vrata da se unutra može ući.

 

 

Krivodoljski katun

 

Pogled na Prokletije

 

Pogled na Komove i vrhove okolo

 

 

 

 

Poslednji put kada sam ovuda vozila prošle godine, sećam se da je put bio dobar. Popravljan je i uklonjene su veće neravnine koje su ranije otežavale kretanje.

Očekujući istu situaciju i sada, lagano sam se spuštala na dole ka mestu odakle ponovo počinje uspon samo na drugu stranu planine.

To mesto se zove Srpska rupa, a tu se ukrštaju čak tri potoka, Velji, Konjski i Kupala.

Izglada da su zimus velike vode ovde napravile džumbus, jer kada sam sišla dole zatekla sam ogromnu količinu kamenja koju su odroni i vode naneli na tom parčetu puta.

Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo početkom leta.

Sada je tuda još i moglo da se pođe jer je veliki broj motora koji su tuda prošli ( to je deo teta i nema alternativnog puta u ovom delu planine), malo utabao stazicu za prolaz.

Na izlazu iz ove rupe, gde bi trebalo da se nastavlja put, njega nema. Odsečen je završetak puta.

Srećom neko, ili motori su napravili zemljani tobogan u koji uđeš i izađeš, pri tom paziš da se ne prevrneš i izađeš dalje na put.

Slike odatle nemam jer sam bila previše zatečena situacijom da bih o slikanju razmišljala.

Malo sam se premišljala da li da se vratim nazad ili tuda da prođem, ali ipak sam prošla.

Posle toga umesto da se držim teta, odlučujem kad sam već tu, da skrenem i popnem se na Carine.

Carine su prelepe. Pogled odozgo fenomenalan, ali sam zanemarila činjenicu da je počeo još dole da duva neki vetar.

Gore na vrhu to je bio dosta jak vetar.

Ljuljao je motor da ga obori, kacigu mi oduvao niz livadu.

Malo sam se i zabrinula hoću li sići odozgo pre nego se pojača.

Ali sve je na kraju bilo ok.

Sišla sam bez problema, a skretanje na Carine se isplatilo.

Odozgo su predivne vizure, na sve strane, gde god se pogleda.

 

Crkva svetog Ilije i Sumor 1967 mnv, iza

 

Visoravan Carine i vrhovi,

Suvovrh 2211 mnv, Ćafa od Pričelja 2105 mnv, Rogamski vrh 2303 mnv, a odmah pored je i Kučki Kom 2487 mnv

 

 

 

Ćafa od Carina 2177 mnv, Kučko Ramo ( Trorogi krš) 2337 mnv

 

Vrh Carine 1987 mnv

 

 

 

 

 

U povratku naiđem na žbun sa malinama koje su me baš lepo osvežile.

 

 

Moja marama koja leprša na vetru.

Na slici deluje simpatično.

Ali u stvarnosti nije ni malo prijatno.

Evo sada oblogama moram da lečim vrat koji se ukočio na vetrometini na 2000 mnv

 

 

Lep dan, neobičan dan, pun iznenađenja, ovakvih i onakvih.

Pre svega dan koji me je napunio energijom, u više navrata obradovao, ponegde iznenadio, a iznad svega me podsetio koliko lepote ima svuda oko nas, samo treba dublje zaviriti i pažljivije pogledati.

[makikt 4137 Napisano pre 3 sati]

Posle male pauze, danas jedna vožnjica za zagrevanje koja se umalo nije završila onako kako nisam planirala 

Obično, kada ne vozim neko vreme, pa ponovo sednem na motor, biram dobro poznatu rutu srednje težine.

Čisto malo da se uhodam, ponovo osetim motor i povežem se sa njim.

Naročito posle opuštenog perioda uživanja u prelepim zalascima sunca, talasima, lagunama sa nestvarnom zelenom bojom vode, i svemu dijametralno suprotnom od lomatanja po brdima

 

 

 

 

Ali, došlo je vreme da se vratim brdima dok još može, pre nego počnu češće kiše i dan bude još kraći.

I tako, isterah danas svog vernog konjića, i krenuh uobičajenom rutom preko grebena ka Crkvinama.

Htela sam da napravim krug, do pumpe preko grebena a povratak preko Pješčanice i Tori.

Malo sam se odvikla od vožnje a i nošenja tolike opreme na sebi. Pa mi je čas vruće, čas me sve stiska. Uh!

Ali sva ta nelagoda nestade posle druge krivine , a umesto nje se pojavio poznati osećaj mira i ravnoteže.

