U potrazi za Nedođijom

makikt · Utorak u 20:50

28 minutes ago, Best said:

Mogla si da odeš i do nekog autoelektričara da tačno izmeri stanje akumulatora i punjenje sa reglera. Čisto da budeš mirna po tom pitanju. Ima valjda neki u krugu 50km koliko si danas vozila.

U tom krugu gde sam juče vozila , ne da nema autoelektričara, nego nema ni prodavnica, ni ljudi, a i kuća ima tek poneka, ali bez ukućana .

Ali ima divljih životinja .

Možda je jedino medo mogao da mi pomogne oko merenja.

Šalim se malo.

Vozila sam po planini i to takvoj gde u većem delu nema ni signala, a kamoli autoelektičara.

Ali, da.

Mogu Betu natovariti na prikolicu i odvesti je do nekog majstora u grad, recimo u Podgoricu .

Samo što je dobrog majstora za motor, posebno za enduro motor teško naći.

Ne radi se ovde samo o punjenju.

Ja puno vozim, ili da tačnije kažemo, puno sam vozila, a to zahteva često i dobro održavanje motora.

Neke stvari umem sama, a neke učim, jer se problemi dešavaju i na terenu.

Po pravilu uvek novi, ne oni koje sam već naučila da rešim .

A i ne mogu za svaku stvar ići u Podgoricu ili Nikšić.

Ali za ozbiljnije popravke, Beta ipak ide kod majstora.

Mislim da sam dobro izmerila punjenje.

Red je bio da i to naučim kad već do sada nisam .

Svakako ću pratiti, a i prvom prilikom proveriti to sa nekim stručnijim od mene.

Best · Utorak u 21:14

Malo ja pametujem . Iskreno, nema veće sreće kada sam uspeš da rešiš problem. Pogotovo kad te snađu u uslovima kao što su tvoji.

Ipak, želim ti što manje rešavanja istih i što više uživanja u vožnjama.

makikt · Subota u 23:31

04.07.2026. Brskut, Bukumirsko jezero, Rikavačko jezero, Širokar, Carine, Opasanica, Slacko, Štavanj

dužina, 130 km

visina 1921 mnv

Poslednjih par dana nisam vozila. Bilo je i kiše, i grmljavine i promenljivog vremena, a i ja nešto nisam bila raspoložena za vožnju.

Uvukao mi se crv sumnje, nepoverenja od onda od kada se motor gasio.

A sve to kuda bih vozila, ništa nije blizu kuće. Ništa odakle bih mogla peške da se vratim.

Mada, i neki bliži krug da pravim, ako bih morala peške da se vraćam, imalo bi baš,baš da se hoda.

To u moto opremi i čizmama nije baš izvodljivo.

Padalo mi je na pamet da nosim patike u torbi, ali to je samo ostalo na ideji.

Uostalom, time bi samo jedan deo problema, u slučaju da me motor ostavi negde u nedođiji, bio rešen.

Drugi, važniji problem, šta bih sa motorom, i kako bih njega sa neke desete čuke, vratila nazad kući, ostao je bez odgovora.

Dakle, ili ću i dalje sedeti kući i smišljati nove razloge zašto da se ne vozim, ili ću prevazići sve te nesigurnosti i sumnje koje mi prave haos u glavi, i nastaviti da se vozim po planinama.

Vreme se prolepšalo, pa više i nisam imala izgovora zašto da ne vozim.

Jedino što nisam još odlučila kuda.

Nesigurnost je vukla na stranu nekog manjeg i bližeg kruga.

Ali sam za svaki slučaj veče pre stavila torbice na Betu da mogu poneti malo dodatnog goriva.

Leto prolazi a ja zaista malo vozim u poređenju sa ranijim godinama.

Jutros, kad je trebalo krenuti, iako još nisam zasigurno odlučila gde, niz nekih stvari se zakomplikovalo.

To mi je uzelo vreme, pa umalo da i ne odem na vožnju.

Sa druge strane, to me je podsetilo da život ne možemo baš isplanirati.

