U potrazi za Nedođijom

[Alp 2368 Napisano Avgust 4]

Planina je to..

Svaka avantura ima smisla ako se izvuče neka pouka i iskustvo za kasnije. Pošto nemaš planinarsku podlogu, nisi ni navikla da u rancu nosiš osnovu opremu za bilo koje ture, računajući i motor (prva pomoć, astro folija ili bivak vreća, čeona lampa, voda, par čokoladica..). Ovakava iskustva bi to mogla da promene?

I naravno ski štapovi, bez njih nigde. 

[makikt 4185 Napisano Avgust 4]

23 hours ago, Alp said:

Planina je to..

Svaka avantura ima smisla ako se izvuče neka pouka i iskustvo za kasnije. Pošto nemaš planinarsku podlogu, nisi ni navikla da u rancu nosiš osnovu opremu za bilo koje ture, računajući i motor (prva pomoć, astro folija ili bivak vreća, čeona lampa, voda, par čokoladica..). Ovakava iskustva bi to mogla da promene?

I naravno ski štapovi, bez njih nigde. 

Nemam planinarsku podlogu što se pešačenja tiče, ali što se planinarenja sa motorom tiče, makar po crnogorskim planinama, e tu već mogu reći da imam nekog skromnog iskustva 

Zato moja svaka vožnja u pogledu veličine ranca i bočnih torbica izgleda kao da idem na put oko sveta.

Nosim sve i svašta ako slučajno zatreba 

A najčešće zatreba ono što nemam. Pa tako stalno dodajem.

Na motoru nosim uvek i astro foliju i lampu i nešto od prve pomoći i još svašta nešto. Bivak nemam, pa ga ne nosim, ali nosim najčešće neki topliji deo garderobe.

A i kod pešačenja kada planski krenem slično ponesem, plus štapove.

Do gore pomenute avanture je došlo sasvim neplanirano.

Nisam uopšte bila odevena za planinarenje a ranac na leđima je bio " civilni",onaj što se nosi svaki dan.

Nije sadržao ni jednu potrebnu stvar za planinarenje.

Kada sam već odlučila da neplanirano prošetam do vrha, trebalo je bolje da razmislim o vremenu potrebnom da istu razdaljinu pređem motorom i peške  

A peške sam jako spora. Fali tu i kondicije.

Malo sam se i zanela u želji da se ispenjem na Crnu Glavu. Delovala je blizu 

Verovatno bih bila mnogo opreznija da mi teren nije poznat. Ne bih tako olako propustila poslednju žicu.

Po danu, Bjelasicu donekle poznajem, bar taj deo. Ali noću i bez dobrog svetla, postaje potpuni stranac 

Iz iskustava se trudim da izvučem pouke.

Naročito jer vozim najčešće sama, pa me ono što naučim iz prethodne greške može u budućnosti spasiti od novih problema.

Mada se dešava da omanem, pa nekada ponovim isto 

[Bor-i-slave 7353 Napisano Avgust 4]

36 minutes ago, makikt said:

Nemam planinarsku podlogu što se pešačenja tiče, ali što se planinarenja sa motorom tiče, makar po crnogorskim planinama, e tu već mogu reći da imam nekog skromnog iskustva 

Zato moja svaka vožnja u pogledu veličine ranca i bočnih torbica izgleda kao da idem na put oko sveta.

Nosim sve i svašta ako slučajno zatreba 

A najčešće zatreba ono što nemam. Pa tako stalno dodajem.

Na motoru nosim uvek i astro foliju i lampu i nešto od prve pomoći i još svašta nešto. Bivak nemam, pa ga ne nosim, ali nosim najčešće neki topliji deo garderobe.

A i kod pešačenja kada planski krenem slično ponesem, plus štapove.

Do gore pomenute avanture je došlo sasvim neplanirano.

Nisam uopšte bila odevena za planinarenje a ranac na leđima je bio " civilni",onaj što se nosi svaki dan.

Nije sadržao ni jednu potrebnu stvar za planinarenje.

Kada sam već odlučila da neplanirano prošetam do vrha, trebalo je bolje da razmislim o vremenu potrebnom da istu razdaljinu pređem motorom i peške  

A peške sam jako spora. Fali tu i kondicije.

Malo sam se i zanela u želji da se ispenjem na Crnu Glavu. Delovala je blizu 

Verovatno bih bila mnogo opreznija da mi teren nije poznat. Ne bih tako olako propustila poslednju žicu.

Po danu, Bjelasicu dosta poznajem, bar taj deo. Ali noću i bez dobrog svetla, postaje potpuni stranac 

Iz iskustava se trudim da izvučem pouke.

Naročito jer vozim najčešće sama, pa me ono što naučim iz prethodne greške može u budućnosti spasiti od novih problema.

Mada se dešava da omanem, pa nekada ponovim isto 

A i raspitaj se gde su hranilista. Ja sretoh druga pre dva dana. Nismo se dugo videli ni culi. Radi u Srbija sume, pa mu dodju i snimci sa lovackih kamera.. Eto nisam ni znao da u kraju imam ovakve komsije..

 

 

 

[makikt 4185 Napisano Avgust 4]

Vidi kako su ti slatke komšije  

Dobro je dok ih gledaš preko kamere, ne moraš ih baš uživo sretati 

[Bor-i-slave 7353 Napisano Avgust 5]

7 hours ago, makikt said:

Vidi kako su ti slatke komšije  

Dobro je dok ih gledaš preko kamere, ne moraš ih baš uživo sretati 

Ono jest, deca su slatka, al mama nije moj tip. Ne bih petljao, a i ozenjen sam

[makikt 4185 Napisano Avgust 7]

07.08.2025.  Komovi - krug, i put do tamo i nazad. 

( dužina rute 160,5 km, najveća visina 1878 mnv)

 

Već neko vreme planiram da izvezem ovaj krug, ali kako kilometraža nije mala za dnevnu vožnju, stalno sam to odlagala.

Odavno nisam bila na Komovima. Zapravo enduro motorom sam samo jednom i bila.

Pravim ja neke druge rute gde Komovi dominiraju u kadru, ali lepo je i prići im blizu. Oni zrače nekom posebnom energijom i lepotom. Te sive kamene gromade deluju moćno a opet i nekako otmeno.

Prava gospoda među planinama 

Ono što je odlučilo da ovu vožnju ipak izvezem, je deonica od nekih 11 km, koju sam slučajno primetila u jednoj od vožnji našeg kolege Alpa po Crnoj Gori.

Za to parče puta nisam znala, a ispostaviće se da mi je baš ono veoma važno.

Reći ćete, vozila si 160 km, zbog nekih  novih 11 km?

Ali to nije bilo kojih 11 km 

Tačno ta deonica mi je nedostajala da mogu napraviti krug.

Do sada sam pronašla dva puta kojima mogu sići sa Bjelasice, odnosno Lise ( planina u produžetku Bjelasice ka Trešnjeviku), u Andrijevicu, a da zaobiđem asfaltni put Trešnjevik - Andrijevica.

Oba ova puta se nalaze na istoj strani, levoj , u odnosu na asfaltni put Trešnjevik-Andrijevica.

