U potrazi za Nedođijom

[makikt 4307 Napisano Octobar 11]

10.10.2025. Maganik - Katuni Maganik i Poljana

dužina rute 40 km, najviša tačka 1653 mnv

 

I ovaj lep dan, od preostalih još par dana ovogodišnjeg kratkog Miholjskog leta, koristim za kratku vožnju.

Želim još jednom da se popnem do Maganika, i katuna smeštenih u njegovom podnožju. Da se pozdravim sa njima za ovu godinu, dok je još lepo i suvo vreme.

Pa, ako bude još koja prilika za vožnju do gore, to je samo bonus.

 

Isti pejsaži u različito doba godine, na fotografijama mogu izgledati značajno drugačiji.

Iznova volim da slikam ista meni draga mesta, i čini mi se da ni jedna fotografija nikada nije identična.

Nisu samo boje u prirodi te koje daju posebnu notu godišnjem dobu, već se i svetlost različito prelama, nebo ima drugačiju nijansu plave, senke drugačije padaju...

Pa tako i Maganik.

Stočari su sišli, katuni su prazni.

Sve se primirilo pod poslednjim toplim zracima sunca, pre nego snegovi zaveju ovaj hladni maganički kamen.  Pre nego  priroda utone u san do sledećeg proleća.

Volim taj mir koji jesen donosi planini, prirodi, pa čak i ljudima.

Posebno kada je dan ovako vedar, nebo svetlo plavo, a boje tople i jasne.

 

Pogledalo.

Koliko puta sam samo napravila fotografiju sa ovog mesta

 

Ka Maganiku

 

 

 

Katun Maganik u podnožju Maganika

 

U ovom katunu još uvek izdiže stoku jedna porodica. Leti , po obroncima planine bude preko trista ovaca, ali i krava i konja.

Sada je sve utihnulo. Priroda se sprema za počinak.

 

 

Pozdrav Maganiku do nekog narednog viđenja...kad god to bilo

 

Povratak nazad ka katunu Poljana

 

 

Katun Poljana, takođe u podnožju Maganika

 

Odavde počinju planinarske staze za uspon na Međeđi i Trešteni vrh.

Trešteni vrh je ostao za mene još uvek nedodirnut.

Zove me i mami, ali nisam ove godine bila spremna za njega.

Nadam se da će i taj trenutak doći.

Kažu da je gore potpuno nestvarno.

Nešto što se vrlo retko viđa.

Nadam se da ću imati priliku to da vidim.

 

 

I ovaj katun je leti živ.

Sada je pust. Ostali su samo tragovi da je tu do nedavno bilo ljudi i životinja.

 

Karakteristične kamene maganičke ploče i korito za pojenje stoke

 

 

 

 

Još jednom pogled na Maganik sa ove gole, kamene strane .

Impozantna kamena gromada!

Ovako surova i hladna, uvek zagreje moju dušu kada se nađem u njenoj blizini.

 

Povratak, i ponovo Pogledalo u malo drugačijim tonovima nego u dolasku

 

Pogled na razne vrhove preko puta, i kanjon Platije

 

U podnožju, mesto Granice, i put kojim silazim dalje ka kući

 

 

Lep dan.

Pozdravila sam se sa Maganikom za ovu godinu.

Sad i da ne odem gore još koji put srce će mi biti mirno.

A ako odem, biće to dodatna radost.

[makikt 4307 Napisano Octobar 17]

17.10.2025. Sjenokosi, Trmanje, Jasenov do

Dužina rute 49,5 km, kombinacija makadama i uskog seoskog asfaltnog puta.

Najveća visina 1210 mnv.

 

Proredile su mi se vožnje.

Kako zbog vremena, tako i zbog nekih drugih aktivnosti.

A bilo je još par lepih dana posle ove vožnje do Maganika, ali ih nisam iskoristila za vožnju motora.

A onda kada sam juče konačno htela da napravim neki mali krug, pala je kiša.

Prognoza je govorila da će se kiša nastaviti i pojačati, ali jutro je osvanulo suvo.

Oblačno, maglovito, ali suvo.

