makikt 4745 Napisano April 14 Zainteresovan, 885 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan Pre dve, tri godine smo se nas dve pele na Maglič , mislim da sam pisala i o tome. Isto je bio sneg. Pri kraju je baš bilo nezgodno bez dereza. Ja u istim nekim krš dubokim cipelama, klizaju se ko lude. Jedva izađoh . Ali prelep je Maglič i čitav taj kraj. I zimi, i leti . Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Alp 2482 Napisano April 14 Drug član, 1084 postova Lokacija: Svud po malo.. Motocikl: Brdo i šuma.. Prijavi odgovor kao problematičan Evo i mesec dana ranije sa Musale.. 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4745 Napisano April 14 Zainteresovan, 885 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan Wau, fantazija! Kako je to dobro Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
Alp 2482 Napisano April 14 Drug član, 1084 postova Lokacija: Svud po malo.. Motocikl: Brdo i šuma.. Prijavi odgovor kao problematičan 1 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4745 Napisano Nedelja u 23:20 Zainteresovan, 885 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 17.04.2026. Lovćen, planinarska ruta vrhovi : Treštenički vrh 1489 mnv i Babina glava 1474 mnv dužina staze: 11,7 km Već par godina unazad pri izboru rute za planinarenje, ćerka predlaže Lovćen. Meni to nešto nije delovalo privlačno kao planinarska ruta, pa tako ne odosmo do sada. Sam Njegošev mauzolej je nešto drugo. Iako sam bila samo jednom ( što sebi knjižim kao veliki minus), sam mauzolej, kao i mesto na kome je sagrađen, ostavili su snažan utisak na mene. Veličanstvena građevina na vrhu planine, ispod samog neba, nije mogao biti bolji izbor za večnu kuću za jednog onako velikog čoveka. Ali ostale delove planine Lovćen nisam nikada obišla. A nisam se nešto ni interesovala, pa mi i očekivanja nisu bila velika. Ali baš kada se ne očekuje mnogo, desi se iznenađenje i to pozitivno. Zapravo, ja sam se oduševila Lovćenom . Nacionalni park je zaista lep i ima šta da ponudi. Staze su uređene i obeležene, različitih dužina i težine. Svako nešto može da izabere kako mu odgovara. Na Lovćenu ima više vrhova. Najviši je Štirovnik 1748 mnv. On je i najbliži mauzoleju. Na njega se danas nismo pele. Izabrale smo rutu srednje dužine, od oko 12 km, koja obuhvata krug od Ivanovih korita , do Trešteničkog vrha , pa smo produžile i do vrha Babina glava, a onda se preko Dolova vratile nazad do Ivanovih korita. Ono što ovu rutu čini posebnom su pogledi sa oba vrha, naročito sa Babine glave, a kasnije i sa staze ka Dolovima. Odozgo se osim fenomenalnog pogleda na ceo Lovćen, vidi i veliki deo Bokokotorskog zaliva. Tivat, Luštica, Bigova, pa čak Budva i Sveti Stefan sa druge strane, vide se kao na dlanu. Fantastičan pogled! Fenomenalan je osećaj gledati sve to odozgo. A još bolji osećaj je prepešačiti ovaj krug, popeti se na nove vrhove, doživeti novo iskustvo. Evo, još se pitam, kako je moguće da sam tek sada otišla na Lovćen i upoznala ga u sasvim novom svetlu . Kružna staza bez penjanja na vrhove se zove Staza vuka. Pitam se zašto li nosi to ime? Uspon na Treštenički vrh Pogled koji se polako otvara ka Štirovniku i mauzoleju A eto i snega Gde je sneg tu je i radost, naravno Treštenički vrh, kutija i knjiga Pogled odozgo na Ivanova korita i vrhove Babljak, Štirovnik i Jezerski vrh ( na njemu je mauzolej) Tabla sa nazivom se malo iskrivila, ali ne mari. Pomalo duva gore Pogled sa Trešteničkog vrha Dalje, stazom vuka Prvi vidikovac na putu ka Babinoj glavi Babina glava i polovina pređenog puta Na vrhu ima nekoliko ozidanih utvrđenja Upisale smo se u knjigu, da se zna da smo bile ovde Vidi se i Sveti Stefan, mali, malecki U povratku ka Dolovima, predah i opuštanje na nedovršenom vidikovcu Zadnji kilometri su najteži, naročito ako ponovo treba uzbrdo. I napravismo ceo krug. Mene su pred kraj pomalo bolele noge, ipak ne pešačim ja toliko, pa nemam ni kondicije. Ali, baš je vredelo. Stvarno. Lepota prirode, tišina, fenomenalni vidici, donesu lepu energiju i pozitivne vibracije. Pogled sa Babine glave U povratku pre mraka smo imale vremena samo da se izvezemo autom do mauzoleja. On je već bio zatvoren, radi do 17 h. Ali čisto da pogledamo odozdo, ćerka nije bila . A tamo, nova količina radosti nas je zasula u vidu preslatkog mladog šarplaninca. Kako je samo srećan i živahan bio taj mali, veliki pas. A i nas dve sa njim. U pozadini su vrhovi na koje smo se popele I opet sneg, puno snega A na drugoj strani nestvaran zalazak sunca Kakav prelep dan! Ko je u prolazu i prilici neka svrati do Lovćena. Neće se pokajati. Asfaltom se sada može doći sa dve strane. Iz Cetinja, ali i iz Kotora serpentinama, pa malo pre Njeguša se put odvaja desno za Lovćen. Do pre par godina je to bio loš makadamski put. Sada je širok, asfaltni. Ulaz u Nacionalni park je 3 eur po osobi. Cenu ulaznice za mauzolej ne znam. Inače, od parkinga do mauzoleja vode stepenice. Ima ih četristo i nešto . Sve to zajedno, stepenice, mauzolej, i vidikovac iza njega, čine poseban doživljaj. A ko ima vremena i želje da prošeta stazama na Lovćenu, to je dodatni bonus. 6 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
