Kojekuda po Srbiji - sabrana dela

[yogibear 15434 Napisano Novembar 28, 2021]

Svaki put kada bih zastao da naprvim fotografiju i kada bih prekidačem prekinuo rad brundavog boksera, iznenadio bih se. Ni nakon skidanja kacige, potkape i vađenja čepića iz ušiju, situacija se nije menjala. Prosto neverovatnu tišinu je remetio samo cvrkut ptica i naravno, žubor reke... nigde nikoga u blizini. Osim zvučne, nije izostala ni vizuelna čarolija. Visoke stene koje se vertikalno, gotovo preteći, uzdižu sa obe strane reke, samo na pojedinim mestima dozvoljavaju sučevim zracima da dopru do njihovog podnožja. Pomenute strme litice poput mađioničara u više navrata stvaraju i iluziju, kao da se na mestu do kojeg dopire moj pogled u potpunosti spajaju, stvarajući utisak da ne postoji izlaz iz ove klisure iskonske lepote. Mislim da je ovo jedino mesto u Srbiji koga možete opisati na ovaj način, a do kojeg možete doći i proći ga asfaltnim putem. 

 

Kanjon Jerme je samo deo doline istoimene reke čiji je celokupni tok dugačak 72 km. Reka Jerma izvire na Vlasinskoj visoravni, nedaleko od Vlasinskog jezera. Nakon 17 km toka kroz Srbiju, prelazi na teritoriju Bugarske u kojoj teče 27 km. Kod sela Petačani ponovo ulazi u Srbiju i svoj tok završava ulivanjem u Nišavu. 

 

Nakon povratka iz Bugarske u svom toku kroz Srbiju, Jerma je probila fantastičan kanjon kroz planinu Greben (1337 m.n.v.) i Vlašku planinu (1442 m.n.v.), u kome dominiraju dva impozantna klanca Odorovsko i Vlaško ždrelo, čije se strme stene uzdižu na visinu između 300 i 400 m, sa širinom od 10 do 30 m.

 

Zanimljivo je da je sve do 1927. godine kanjon bio potpuno neprohodan, sve dok za potrebe rudnika kamenog uglja "Rakita" ("Jerma"), nije probijena železnička trasa uskog koloseka. Rudnik je zatvoren šezdesetih godina prišlog veka, a na postojećoj trasi je umesto pruge izgrađen asfaltni put. Do kanjona se najbrže stiže iz pravca Pirota preko Sukova, sa jene strane. I iz pravca Bele Palanke i Babušnice sa druge strane, gde je put poprilično loš. 

 

Sam put kroz kanjon je veoma izazovan, uzan, pogotovo ispred tunela gde se sužava u jednu traku. Čak i malobrojni vozači koji uopšte i znaju za ovaj prolaz, izbegavaju ovo mesto smatrajući da nije dovoljno bezbedno čak ni za pešake. Ako pitate mene, samo ću vam reći da mi je užasno krivo što vožnja kroz ovu lepotu ne traje duže. 

 

Sa nekolicinom zanimljivih kadrova ću pokušati da vam opišem i približim ovo mesto. Nekoga ću verovatno podsetiti na neke lepe trenutke... dok ću nekoga, nadam se, podstaći na razmišljanje i planiranje obilaska ovog kraja. 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nataviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Novembar 28, 2021]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 2, 2021]

Jugoistočna Srbija se definitivno može pohvaliti raznim atrakcijama i prirodnim lepotama; među njima se nalazi i jedno veoma lepo prirodno lečilište - Zvonička banja.

 

Ime je dobila po selu Zvonce u čijoj se blizini nalazi. Banja je smeštena u neposrednoj blizini granice sa Bugarskom, a u njenoj okolini se nalaze retke prirodne lepote poput zaštićene klisure reke Jerme, o kojoj sam pisao u prethodnom postu. Tu je i veliki greben od titonskog krečnjaka Asenovo Kale (1032 m.n.v.), kao i krečnjački vrh Straža (1071 m.n.v.). S obzirom na nadmorsku visinu od 630 metara na kojoj se nalazi ovo prelepo prirodno lečilište, Zvonačka banja se ubraja u najviše banje naše zemlje. Zbog prelepe prirode koja je okružuje, pomenute visine i specifične ruže vetrova, vazduh u ovoj banji je izuzetno čist i svež.  Sve ovo čini da je Zvonačka banja pored banjskog lečilišta i jedno klimatsko i vazdušno lečilište – jedan pravi, mali, prirodni, lekoviti raj.

 

Poznato je da su lekoviti potencijali ovih prostora bili poznati čak i starim Rimljanima. U toku obnavljanja banje i čišćenja terena između 1903. i 1926. godine, pronađeni su ostaci bazena, podna keramika, ostaci jednog hrama, spomen ploča i metalni novac. Izvori tople, mineralne, lekovite vode u Zvonačkoj banji izviru sa dubina od 550 metara i temperature su oko 28°C. Lekovita voda se koriti u terapijske svrhe, kako pijenjem tako i kupanjem, i koristi se u tretmanima mnogih bolesti kao što su: nervne bolesti, razni oblici reume, bolesti lokomotornog aparata, problemi sa kičmenim stubom, upalne promene na očima, problemi sa povišenim krvnim pritiskom, klimakterične tegobe i problemi sa perifernom cirkulacijom. Nakon izgradnje hotela "Mir" koji je zvanično otvoren 1987. godine, uvedena je i stalna medicinska služba, pa je pojedinih godina bilo i do 5000 posetilaca i 20000 noćenja. 

 

Ali...

 

Uvek neko "ali" kvari priču. Hotel je privatizovan 2010. godine iz trećeg pokušaja, bez ikakvih uslova. Problem je i taj što je termalni izvor rudno bogatstvo države, a po zakonu o vodama ne može da bude privatno vlasništvo. Pa ipak, parcela na kojoj je izvor termalne vode na volšeban način je privatizovana. Novi vlasnik, preduzetnik iz Pirota je pod izgovorom rekonstrukcije, zapravo izvršio totalnu dekonstrukciju hotela "Mir" i takvo stanje je i danas. Negde pročitah da je hotel pre par godina ponovo promenio vlasnika, međutim ništa se nije promenilo. 

 

Hotel "Mir" sada podseća na scenografiju za neki horor film, pa nije ni čudo što ga lokalno stanovništvo zove "Srpski Černobil". Nekada velelepno zdanje sa unutrašnjim i spoljnim bazenima, danas je potpuno opustošeno. Banja je pusta, a lokalno stanovništvo najviše žali za gostima zbog kojih nisu ni morali da idu na pijacu, sve svoje proizvode bi prodali još na kućnom pragu. 

 

Ono što je fantastično i dalje je pogled koji se pruža iz ogoljenih apartmana na prelepo prirodno okruženje. Da li će u skorijoj budućnosti neko ponovo uživati u njima... ostaje da se vidi.  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 2, 2021]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[djolji 1272 Napisano Decembar 2, 2021]

Nismo bili zreli za komunizam, a boli nas sadašnje vraćanje u feudalizam.