Gledam nebo i nećkam se, dal da isteram motor ili da verujem prognozi?

Ali ako danas ne izađem, ili eventualno u nedelju, makar kratko, u narednom periodu neću biti u mogućnosti da vozim.

Pojavio se i tračak sunca među oblacima, taman na vreme da me ubedi da se ipak malo provozam.

Pa, ako bude trebalo, bežaću od kiše.

Ili ću kisnuti, šta da se radi 

Gde ću, šta ću, aj mali krug preko puta.

Isteram motor, spremim se i umesto da krenem u šumu preko puta, ja samo produžim uzbrdo u pravcu Maganika 

Nešto mi je tako došlo, da ponovo krenem naviše, ka Gornjim Rovcima.

Usput sam odlučila da ne idem sasvim do Maganika, već da skrenem ka Sjenokosima, i onoj mojoj steni sa prelepim pogledom na selo Maničevo ispod, ali i kanjon Platije i razne vrhove planina koji se sada verovatno neće videti od oblaka.

Nije to neka dugačka ruta, ali je kameni put koji se ne koristi često, pa ne dozvoljava opuštanje.

Prija mi danas taj uspon po truckavom putu.

Prvo do groblja, pa do Gornjih Rovaca, a onda jedno parče asfaltom, da bi se ubrzo isključila levo na nešto lošiji , pomalo i strm makadamski put koji me vodi u Sjenokose.

Kad tamo, potpuno neočekivano me okružuju uz glasan lavež ovčarski psi.

A tu je i stado ovaca.

Iznenadili su me, pa nit da stanem, ni da produžim, a oni laju iz petnih žila.

Srećom ne kidišu na čizme i nogavice.

Predvodnici su tri prelepa ogromna bela šarplaninca.

Uh, kako su lepi.

Zaljubila sam se na prvi pogled.

Sad i da me zgrabe za nogavicu, čini mi se ne bih marila 

Utom lavež prestaje i vidim čobanina kako mi se približava sa kozom.

Darko , poznajem ga.

Njegova porodica ima mnogo ovaca, a i krava i konja. To je ona jedina porodica koja još uvek izdiže stoku u katunu Maganik.

Ali već je kraj oktobra, sišli su sa stokom u Sjenokose. Tu će još malo biti, pa idu da prezime zimu u još niže i toplije krajeve.

A na proleće ponovo ovamo, a onda i na Maganik.

Malo sam popričala sa njim. Psi su polegali okolo po travi. Prelepi su, ali nisam se usudila da ih pomazim.

Darko žuri da potera ovce u pravcu kuće za slučaj da počne kiša, a ja da odem do stene.

Nebo je oblačno.

A priroda lepa, obojena raznim nijansama braon i žute boje.

Ima tu još uvek zelene, ali i crvene boje, koja daje posebnu živost ambijentu.

 

Magična stena, čarobno mesto.

Spoj energije, prostranstva, visine i lepote.

Dovoljno je samo sedeti na kamenu i pogledom upijati ono što se pred tobom pruža, da se osetiš preporođeno.

 

Na putu za Sjenokose sretoh čoveka na konju sa praznim balonima. Krenuo je na izvor po vodu. Retka pojava u današnje vreme da se konj koristi na neki način kao prevozno sredstvo.

 

Bele ovčice rasute po već požutelim pašnjacima na Sjenokosima

 

Ah kakav lep pas!

 

A tu je i kozica Milka

 

 

Pogled na Maničevo obojeno nežnim jesenjim nijansama, sa jedne strane

 

Snaga i energija koju emituju stena, i kamen, sa druge strane

 

Prostransvo

 

 

 

Jesen je zaista lepa.

Ako ni zbog čega drugog , ono zbog predivnih boja.

 

 

Kiša još nije počela da pada kad sam krenula nazad sa Sjenokosa.

A bilo je i rano.

Odatle nemam baš puno opcija gde bih se još mogla provozati, a da to ne bude na Maganik.

Setih se da odavno nisam išla do Trmanje. Do tamo je sve asfalt , zato i ne idem češće.

Mada je put veoma zanimljiv, ide rubom planine i ima sjajan pogled na kanjon Platije.