makikt 4745 Napisano pre 21 sati Zainteresovan, 885 postova Lokacija: Beograd Motocikl: Lucifer Prijavi odgovor kao problematičan 24.04.2026. Kružić po brdima iznad Donje Morače, do Crkvina i nazad oko 60 km I konačno na red dođe i motor . Jadna Beta, zaboravila je kako se vozi. A bogami i ja. Ove godine sam izašla samo par puta motorom, a poslednje je bilo pre više od mesec dana. Deluje mi kao da je bilo pre godinu dana. Auh. A sve mi je od jutros traljavo krenulo. Nećkala sam se hoću li danas voziti ili neću. Više sam bila u fazonu da neću. Ali pogled na vremensku prognozu za maj mi je ipak promenio mišljenje. Kiša, kiša, kiša.... Pa rekoh sebi, aj ti Majo danas na motor, jer kako je krenulo zaboravićeš i da voziš. A kad sam na kraju krenula, u podne, gotovo tako je i bilo . Skoro da ne umem ispred kuće izaći. Pa sve neka teskoba, sve kao pazim, a zapravo samo dugo nisam vozila, dugo nisam mislila o vožnji, pa se misao nije tako lako sinhronizovala sa motorom. A vozi se glavom. Koliko god kilometara po istim ovim brdima imam iza sebe, koliko god da postoji već neka rutina u vožnji, bar po ovim poznatim terenima, ipak je uvek glava najvažnija. Ako ona ne rezonira sa motorom, džabe i rutina. Vožnja može proći ok, ali nije opuštena, nije tečna, a neki teži teren može čak i napraviti problem. Glavni utisci sa današnje vožnje su mi upravo to. Da što pre vratim misao na fabrička podešavanja, da se sinhronizuje sa motorom Prvo to. Sledeći utisak je forma. Duga pauza od vožnje, bar kod mene, dovede uvek do toga, da korak po korak moram iznova da gradim formu. Dobro, brzo počnem da preskačem korake, čitaj, prerano smanjim oprez, ali se bar u početku trudim da idem postepeno. A i moja opšta forma nije baš na nivou potrebnom za enduro, iako sam zimus bila donekle aktivna. Ali najupečatljiviji današnji utisak je priroda. Priroda se probudila, razbujala, ozelenela. Za razliku od poslednje vožnje u martu kada je sve još mirisalo na sneg koga je još uvek i bilo dosta, sada sve miriše na proleće . Malo mi je neobično što sam sa Betom propustila taj period između, pa je sad odjednom sve razlistalo i bujno . I lepo . A vožnja, i ona će doći na svoje...polako. Samo da misao uhvati ritam, da popusti grč, i da prestanem da mislim na svakom potočiću ili barici na našeg kolegu Tumbeta i njegov peh sa povredom. To mi je za sada najteže, jer me vraća godinu dana unazad na istu povredu koju sam i sama imala. A proklizala sam na ravnom delu puta kojim često prolazim, pa i danas . Od poslednje vožnje kiše su dosta izlokale puteve. Odnosno terenska vozila koja su tuda prolazila napravila su duboke kolotrage. Pa i na to treba paziti. Ali, vožnjica je bila lepa. Lagana ali fina. Sa par pauzica za slikanje i predah. I da, umalo da zaboravim. Možda i najjači utisak sa današnje vožnje je saznanje, da ipak samo vožnja motora može da mi posloži misli i dovede emocije, brige i stresove u kakvu , takvu ravnotežu. Ni skijanje, ni planinarenje, ni bilo koja druga aktivnost u prirodi koju volim, nema takav efekat na mene, kao vožnja motora. Samo dok vozim, glava i telo pronalaze onu tanjušnu liniju veoma blisku miru. Čudno je to, jer smo dok vozimo zapravo jako aktivni, ali i neverovatno mirni . Tu sam sama i svoja, verovatno i najbliža sebi, dok vozim. Danas baš razmišljam da li je to motor uopšte ili samo enduro? Bilo koji motor. A enduro je moj izbor jer se vozi u prirodi, gde si sam. Nema vozila, saobraćaja, ljudi. Samo ti, motor i priroda. Ovo novo saznanje me panično dovodi do pitanja , šta ću kada više ne budem vozila?! Kako ću pronalaziti put do sebe? Srećom, taj trenutak nije sada još uvek, a za posle videćemo . Snega još uvek ima na vrhovima planina. A kako i ne bi kada je padao i pre neko veče. Zelenoooo Kod prelaska ovog potočića- barice, zamislila sam se, kako da je što tečnije pređem, da se slučajno ne isklizam. Kakav sam baksuz i to je moglo da se desi iako je potočić plitak da plići ne može biti Ovo već izgleda kao proleće I ovo Beta gleda ka našoj kući. Na vrhu je Maganik, desno kanjon Mrtvice, a dole Morača i most Pjenavac Pogledajte koliko je sve bujno i zeleno Prelepo! A kada se okrenem levo vidim divnu smaragdnu Moraču, most Melještak, magistralu i tunel zaklonjen zelenilom Današnji kružić 4 Citat Podeli ovaj odgovor sa prijateljima Link to post Share on other sites More sharing options...
.thumb.jpeg.65efe4ed9598c7b77361326d7a790b00.jpeg)
.thumb.jpg.0d0060f3b8af91ccc2d023f95385597b.jpg)