Od Alpa sam saznala da postoji makadamski put od Komova do Andrijevice, što me je veoma zainteresovano. Jer tako mogu napraviti krug sa Bjelasice do Andrijevice, a onda od Andrijevice do Komova.

Ako se ja krećem po obodu kruga, asfaltni put Trešnjevik - Andrijevica je njegov prečnik.

Zato su mi bili važni tih 11 novih kilometara  Hvala Alp!

 

Sve ostalo sa rute sam vozila ranije. Nešto više puta, a nešto, jednom, dva puta.

Bilo je lepo i to ponoviti.

Inače, ovaj putić iz Andijevice za Komove, preko Božića, otvara novu perspektivu na ovaj deo planine.

Ima tu još materijala za istraživanje i vožnje, samo je pitanje kada će doći na red.

Do tamo imam da vozim nekih 70-80 km, što i nije malo ako se uzme u obzir da tek posle te kilometraže treba nešto novo da istražujem.

Ali stoji kao opcija, pa videćemo...

 

Od kuće do Kolašina idem mojom standardnom rutom grebenom do Crkvina.

Od Kolašina planinarskom stazom do puta ka manastiru Ćirilovac, pa dalje obodom ispod Bjelasice a iznad Vranještice do Bačkog brda.

 

Konji na putu

 

Odatle vozim do planine Lisa.

Tu malo zastajem da slikam.

Pitomi, lepi predeli.

Danas je bilo dosta parkiranih kola tu.

Vreme je za berbu borovnica, a na Lisi ih ima.

 

Lisa ( 1878 mnv)

 

Prisojački katun

 

 

Od Prisojačkog katuna ja idem levo.

Ako bih produžila pravo, izašla bih na Trešnjevik, pa na Komove. Tim putem ću se vratiti.

A sada, preko Kokošinje glave, ispod Rudog brda i Kovačevog brda, pa preko Salevića , silazim u Andrijevicu.

Tu stajem na pumpi da dospem goriva.

Skretanje za tu novu deonicu kojom ću izaći na Komove, je odmah iza pumpe u Božićima.

Na početku je kratko asfalt a onda počinje makadamski put.

Iako se konstantno penje, put nije loš.

Namerno sam izabrala da ovu deonicu pređem uzbrdo. Uvek, ako mogu da biram , putem kojim prvi put vozim volim da idem uzbrdo, a tek kada se upoznamo može i nizbrdo.

Posebno ako očekujem da uspon bude poveći.

Doduše, na ovim putu nije bilo mnogo stmih uspona koliko sam očekivala.

Na jednom mestu sam pogrešila skretanje pa sam se tu malo vrtela, ali brzo nađoh.

Mnogo volim onaj lepršavi osećaj kada nešto novo otkrivam , ali i kada poznato pogledam iz druge perspektive 

Sjajno je.

Taj osećaj, udružen sa onim kada uspešno završim vožnju su čini mi se glavni pokretači koji me guraju iznova i iznova u dalje.

A setite se, samo pre dva meseca sam bila u dilemi ( po drugi put), da li da nastavim na dva točka 

 

Prilazeći Komovima sa ove strane ,bila sam veoma blizu granici sa Albanijom vazdušnom linijom.

Vrhovi Prokletija su me posmatrali odozgo.

 

Na putu za Komove. A oni u oblacima.

Nekako sam zaboravila da pogledam prognozu, a ona je govorila da će biti kiše.

Sad je kasno, samo što nisam stigla.

 

Srećom, kiša je odlučila da ne pada , i dozvoli mi da uživam u ovom prelepom trenutku.

 

Jedan Kom ( Kom Vasojevićki 2461 mnv)

 

Drugi Kom ( Kom Kučki 2487 mnv)

 

Nisam mogla a da se ne zapitam, da li bih se mogla popeti na neki? Ne sada, drugom prilikom, bez motora.

Ali sam se brzo setila epizode sa jednim planinarom, ćerka mi je pričala , sa uspona na Komove.

Čovek se boji visokih ivica, otprilike kao i ja.

On se penje na vrhove ali kada se dese uske a visoke litice, on se potpuno parališe.

To mu se upravo na Komu desilo.

Jedva se uz asistenciju vodiča i grupe spustio u podnožje.

Pa, možda bih i ja tako prošla gore , ako bih uopšte uspela da se popnem

 

 

Našla sam malo dalje jedno brdašce odakle se Komovi baš lepo vide

 

 

 

 

 

Spust sa brdašceta i pogled za desetku

 

Povratak, iznad  Vranještice.

Mora se nazad. Komovi su tek na polovini rute, ima još dosta da se vozi.

Ako stignem pre mraka biće sjajno.

 

Stižem u sumrak, ali ipak pre mraka.

Čak sam malo i odmorila na pumpi, pre nego sam odvozila poslednjih trideset kilometara preko Crkvina, do kuće.

Kakav dan.

Od početka do kraja, sve umereno, tečno, bez problema.

Novi krug je zatvoren.

Ja zadovoljna 

Umorna ali zadovoljna.

A Komovi, prelepi. Melem za dušu.

Moram ih češće posećivati.

 

[živke 7627 Napisano Avgust 7]

Bravo !

[makikt 4185 Napisano Avgust 9]

09.08.2025.  Dve trećine kruga oko Maganika - do Kapetanovog jezera i Moračkih planina.

( Dužina rute 117 km, najviša tačka 1930 mnv)

 

Ove godine još nisam bila do Kapetanovog jezera. Najviše zbog toga što put iz Velje Dubokog do gore nije za upotrebu, pa ako želim voziti do Kapetanovog jezera i Moračkih planina, to mogu jedino okolo, ispod Maganika, pored rudnika boksita pa na Lukavicu.

To je duplo dalje nego kada bih išla iz Velje Dubokog.

Ali dužina nije problem, druga stvar me muči.  To što ne mogu napraviti krug, već se moram vratiti istim putem.

A volela sam taj krug. Tehnički u pojedinim delovima dosta zahtevan, u globalu vrlo naporan, ali uvek me je radovalo da ga izvozim. A sada može samo polovina kruga.

Iz tog razloga nikako da se provozam do jezera.

I onda izaberem baš subotu u sred leta, kada je tamo gužva.

Moram priznati da me je toliki broj ljudi iznenadio.

Valjda sam ja uvek vozila tokom nedelje i van sezone pa nisam sretala toliki svet.

A i od kada je asfalt došao do samog jezera, otvorio je mogućnost mnogima da ga posete.

Pa je tako to lepo jezerce, ušuškano između Moračkih planina, postalo turistička destinacija.

A sa tim je nestala i sva ona posebnost i lepota do nedavno skrivenog i ne tako lako dostupnog, ovog planinskog oka.

Ali ako se samo malo krene dalje i zađe u Moračke planine, sva lepota i draž su ponovo tu.

One se ne daju ukrotiti. Ostaju divlje i svoje.

Njihovu lepotu ništa ne može zaseniti.

A čovek pred njom, samo može da se pokloni.