Trmanje je selo na visoravni, na visini od nekih hiljadu metara.

U tom selu se put završava, nema dalje.

Inače veoma lepo, pitomo mesto.

Mana je što ceo taj kraj oskudeva u izvorima vode, pa se zidaju bistjerne kako bi se sakupila kišnica.

 

Kanjon Platije

 

Pre Trmanja skrećem na neki šumski put.

Zapravo na dva, ali nisam išla do kraja .

To ću malo bolje da istražim neki drugi put.

 

 

U selu Trmanje postoji spomenik u znak zahvalnosti Rovčanima koji su pružili utočište Kučima pred progonom od Turaka, 1781. godine.

 

Trmanje

 

 

Stara bistjerna za sakupljanje vode

 

Platije, kakva je to upečatljiva kamena gromada

 

Sa asfaltnog puta ima skretanje za jedno malo seoce od dve kuće duboko , dole u rupi.

Pre tri godine sam prvi put sišla tim putem sa mojim tadašnjim motorom, klx-om.

Iznenadila sam se tada, kada sam u kući, na kraju tog puta, dole u rupi, zatekla čoveka koji tu živi.

Nisam verovala da je moguće da je on još uvek tu.

To mesto je tako izolovano, da se pitam kako je moguće uopšte tu živeti. Naročiti zimi.

 

 

 

Ali on je još uvek tu!

Na kraju slepog creva, na rubu litice stoji mala kućica u kojoj živi ovaj stari meštanin.

Živi sam. Žena mu je preminula prošle godine. Deca su po gradovima, imaju svoje živote. Obilaze ga, zovu da pređe kod njih.

Ali on kaže, ovde mi je najlepše.

Imam slobodu, vazduh, prirodu.

Imam svoj dom.

Ako odem u grad, to će biti moj kraj.

Potpuno ga razumem.

Iako se retko zadržavam , ovde sam posedela možda i duže nego što sam nameravala.

Čovek je željan ljudi, društa.

Baš mi se obradovao.

A i setio me se od ranije.

 

 

Kilometar, po kilometar i ispade na kraju lep ispunjen dan.

A nije ni kiša pala.

Dobro sam izabrala što sam ipak izašla motorom.

 

[makikt 4307 Napisano Octobar 20]

19.10.2025. Zečka 1420 mnv

Dužina rute 53,4 km

 

Danas je osvanuo lep, sunčan dan, posle jučerašnjeg tmurnog i kišovitog.

Idealan za aktivnosti u prirodi, a i vožnju motora.

Jedini problem je bio taj, što sam u nedostatku sa vremenom.

Ali priliku treba iskoristiti, bar na kratko.

Nisam sigurna koliko ću u narednom periodu često imati takvih prilika.

Provozaću se malo preko puta, razmišljam.

Pošto je padala kiša prethodnih dana, zemlja je mokra i klizava.

A moji kramponi, ćelavi.

Preko puta su šumski, zemljani putevi.

Sigurno će biti klizavo.

To su isti oni putevi kojima sam zimus vozila kada sam naletela na led i polomila stopalo.

Led je klizaviji od blata, ali moje ćelave gume nisu baš za vožnju ni po blatu.

Ali sunce tako lepo sija, i nebo je sasvim čisto i plavo.

Moram se provozati, makar malo.

Evo, ići ću putem koji dobro poznajem, paziću kuda vozim i neću ulaziti u rizične situacije.

To je bilo samo dok nisam krenula.

Čim sam prešla sa druge strane magistrale, više nisam imala želju da idem uobičajenim putem ka Crkvinama.

Sad je prilika za nešto malo izazovnije.

Hoće li biti druge ili ne, ne znam, ali ovu treba iskoristiti.

Da probam nizbrdo do Sjevernice, pa onda gore onim strmim putem  izbrazdanim vododerinama, do Markovića laza?

To je onaj deo teta preko Prekobrđa, koji je izazovan i kada je suvo, a sada ovako mokar i klizav, za moje potrošene gume biće baš izazov.