[yogibear 15434 Napisano Decembar 5, 2021]

Ako spadate među malobrojne koje je put doveo do Zvonačke banje, o kojoj sam pisao u prethodnom postu, nemojte samo proći kroz nju. U njenoj neposrednoj blizini nalazi se još par lokacija koje svakako zavređuju pažnju.

 

Do vrha "Asenovo kale" koji dominira nad celom okolinom nisam išao, jer se ispostavilo da sam tog dana ostao kratak sa vremenom. Za pešačku turu do pomenutog vrha sa kojeg se pruža 360° fenomenalni pogled, potrebno oko 1,5-2h u jednom pravcu. 

 

Izvor lekovite vode egzotičnog imena: "Slonovo dupe", takođe nisam obišao. Staza do izvora je bila toliko obrasla i zarasla u travu, koprivu i žbunje, da je prosto bilo nemoguće prići mu. Kasnije tek sam saznao da je stanje takvo jer je izvor navodno presušio, pa niko i ne ide do njega.

 

Međutim, ono što nikako nisam hteo da propustim i što svima preporučujem da obiđu je "Cedilka". Radi se o jednom fenomenalnom spomeniku prirode za koga skoro da nisu čuli ni žitelji lokalnih gradova, a kamoli šira javnost u Srbiji. Nezvanično, Cedilka je najuži kanjon u Srbiji, neki čak tvrde i u Evropi. Zvonačka reka koju zovu još i Blatašnica, na svome toku formirala je mali kanjon izmedju stena čija visina premašuje 30 m, dok najuži deo između stenovitih gromada iznosi tek 1,5 m! 

 

Vozilo je najbolje parkirati u Zvonačkoj banji na proširenju pored glavnog puta, gde je ujedno i skretanje za hotel "Mir", o kome sam pisao u prethodnom postu. Od tog proširenja putem (u pravcu Pirota/Dimitrovgrada) treba prepešačiti par stotina metara, i nailazi se na vidljivu tablu i putokaz) koji označavaju početak pešačke staze. Od tog mesta, pa do Cedilke potrebno je oko 15 minuta pešačenja. Staza do Cedijke vodi delom kroz šumu, a delom je usečena u litice duž kanjona. Tokom pešačenja, prelazi se (kako kažu) drevni kameni most, i nailazi se na tunele kojima je nekada tutnjao legendarni voz Ćira. Na stazi pored kanjona se zapravo nekada nalazila pruga uskog koloseka, izgrađena za potrebe nekadašnjeg rudnika uglja u selu Rakita. Iako malobrojni, fragmenti nekadašnje pruge, tuneli, kao i mir predivnog prirodng okruženja, dovoljni su da vam pruže spokoj i vrate misli u prošlost.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na fotografiji ispod se vidi "Asenovo kale", vrh planine Ruj koga sam spominjao.

 

          

[yogibear 15434 Napisano Decembar 7, 2021]

Nadomak Niša, kod sela Kamenica, 31. maja 1809. godine odigrala se bitka na Čegru, jedna od presudnih bitaka vođenih u Prvom srpskom ustanku između srpskih ustanika i Turaka. 

 

Srpske snage krenule su ka Nišu, sa ciljem da ga zauzmu i prodru ka Staroj Srbiji i Kosovu. Srpska ustanička vojska, sa 16.000 boraca, predvođena glavnim komandantom Milojem Petrovićem, pristigla je 27. aprila 1809. godine na domak Niša, kod sela Kamenice, Gornjeg i Donjeg Matejevca. Srpski vojnici su izgradili šest šančeva, prvi i najveći je bio na Čegru sa vojvodom Stevanom Sinđelićem. Sa druge strane, turska vojska je dobila veliko pojačanje od preko 20.000 vojnika iz Jedrena, Soluna, Vranja i Leskovca. 

 

30. maja Turci su napali šanac Petra Dobrnjca. Narednog dana, 31. maja 1809. godine, napali su najisturaniji šanac na uzvišenju Čegar kojim je komandovao Stevan Sinđelić. Po priči očevidca Milovana Kukića:

 

“Turci su pet puta napadali, a Srbi su ih pet puta junački odbijali. Svaki su put Turci bili odbijeni s velikim gubitkom. Jedni su Turci napadali, a drugi su preko njih išli u napredak, i tako kad šesti put napadnu ispune opkope mrtvima, živi preko njih navale u šanac i stanu se sa Srbima biti puškama, seći i bosti sabljama i noževima. Kad Sinđelić vide da je mnogo Srba izginulo i da Turci ovladaše šancem, pojuri ka velikom magacinu gde je stajala municija, potegne iz kubure i zapali barutanu. Strahovit pucanj potrese svu okolinu, gusti oblak dima obavi sav šanac. Stevan Sinđelić, koji je dotle toga dana dospevao svuda, sve hrabrio i svakome pomagao, odleti u vazduh."

 

U strahovitoj eksploziji, odbivši da napuste vojvodu izginuše preostali srpski borci, ali i mnoštvo Turaka. Po završetku bitke, na Čegru je ležalo oko 4000 Srpskih i 10000 Turskih ratnika. 

 

Niški Huršid-paša kako bi opravdao toliki gubitak svojih trupa, naređuje da se koža sa glava poginulih Srba odere, napuni pamukom i slamom, i pošalje za Carigrad, kako bi pokazao kako treba postupati sa pobunjenom rajom. Za svaku donetu glavu, Huršid-paša je poklanjao po 25 groša. Osim toga, kako bi zastrašio Srbe jednom za svagda, Hurišid-paša naređuje da se u znak opomene sazida kula, i u njene spoljne zidove uzidaju preostale lobanje poginilih srpskih vojnika.

 

Kula je sazidana u periodu od juna do jeseni 1809. godine. Kulu čine četiri potporna zida debljine 0,5 m, prvobitne visine 4 m, koji su činili osnovu veličine 4 x 4,15 m. U kulu je bilo uzidano 952 lobanje poginulih ustanika. Lobanje su bile poređane u 14 pravilnih redova sa po 17 lobanja, i tako na svakom zidu. 

 

Godine su prolazile a zub vremena je činio svoje. Glave su propadale pod uticajem sunca, kiša, mrazova i vetrova. Iako su Turci strogo branili, mnoge glave srpskih junaka Srbi su krišom vadili i sahranjivali na lokalnim grobljima. Kada je Niš oslobođen 1878. godine, uz pomoć dobrovoljnih priloga svojih građana gradi se ograda i nadstrešnica. Kako bi se sprečilo dalje propadanje, 1892. godine je ponovo uz pomoć priloga, sada svih građana Srbije, podignuta današnja kapela. Danas se u Ćele-kuli nalazi samo 58 lobanja, dok je jedna od njih, posebno izdvojena na pijedastalu kao lobanja vojvode Stevana Sinđelića.