 

Na putu do Lukavice

 

Mali i Veliki Žurim

 

 

Kapetanovo jezero

 

 

 

 

Moračke planine

 

 

Štit, Lastva i Kapa Moračka

 

 

 

Kuća u steni

 

U povratku, pogled na Nikšić 

 

Mali odmor u hladovini

 

 

 

Iako je po dužini ova ruta znatno kraća od one do Komova, podloga je sve kamen.

I uspon je dosta veliki, pa sam se baš zamorila boreći se sa motorom čitav dan, pokušavajući da ga ukrotim po tom silnom kamenu.

Jeste me namučio, dal kamen, dal potošeni musevi, a možda i oba, ali na kraju dana, ostaju lepe slike i jedno veliko zadovoljstvo koje posle svake dobre vožnje osećam.

[makikt 4185 Napisano Avgust 12]

11.08.2025.   Rikavačko jezero preko Brskuta, Širokar, Carine, Opasanica, Lopate, Štavanj

( dužina rute 130 km, najviša tačka 1930 mnv).

 

Kakav čudan dan, a u suštini lep, pun prelepih vizura koje kad god ih vidim na mene ostavljaju snažan utisak, kao da ih prvi put gledam.

Od vožnji koje odvezem bar jednom godišnje, ostala je još ova i možda još po neka, do Rikavačkog jezera , pa crnogorskim tetom do Opasanice. Nekada nastavim tetom do Uvača, preko Prekobrđa do Međurečja, ali to kada sam baš raspoložena, jer taj zahtevni deo dolazi na kraju kada sam već dobrano umorna.

Danas sam u startu odlučila tu deonicu da preskočim i vratim se preko Štavnja.

Na celoj ovoj ruti brinuo me jedino pomalo spust do Rikavačkog jezera jer je strm a ume da bude izbrazdan.

A istim putem uzbrdo treba i da se vratim jer ne produžavam ka Koritima. Mada, na tu stranu uspon je još gori.

Do jezera sam odlučila da idem najkraćim i najlakšim putem, preko Štavnja, na Jablan, pa Brskut, Bukumirsko jezero i onda produžim ka Rikavačkom.

Ono što nisam očekivala , a neprijatno me je iznenadilo je da je kompletan uspon iz Brskuta do Bukumirskog jezera asfaltiran !

Pre dva meseca kada sam tuda vozila, asfalt je bio produžen , a ostatak puta izravnjan.

Moglo se pretpostaviti da će ceo biti asfaltiran, ali sam se ipak nadala da neće.

Za ove tri, četri godine koliko vozim po crnogorskim planinama, dosta makadamskih puteva je asfaltirano. I to naročito u poslednje vreme. Taj trend se koliko primećujem nastavlja.

Tako da je ispalo da je polovina puta do Rikavačkog jezera bio asfalt, a pola makadam.

Ali zato, sve posle toga, odnosno velika većina, samo off road.

I to sa iznenađenjem tamo gde ga nisam očekivala.

A onde gde jesam, sačekalo me je prijatno iznenađenje.

Spust ka Rikavačkom jezeru je poravnjan, što vožnju čini prijatnijom a jednako zabavnom.

Plus se otvorio na jednoj krivini pogled na samo jezero što me je baš obradovalo.

 

U prolazu iznad Bukumirskog jezera.

Uvek prelep pogled na Kučke planine, za razglednicu

 

 

Spust ka Rikavačkom jezeru ( naša mini off road Transalpina)

 

Iza jedne krivine se pomalja jezerce.

Prelepo, čisto, planinsko oko, a iznad njega se izdiže planinski vrh Vila 2093 mnv, na samoj granici sa Albanijom.

 

 

 

 

Pogled na jezero pri kraju spusta

 

I evo nas

 

A tamo, puno konja i dva mala slatka žderbeta. Popadali su od vrućine.

 

 

 

A i meni je vruće pa se ne zadržavam dugo. Mada, koliko je lepo ostala bih još.

Ipak mora se dalje. Dug put je još preda mnom. Nisam ni polovinu prešla.

 

Vraćam se uzbrdo do Širokara i nastavljam u pravcu Krivodoljskog katuna.

Usput svako malo stajem jer su predeli toliko lepi da želim sve da upijem pogledom a i da napravim još fotografija.

 

 

Vila iza mene

 

Planine sa desne strane su već Albanija

 

Kod Krivodoljskog katuna, penjem se na neko brdašce do kog su vodili tragovi kvada.

A tamo zatičem nešto neobično i neočekivano.

Ova građevina mi liči na bunker.

Mora biti to, nema šta drugo.

Na vrh brda je, sa pogledom na sve strane, ima otvore u krug za osmatranje i vrata da se unutra može ući.

 

 

Krivodoljski katun

 

Pogled na Prokletije

 

Pogled na Komove i vrhove okolo

 

 

 

 

Poslednji put kada sam ovuda vozila prošle godine, sećam se da je put bio dobar. Popravljan je i uklonjene su veće neravnine koje su ranije otežavale kretanje.

Očekujući istu situaciju i sada, lagano sam se spuštala na dole ka mestu odakle ponovo počinje uspon samo na drugu stranu planine.

To mesto se zove Srpska rupa, a tu se ukrštaju čak tri potoka, Velji, Konjski i Kupala.

Izglada da su zimus velike vode ovde napravile džumbus, jer kada sam sišla dole zatekla sam ogromnu količinu kamenja koju su odroni i vode naneli na tom parčetu puta.

Mogu samo da zamislim kako je to izgledalo početkom leta.

Sada je tuda još i moglo da se pođe jer je veliki broj motora koji su tuda prošli ( to je deo teta i nema alternativnog puta u ovom delu planine), malo utabao stazicu za prolaz.

Na izlazu iz ove rupe, gde bi trebalo da se nastavlja put, njega nema. Odsečen je završetak puta.

Srećom neko, ili motori su napravili zemljani tobogan u koji uđeš i izađeš, pri tom paziš da se ne prevrneš i izađeš dalje na put.

Slike odatle nemam jer sam bila previše zatečena situacijom da bih o slikanju razmišljala.

Malo sam se premišljala da li da se vratim nazad ili tuda da prođem, ali ipak sam prošla.

Posle toga umesto da se držim teta, odlučujem kad sam već tu, da skrenem i popnem se na Carine.

Carine su prelepe. Pogled odozgo fenomenalan, ali sam zanemarila činjenicu da je počeo još dole da duva neki vetar.

Gore na vrhu to je bio dosta jak vetar.

Ljuljao je motor da ga obori, kacigu mi oduvao niz livadu.

Malo sam se i zabrinula hoću li sići odozgo pre nego se pojača.

Ali sve je na kraju bilo ok.

Sišla sam bez problema, a skretanje na Carine se isplatilo.

Odozgo su predivne vizure, na sve strane, gde god se pogleda.

 

Crkva svetog Ilije i Sumor 1967 mnv, iza

 

Visoravan Carine i vrhovi,

Suvovrh 2211 mnv, Ćafa od Pričelja 2105 mnv, Rogamski vrh 2303 mnv, a odmah pored je i Kučki Kom 2487 mnv

 

 

 

Ćafa od Carina 2177 mnv, Kučko Ramo ( Trorogi krš) 2337 mnv

 

Vrh Carine 1987 mnv

 

 

 

 

 

U povratku naiđem na žbun sa malinama koje su me baš lepo osvežile.