Nisam baš dobro razmislila o tome, a već sam se spuštala nizbrdo ka Sjevernici.

Taj deo puta je ranije popravljan pa nije bio toliko loš za vožnju.

Problematičan je bio uspon posle mosta.

To je uspon koji traje. Povremeno menja pravac u serpentinama.

A gotovo celom dužinom je bio izbrazdan i oštećen.

U očekivanju katastrofalne situacije, prijatno sam bila iznenađena kada sam videla da je u međuvremenu čitav taj zemljani uspon popravljen.

Sve do početka kamene deonice.

Ona je još u gorem stanju nego što je bila.

Ali u ovoj situaciji, sa ovakvim gumama lakše sam se izborila sa kamenom nego što bih sa vododerinama na blatnjavom strmom usponu.

Još nisam odlučila da li ću praviti krug preko Uvača, pa na Lopate, Slacko i Štavanj, ili možda samo da izađem na Zečku pa istim putem nazad. 

Ne sećam se ni kako sam prvi put pronašla tu Zečku.

Ali od tada, kada god tuda prolazim, popnem se na taj vrh.

Tu se nekako osećam kao da sam na krovu sveta, iako je nadmorska visina svega 1420 mnv.

Ali pogled je taj koji stvara takvu magiju.

Danas sam pomalo emotivna, pomalo setna.

Gledam sve te predivne vrhove ispred. Komovi se još bele, ostali su u braon i zlatnim tonovima. U zadnjem redu naziru se i Prokletije.

Toliko puta sam gledala  te vrhove sa različitih pozicija. A uvek i iznova me pogled na njih duboko dodirne.

I svaki put se pitam, da li je ovo poslednji put da ih ovako gledam?

Nikada mi nije dosta.

Sećanja jesu nešto što čoveku ostaje kada više ne bude u prilici da ponovo bude tu.

Ali sećanja vremenom blede.

Možda ne nestanu sasvim, ali zafali po neki detalj, neka nijansa.

Zato toliko slikam.

Želim da zabeležim , trenutak, kadar, ono što moje oko u tom momentu vidi.

To je ujedno i ono kako ja doživljavam ta mesta do kojih vozim i ono što odatle mogu videti.

To delim sa vama.

A ujedno je to podsetnik i sećanje meni na sve te lepe, posebne trenutke, pejsaže i predele, koje sam doživela i osetila, za neko buduće vreme kada mi sve to ne bude više tako blizu i dostižno. 

Život jeste lep. Predivan. Iako nam se mnogo puta tako ne čini.

Ja sam svoj živela po svom, posebno ovih zadnjih godina od kada sam u Crnoj Gori.

I mnogo toga lepog je prošlo kroz moj život.

Možda nisam svakog trenutka bila budna, pomalo sam ponekad bila i uspavana.

Ali onda kada sam bila budna, živela sam burno i intenzivno.

Nisam želela ništa da propustim. Naročito sa motorom.

Pa, sada mogu reći da sam dosta toga što sam želela, sa motorom i uradila.

I da sutra bude kraj ove lepe moto priče, ne bi mi bilo žao.

Eh, kada bi to tako bilo.

Čovek ne bi bio čovek da ne želi uvek još i više 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vratila sam se istim putem.

Kad je izazov, neka bude do kraja.

I na gore , i na dole 

[makikt 4307 Napisano juče u 17:45]

Velika je istina da male stvari čine život lepim .

Samo nekoliko dana nisam bila ovde, a priroda se tako puno promenila.

Sinoć se vraćam po pljusku, autom. Vetar duva, lišće leprša kroz vazduh i pada na šoferšajbnu, kao krupne zlatne pahulje.

Asfalt je još od Kolašina prekriven zlatno žutim tepihom.

Jesenja čarolija koja ume da obraduje uprkos lošoj vidljivosti na putu, i umoru koji je već pritiskao.

Ne znam jesam li ranije pisala o tome, kada se vraćam ka selu, ako sam recimo neko vreme bila otsutna, kako pređem Crkvine i počnem da se spuštam ka kanjonu Morača, svaki put, ali baš svaki, u momentu kada prođem prevoj, osetim neki duboki mir. To je onaj osećaj spokoja koji osetiš kada se vraćaš kući, u svoju mirnu luku. Neverovatno, zaista.