 

Ćele-kulu, zastrašujući spomenik jedinstven u celom svetu, danas posećuje preko 40000 turista godišnje, i niko iz kapele ne izađe ravnodušan. Mišljenja sam da svako ko je Srbin i srpskog roda, treba bar jednom u životu da dođe u Niš i poseti ovo mesto. Obišao sam skoro sve spomen-kosturnice u našoj zemlji, bilo je i većih bitaka tokom naše burne prošlosti, sa mnogo više žrtava... ali ovo mesto je drugačije. Ovde nas naši hrabri preci direktno "gledaju", i generacijama poručuju koliko je sloboda zapravo skupa; sloboda, na koju mi i ne obraćamo pažnju... jer je imamo, zahvaljujući njima.

 

NEKA IM JE VEČNA SLAVA, I HVALA! 

 

---------------

 

"Ja pozdravih okom i srcem ostatke tih junačkih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Srbija u koju ćemo da stupimo, sada je slobodna, i pesma slobode i slave odjekivala je u kuli Srba koji su umrli za svoju zemlju. Uskoro će i sam Niš biti njihov. Neka sačuvaju ovaj spomenik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući im po kakvu su ih cenu njihovi očevi otkupili."

 

Alfons de Lamartin, jula 1833.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 10, 2021]

"Anhaltеlager Nisch", Prihvatni odnosno Koncetracioni logor Niš, danas nosi naziv Memorijalni kompleks 12. februar. Osim ovih, u narodu je ustaljeno i najčešće korišćeno ime Logor na Crvenom krstu, jer se nalazi u neposrednoj blizini istoimene železničke stanice. 

 

Iako nije najveći, svakako spada među najozloglašenije koncetracione logore koje su širom Srbije osnovale Nemačke okupacione snage 1941. godine. Logor je formiran u magacinskoj zgradi i zgradi kasarne konjičkog puka Kraljevine Jugoslavije "Miloš Obilić". Zvanično je formiran sredinom juna od strane SS kapetana Hajnriha Branta, koji je vršio dužnost šefa niškog Gestapoa i oficira za vezu sa glavnim štabom u Beogradu. U početku, to je bio privremeni logor za prihvat ratnih zarobljenika jugoslovenske kraljevske vojske, kasnije postaje logor političkih krivica i ratnih zarobljenika. U logoru nisu svi zarobljenici podjednako tretirani, postojale su kategorije čiji su pripadnici doživljavali različitu sudbinu. 

 

Taoce su činili kako obični, tako i viđeniji građani koji su služili za streljanje u slučaju odmazde. Za jednog ubijenog okupatorskog vojnika bilo bi streljano 100, a za ranjenog 50 zarobljenih civila.

 

Drugu kategoriju zatvorenika su činili Jevreji. Oni su u logor dovođeni radi fizičkog i psihičkog uništenja kao "niža" nearijevska rasa. Jevreji su u logoru boravili privremeno, obično do dalje deportacije ili do masovne likvidacije (streljanja) na gradskoj lokaciji "Bubanj".  Obavljali su razne poslove u logoru, a posebno su bili određivani za kopanje zajedničkih raka na Bubnju. Na ovom poslu su ih, posle uništenja, zamenili Romi. 

 

Treća grupa zatvorenika bila su lica uhapšena pod sumnjom da pripadaju ili sarađuju sa Narodnooslobodilačkim (partizanskim) pokretom (NOP) i njihovim vojnim jedinicama. Zarobljeni partizani su danonoćno bili pod prismotrom straže, odvođeni su u kontigentima za Nemačku ili Norvešku, i po pravilu, bili su streljani prilikom prvih masovnoh egzekucija. 

 

Četvrtu grupu zatvorenika činili su uhapšeni i dovedeni pod optužbom da pripadaju ili sarađuju sa ravnogorskim pokretom i četnicima pod komandom ratnog ministra vojnog armijskog generala Dragoljuba Draže Mihailovića, odnosno vojskom Kraljevine Jugoslavije koja se nalazila u porobljenoj otadžbini (JVUO). Pripadnike ove grupe su uglavnom dovodili Nemci ili Bugari, pravo iz akcija prilikom kojih su bili zarobljeni, ili iz policijskih (vojnih) zatvora u kojima su bili saslušavani.  Niško odeljenje za borbu protiv organizacije generala Mihailovića pri Gestapou nalazilo se u samom logoru, a vodio ga je najpre SS kapetan Hajnrih Brant, potom SS poručnik  Erih Vineke, šef Gestapoa, komandant logora i pobornik beskompromisne borbe protiv četničkog pokreta u Nišu i Niškom okrugu.  

 

Povremeno je u logoru bilo i stranaca. Za Engleze, Poljake, Grke, Francuze, Sovjete i Ruse, Italijane, Čehe, Rumune, Špance, Turke, Amerikance i druge, se ne zna odakle i zbog čega su dovedeni. Tokom 1943. i 1944. godine bilo je manjih grupa Engleza i Francuza koji su zarobljeni posle vazdušnih borbi. Ova kategorija zatvorenika bila je najmalobrojnija i oni nisu streljani. Najčešće su preko Banjice odvođeni u zarobljeničke logore po Nemačkoj.

 

Među uhapšenim bio je i veliki broj žena, često puta i sa malom decom. Za njih, kao i za sve ostale logoraše, važio je isti režim. Mnoge od njih su streljane ili internirane. Jedna od strašnih tajni niškog logora bila je i ta, da je i mnogo dece pokupljeno u racijama završavalo u logoru. Nemci su dopuštali rodbini mogućnost da u logor dođe otac i svojim životom zameni dete. Dete bi izlazilo, a otac ostajao u logoru. Nije poznato da je to zabeleženo u još nekom logoru tokom Drugog svetskog rata.

 

Jedno vreme je u logoru bilo i nemačkih vojnika koji su odbijali da idu na Istočni front.

 

Logor je u evropskim istorijskim čitankama ostao zabeležen i upamćen najviše po tome što se 12. februara 1942. desilo prvo masovno bekstvo iz nekog nacističkog koncetracionog logora, na teritoriji okupirane Evrope. Nakon što su goloruki nasrnuli na stražare, po sobama, u dvorištu i na žici, poginulo je 42 logoraša. Ipak, njih 105 je uspelo da probije žicu i da pobegne. Nakon ovog događaja, umesto žičane ograde koja je opasavala logor, podignut je zid. A u znak odmazde zbog ubijenih nemačkih stražara, u Nišu je streljano 850 lica. 

 

Prema nepotpunim podacima, smatra se da je oko 35000 ljudi prošlo kroz ovaj logor, od kojih je oko 10000 ubijeno na lokaciji Bubanj. Tačan broj streljanih je nemoguće utvrditi jer su Nemci uništili svu validnu dokumentaciju, dok su posmrtne ostatke streljanih na Bubnju pred sam kraj rata ekshumirali i spaljivali na lomači kako bi prikrili zločine. Za taj posao su prvo angažovali banjičke logoraše, koji su pobijeni. A zatim su angažovali zarobljene Italijane i niške logoraše.