 

 

Moja marama koja leprša na vetru.

Na slici deluje simpatično.

Ali u stvarnosti nije ni malo prijatno.

Evo sada oblogama moram da lečim vrat koji se ukočio na vetrometini na 2000 mnv

 

 

Lep dan, neobičan dan, pun iznenađenja, ovakvih i onakvih.

Pre svega dan koji me je napunio energijom, u više navrata obradovao, ponegde iznenadio, a iznad svega me podsetio koliko lepote ima svuda oko nas, samo treba dublje zaviriti i pažljivije pogledati.

[makikt 4185 Napisano Septembar 5]

Posle male pauze, danas jedna vožnjica za zagrevanje koja se umalo nije završila onako kako nisam planirala 

Obično, kada ne vozim neko vreme, pa ponovo sednem na motor, biram dobro poznatu rutu srednje težine.

Čisto malo da se uhodam, ponovo osetim motor i povežem se sa njim.

Naročito posle opuštenog perioda uživanja u prelepim zalascima sunca, talasima, lagunama sa nestvarnom zelenom bojom vode, i svemu dijametralno suprotnom od lomatanja po brdima

 

 

 

 

Ali, došlo je vreme da se vratim brdima dok još može, pre nego počnu češće kiše i dan bude još kraći.

I tako, isterah danas svog vernog konjića, i krenuh uobičajenom rutom preko grebena ka Crkvinama.

Htela sam da napravim krug, do pumpe preko grebena a povratak preko Pješčanice i Tori.

Malo sam se odvikla od vožnje a i nošenja tolike opreme na sebi. Pa mi je čas vruće, čas me sve stiska. Uh!

Ali sva ta nelagoda nestade posle druge krivine , a umesto nje se pojavio poznati osećaj mira i ravnoteže.

I tako vozim grebenom, a pogled mi desno hvata lepe proplanke iznad šume.

Znam te proplanke a i puteve koji do njih vode.

To su šumski putevi, krivudavi i strmi, izbrazdani vododerinama.

Poslednji put sam se njima pela u februaru, dva dana pre nego što sam polomila stopalo.

Od tada je palo dosta kiša i poneki sneg.

A ni tada nisu bili u sjajnom stanju.

To je teren koji ne vozim nepripremljena i još uvek uspavana od odmora.

Ali!

Uvek se pojavi neki mali đavolak koji mi sa ramena dovikuje, ma hajde, šta je to, običan putić. Vozila si letos mnogo ozbiljnije stvari.

Popni se gore, znaš da voliš da baciš pogled odozgo na okolne vrhove. A voliš i pomalo da se uhvatiš u koštac sa čupavim putićima.

I tako skrenuh sa planirane rute.

Taj prvi šumski put kojim sam krenula naviše, baš je dosta loš i zapušten. Lošiji nego što pamtim.

Sigurno se manje koristi ili se više i ne koristi za izvlačenje drva.

Ima baš dosta vododerina, pa treba kod svake krivine dobro izabrati putanju.

Izborih se nekako i izađoh na vrh, do kraja puta.

Kraj je ispod vrha koji se zove Bojna glava , 1512 mnv.

Naspram njega  je Šiljeva glava, 1511 mnv. Ispod tog vrha ću se vratiti u povratku.

Između ovih vrhova, i još nekih, je rupa, u koju se put, a i ja vozeći njim, spuštam posle u povratku.

 

Volim da izađem na Bojnu glavu pa i po lošem šumskom putu.

Lepo je gore 

 

 

Priroda već pomalo menja boju. 

Naziru se nijanse žute i zlatne boje.

 

Bojna glava je ovaj najviši vrh desno.

A betica je ona mala bela tačkica levo 

 

Vrhovi preko puta, su sa druge strane Sjevernice

 

Silazak preko najlošijeg dela puta je prošao dobro, pa sam na malo nižem delu zastala da još malo uživam u ambijentu .

 

I umesto da budem zadovoljna ovim izletom do Bojne glave, i vratim se na planiranu rutu,  onaj mali vragolasti đavolak sa ramena, izgleda nije bio zadovoljan. Hteo je još.

Kad je baš toliko zapeo, hajde onda da se popnem još jednim šumskim putem, onim kojim sam i u februaru išla.

A i on je izbrazdan. Možda ne koliko i prethodni, ali nije ni sjajan.

Gore nastavljam sve do kraja, do nekih katuna.

Prazni su ali ima tragova da je letos možda nekoga bilo tu.

 

Dolsko brdo 1380 mnv

 

 

Odatle se vraćam malo nazad, do proplanka, odakle se pruža pogled na vrhove Maganika, Lukanje čelo, Tali.

 

 

A desno se vide i kameni vrhovi južnog oboda Sinjajevine i Tisov krš.

 

 

 

Eh, ali u povratku sa ovog lepog proplanka pravim grešku zbog nepažnje , pri izlasku iz jedne vododerine. Prednji točak mi se sklapa, i padam.

Padovi su sastavni deo enduro vožnje, i neminovni su.

Ja se trudim da ih izbegnem koliko je to moguće.

Ovde baš i nije bilo neophodno da padnem, ali sad, šta da se radi, desilo se.

Ono što nije baš moralo da se dogodi, nije morao kraj kormana da me pogodi u butinu.

Pa sad imam ljubičastu fleketinu i mišić koji boli. Proći će , znam.

Ali nervira što se uopšte desilo.

A đavolak zadovoljno likuje 

Da sam imala malo strpljenja, pa ovu vožnju lagano izvozila po planu, a neki sledeći put šumske putiće, ne bih imala sada ljubičastu fleku, ni zadovoljnog đavolčića.

Ali ko će da čeka 

A nije ni bilo loše.

Posle sam se vratila sa druge strane, ispod Šiljeve glave.

To jeste put koji poznajem ali ima i on nezgodnih deonica.

Naročito pri dnu, u nižem delu.

Srećom više nisam padala.

Dosta je za danas.

Ako se ja pitam , dosta je i za ovu godinu 

Znam, ne pitam se, ali bilo bi lepo.

 

Današnja ruta je bila dugačka 85 km, sa pomalo asfalta.

Najviša tačka 1450 mnv.

A ja se umorila kao da sam vozila 200 km.

Eto šta uradi odmor čoveku 

 

[makikt 4185 Napisano Septembar 8]

08.09.2025.   Krug - kamenim putevima ispod Maganika 

( dužina rute 73 km, najviša tačka 1684 mnv)

 

Danas je bio dan za vožnju po kamenu.

Sve samo kamen i ništa drugo.

I kada naiđe deonica koja deluje da nije kamen, to je samo varka, i ona je kamen 

Evo, još uvek mi telo vibrira i poskakuje i posle par sati od povratka sa vožnje 

Koliko je ovaj kamen lep i mističan, toliko je grub i naporan.

A ipak ga volim.

Možda i najviše. Bar ovaj ovde, moj, maganički kamen.

Hladan, surov, a zavodljiv.