Osećaj potpuno drugačiji od svakog drugog.

I od radosti kada idem da vidim porodicu.

Tada je radost intenzivna, pulsirajuća, sveobuhvatna. Radost do neba!

Ovo je nešto drugo, tiho, lično, samo moje.

Idem u moju kućicu, na mom brdašcetu, ušuškanu ispod šumice, na mesto koje će me primiti, obuhvatiti sasvim. Pružiti mi utočište, oslonac i snagu , za danas, sutra ...

Uglavnom, povratak mojoj maloj kućici u selu, me uvek obraduje sam po sebi, kakve god vremenske prilike bile.

Ali, posle onakve kiše čitave noći, nisam očekivala da će svanuti ovako lepo jutro.

A prizor koji sam ugledala kada sam pogledala kroz prozor potpuno me je ostavio bez teksta.

Moja brda preko puta su bila tako lepa.

Sve moguće pastelne boje jeseni prelivale su se nežno, po njihovim oblim padinama.

A nebo je bilo toliko svetlo i plavo, kao da su kiša i oluja bile prošle godine a ne prošle noći.

Srce mi je poskočilo od radosti, samo od pogleda na taj prizor.

Pre nego sam stigla da izađem napolje i zabeležim svu tu lepotu kojom nas jesen ponekad nenadano obraduje, još jedna doza čiste radosti ušetala mi je kroz vrata  

Bratovljev mačak, koji retko voli da se mazi, došao je da me pozdravi i neočekivano je bio raspoložen za druženje.

Malo je zavirivao u šporet, malo pozirao na prozoru, a nije ni krov od auta zaobišao 

On je već spreman za zimu. Napravio je zalihe sala, a i dlaka mu je znatno gušća i duža.

Prelep je mačak.

 

Ima li unutra nešto za ručak? 

 

I on uživa u prelepom danu

 

A malo i sa krova osmatra.

Traži puhove. Ali oni sada ređe izlaze. Spremaju se za zimski san, verovatno negde na mom tavanu.

 

 

Pogled kroz prozor.

Tako obična, naizgled beznačajna stvar a toliko puno može da obraduje .

 

Priroda se toliko mnogo promenila za samo nedelju dana.

Sada izgleda prelepo, raskošno, obojena svim tim raznovrsnim jesenjim bojama.

Samo je Morača hladna i siva, zamućena od velike kiše.

 

Moja prelepa brda.

Kolašinska brda i planine su stvarno lepa. Pogledajte!

Nije što su moja, i nije jer sam pristrasna, a to jesam 

Ali pogledajte stvarno!

Još u svim ovim divnim nijansama, a sveže okupana posle kiše i isfenirana jugom.

Pa gde ima lepše ?  

 

 

I cveće još cveta

 

Ni umetnik ne bi bolje posložio boje, kako to priroda ume.

 

I kanjon Mrtvice drugačije izgleda u pravom jesenjem ambijentu

 

Evo i jako stare crkvice na Grabljama, posvećene svetom Nikoli. Po predanju, ona je 120 godina starija od manastira Morača koji je podignut 1252 godine.

 

Moj otac, baba, deda i stric, počivaju tu ispred nje.

Ko zna, jednog dana, možda tu bude i moja kuća, ispod ovog plavog neba u podnožju Maganika.

 

 

Za sada, moj mali, skromni dom je ušuškan na padini, između Morače dole i velikog Maganika iznad.

Okružen prirodom koja me katkad miluje, a katkad je i teška.

Ali mi uvek donosi neizmernu radost , bilo da vozim motor , šetam ili skijam.

Ili je prosto samo posmatram i osećam.

 

 

Isto kao ruža.

Mirisom opija, cvetom očarava, a ume i da ubode.

Ali me uvek obraduje, bilo da je pomirišem ili samo gledam.

Pa i kada me ubode, neću prestati da je volim 

[makikt 4307 Napisano pre 2 sati]

Budim se jutros, pogledam ka prozoru, a napolju tmurno, maglovito.