 

Mesec dana nakon streljanja poslednje grupe logoraša, u Niš su septembra 1944. pobednički ušle združene jedinice Crvene armije, Otečestvenofrontovske armije i 22. korpusa NOVJ.

 

Komandanti logora:

 

SS-kapetan Hajnrih Brant

 

 

- Rođen 27. avgusta 1908. u Brekvedu (Nemačka)

- Osnivač niškog koncentracionog logora i prvi šef niškog Gestapoa

- Kasnije šef odseka za borbu protiv četničkog pokreta Draže Mihailovića u Beogradu.

- Odgovoran je za masovne zločine prema Mihailovićevim ljudima u okupiranoj Srbiji (1941-1944).

- Nije izručen jugoslovenskim vlastima.

- Posle rata radio kao islednik u policiji u Salcburgu.

 

SS- kapetan Erih Vineke

 

- Drugi šef niškog Gestapoa od marta 1942. do povlačenja iz grada

- Drugi komandant logora - veliki zločinac.

- Oslobođen na procesu protiv nemačkih funkcionera u Hanoveru.

- Posle rata radio kao advokat u Nemačkoj

 

SS-narednik Verner Šulc

 

- Treći i najozloglašeniji komandant logora, zvani „Motkar“.

 

......................................

 

 

Spomenik u znak sećanja na pale sovjetske vojnike.

 

 

 

 

Stražara sa autentičnim natpisom iznad vrata. Danas kancelarija kustosa muzeja i suvenirnica. 

 

 

 

 

 

 

 

Samo jedan od stubova i zidova sa porukama logoraša.

 

Soba u kojoj je organizovano prvo bekstvo iz logora.

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 10, 2021]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 10, 2021]

Fotografije vezane za prethodna dva posta...

 

 

 

U potkrovlju zgrade nalaze se autentične samice.

 

 

Bodljikava žica na podu samice koja zatvorenima nije dozvoljavala da spavaju. Kažu da su logoraši već nakon nekoliko dana u ovakvoj samici počeli da gube razum. Ovo nisam viđao ni po ostalim jezivim logorima koje sam obišao po Evropi.   

 

 

 

 

 

Zid ispred kojeg je streljana nekolicina logoraša, sa vidljivim rupama od metaka. Za vreme jednog od mnogobrojnih streljanja, nepoznati osuđenik je pred plotun stisnuo pesnicu, podigao je u nebo i pozdravio slobodu koja će doći. Od tada je stisnuta pesnica dignuta u nebo postala simbol ovog logora i "Bubnja", mesta gde su izvršena masovna streljanja. 

 

 

 

 

 

 

[živke 5264 Napisano Decembar 11, 2021]

9 hours ago, yogibear said:

...
- Posle rata radio kao islednik u policiji u Salcburgu.
...
- Posle rata radio kao advokat u Nemačkoj

Kako ovo boli...

[yogibear 15434 Napisano Decembar 14, 2021]

Nisam ni blizu kraja, ali kada sam već sa pisanjem došao do juga naše zemlje, možda bi bio dobar trenutak da se spustim još niže i napišem nešto o mestima koje sam obišao u našoj južnoj pokrajini. 

 

Na Kosovo i Metohiju sam najčešće ulazio preko administrativnog prelaza Brnjak. Osim toga što je (po meni) na pomenutom prelazu atmosfera najopuštenija, put od Ribarića prema Zubinom potoku vodi duž prelepog jezera Gazivode. 

 

Jezero Gazivode je veštačko, akumulaciono jezero na reci Ibar. Njegova ukupna površina iznosi 11,9 km2, najveća dubina doseže 105 m, dok je najveća izmerena dužina 24 km. Jezero jednim delom pripada opštini Tutin na jugozapadu Srbije (25%), dok se ostatak nalazi u opštini Zubin Potok KiM (75%).

 

Projekat za izgradnju brane na Ibru je odradila beogradska kompanija "Energoprojekt". Gradnja brane sa glinenom osnovom je trajala 1973-1977. godine, i u to vreme je bila jedna od najvećih glinenih brana u Evopi. Podizanje jezera i sama izgradnja brane je poverena firmi "Hidrotehnika-Hidroenergetika", takođe iz Beograda. Tokom gradnje akumulacije, projekat je predviđao da se potopi 14 sela koja su bila uglavnom srpska. Sa selima je potopljeno i nekoliko crkava, seoskih grobalja... Meštani i svedoci iz vremena kada se zidala brana kažu da je zemlja skoro pa poklanjana. Po njihovoj priči, metar zemlje prodavan je za tadašnje 23 "banke", a jedna paklica cigareta je koštala 25... Naknada koja se davala meštanima za oduzetu zemlju zaista je bila simbolična, pa se tako neke porodice nikada nisu oporavile od doživljenog gubitka. Osim toga, mnogi Srbi žitelji ovog kraja, umesto na druga mesta na KiM, raseljeni su u Kraljevo i Kragujevac. Glavnu ulogu u raseljavanju, ubeđivanju i primoravanju ljudi da se sklone odatle, imala je UDB-a, policija i vojska. 

 

Na jezeru se nalazi i mala hidrocentrala, a voda iz jezera Gazivode se uz pomoć kanala sprovodi sve do Gračaničkog jezera, pa se tako osim Prištine vodom snabdevaju Kosovska Mitrovica i Glogovac, Srbica i Vučitrn. Osim toga, ceo ovaj vodeni sistem služi i za rashlađivanje koje je neophodno termoelektrani “Obilić”. Pomenuti kanal je jedan od najvitalnijih vodenih resursa Kosova iz koga se navodnjavaju njive na čitavom severnom delu pokrajine. Nakon raspada Jugoslavije čitavim jezerom, hidroelektranom, branom i malim kompenzacionim jezerom Pridvorica, upravljalo je "Javno preduzeće Ibar", koga je osnovala srpska vlada. Pre sukoba 1999. godine, uprava ovog preduzeća je bila u Prištini, ali su kosovski Albanci uzurpirali prostorije i imovinu. Jedino što je sačuvano jesu objekti u Zubinom Potoku. Hidroelektrana na jezeru jeste još uvek u vlasništvu EPS-a, ali privremena Vlada Kosova želi da celokupna imovina bude njihova. Očigledno je da onaj ko upravlja ovim jezerom zapravo upravlja skoro kompletnim vodenim resursima na Kosovu.

 

Verovali ili ne, jezero Gazivode je veoma tajnovito i do skora jedino jezero na Balkanu koje nije u potpunosti istraženo. Zahvaljujući entuzijazmu dr Dušana Jovovića, međunarodnom timu naučnika i internacionalnom timu podvodnih arheologa pod vođstvom Božane Ostojić, nakon mnogo meseci priprema usledila su podvodna istraživanja.