I tako vozim grebenom, a pogled mi desno hvata lepe proplanke iznad šume.

Znam te proplanke a i puteve koji do njih vode.

To su šumski putevi, krivudavi i strmi, izbrazdani vododerinama.

Poslednji put sam se njima pela u februaru, dva dana pre nego što sam polomila stopalo.

Od tada je palo dosta kiša i poneki sneg.

A ni tada nisu bili u sjajnom stanju.

To je teren koji ne vozim nepripremljena i još uvek uspavana od odmora.

Ali!

Uvek se pojavi neki mali đavolak koji mi sa ramena dovikuje, ma hajde, šta je to, običan putić. Vozila si letos mnogo ozbiljnije stvari.

Popni se gore, znaš da voliš da baciš pogled odozgo na okolne vrhove. A voliš i pomalo da se uhvatiš u koštac sa čupavim putićima.

I tako skrenuh sa planirane rute.

Taj prvi šumski put kojim sam krenula naviše, baš je dosta loš i zapušten. Lošiji nego što pamtim.

Sigurno se manje koristi ili se više i ne koristi za izvlačenje drva.

Ima baš dosta vododerina, pa treba kod svake krivine dobro izabrati putanju.

Izborih se nekako i izađoh na vrh, do kraja puta.

Kraj je ispod vrha koji se zove Bojna glava , 1512 mnv.

Naspram njega  je Šiljeva glava, 1511 mnv. Ispod tog vrha ću se vratiti u povratku.

Između ovih vrhova, i još nekih, je rupa, u koju se put, a i ja vozeći njim, spuštam posle u povratku.

 

Volim da izađem na Bojnu glavu pa i po lošem šumskom putu.

Lepo je gore 

 

 

Priroda već pomalo menja boju. 

Naziru se nijanse žute i zlatne boje.

 

Bojna glava je ovaj najviši vrh desno.

A betica je ona mala bela tačkica levo 

 

Vrhovi preko puta, su sa druge strane Sjevernice

 

Silazak preko najlošijeg dela puta je prošao dobro, pa sam na malo nižem delu zastala da još malo uživam u ambijentu .

 

I umesto da budem zadovoljna ovim izletom do Bojne glave, i vratim se na planiranu rutu,  onaj mali vragolasti đavolak sa ramena, izgleda nije bio zadovoljan. Hteo je još.

Kad je baš toliko zapeo, hajde onda da se popnem još jednim šumskim putem, onim kojim sam i u februaru išla.

A i on je izbrazdan. Možda ne koliko i prethodni, ali nije ni sjajan.

Gore nastavljam sve do kraja, do nekih katuna.

Prazni su ali ima tragova da je letos možda nekoga bilo tu.

 

Dolsko brdo 1380 mnv

 

 

Odatle se vraćam malo nazad, do proplanka, odakle se pruža pogled na vrhove Maganika, Lukanje čelo, Tali.

 

 

A desno se vide i kameni vrhovi južnog oboda Sinjajevine i Tisov krš.

 

 

 

Eh, ali u povratku sa ovog lepog proplanka pravim grešku zbog nepažnje , pri izlasku iz jedne vododerine. Prednji točak mi se sklapa, i padam.

Padovi su sastavni deo enduro vožnje, i neminovni su.

Ja se trudim da ih izbegnem koliko je to moguće.

Ovde baš i nije bilo neophodno da padnem, ali sad, šta da se radi, desilo se.

Ono što nije baš moralo da se dogodi, nije morao kraj kormana da me pogodi u butinu.

Pa sad imam ljubičastu fleketinu i mišić koji boli. Proći će , znam.

Ali nervira što se uopšte desilo.

A đavolak zadovoljno likuje 

Da sam imala malo strpljenja, pa ovu vožnju lagano izvozila po planu, a neki sledeći put šumske putiće, ne bih imala sada ljubičastu fleku, ni zadovoljnog đavolčića.

Ali ko će da čeka 

A nije ni bilo loše.

Posle sam se vratila sa druge strane, ispod Šiljeve glave.

To jeste put koji poznajem ali ima i on nezgodnih deonica.

Naročito pri dnu, u nižem delu.

Srećom više nisam padala.

Dosta je za danas.

Ako se ja pitam , dosta je i za ovu godinu 

Znam, ne pitam se, ali bilo bi lepo.

 

Današnja ruta je bila dugačka 85 km, sa pomalo asfalta.

Najviša tačka 1450 mnv.

A ja se umorila kao da sam vozila 200 km.

Eto šta uradi odmor čoveku