Jednom kada se uvuče pod kožu, zauvek ostaje, kao ljubav i opsesija.

Zavolela sam ga i pre nego sam ga prvi put videla.

Bio je moja čežnja još od ranijih dana.

A kada sam ga prvi put dotakla točkovima, uspostavljena je neraskidiva veza.

Pa tako sada, malo, malo lutam njegovim putevima.

Ono što tamo tražim i nalazim, toga za mene na drugom mestu nema.

Ako postoji beli šum, ona simfonija pomešanih glasova i zvukova na ulicama ili kafićima, ovde, na ovim usamljenim, zabačenim putevima ispod Maganika, čuje se samo šum tišine, šum divljine.

Oni koji borave u prirodi, naročito udaljenoj od civilizacije, prepoznaće taj šum.

To je ono kada u sred ničega, ugasite motor i oslušnete.

Čujete samo blagi šum vetra, možda zujanje ponekog insekta, retko neku pticu, i sopstveno disanje.

Čak i misao stane. Kao da je i ona suvišna na takvom mestu.

A oko pokušava da upije svaki delić te hladne, savršene lepote.

 

Stari put za Maganik.

Sada se retko koristi i ne održava, ali je prohodan.

Prolazi ispod vrha Smonik.

 

 

 

Kameno katunište, napušteni katuni...

 

Smonik u pozadini ( 1648 mnv)

U proleće je mnogo živopisnije, trava bude prošarana žutim cvetićima.

 

Brajovićka Ponikvica

 

Jezerce Srednja Ponikvica

 

 

Kutija za planinare verovatno sa sveščicom da se mogu upisati utisci, nisam otvarala.

 

Pogled odozgo na jezerce

 

A onda ponovo kamen, divljina i potpuna tišina.

Ovde je nedavno snimljen meda kako prelazi put.

Njegov dom.

Ja sam samo prolaznik, pa se tako i ponašam. Tiho i sa poštovanjem.

Morala sam malo zastati i ovde da oslušnem tišinu.

Na ovakvim pustim mestima, udaljenim od ljudi i civilizacije, tišina je najjače čuje, oseća.

Uvuče se u svaku poru, u svaku misao, u svaki uzdah, usporiti te, umiri, resetuje.

A i napuni nekom novom energijom.

Pa takav obnovljen, mirniji, novi ti, možeš da nastaviš dalje .

 

 

 

Zabran Kralja Nikole.

Prelepe guste šume ka Morakovu.

Kako kralja odavno nema da čuva ovu lepotu, šuma se polako razređuje i nestaje sečom.

 

 

 

Ostaci izletišta u dubokoj hladovini

 

Mala Rekočica.

Pitoma, zelena oaza okružena kamenim kršom.

 

A onda za pred kraj, poslastica.

Moj Maganik 

Kako njega da preskočim.

 

Katun Maganik

 

 

Ni današnja vožnja nije prošla bez prevrtanja.

Ovde je već umor presudio.

Bilo je dal da idem pravo kući posle Maganika, već sam bila umorna, ili da odem do one moje stene u Sjenokosima.

Nisam odavno bila, a volim tu da se popnem.

Izabrala sam da svratim do nje.

Ovo malo prevrtanje nije pokvarilo utisak.

Naprotiv. 

Izlazak ovamo je bila ona trešnjica koja je na kraju zasladila ovaj lep dan

 

 

 

 

 

 

U povratku, gotovo pred kućom, vidim da je rođak pokosio livadu odakle se lepo vidi most Pjenavac preko Morače.

Pa kako da propustim  jedno slikanje i odatle ?

 

 

 

Naporan dan, kamenit dan, lep dan.

Čak tri puta mi je pao motor, i ja sa njim.

Ali, toga se već i ne sećam.

Nisam se još u potpunosti vratila u onaj specifični mod za vožnju u kome motor i ja plešemo u istom ritmu.

Ali, sve sam bliža tome 

 

[makikt 4185 Napisano Septembar 9]

Danas sam napravila još jednu vožnju, prvi put ove godine do tog vrha.

Pisala sam ranije o ovoj ruti, ali su slike bile pomalo sive i hladnih tonova jer su slikane u kasnu jesen.

Današnje su toplijih tonova i malo živopisnije, pa da dopunim.

Mesto je prelepo, a put do gore , posebno poslednjih par kilometara nije najlaganiji, pa svakako zaslužuje pažnju da se poseti bar jednom godišnje.

 

09.09.2025.   Gorenje Vučje - ispod Umova ( 1945 mnv) i povratak kroz sela Gornja i Donja Ljuta, preko puta.

Dužina rute 102,5 km, najviša tačka 1723 mnv.

 

Gornje Vučje se nalazi na visoravni iza onih impozantnih kamenih vrhova koje vidimo sa magistrale kada se krećemo iz pravca od Manastira Morača ka Crkvinama.

Ako neposredno pre velike lakat krivine podignemo pogled ka nebu, videćemo venac kamenih vrhova nestvarne lepote, kako se nadvija odozgo .

Jedan od tih prelepih vrhova zove se Tisov krš.

Kada se popne na visoravan, on je jedan od najbližih vrhova.

Od mene do Gornjeg Vučja ima 40 km ako idem najkraćim off road putem, s tim da poslednjih tri, četri km pre Mioske izađem na magistralu i to pređem asfaltom.

Od Mioske na samoj lakat krivini produžavam uzbrdo pravo.

To je jedan uski, propali asfaltiran putić, dosta strm i sa par serpentina.

Asfalt se završava gore kod seoskog groblja.

Odatle nastavlja zemljani put izohipsom do Dubravice, a odatle produžava naviše kroz šumu.

U početku je to širok zemljani put u dobrom stanju, deluje da je nedavno sređivan.

Ali kako se penje naviše, sve su češće brazde i vododerine koje treba pažljivo zaoboći.

U jednom trenutku zemljani put prelazi u kameni.

Taj završni deo uspona koji je dugačak četri, pet kilometara je ujedno i najteži.

Kad počne, sve vreme je konstantni uspon po tom ne baš prijateljskom kamenu. Serpentina ima, dve, tri velike i par manjih.

Put se održava kako bi stočari mogli doći u Miočki katun, ali i pored toga nije idealan.

Prosto kamen nije pitom. Uspon nije mali, i motor je konstantno pod opterećenjem dok ne izađe do gore.

Srećom nije previše dugačka ta deonica.

Baš upoređujem sa onim bivšim putem iz Velje Dubokog do Kapetanovog jezera.

Taj put je duži sa daleko više serpentina, ali visinska razlika koju treba savladati je tu negde ako se posmatra na istoj dužini.

Uglavnom, malo se treba pomučiti do gore.

A kada se izađe, gore je nestvarno lepo.

Ne znam da li je fascinantniji pogled na vrhove Tali i Lukanje Čelo ili na Umove koji su ovde na dohvat ruke, ili samo prostranatvo visoravni ispresecano talasastim kamenim brdašcima ili kotlina u kojoj je smešten Miočki katun, ili sve to zajedno.

 

 

Veliki i Mali Um

 

Pogled na Tali i Lukanje Čelo

 

Malo sam se popela peške do jednog vrha odakle je pogled još lepši.