 

Tokom istraživanja 2017. godine, ispod površine jezera pronađena su neprocenjiva kulturološka i istorijska blaga, vredni tragovi naše kulturne baštine: 3 tvrđave, 5 srednjovekovnih crkava, 4 rimska groblja, dvor, odnosno ostaci palate Jelene Anžujske i prva škola za dame. Istoričari smatraju da je iz pomenutog dvora u selu Brnjaci koje je potopljeno, kraljica Jelena Anžujska vladala teritorijom Trebinja, Plava, Poibarja i Zete. 

 

Posebno razočaranje, tugu, pa možemo reći i bes, izazivaju činjenice da je tadašnja komunistička vlast sve izvela na brzinu, bez detaljnih studija i istraživanja; kao da su lepote i svedočanstva o slavi naše zemlje svesno potopljene, a nakon toga i namerno zaboravljene. Tek poneki novinski naslov iz tog vremena svedoči da se naučna i kulturna javnost oglašavala i apelovala.     

 

Danas, iako pored jezera nema ugostiteljskih objekata ono je poprilično posećeno. U sezoni ga posećuju kupači iz lokalnih gradova i sela, dok je tokom cele godine prisutan veliki broj ribara, pošto je jezero izuzetno bogato ribom. Od glavnog puta do omanjih plaža (obale) se uglavnom stiže peške, stazama i makadamskim puteljcima. 

 

I na kraju savet za one koji ne znaju. Skoro uvek, na putu #M2 koji vodi pored jezera nailazio sam na patrolu kosovske policije sa radarom. Najveći problem je što ne možete platiti kaznu na licu mesta, već vam se oduzimaju dokumenti a kaznu u Evrima plaćate u lokalnoj pošti ili banci. Nakon toga, sa potvrdom o izvršenoj uplati idete u stanicu policije po svoje dokumente. Ovo pravilo inače važi na celoj teritoriji KiM. Ako ste mislili da to i nije neki problem, zamislite da vas nahvataju van radnog vremena ili vikendom, kada ništa živo ne radi. Povedite računa.   

 

 

 

 

 

 

 

[Bruno 68 2708 Napisano Decembar 19, 2021]

Hvala ti Borise

[yogibear 15434 Napisano Decembar 19, 2021]

@Bruno 68 nema na čemu druže.  Ima toga još, samo da nađem vremena za pisanje. 

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 20, 2021]

Ibarski Kolašin je oblast na severu Kosova i Metohije i jugu Raške oblasti koja se prostire uz reku Ibar. Uprkos svima poznatoj (zaguljenoj) političkoj situaciji, vredni ljudi i entuzijasti u opštini Zubin Potok uspeli su da iz godine u godinu privuku sve veći broj turista. Jezero Gazivode je okruženo dvema pravim lepoticama, planinama Rogozna i Mokra gora. Kada spomenuh Mokru goru, da ne dođe do zabune, treba napraviti razliku između pomenute planine i istoimenog sela koje se nalazi između Zlatibora i Tare, poznatog po Šarganskoj osmici.

 

Vodeno prostranstvo jezera Gazivode sa planinama Mokra gora i Rogozna u okruženju, nametnulo se kao pravi adrenalinski centar za avanturistički turizam i aktivni odmor. Ljubitelji aktivnog odmora mogu uživati u rekreacijama na vodi poput vožnje kajaka ili raftinga na reci Ibar. Tu su još i planinarenje, brdski biciklizam, paraglajding iznad jezera, obilasci kulturno-istorijskih spomenika...

 

Međutim, mene je (naravno)  najviše privukla glavna, ujedno i najekstremnija turistička atrakcija "Via Ferrata Berim". Živopisna planina Mokra gora je poznata po svojim vrhovima Žljeb (2532 m.n.v.), Pogled (2155 m.n.v.), Beleg (2151 m.n.v.) i Berim (1731 m.n.v.). Iako najniži, Berim se izdvaja kao najpopularniji zbog svog izgleda, odnosno četiri piramidalna vrha (stene), koje se poput toblerona nižu jedna za drugom od najniže ka najvišoj. 

Šta je zapravo "Via ferrata Berim"? Via ferata je planinska staza koja se pruža kroz teško pristupačne stenovite terene. Prve staze takve vrste su nastale za vreme Prvog svetskog rata u Italiji i služile su za prebacivanje vojnih jedinica. Via ferata je specifična po tome jer se zapravo radi o obezbeđenoj planinskoj stazi. Takva staza se prelazi uz pomoć celog sistema metalnih instalacija postavljenih na stenama. "Merdevine" od armature ukucane u stene, klinovi, sajle, nogostupi... predstavljaju skup pomagala koje omogućavaju bezbedno penjanje kao i prelazak preko stenovitih planinskih vrhova. Najpoznatije ferate današnjice su u Italiji na Dolomitima, ima ih i u Švajcarskoj, Austriji, Francuskoj... Ferata Berim je pravljena po francuskim standardima i po međunarodnjoj kategorizaciji ima težinu C/D (A najlakša - E najteža). Staza je dugačka 3 km a visinska razlika je 520 m.

 

Nakon što sam se oko datuma i detalja dogovorio sa ljubaznim organizatorima iz "Outdoor in", stigoh motorom u Zubin Potok u dogovoreni hotel, gde nisam bio smešten samo ja već cela osmočlana grupa. Sutradan, rano ujutru po nas kombijem dolazi naš vodič i sledi 45-minutna vožnja do kampa (uglavnom) lošim planinskim makadamskim putem. Nakon što smo stavili zaštitnu i sigurnosnu opremu na sebe (ferata set, šlem, rukavice) i nakon prvih instrukcija, avantura je mogla da počne. 

 

 

 

 

 

 

 

Prvo zaustavljanje je ispred trenažne stene ili "male ferate", gde se dobijaju poslednje instrukcije i objašnjenja. Tu se ujedno vežba tehnika i odrađuje prvo probno penjanje na minimalnoj visini. Po rečima vodiča, mnogi su već ovde odustali.  

 

 

E, a onda dolazimo do samog početka staze i do "prave" ferate... Fenomenalna staza vodi i kroz vertikalnu pećinu, prelaze se 4 viseća mosta od kojih je jedan samo sajla, prolazi se i kroz sektore gde se koriste prirodna gazišta pa je moguće i da se neki kamen odlomi i poleti ka podnožju...

 

 

 

Pre prolaska kroz vertikalnu pećinu, dolazi se do najzanimljivije klupice na kojoj sam ikada sedeo. Tu se pravi kratka pauza, a pogled izgleda ovako...

 

 

 

 

 

Prolazak kroz vertikalnu pećinu.

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 20, 2021]

 

 

 

 

Kako je penjanje napredovalo, pogled je bio sve "luđi". 

 

 

 

 

 

Prvi viseći most na koji se nailazi i koga treba preći nekima ujedno predstavlja i prvu "dramu" na ovoj ferati. 