Možemo, ali on uglavnom ide svojim tokom.

I sutra možda uopšte više ne bude mogućnosti za stvari koje volimo, kao što su vožnje i motori.

Sutra možda uopšte ne postoji, za motor.

Pa onda danas, i svaki drugi dan koji imam, treba da iskoristim.

Da li za vožnju ili nešto drugo tome slično, jedino ne treba da bude uzaludno protraćen zbog raznoraznih izgovora.

To saznanje, koje za mene i nije novost, samo je negde bilo zatrpano, pomoglo mi je da odlučim kuda ću.

Idem do Rikavačkog jezera. Kažu drugari, put je loš.

Koliko može biti loš?

Išla sam prošle godine. Tada je čak bio odličan, popravljan neposredno pre toga.

Ma sigurno mi to neće biti problem, ako Beta bude ok radila.

Posle jezera sam nameravala da odem do Vučjeg potoka i Srpske rupe, mesta na tet ruti u pravcu od Širokara ka Opasanici, gde je potok gore pomenuti, odneo put.

Od drugara sam čula da je to dosta oštećeno. Korito još uvek ima vode, a kamenje u njemu je krupno. A treba voziti jedno poveće parče puta kroz korito.

A zatim se popeti uzbrdo na odsečeni put.

I prošle godine je to mesto bilo u lošem stanju. Tada sam nekako prošla.

Ali između je bila još jedna zima, i taj potok u toj rupi sigurno izgleda značajno lošije.

Koliko, to sam htela da proverim, sa namerom da se istim putem vratim nazad.

Nije dobro sam čačkati mečku ako se ne mora. Naročito ne u nekoj rupi bez signala, za koju nemam pojma zašto se zove Srpska rupa.

Ali, kod mene očito pametne odluke ostaju samo u teoriji.

Praksa najčešće bude sasvim drugačija.

Ali hajdemo prvo do Rikavačkog jezera.

Deo do Bukumirskog ću preskočiti. Već sam bila ove godine i pisala o tome.

Pogled na jezero i Kučke planine je prelep uvek, ali put do tamo ima dosta asfalta.

Ali zato nastavak ka Rikavačkom je čisti užitak. Put je makadamski, vijuga kroz prelepe predele i prirodu koja očarava.

Pogled na planine, pašnjake smeštene između kamenih oaza, otvara jednu sasvim drugu dimenziju.

Onu koja vraća iskru u oko, i vatru u srce.

Što duže i dalje voziš, magija je dublja i jača.

Gotov si.

Ponovo si u carstvu vožnje, sasvim obuzet.

Nikakve sumnje više ne postoje.

Ti i motor jezdite u zemlji čuda.

A u zemlji čuda je sve moguće zar ne?

Put do Rikavačkog jezera nije tako loš.

Ok, jeste pretrpeo svašta nešto tokom zime, ali je vozljiv.

A dole, jezerce , fenomenalno.

Ušuškano u podnožju planina, plavo kao oko, pravi dragulj ovog dela Crne Gore.

Svaki put me oduševi dolazak na ovo mesto.

Jezero sada nije pusto.

Ima ljudi u katunima, a i stoke.

Nisam se dugo zadržavala tu.

Treba još voziti, dan teče a kasno sam krenula.

Iz jedne čarolije prelazim u drugu.

Sliku malog plavog jezerceta sada zamenjuju visoki planinski vrhovi Prokletija, koji su tu odmah sa druge strane, u Albaniji.

Ne vozim često ovim krajevima, pa je utisak još jači i upečatljiviji.

Ove, ovakve lepote, koje je priroda napravila, ne može ništa nadmašiti.

Ja sam već odavno u zemlji čuda, otprilike od kad sam od Bukumirskog krenula ka Rikavačkom jezeru.

I tako sasvim u oblacima, spustih se do Srpske rupe i Vučjeg potoka.

Betu sam ostavila na početku korita, a ja peške otišla da izvidim.

Vode ima još pomalo, ali je kamenje poveliko.

Mada, ako se probere putanja, može i po sitnijem da se prođe.