Hm, prognoza je rekla biće i danas sunčano i lepo vreme.

Možda se razvedri kasnije.

Posle kiše, a noćas je ponovo padala, jutra su maglovita ovde.

Magla se diže odozdo iz reke.

I zaista, do deset se nebo razbistrilo i granulo je sunce.

Provozala bih se motorom.

Ali, palo je puno kiše prethodnih dana, zemlja se natopila vodom, a moje gume , uh...

Kad god ih pogledam, krampončiči su sve tanji.

A koščica u stopalu još seva od klizanja zimus.

Otvaram vrata, gledam zemlju. Ne vredi, previše je mokro.

Ako je kod mene tako, u šumi preko puta je sigurno gore, i vrlo klizavo.

Taman htedoh da odustanem, ali Beta zapela, hoće i ona malo da vidi ta lepa brda u jesenjem ruhu.

Zapela i ne pušta.

Ja, šta ću, popustim.

A lepo joj kažem, klizavo je, nemamo dobre opanke, ponovo ćemo se strovaliti negde.

Ma nećemo kaže. Polako ćemo.

Kao da polako pomaže u blatu.

Više će da odmogne.

Al ajd polako ćemo, brzo i ne smemo.

Isteram je ja napolje. Malo se nećkala dal da upali, valjda i njoj došlo u pamet da možda vožnja i nije dobra ideja.

Al brzo se presabrala i upalila.

 

28.10.2025.  Krug preko grebena do Crkvina, povratak na Tori i Prekobrđe

70 km, najviša tačka 1404 mnv

 

Ruta vožena mnogo puta,standardna.

Samo sada u nežnim bojama jeseni.

I malo klizavija ...

Pa je vožnja bila oprezna i pipava.

Bilo je par proklizavanja zadnjeg točka, srećom bez padanja.

Betica je zadovoljno cvrkutala, valjda srećna i ona što smo izašle na vožnju.

Deset dana nije nikud mrdnula.

I na nju je priroda obojena u prelepe pastelne boje ostavila utisak, pa se nije ni malo bunila.

I održala je reč, nije me zbacila.

Ali se zato dogodio jedan drugi, neobičan za ovo doba godine, incident.

Uletela mi je osa ispod marame i ujela me za vrat .

Osa, gotovo u novembru mesecu!

Nije me letos ni jedna ubola, ali eto danas je rešila to da nadoknadi.

Srećom nisam alergična, ali vrat je otekao 

Ali nisam se dala da me to poremeti.

Ni da umanji uživanje u druženju sa Betom i prelepim jesenjim pejsažima koji su se otvarali pred nama.

 

Gledamo u vrhove južnog oboda Sinjajevine

 

 

 

 

 

Tali i Moračke planine preko puta

 

 

A vidi se i Maganik, Babin zub

 

Tara, ušće Pješčanice u Taru kod Kolašina

 

 

Tori.

Jesen u mom sokaku.

Jeste sokak na 1400 mnv, al šta fali , lepo je.

 

 

 

 

Pogled odozgo na talasasta brda, ona koja gledam sa svog prozora, samo prozor mi je na suprotnoj strani i jedno 1000 m niže 

 

Talasasta brda su i dalje tu, samo sam ja sišla znatno niže. A sići ću još niže, sasvim do reke ( Sjevernice)

 

Morača, most Pjenavac, moja kuća u šumi preko puta i Maganik gore iznad

 

 

Most Melještak, kanjon Morače i magistrala ka Podgorici.

Ovde dole, ne vidi se na slici, Sjevernica se uliva u Moraču.

 

Zadovoljna je Beta, lepa vožnjica je bila.

Uživala je u toplim zracima sunca dok još ima, i nežnim bojama kojima je jesen obojila njena brda i puteve.

A pomalo se i umorila.

Pa sad čežnjivo gleda ka kući.

Još malo i tamo je.

 

[Tumbe 4915 Napisano pre 2 sati]

Bravo Majo.

Baš razgali dušu ova prelepa priroda.

A i tvoji opisi još više doprinose uživanju...