 

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 21, 2021]

 

Drugi po redu viseći most na koji se nailazi. Veoma je zanimljiv jer mu je pristup malo zaguljen, a i na njega se nastavlja treći viseći most koji je zapravo...

 

 

... samo sajla. 

 

 

 

 

Poslednji viseći most koga treba preći vodi uvis, poprilično je dugačak i poprilično ljulja na sredini.  Zanimljivo je i to da nakon njegovog prelaska na steni nema nikakvih metalnih nogostupa, morate da pronađete i izaberete prirodna gazišta da bi savladali stenu i prešli na drugu stranu. 

 

 

 

I... na vrhu vidiš svrhu, Berim je osvojen! 

 

 

Na vrhu je usledio zasluženi odmor koga sam ja iskoristio i za podizanje drona. Osim pomenutog odmora, kao nagrada je naravno došao i zaista fantastičan pogled.  

 

 

 

 

 

Svemu dođe kraj pa je tako došao trenutak da se oprostimo od ovog fenomenalnog vrha, i da suprotnom stranom planine krenemo prema kampu. 

 

 

 

Strana kojom smo se spuštali je potpuno drugačija od one kojom smo se peli i vodi kroz šumu. Međutim, ko se ponadao da sledi olakšanje i opuštena šetnja kroz šumu, prevario se. Nagib je poprilično strm i pravio je dodatno opterećenje za već umorne noge. Do kampa nas je delilo dodatnih 1,5 h pešačenja... 

 

 

... koga su dodatno otežavali rojevi malih letećih krvopija. 

 

 

Uglavnom, vrhunski proveden dan i ponoviću ga sigurno!  Ovu avanturicu preporučujem svima koji su u malo boljoj kondiciji i naravno, onima koji se ne boje visine. Pojačano lučenje adrenalina je zagarantovano! Po završetku akcije niko, pa ni oni sa ozbiljnim penjačkim stažom ne ostanu ravnodušni. Organizatori su super, profesionalni vodič je za svaku pohvalu takođe. Sama ferata je vrhunski i profesionalno odrađena. Cela akcija, sa sve pauzama, odmorima... traje i do osam sati. Opet, to sve zavisi od grupe do grupe.

 

Kompletna cena za ceo događaj je 60€. Od toga 50€ ide organizatoru i u tu cenu je uračunat kombi prevoz od hotela do kampa i nazad, iznajmljivanje opreme i usluge vodiča. 10€ košta noćenje sa doručkom u pristojnom hotelu, koga pronalazi i rezerviše organizator. Ukoliko se neko odluči za ovaj adrenalinski izlet... ranac na leđa i u njemu minimum (ali minimum) 1,5 l vode, rezervna majica, Autan ili bilo šta protiv komaraca, par čokoladica i "šuškavac" u zavisnosti od godišnjeg doba. Ubacite i po neki hanzaplast za svaki slučaj, rukavice su bez prstiju. Na nogama treba imati iole ozbiljniju sportsku obuću. Otprilike do polovine ferate postoje dva rezervna puta kojima se mogu spustiti oni koji odustanu, nakon polovine nema povratka (odustajanja), tako da dobro procenite sebe. 

 

Bez obzira na sve napisano, za bilo kakva pitanja i dodatne informacije... tu sam! 

 

[Bruno 68 2708 Napisano Decembar 21, 2021]

1989. je bila veoma uzburkana na kosovskoj teritoriji, pa kao takva me nije promasila.

U izvodjenju jedne operacije na svojim ledjima sam morao da iznesem (istrcim) "laki raketni lanser" na ovu cuku. Naravno ne preko "ferate" ali svakoko nije bila setnja kroz cvetno polje.

Svi su teglili nesto slicne tezine. Niko nije odustao.

[djolji 1272 Napisano Decembar 22, 2021]

Pre 20 sati, Bruno 68 je napisao:

1989. je bila veoma uzburkana na kosovskoj teritoriji, pa kao takva me nije promasila.

U izvodjenju jedne operacije na svojim ledjima sam morao da iznesem (istrcim) "laki raketni lanser" na ovu cuku. Naravno ne preko "ferate" ali svakoko nije bila setnja kroz cvetno polje.

Svi su teglili nesto slicne tezine. Niko nije odustao.

Ti ako nisi usput sreo medvede  ne računa se u avanturu

[yogibear 15434 Napisano Decembar 27, 2021]

Na samom vrhu ugašene vulkanske kupe i 800 m.n.v, severno od Kosovske Mitrovice, nalazi se srednjovekovno utvrđeje koje je u arhitektonskom, kulturnom, istorijskom, pa i patriotskom smislu bilo i ostalo simbol Srba koji ovde žive duže od hiljadu godina.

 

Nedaleko od istoimenog naselja, u blizini ušća reke Sitnice u Ibar, nalaze se ostaci značajnog rimskog, vizantijskog i srpskog srednjovekovnog grada i tvrđave Zvečan. Iako nas podaci o postojanju utvrđenja vode čak do praistorije i antičkog perioda, na istorijsku scenu ulazi 1091, u vreme pograničnih borbi na Kosovu Polju između Srba i Vizantinaca. Zvečan je u to vreme bio pogranično utvrđenje raškog župana Vukana, gde su započeti i mirovni pregovori sa vizantijskim carem Aleksijem I Komninom.

 

Zvečan je mitsko mesto srpske istorije, u crkvi Svetog Đorđa Stefan Nemanja je obavio molitvu uoči boja kod Pantina 1168. godine. Tom prilikom njegove trupe su potukle Vizantince koji su se u neredu povukli, a tokom borbi je poginuo i njegov najstariji brat i nekadašnji veliki župan Raške Tihomir. U okviru utvrđenja u jednom od kraljevskih dvorova Nemanjića, svoj je život okončao i kralj Stefan Dečanski, 1331. Turci su zauzeli Zvečan neposredno nakon kosovske bitke 1389. godine, dok je bio u sastavu države Vuka Brankovića. Turci su veoma cenili strateški položaj tvrđave i Zvečan su koristili za svoje širenje, naročito u pravcu Bosne. Turci su svoje jake vojne posade skoro bez prekida držale sve do 18. veka, kada se definitivno povlače prepuštajući tvrđavu zubu vremena. 

 

Danas je Zvečan simbol srpskog naroda na ovom prostoru Kosova i Metohije. Velika srpska trobojka koju je moguće videti čim iz Prištine krenete prema Kosovskoj Mitrovici kao da poručuje... dokle god se ona bude vijorila na vrhu tvrđave, dotle će tu biti i Srba. Nažalost, tvrđava Zvečan nije u potpunosti arheološki ispitana. Jedina ispitivanja i delimična konzervacija je odrađena u periodu između 1957. i 1960. godine. Za Spomenik kulture od izuzetnog značaja i pod zaštitu republike Srbije je stavljena 1990. godine.