 

Onaj dole putić u podnožju je magistrala.

 

Pronađi uljeza 

Betica je kao tačkica, stopila se sa ambijentom.

 

 

Kada se popne na visoravan, može se putem doći do ispod Umova.

Odatle u kotlini niže, vidi se Miočki katun.

Do njega postoji put ali ja danas nisam silazila.

 

Umovi i Betica kao kamenčić, u podnožju

 

Sa istog mesta slikano, samo suprotna strana. 

 

 

 

 

U povratku idem dužim,  kružnim putem.

Sam silazak sa Gornjeg Vučja do Mioske je istim putem. Samo taj jedan postoji.

Od Mioske skrećem desno ka selu Raško.

Tu silazim na asfalt pa malo vozim u smeru suprotnom od kuće tražeći most preko Morače, preko koga ću preći na drugu stranu planina, ispod Ropušnice i Tali.

Odatle ću zanimljivim seoskim putem, kroz sela Gornja i Donja Ljuta, voziti do magistrale kod Debelog Luga.

Tu ponovo prelazim Moraču i vozim sa druge strane, skoro istim putem kojim sam i došla.

 

Morača u gornjem toku, providna, zelena, prelepa.

 

 

U povratku nisam puno stajala pa tako nema ni puno slika.

Drago mi je da sam danas vozila do Umova.

Verovatno je to bila jedna od poslednjih prilika ove godine za ovu vožnju.

Jesam se umorila baš, ali vredelo je 

 

 

[makikt 4185 Napisano Nedelja u 20:53]

Taman sam se spremala da osvojim nove puteve u delu Cg u kom do sada nisam vozila off road, ali ...

I Betu sam napakovala, a nemate pojma koliko je to meni komplikovano.

Beta nema pozadi nikakva ojačanja, samo plastični rep, pa je pakovanje bilo kakve torbe sa stvarima gotovo nemoguća misija. Previše sam lenja, a biće i da nedostatak novca igra značajnu ulogu, pa nisam ni pokušala da rešim to sa bočnim torbama.

Verovatno i zato što retko vozim u kontinuitetu više dana a da se ne vraćam kući.

Uglavnom, spakujem se ja i krenem juče na tu neku vožnju, kao za kraj sezone da izvozim još to.

Mada ova sezona mi je i bila kratka. Zbog povrede i drugih stvari, vozila sam baš malo.

Ali nije ni bilo tako loše ako se sve uzme u obzir.

Ovo što sam juče planirala da vozim, više je bilo isforsirano jer se nisam baš pripremila, a ni vozila motor neko vreme pre toga.

Elem, krenem ja juče ujutru, ili tačnije juče oko podne, što je u startu faul, mada nije od značaja za situaciju koja sledi.

Ne prođem ni tri kilometra ( srećom), kad motor počinje da trokira i ugasi se.

Svi moji pokušaji da ga odobrovoljim da proradi bili su bezuspešni.

Jedino sam uspela da mu ispraznim akumulator.

Ne moram da vam pominjem koliko sam se smorila.

Posebno jer se to beti nikada nije dogodilo.

Moja beta me izneverila. Možda sam i ja nju, jer je ne pazim i ne mazim koliko bi trebalo.

Srećom blizu kuće, pa sam uz pomoć rođaka motor vratila nazad.

Ne smem ni da razmišljam šta bi bilo da se to dogodilo par sati kasnije negde u planini.

Uglavnom od vožnje ništa, ni sada, a upitno je i za kasnije...

Katastrofa!

Sreća mi nešto nije baš naklonjena u poslednje vreme. To poslednje vreme doduše malo duže traje...

Neko bi rekao baš suprotno, da sam imala sreće. Može se i tako gledati.

Motor sam odmah rasčerupala šta sam znala i umela ali nisam ništa pametno zaključila. A i vikend je pa radnje ne rade , da potražim recimo novi filter goriva..

 

 

I tako ogoljena beta čeka bolje dane.

A ja?

Ja se osećam tako smoreno i razočarano, kao da su svi dobri dani daleka prošlost...

Uh!

A puhovi, sigurno sam ih pominjala da ih imam na tavanu, a silaze i u kuću, puhovi kao da namerno dolivaju ulje na vatru, jure, lupaju, nerviraju.

Šta ću, pokrijem se po glavi i pokušavam da prespavam noć a i probleme..

Novi dan će doneti nešto dobro, tešim se.

Kad ujutru u kavezu - mišolovci, puh!

Kavez inače stalno stoji na ormaru sa ciljem da se neki puh zezne i ulovi unutra.

Oni čak i ulaze, ali ne okinu žičicu za zatvaranje vrata.

I oni me zafrkavaju .

Ali eto noćas, jedan se zeznuo i uhvatio se.

Ja sam već navikla na njih. Znam im i ponašanje.

Da ne prave haos mogli bi mi biti kućni ljubimci.

Gledam ja puha, gleda on mene, a sladak je skroz 

Mada baš veliki i debeo.

Odlučim da ga odvezem kolima malo dalje i tamo pustim. Valjda se neće vratiti.

 

 

Kad već silazim do Morače, a nemam preča posla, mogla bih malo i prošetati.

I tako, neplanirano, zahvaljujući malom puhu, ovaj dan je ispao sjajan.

I ne samo to.

Puh mi je doslovno spasao dušu, koja je već pokazivala tendenciju da se rasprši pod teretom raznoraznih nemilih događaja.

 

 

21.09.2025.    Šetnja kanjonom Mrtvice - rajska šetnja 

Dužina rute 14 km, najviša tačka 500 mnv

 

Kako nisam uopšte u formi i kondicija mi je ravna nuli, prvobitno sam mislila da siđem do Zelenog Vira, i malo produžim koji km ka kanjonu Mrtvice. Najdalje do Kapije želja i Belih Nerina, što je oko 4 - 5 km od auta. I to mi je previše, ali računam uvek mogu da se vratim.

Kanjon Mrtvice mi je praktično pred nosom, a ja sam ravno jednom tuda hodala i to pre pet, šest godina.

Pisala sam o tome u nekom putopisu, biće još dok sam vozila Horneta. Davno je to bilo ....

Sve mislim to mi je tu, mogu bilo kada, a onda jurim druge prirodne lepote ko zna gde, a ova možda i najlepša nikada ne dođe na red.

 

Malo sam i zaboravila koliko je lep kanjon Mrtvice.

Kakvu samo magiju ima!

 

Pokušaću slikama da dočaram, ali to nije ni delić onoga što se oseti i doživi kada se zakorači u kanjon ove reke.

 

Lično mene je ova šetnja toliko nadahnula, napunila pozitivnom energijom, sive tonove obojila u žive, vesele boje, izbledelu nadu pretvorila u veru, a na kraju i podsetila me, da za dobre stvari, i osećaje, nije potreban motor, ni daleke destinacije.

Nekada je dovoljno izaći iz svog dvorišta i ceo jedan veličanstven svet se otvara pred tobom.

 

I to kakav svet. Čaroban svet!

