Jump to content

Moto Zajednica

Bruno 68

Članovi
  • Broj tema i poruka

    1550
  • Pridružio se

  • Posetio poslednji put

Reputacija u zajednici

1174 Excelent

1 Pratilac

O članu Bruno 68

  • Rank
    Drug član
  • Rođendan 29.07.1968.

Profile Information

  • Pol
    Muškarac
  • Lokacija
    Borca - Greda
  • Interests
    mehanika
  • Motocikl
    Yamaha

Poslednji posetioci profila

Sekcija koji prikazuje poslednje posetioce ovog profila je isključena i ne prikazuje se ostalim članovima.

  1. Dorucak je obavljen u pekari koja mi vise lici na radnicku menzu neke ex-soc firme. Verovatno zbog uredjenja i korisnika. Darko i Aca odlucuju da nadoknade propusteni odlazak na Mangart, Bohinj i Bled te se rastajemo sa njima i guramo za Beograd sa minimumom zaustavljanja. Sredinom Avgusta Aca mi daje fotografije znajuci da cu praviti putopis. Kako mu voznje nikad nije bilo dosta na povratku iz Slovenije okrece za Banja luku i nastavlja kroz Bosnu za Srbiju. Bilo mi je pravo zadovoljstvo svih ovih godina voziti se sa njim.
  2. Ja sam razumeo da nam je sledeci usputni cilj Nockberge park. Odlucujemo da se sa puta 163 (klasicna magistrala ali nema zastoja i saobracajne guzve) kod Hogena iskljucimo na put 99 - 95 i njime dodjemo do Nockalm strase. Logicnije i jednostavnije je bilo ici putem A10 i iskljuciti se kog Kremsbrucke na Nockalm strase. Medjutim nije greska ni pravac koji smo mi izabrali. Deonica puta preko Gurktaler Alpa je veoma interesantna. Pukotine na asvaltu su ispunjene a te ispune su zestoko klizave. Prvo sto se primeti je da gubis prednji tocak narocito u krivinama. Prvo se strecnes i mislis da si nesto pogresio. Ubrzo shvatis da se proklizavanje desava na pomenutim ispunama. Malo neprijatno. Vidno usporavamo i zastustavljamo se. Aca vozio sa podignutim vizirom I uletela mu musica u oko. Darko staje do mene I uzbudjeno komentarise proklizavanja I nelagodnost u voznji. Gleda u mene a ja mu bez grimase odgovaram:“ Nemam pojma o cemu pricas.“ Taj izraz lica kod Dareta nema cenu. Prolamanje smeha ga vraca u realnost. Nastavak puta prati dobar asfalt I cetinarske sume. Ovo je ocigledno deonica koju najvise koriste vozaci „R“ motora. Dugacke brze krivine I minimalan saobracaj za vreme vikenda sta vise pozeleti. Dan odmice a vrucina I umor nas stizu tako da Nockalm strase promasujemo, provlacimo se kroz Vilah i guramo preko Korenskog sedla do Jesenica. U smestaju nas ceka Puki. Iskreno nisam bas zadovoljan smestajem. Podrumsku prostoriju punu vlage i bez mogucnosti za provetravanjem preinacili u sobu. Truba. Druga prostorija je neka vrsta bungalova u kome ni da se okrenes. I povrh svega vlasnik objekta (lokalni taksista) od bookinga je trazio prevremenu naplatu iako sam garantovao placanje na licu mesta. Naredne dve godine ne mogu da ga se otresem. Bas sam popizdeo. Drugi utisak o Jesenicama je dobro uredjeno post socialisticki gradic. Sto se tice stanovnika ili barem onih koji tu zive jedan deo se moze videte u cevabdzinici Valter. Poreklo i muzika ih prati uz prepune stolove praznih pivskih flasa. Nismo bas imali mnogo izbora a I kako je cela ideja o putovanju pocela u Valteru sto da se I ne zavrsi.