 

Gugl navigacija vas može dovesti do malog zaravnjanja (parkinga) odakle kreće lepo obeležena, urđena i osvetljena pešačka staza koja vodi ka tvrđavi. Odatle pa do tvđave je potrebno oko 15-ak minuta pešačenja. Napomenuo bih da je poslednjih 100-150 m puta koji vodi do pomenutog parkinga i početka pešačke staze, zapravo uzbrdica sa veoma lošim rastresitim makadamom. Ja je jesam prošao, ali je zaista ne preporučujem ljudima sa nižim motorima. Bolje parkirati u podnožju kod poslednjih kuća, pa tih stotinak metara do početka pešačke staze prepešačiti. 

 

Pogled sa tvrđave je veoma lep. Zvečan sa jedne strane i Kosovska Mitrovica sa druge se vide kao na dlanu, dok je legendarna "Trepča" sa treće. Na mapi sam izabrao rutu koja do tvrđave vodi od mosta na Ibru koji deli (spaja) Severnu i Južnu Kosovsku Mitrovicu.

 

 

 

Mesto odakle počinje pešačka staza ka tvrđavi.

 

 

 

 

 

 

Pogled ka Kosovskoj Mitrovici.

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Decembar 27, 2021]

Fotografije vezane za prethodni post...

 

 

 

Zvečan...

 

 

 

 

 

 

Kosovska Mitrovica i Priština u daljini.

 

 

[bgvozdic 49 Napisano Decembar 27, 2021 (promenjeno)]

Posetio si mi zavičaj. Baš mi je žao sto nisam znao da dolaziš, da te dočekam kako priliči.

Evo mi kuće.

Promenio Decembar 28, 2021 član bgvozdic

[yogibear 15434 Napisano Decembar 29, 2021]

Kada je Zvečan na severu KiM u pitanju naravno, odmah se pomisli i na istoimenu tvrđavu koja dominira okolinom i o kojoj sam pisao u prethodnom postu. Međutim, bez obzira kojoj generaciji pripadate, mislim da nema žitelja sa prostora bivše SFRJ koji nije čuo za Trepču, nekadašnjeg giganta koji je zapošljavao i do 20000 radnika.

 

Trepča je ogromno ležište olovno-cinkane rude na Kosovu i jedno je od najvećih u Evropi. Iako je u celoj Kopaoničkoj oblasti ruda eksploatisana još u rimsko doba, područje na kojoj se nalazi Trepča koristi se tek u doba Kralja Milutina, početkom XIV veka (1303.) i trajala je do kraja XVII veka.

 

Nakon završetka Prvog svetskog rata, nešto više od 200 godina od prestanka svih rudarskih aktivnosti, ponovo se radi na obnovi rudarske delatnosti ove oblasti i stari rudnici postaju predmet interesovanja stranog kapitala, pogotovo engleskog. Britanci su 1925. godine otpočeli istraživanje kompleksa i 1927. godine osnivaju kompaniju "Trepca Mines Limited". Na mestu starog rudnika iz srednjeg veka, 1930. godine otvara se novi rudnik, "Stari trg". Proizvodnja je vrlo brzo napredovala i u periodu između 1930. i 1940. izvađeno je preko 5.750.000 tona rude olova, cinka i pirita (gvožđa). U cilju povećanja produktivnosti, u Zvečanu je 1940. otvorena i topionica olova. 

 

Za vreme Drugog svetskog rata upravljanje nad Trepčom preuzimaju Nemci, tačnije kompanija na čijem čelu se nalazio Herman Gering. Osim eksploatacije i proizvodnje metala, u Trepči su se tada pravili i akumulatori za nemačke podmornice. 

 

Posle rata, imovina britanskog preduzeća je nacionalizovana i formirano je novo preduzeće, pod imenom "Rudarsko-metalurshko-hemijski kombinat olova i cinka Trepča".  Kombinat je bio jedan od najznačajnijih rudarskih kompleksa na Balkanu, osim što je proizvodio oko 70% mineralnih sirovina SFRJ, od njega je neposredno i posredno živelo preko 300.000 ljudi. 

 

A onda... kriza i raspad SFRJ, ekonomske sankcije SRJ, sukubi na Kosovu i kao kulminacija bombardovaje SRJ od strane NATO, doveli su do propasti ovog privrednog giganta. Nakon dolsaka KFORa i UNMIKa na Kosovo, juna 1999. godine, nastavljena je proizvodnja u severnim rudnicima koji su ostali pod kontrolom Srba, dok su oni južni potopljeni. Trepčin muzej minerala (osnovan 1966) je opljačkan 18.09.1999. godine i iz njega je ukradeno preko 1.500 primeraka minerala iz Trepče, uključujući i neprocenjivi primerak vivianita, kao 150 drugih minerala iz preko 30 zemalja sveta, koji su muzeju bili poklonjeni.

 

A danas? Danas je Trepča poput Kosovske Mitrovice podeljena na "Trepča sever" i "Trepča jug". Srbija kao država nema nikakve nadležnosti niti koristi od toga što radi i što se danas zove Trepča. Od 14 rudnika, osam flotacija, dve metalurgije i više od 20 fabrika danas rade dva rudnika. Svi porezi i naknade uplaćuju se na račun Kosova, a jedina je korist što ti ljudi primaju platu. Da "crnjak" bude još veći, deo rude se kopa i na teritoriji centralne Srbije, s obzirom da se rudarski tuneli protežu od Leposavića do Brusa, ispod celog Kopaonika.

 

Po svemu sudeći budućnost Trepče nažalost nije ni malo ružičasta. "Privremena vlada Kosova" donosi zakone i sve prisvaja (otima), mi ih ignorišemo i neprihvatamo... A koliko je zapravo Trepča značajna svedoče i nedavno otkriveni dokumenti Američke Centralne obaveštajne agencije (CIA). CIA se Trepčom bavila još pedesetih godina prošlog veka, kada je pomno analizirala i beležila kakvim rudnim bogatstvima i prirodnim resursima raspolaže SFRJ. U otkrivenim dokumentima izveštaj počinje opštim zapažanjima o položaju rudnika i njegovoj fizičkoj veličini, ali veoma brzo se prelazi na detaljne opise kapaciteta, opreme... Osim toga, analiza je obuhvatila i profile ljudi koji su rukovodili rudnikom.

 

Osim svega navedenog, meni je ugašena topionica olova u Zvečanu bila zanimljiva zbog još jedne stvari. U pomenutoj topionici se nalazi i najviši izgrađeni objekat u Srbiji. Radi se o emisionom tornju (dimnjaku) čija je visina čak 306 m i zaista deluje impozantno kada se vidi uživo. Poređenja radi: Avalski toranj 204,57 m, pilon mosta preko Ade Ciganlije 200 m, Ušće (zgrada) 141 m, Geneks kula 135 m, Beograđanka 101 m...