 

Zeleni Vir i Danilov most

 

 

Kanjon Mrtvice. Treba stići do njega

 

Zelena Mrtvica

 

Kapija želja

 

 

 

Magija već delije 

 

U zemlji čuda

 

 

 

Snaga rečice koja pokreće!

Taj glasni šum vode i ono što oko vidi, deleje na sva čula.

Ne umem to da objasnim, ali sedeći na kamenu, tik do vode koja huči i snažno talasa, osetila sam se probuđeno. Sasvim!

Ako sam i bila u nekom polusnu, ova voda, njena snaga i lepota razbudili su me u potpunosti.

I razbistrili misli.

Čak možda i jače nego vožnja motora.

Magija!

 

 

 

 

 

Onde voda vri a ovde mir i spokoj

 

Pa ponovo energija koja pada i ruši

 

Beli Nerini, spoj elegancije, nežnosti i lepote.

Biser kanjona Mrtvice.

 

Ovo bi bilo dovoljno za današnju šetnju, da mi ovo čarobno mesto nije podiglo energiju na maksimum, i adrenalin koji je udarao u slepoočnice.

Telo nema snage za dalje ali duša hoće.

Kad sam već tu, moram otići do Mrtvičkih greda i Danilovog puta. To je još dva, tri kilometra. Uh, mnogo za kondiciju koju imam.

Ali produžavam dalje...

 

 

Usput nailazim na improvizovanu klupicu taman dobrodošlu za kratku pauzu

 

 

Još jedna smaragdna, čarobna laguna, sa ledenom vodom .

 

Potpuno u transu, opijena magijom Mrtvice i njenog kanjona

 

 

Iako umorna , približavam se polako Mrtvičkim gredama

 

 

Srećom imam gde i da se naslonim da predahnem

 

Danilov put uklesan u stenu.

Nestvarno zaista!

 

Crkla sam skroz, ali vredelo je 

Sedam kilometara pređenih, do greda.

Treba isto toliko preći nazad do auta.

 

 

 

 

Lepota i nestvarnost ovog mesta ponesu čoveka da se opusti i zaboravi na oprez.

Kanjon je lep ali i surov.

Trenutak nepažnje može koštati života.

 

Mrtvica je u ovom delu gotovo presušila.

Korito je skoro sasvim suvo.

 

 

 

 

 

 

Za mene se ova šetnja u Mrtvičkim gredama završava.

I ovo mi je bilo predugačko.

Ako bi se nastavilo dalje još četri, pet kilometara, stiglo bi se u Velje Duboko.

Lokalno stanovništvo je nekada koristilo ovaj put kroz kanjon kao prečicu između sela. Oni su sigurno bili u mnogo boljoj kondiciji od mene .

Ja sam se i za ovu pređenu kilometražu zapitala hoću li moći nazad da se vratim, ili će me noć uhvatiti između ledenih stena kanjona.

 

Vratih se.

Sporo i umorno, ali preporođeno.

Priroda uvek leči i okrepljuje ma koliko se čovek beznadežno oseća.

 

Još jedan pogled na Mrtvicu za kraj ovog magičnog dana.

 

 

 

[Alp 2368 Napisano Ponedeljak u 12:30]

Tako je Majo!

[makikt 4185 Napisano pre 9 sati]

I, avantura se nastavlja...

Beti je uspostavljena dijagnoza, donekle.

Svećica je potpuno začađavila, zato je jadna Betica odbijala saradnju.

Svećica je zamenjena, Beta upalila, ali i dalje kašljuca.

Kažu, moj stil vožnje ne prija Beti.

Ko će ga znati, možda su i u pravu.

Mene u svemu tome muči, hoćemo li Beta i ja zbog toga ili možda iz nekog drugog razloga, ostati zaglavljene negde u nedođiji .

Sa druge strane, uvek mogu lepo da parkiram Betu, i ne vozim, ako bih da se osećam sigurno, da neću negde zaglaviti.

A opet, čovek nije bezbedan nigde.

I u krevetu može srčka da ga strefi, a da se nije ni pomerio nikud.

I tako ja zaključim, džabe da nagađam, šta bi bilo kad bi bilo...

Šta onda da čekam, put pod noge, pa ćemo videti šta će biti.

E sad, trebalo je prvo Beticu malo voziti po okolini, da vidim radi li kako treba.

Ali nije više bilo vremena za to.

Ona vožnja koju sam pominjala da sam krenula, kad je Beta otkazala saradnju, to je vožnja koju sam mogla voziti jedino sada, ako hoću ove godine. Suvi dani su polako prolazili u popravci Bete.

Ostalo je još dva do tri dana do početka kišnog perioda.

Biće možda još lepih dana, ali ja ne znam hoću li biti slobodna. A za ovo mini putovanje su mi potrebna tri vezana lepa dana.

Po kiši ne volim da vozim, a nemam ni adekvatnu opremu, ni za sebe , ni za motor.

I tako odlučih da ipak krenem, praktično pravo iz servisa , da probam da odvozim ovu vožnjicu, pa šta bude.

To, pa šta bude, je lakše raći nego preživeti, ako se desi, posebno dalje od kuće.

Ipak, odlučila sam da rizikujem, da verujem svom motoru, donekle i sebi, i krenula sam.

 

23.09.2025

Prvi dan: Do Pljevalja preko Sinjajevine, Mojkovca, Kosanice 

Dužina rute 157,3 km, najviša tačka 1824 mnv ( na Sinjajevini)

 

Cilj ovog putovanja je bio da vozim predelima Crne Gore kojima do sada nisam vozila, van asfalta, a krajnje odredište, ono zbog čega sam i krenula u tom pravcu, je planina Ljubišnja.

Ljubišnja se nalazi na severozapadu Crne Gore, uz samu granicu sa Bosnom.

Od Pljevalja se off roadom može doći do podnožja Male Ljubišnje ( 2073 mnv), do Trišove poljane koja je na visini od oko 1800 mnv. Odatle, ko je raspoložen, može se peške popeti i do vrha.

Dakle, ideja je bila da od mene stignem u Pljevlja, vozeći uglavnom makadamskim putevima i novo asfaltiranim seoskim, ispostaviće se kasnije, a samo manjim delom i magistralnim putevima.

A u povratku, ako budem umorna ili me pojuri kiša, ostavila sam sebi mogućnost da se vratim asfaltom većim delom.

Gume i musevi su i tako za zamenu uskoro.

Ako stignem do Ljubišnje ispuniću cilj, pa nazad mogu kako god, razmišljala sam.

Drugo bi bilo da sam ispred sebe imala sve samo lepe dane.

Onda bih i za povratak osmislila neku finu rutu.

Ali nažalost lepi dani su potrošeni na popravku Bete, ostali su samo neizvesno suvi, delimično oblačni utorak i sreda, i četvrtak sa kišom.

Reko, aj bar na Ljubišnju da izađem bez kiše, pa ću za povratak videti...

I tako sam ponovo napakovala Betu, sada možda malo i bolje, i u utorak ujutru sam polako krenula.

Ujutru ovaj put, ne u podne .

 

 

Ja skroz nesigurna, osluškujem svaki šum motora, a on, onako, nije baš da prede, ali ide.