  3. Ispred tunela je zborno mesto. Nesto ranije na kruznom na pis-pus pauzi Puki se odvaja od nas. Zbog bolova na rucnom zglobu odlucuje da najkracim putem vozi prema Jasenicama gde nam je konaciste. Spust sa Gross-a je ekstra voznja. To su ponovo neizbezni biciklisti. Sustizemo baju koji toliko brzo vozi (cc 80 km/h) I dobrom tehnikom u krivinama spusta se skoro kao na motoru. Umal nas ne obli sramota da ne mozemo da ga obidjemo i prodjemo. Ma mozemo nego nas je fascinirao svojom voznjom. Darko je malo komunicirao sa nekim tipovima na Gross u i na pitanje koliko brzo mogu da teraju, kazu i do 120 km/h. U jeeee. Naravno, sacekali smo bezbednu priliku I obidjosmo biciklistu. Za postovanje. Veoma pozitivan utisak na mene je ostavljeno obelezavanje kolovoza i znakovi pored puta. Ko je bio sigurno je primetio obelezenu zonu prolaska motorcikliste u nagibu u krivini. Pa obavezan prostor za bicikliste i jos sto sta. Korisnik u fokusu. Za postovanje. Plan je da se vozimo i napravimo pauzu za marendu na jezeru Zeller (Zell em See). E sad mi smo to zamislili kao dolazak na Adu ciganliju. Dodjes motorom do same vode, parkiras se gde ti padne napamet, zavalis se u neku ladovinu. E malo morgen. Prilicno je komplikovano. Parking samo u zatvorenim zonama predvidjenim za to plus se placa plus nije blizu mesta na kome bi se izlezavali. Prolazimo kroz uske ulice bez da neko ima pojma gde idemo. Nasumicno. Prelazimo prugu i tu snimimo par motora sa nemackim tablicama I ubodemo se pored njih. Kad nesto nije uobicajeno to onda I strci I bode oci. Bukvalno smo blokirali pesacko biciklisticku stazu. Ovde su oni drugi biciklisti sa pomocnim motoricima. Nemoj da se neko slucajno oznoji. Cvarak mu njegov. Ocigledno je da nema sanse da ostavimo motore na tom mestu bez nadzora i na duze vreme. Bacimo pogled na malu plazicu, sendvic voda, cigara, toilet I pali. Nije ovo za nas.
  4. Gross i tako to Dorucak u hotelu carski, sta oces I kolko oces. Voca I povrca raznog, mlecnih proizvoda jogurta, sireva, namaza, suhomesnatog, jaja, peciva razna I dobra kafa. Naravno marenda se sprema za kasnije. Danasni cilj je Gross a posle toga videcemo kuda. Iako smo blizu, iako smo krenuli rano prisustvo motorciklista a I biciklista pa I drugih super sportskih vozila primetno je na putu za Gross. Pa naravno subota je. Ipak odlican put I vreme omogucavaju voznju za uzivanje. Malo malo pa stajemo, fotkamo da overimo sve standardne tacke. I bicikliste. Nakon pet dana voznje zamislite sta? Sretnu se dva vozaca Kawasaki Versysa. Toliko se obraduju jedan drugom skoro pa da se izljube, kao da su rod rodjeni. Retkost, sta ces.
  5. Kako je Lienz blizu, Aca i Darko odlucuju da ga posete i upoznaju vecernji zivot. Nisu se nesto hvalili provodom a nisu ni odusevljeni zenskim svetom koji su sretali. Kibicovali, pre ce biti. Kazu sve same Helge Hogarove. A I umor, a i vrucina.
  6. Preko Cortine d’ Amprezzo I Monte Piana na magistralu SS49 pa na SP 44 pored nacionalnog parka Aurina preko prelaza Stalle u Austriju Juzni Tirol. SP 44 definitivno moto ruta sa veoma malo drugih ucesnika. Nema ni biciklista. Ovaj prelaz je poznat po tome sto je naizmenicno jednosmeran uz upotrebu semafora. Razlog je previse uzak kolovoz. 2,5 m. Ne znam koliko se ceka na zeleno svetlo ali mislim da nije krace od 20 minuta. Mi nismo cekali dugo. 5 minuta. Zato smo cekali Dareta jer bas kad smo se iskretali na ovaj put, resio da krene u obilazak kolone kamijona koja nas je davila duze vreme. Nije bitno. Nakupi se tu sto motorciklista sto drugih vozila. Semafor odbrojava tako da mozes da se spremis za start. I to bas tako I izgleda. U nasoj smeni, da je tako nazovem odmah do semafora bila je velika grupa devojaka – zena na harlijima. Pedesetak recimo. Kad je to zagrmelo na jedno