 

 

 

 

 

 

[yogibear 15434 Napisano Januar 4, 2022]

Nakon priče o Zvečanu, osvrnuo bih se naravno i na Kosovsku Mitrovicu. Ko je bude posetio i ko bude imao malo slobodnog vremena, savetujem da ode do spomenika koji je u neku ruku i jedan od simbola ovog grada. Spomenik rudarima junacima Narodnooslobodilačke borbe je poput ostalih spomenika iz komunističkog perioda - monumentalna građevina. Podignut je 1973. na brdu "Kukavica" iznad Kosovske Mitrovice u čast partizana srpske i albanske nacionalnosti sa KiM, koji su se borili i poginuli u borbama između 1941-1945. Spomenik je deo spomen-parka koji se postepeno gradio u periodu od 1959. do 1973. i uočljiv je skoro iz svakog dela grada. 

 

Povod za početak izgradnje memorijalnog spomen-kompleksa bila je dvadesetogodišjica velikog štrajka rudara Trepče 1939. i diverzantske akcije Trepčinih rudara protiv nemačkog okupatora, krajem jula 1941. Sam spomenik je visok 18 metara i prvo što upada u oči je gornji deo koji ima izgled rudarskog korita, koje stoji na dva stuba konusnog oblika. Bočne strane korita su nekada bile obložene dekorativnim bakrom, koji je vremenom otpao i "nestao". Što se simbolike tiče, naišao sam na dve teorije (dva tumačenja). Prva teorija kaže da spomenik predstavlja rudarstvo i rudare, i da podseća na vagone koji vuku rudu iz rudnika u topionicu. Druga teorija kaže da dva konusna stuba simbolišu Srbe, Albance i njihovu zajedničku antifašističku borbu. 

 

Deo spomen-parka na Kukavici su i dve spomen-kosturnice koje se nalaze na platou sa severne strane spomenika, i obe su poprilično oštećene. U jednoj su položeni posmrtni ostaci Muharema Bektešija (1922-1944) – člana Komunističke partije Jugoslavije, učesnika partizanske borbe, uhapšenog 1943. i ubijenog godinu dana kasnije u Tirani, koji je 1952. proglašen narodnim herojem Jugoslavije. U drugoj spomen-kosturnici se nalaze posmrtni ostaci 15 rudara Trepče koji su poginuli za vreme Drugog svetskog rata.

 

Kažu da je spomen-park na Kukavici nekada bio svojevrsna atrakcija koja je privlačila na hiljade posetilaca iz čitave SFRJ. Danas, ovo mesto obično predstavlja krajnju destinaciju do koje bi se Mitrovčani prošetali u želji da se udalje od gradske svakodnevnice. 

 

 

 

 

 

 

Ukoliko nekoga ne interesuje sam spomenik i priča u vezi njega, opet savetujem da se ipak popne na ovo mesto. Neposredno iza spomenika, sa njegove južne strane postoji vidikovac sa koga se cela Kosovska Mitrovica zaista vidi kao na dlanu. Do spomenika i vidikovca se veoma lako stiže. Asfaltnim putem je vozilom moguće prići veoma blizu spomenika, a zatim uređenom stazom treba preći nekih stotinak metara pešice.

 

 

 

 

 

 

Nastaviće se...

 

[yogibear 15434 Napisano Januar 4, 2022]

Kosovska Mitrovica je jedna od najstarijih naseobina na Kosmetu. Ime Mitrovica potiče iz 14. veka po crkvi Svetog Dimitrija Solunskog. Crkva se nalazila ispod zvečanskog utvrđenja, i nju je 1315. godine srpski kralj Milutin darovao svojoj zadužbini - manastiru Banjska. Oko crkve je bilo srpsko groblje, a od 19. veka tu se sahranjuju i Turci.

 

Nakon Drugog svetskog rata Kosovska Mitrovica menja ime i postaje Titova Mitrovica, jer... po tadašnjoj direktivi, svaka republika i pokrajina SFRJ treba da ima bar jedan grad koji će da nosi ime predsednika Josipa Broza Tita. Početkom devedesetih godina prošlog veka, gradu je ponovo vraćeno njegovo staro ime - Kosovska Mitrovica.

 

Grad kao i cela opština trpi veliku štetu koje je nanelo NATO bombardovanje SRJ 1999. Zahvaljujući svojim građanima u severnom delu, ali i reci Ibar koja je predstavljala prirodnu granicu etničke podeljenosti i pre NATO agresije, Mitrovica je uspela da odoli etničkom čišćenju i pogromu koji su usledili. Severni deo grada i most na reci Ibar postaju simbol otpora srpskog stanovništva. Pomenuti most na Ibru koji povezuje dve strane grada čuvale su naoružane grupe da bi sprečavale prodore sa druge strane. Provokacije su se nastavljale i napetost je rasla sve dok most nisu zauzele trupe KFOR-a i UNMIK-a. Svi administrativni i kulturni objekti Mitrovice nalaze se u južnom, albanskom delu, pa i pravoslavni hram Sveti Sava. Sa podelom grada, srpski deo ostao je bez adekvatnih (pogotovo kulturnih) sadržaja - Kulturni centar, Gradska biblioteka, amatersko pozorište, galerija... sve je to ostalo preko Ibra.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jula 2011. godine nakon neuspelih pregovora, Srbija odbija da prizna Kosovska državna obeležja i carinske pečate. Na tu odluku, privremene institucije Kosova uvode embargo na srpsku robu i zabranjuju prelazak srpskih kamiona i drugih teretnih vozila na teritoriju Kosova. Osim toga, privremene kosovske vlasti šalju specijalne jedinice ROSU u severni deo sa namerom da zauzmu administrativne prelaze Jarinje i Brnjak. Čuvši za upad, Srbi odgovaraju postavljanjem blokada na svim magistralnim putevima. Kulminacija se desila oktobra 2011. kada su u više navrata privremene kosovske vlasti najavile nasilno uklanjanje barikada. Tenzija je rasla i Srbi organizuju danonoćne straže na barikadama, sukobi su bili gotovo neizbežni...

 

Druge polovine tog hladnog oktobra 2011. tridesetak motociklista iz centralne Srbije se organizovalo i sjurilo na sever Kosova, kako bi pružili pomoć svom narodu. Fino su se posmrzavali do dole, naročito kroz Dolinu jorgovana. Došavši, rasporedili su se po barikadama i davali su danonoćnu stražu zajedno sa lokalnim stanovništvom, iščekujući... šta god. Meni je zapao most na Ibru...

 

Most na ibru između severnog i južnog dela Kosovske Mitovice... i ja na barikadama (oktobar 2011.)

 

 

Kasnije, naša kolektivna fotografija je osvanula i na bilbordu u centru grada...

 

I danas most na Ibru nije moguće preći sa vozilom, dok ga pešaci najnormalnije koriste. Trenutno italijanski Karabinjeri obavljaju zadatak mirovnih snaga na mostu i oko njega. 

 

Pogled ka južnom delu.

 

 

 

Levo jug, desno sever.

 

Levo sever, desno jug.

 

Pogled sa mosta ka severnom delu.