Dođoh do puta koji srtmo izlazi iz potoka.

Vidim bočno je neko slagao kamenje kako bi valjda tuda spustio, odnosno izvezao uzbrdo motore.

To mi ne deluje kao nešto kuda bih ja mogla proći.

Jel ja to razmišljam o prolasku?

Zar nismo rekli sići ću samo do potoka i idem nazad?

Paaa, jeste, to je bio u teoriji plan.

Ali, ako tuda prođem, mogu danas otići i na Carine.

Uuuu, to bi bilo baš dobro.

Aj da vidim malo bolje šta mogu sa ovim potokom i gomilom kamenja da uradim.

Kuda da prođem a da ne upadnem u problem.

To svakako na ovom mestu, udaljenom od kuće i svega, bez signala, nikako ne bi bilo dobro!

Setih se da sam prošle godine direktno iz potoka, samo tada je bio sasvim suv, izašla uzbrdo na put.

Pogledah sada to mesto. I dalje deluje moguće. Malo teže meni, ali moguće.

Odluka je pala.

Beta, idemo u potok!

Verovatno zbog pritiska, taj prolazak potoka nije bio baš najtečniji.

Noge sam držala spuštene za svaki slučaj, pa su mi obe čizme bile potpuno mokre.

Ali prođoh potok, a i uspon na izlazu.

Uh, sad je mnogo lakše.

Dalje znam da nema prepreka.

Put nije baš onako dobar kakvog ga pamtim, ali koga briga. Idemo dalje.

A dalje je na Carine.

E sad, i tu ima kvaka.

Gore gotovo uvek duva vetar, ali danas duva jak vetar.

Nešto slično je bilo i prošle godine kada sam ozbiljno bila u problemu da sačuvam motor da ga ne obori.

Ali sam zato kacigu jurila niz livadu.

Obzirom da sam ove godine saznala da vetar može da prevrne Betu, sve sa mnom na njoj, nije baš pametno doći ponovo u takvu situaciju.

Ali kako da preskočim Carine?

Kad ću ponovo ovde voziti?

Dobro, mogu bilo kada, ali iz iskustva znam da to verovatno neće biti mnogo puta ove godine.

Ok, idem gore do crkve pa ću na licu mesta videti koliko duva i odlučiti hoću li izaći do vrha.

A gore se baš razduvalo.

Čućete i videti na snimku kako huči.

Ipak odlučujem da na kratko izađem do vrha, pa šta bude.

Valjda me neće odneti.

Srećom put ide kružno do vrha, pa povremeno ima i zavetrine.

Ali gore je bilo jako vetrovito.

Iako sam postavila motor kontra od vetra, morala sam ga pridržavati dok sam slikala.

Gore sam ostala vrlo kratko.

Ali dovoljno da mi oči zasijaju iskričavim sjajem, a radost i toplina ponovo zagreju srce.

Zaboravi čovek od raznoraznog nečega, koliko male radosti čine život lepim.

Jedan ovakav trenutak, na tom vrhu visokom 1900 i neki metar, dok se boriš sa vetrom koji bi da te oduva i odnese, a ti bez ikakve dileme, čiste misli i odvažnog srca, prkosiš, jedan takav trenutak vredi više od milion drugih, sigurnih, ušuškanih, predvidivih, izvesnih...

Jedan takav trenutak, te promeni, pokrene, učini da krv ponovo proključa...

A to je mnogo dobar osećaj.

Gotovo da sam usput negde i zaboravila koliko dobar.

Više me nisu mučile misli, šta će biti ako Beta stane.

Neće stati.

A ako i stane, biće...nešto će biti, ali to neće biti kraj sveta.

Nadam se da ćete u mojim fotografijama videti ovo o čemu vam pričam.

Trudim se da se i na slikama vidi lepota i snaga ovih planina.

Ali i promena koju ja doživljavam vozeći do ovakvih nestvarnih mesta.

Povratak dalje je bio rutinski, o tome neću pisati.

Savršen dan, savršen!

A počeo je potpuno zamršeno i rastrojeno.