desetak sekundi pre zelenog svetla. Cure peglaju krivine na onim grdosijama svaka im cast. Nemam pojma zasto smo zurili. Pre prelaza je jezero Antholzer, pored koga bi se odmarao najmanje sat – dva. Zao mi je sto nemam neku fotku ali definitivno jeste mesto za odmor. Umesto pored jezera pravimo pauzu sa druge strane semafora. Razlog je da izbegnemo razvlacenje po putu sa svima koji su upravo prosli smenu. Sto je ispao odlican potez. Ispred sebe smo imali odlican put uz reku Schwarzach tirkizne boje. Verovatno rezultat topljenja snega. Uzivanje. Kad smo zavrsili voznju Vuk me je prvo pitao da li sam snimio voznju pored reke. Znao sam da sam nesto zaboravio. Steta. Put koji nije toliko tehnicki zahtevan, dugackih krivina i dobrog kvaliteta, moguca brza a bezbedna voznja. Na ovakvim putevima nije retkost da se naleti na benzinsku pumpu za samo posluzivanje. Ubacis pare, izaberes vrstu goriva I sipas. Jednostavno I prilicno jeftinije gorivo u Austriji nego li u Italiji. Naravno da je bezveze placati karticom na ovakvim pumpama. Zarobiti dvesta evra na nekoliko dana dok ne zavrsi obracun. Naravno uvek ima „specijalaca“ koji se upecaju. khkhkhkhhkhk. Primecujem da je voznja kanuima kao i splavarenje veoma popularno na rekama u Juznom Tirolu. U selu Aint pored hotela je prilicno veliki servis za iznajmljivanje opreme za sportove na rekama. Hotel nesto starijeg datuma ali veoma prostran. Od sve muke I toplote morao sam da drzim prozor zatvoren. Preko puta je staja a ispred staje je stajnjak. Ubi amonijak.Radi klima.
  7. Silaskom na nulti nivo primetna je vrtoglavica barem kod mene, pa se odlucujemo za kafu I caj I dorucak u kafeu preko puta gondola. Iznenadjen cenom, kafa 1 jevrej. Povratismo se, raskomotismo se, pa opet preko Arubbe (da ponovimo voznju od juce). Deonica od Arubbe do Passo Falzarego fenomenalna. Odlicna voznja, odlican put, Nema biciklista. Raspolozenje jos bolje. Kako nas je prisustvo biciklista pratilo non stop ne zamerite na komentarima o njoma. Na putevima kojima preovladavaju usponi (I nizbrdice) vozaci bicikala su prave atlete. Svaka im cast. Totalno je druga prica na putevima koji su liseni uspona. E tu vozaci bicikala vise lice na fasionirane posetioce Fast-fudova I Pub-ova.
  8. Nije to nesto visoko nego brzo se penjes. Pa malo ima uticaja na unutrasnjost glave. Ako ima nesto u glavi. Kako nisam planinar nemam bas prilika da sebi udostojim pogled sa pozicije vrha planine. Mislim da par fotki govori o tome. Fotke je zabelezio Aca. Kolko ono bese, 3.700 m? Zamisli kisu oblake i vetar da smo imali. Vredelo je.
  9. Marmolada I jos ponesto Jedna od izmena trasa I plana je bila I odluka da se vozi manje ali da se popnemo na Marmoladu. Sad pa ko zna kad. Dozivljaj do bola. Bar ce mo znati kako nece da izgleda Kalemegdanska gondola. Parkiramo motore kupujemo jeftine karte za voznju. Kolko ono bese? 30 jevreja? Gondola se penje I ima tri usputne stanice. Do prve nije bilo problem sa pritiskom I potiskom. Vec kod podizanja na drugu I trecu etapu nekom je popustio sigurnjak pa je dobro za kandisalo a nema prozora da otvoris.
  10. Sta je ovo I gde ide na tehnicki? Dal bi kod nas moglo da prodje?