Da, pošto nisam imala vremena da ga probam, planirala sam, krenuću, ali ako do Crkvina ne bude radio ok, vratiću se.

Pretpostavljate da se to nije desilo, to vratiću se.

A motor nije baš savršeno radio, ne toliko savršeno da uliva poverenje da nećemo negde ostati zaglavljeni.

 

Preko mojih brda brzo stižem do Crkvina, pa na pumpu u Kolašinu.

Odatle je plan da se popnem na Sinjajevinu iz Donjeg Lipova, putem koji poznajem, a onda gore od crkve Ružica da vozim novim putem kojim ranije nisam išla, a koji silazi ispred Mojkovca.

 

 

 

 

Kako lepu grivu ima ovaj konjić.

Kao da je stavio mini val.

 

Sinjajevinu sam ranije izvozala uzduž i popreko. Znam kakvi su putevi, predeli...

Od ovog nazovimo novog puta nisam ništa preterano očekivala.

Možda me je zato i oduševio.

Čini mi se da je to možda i najlepši deo Sinjajevine.

Put je dobar, u drugom delu i nasut, jako prijatan za vožnju. A predeli, fantazija.

Taj deo visoravni krase brdoviti obli pašnjaci, talasasto raspoređeni. Nema onog kamena na koji sam navikla na Sinjajevini.

Gde god pogledam, pitomo je i lepo.

Baš mi se svidelo.

 

 

 

 

Put prolazi pored planinarskog doma Ckara. Bio je prazan, nisam se zadržavala.

 

 

 

Inače sam bila u nekom grču od početka.

Nisam nikako mogla da se opustim, kako zbog motora, tako i zbog novih puteva.

Te puteve kojima sam krenula da vozim, jesam iscrtala, ali se nisam dovoljno posvetila da pogledam kuda idu, kakvi su i sl.

Ispostaviće se da je sve bilo bolje nego što sam očekivala.

Svi putevi su ili široki makadamski ili uski seoski asfaltni.

Veoma lagani za vožnju, što je na ovom putovanju meni bio veliki plus uzimajući u obzir sve okolnosti.

A predeli stvarno prelepi.

Navikla sam na krš i kamen u Crnoj Gori.

Ovde, kod kuće, kuda god krenem teren je takav.

Iznenadila sam se koliko ima lepih, pitomih krajeva sa proplancima i pašnjacima, a i onih sa visokim gustim četinarskim šumama.

 

U Mojkovac stižem bez problema. Ohrabrena Betom koja gura, već pomalo i opuštena zbog svih onih lepih vizura na Sinjajevini, sipam gorivo i nastavljam dalje. Na polovini puta sam, možda malo preko...

Sledi sve novo i nepoznato.

Ja sam prošle godine prošla asfaltnim putem od meandara reke Ćehotine, do magistrale malo posle Mojkovca.

Ovaj put koji sam iscrtala je paralelan sa tim asfaltnim sa jedne strane i sa rekom Tarom sa druge strane.

 

Pogled na reku Taru na putu ka Prošćenskim planinama

 

Put prolazi kroz razna lepa Mojkovačka sela, preko Prošćenskih planina i izlazi u mestu Kosanica na magistralu Žabljak - Pljevlja.

Dužina te deonice je oko 50 km.

Čak možda polovina je asfaltirano, sa jedne i sa druge strane.

Ali to ne umanjuje lepotu ovog puta za vožnju.

Nema vozila, put blago vijuga preko brda.

Tamo gde je makadam, većim delom je u jako dobrom stanju.

A jedan deo puta prolazi kroz visoku četinarsku šumu.

Eto, možda jedino tu je kvalitet puta nešto lošiji, džombastiji.

Svratila sam tu na polovini do nekog katuna koji ima neobično ime, Džukelske jame.

Ne znam zašto se tako zove.

Bio je prazan, pa sam samo malo slikala prirodu i nastavila dalje.

 

 

 

 

Što sam bila dalje od kuće jače me je stezao taj osećaj nesigurnosti, od recimo kvara.

Trudila sam se da misli usmerim u drugom pravcu, ali su se malo, malo , vraćale.

Iz iskustva znam da nije dobro misliti negativno, naročito onda kada je važno da se nešto neplanirano ne desi.

U toj gustoj mračnoj šumi, teško je bilo odagnati loše misli.

 

 

 

Svuda su tu malo, malo neka sela.

Ali opet nije to na kilometar, pa ni na pet..

 

 

Malo, po malo i stigoh u Kosanicu.

Kad tu, baš na uključenju policija zaustavlja zbog prekoračenja brzine.

Jednom vozaču već i piše kaznu.

A ja baš između njih dvojice treba da se provučem i uključim na magistralu.

Dižem retrovizore, palim svetlo i nadam se neće me zaustaviti.

Beta nema zadnje migavce.

Ostalo ima, ali eto to nema za kretanje po putu.

Nisu me zaustavili.

I za ovo parče puta sam imala rutu van magistrale, ali odlučujem da je dosta offa, pa ću do Pljevalja ići magistralom.

Već sam umorna a i gladna.

Smeštaj nisam unapred rezervisala zbog neizvesne situacije dokle ću uopšte stići.

Inače u Pljevljima cene smeštaja nisu baš male, a nije ni ponuda velika.

Jedva sam na bukingu našla neki sumljivi hotelčić sa pristojnom cenom.

Ne volim takve smeštaje ali nisam baš mogla da biram.

Bilo mi je bitno da sutra startujem iz Pljevalja a ne da vozim još 20-30 km da bih krenula na rutu.

Jer je i za sredu prognoza za popodne bila neizvesna , pa sam želela da na Ljubišnju krenem što pre.

Prvo svraćam na pumpu da napojim Betu, a onda pratim navigaciju do smeštaja.

Tamo su neki radovi na objektu, ali sve u svemu nije bilo loše.

Ono što je najvažnije, Beta nije ostala na ulici. Vlasnik je dozvolio da je uguram u jednu pomoćnu prostoriju pored recepcije 

Mogla sam mirno da spavam jer je ona bila na sigurnom.

Zanimljivost u ovom hotelčiću je da soba ima kupatilo sa tušem i lavaboom, ali wc je zajednički, u hodniku 

Prvi put se srećem sa tim.

Rano sam stigla, pa sam imala vremena da se istuširam i izađem da prošetam i kupim nešto da pojedem.

Lep je centar grada.

Čak sam sela i kafu da popijem, što baš retko radim, u istom kafiću u kome sam bila i prošlog leta.

Ali, umorna sam od puta, ipak je to dosta km za mene.

A treba i sutra voziti.

Nije bilo ni jedanest kad sam zaspala.

Ne pamtim kada sam tako rano zaspala.

Verovatno mi je poslednja misao pre nego me je san savladao bila, samo da Beta ujutru upali 

 

Pljevlja, uveče

 

 

 

[ZEMZEM 3130 Napisano pre 8 sati]

Svaka čast , da sam malo mlađi garant bi u garaži bio jedan motor za ovakve avanture 

[feniks 2250 Napisano pre 4 sati]

“Onaj ko nije putovao sam, nije putovao; samo se kretao.”
John Steinbeck