  11. Izvrtesmo i ogladnesmo. Kako je dorucak bio mrsav marenda je morala da saceka da se otvori market. Radi dvokratno od 12 do podne. Canazei nije bas jeftin gradic. Sipamo gorivo I primecujemo da postoje dve cene istog goriva na istoj pumpi. Naime postoje aparati na kojima se automatski uracunava cena pomoci osoblja pumpe, cak I kad sami sipate. To su aparati za one sto ni ne izlaze iz vozila. Nakon trgovine nastavismo na jug pa preko San Pelegrina do Falcade. Napustajuci Canazei izlazimo iz guzve. Put se otvara I pruza mogucnosti da se malo brzom voznjom. Veoma redak saobracaj I depresivno naselje Falcada. Verovatno je to totalno druga prica u zimskom periodu. Jedan kafe-poslasticarnica I u njemu jedini mi kao gosti. Smestaj nije tako los. Prostran je i sa dosta odvojenih soba kuhinjom toaletom. Verujem da je u zimskom periodu papreno i neopravdano skup. Osim za osnovno sve ostale uslude se doplacuju. 5 - 10 jevreja. Hoces TV? doplati. Hoces masinu za ves? doplati. Sreca topla voda bila bez doplate.
  12. Priblizavajuci se Brunecku upadamo u sve vecu saobracajnu guzvu I u takvoj guzvi vozimo do Val Gardene. Toliko me je smorila saobracajna guzva da sam jedva cekao da napravimo pauzu. Ocigledno je da na Dolomittima turisticka sezona nema prekida vec samo jaci ili slabiji intezitet. Pa onda krecemo u obilazak Sella, Brunecker, Arabba, Pordoi. Necu da ubacujem slike ima ih kolko oces na forumu. " I was here". pise na zutoj tabli. "Me to" dodajem. Ma sve je to lepo I skoro nestvarno sta priroda napravi ali brate kakva je to saobracajna guzva. Turisticki autobusi, kamioncici, dzipadzije, super sportski automobili. Pa I motorista. Uglavnom veoma visoka saobracajna kultura. Poseban akcenat dajem na brojnost biciklista! Koji li su ludji ovi sto idu uzbrdo pa se rasirili ko oslobodioci levo desno. Da li ce bas kad ti ptolazis pored njega da ga zakacis ili ovi sto sibaju nizbrdo. Ima ih ko mrava I muva. Ocigledno da je biciklisticki turizam u letnjem periodu glavni dogadjaj na Dolomitima. Iznenadjem sam losim kvalitetom asfalta na deonici Arabba – Canazei. Jos malo pa kao na Divcibarama. Opsti utisak, lepo ali guzva. Maximalno smo se potrudili da uzivamo u voznji svako na svoj nacin, bez tendencije da se nesto striktno pratimo.
  13. Put je toliko uzak I na nekim mestima sa nepreglednim krivinama. Afvalt nije los. Ono skoro pa mozak na otavi i lepote prirode umal mi ne dodjose glave, tj ruke. U jednoj nepreglednoj krivini imao sam kontakt levim laktom I levim bocnim koferom sa lokalnim “Fandjom”. Nizak intezitet saobracaja prati nas do San Candida. Neizbezna Repsol pumpa
  14. Idemo dalje Dakle, Dolomiti Koliko su mi mesta kroz koje sam juce prolazio bila deparesivna toliko su mi ova danas puna zivota. Jutro, sunce, lepa priroda, lepa i uredjenanaselja ne tako losi putevi dovode nas do Passo Crosi. Iskljucio sam navigaciju I prepustio liderstvo Vuku. Mozak skoro pa na otavu. Kroz mala i veoma zivopisna naselja prolazimo kulturno postujuci ogranicenje brzine. Nije da smo neki finci vec je vise razlog narandzaste kutije sa kamerama na ulazima u naselja. Otkud znamo kako rade a i nismo neke zelje da placamo kazne. Koji smo mi likovi. Vozeci se kroz nacionalni park Tre Cime, SS 52, sa desne strane su planinsku vrhovi. Lepo za foto tapet.Prolazimo lep I prostran parking i stotinak metarad dalje ukapiramo sta smo mogli da propustimo i parkiramo se na jedva tri metra sirokom putu. E bas smo pacijenti. kako ko progdje tako blene u nas. Nabrzke se fot-pus-pis i teraj. Od ove fotke sam naptavio proster da se prostire po celom zidu.
  15. Kako me je jedan nas drugar pozvao da me pita, a ja to nisam uradio pre, evo ovo je bio nas drug Aca.
×

Važno obaveštenje

Nastavkom korišćenja ovog sajta prihvatate Pravila korišćenja