Buona Giornata

[Gastrorider 264 Napisano Februar 13, 2020]

Bravo, idemo dalje 

[el classico 6065 Napisano Februar 13, 2020]

Modriča mi je susjedna općina.


Vozim motor, nisam bajker.

[srbac 2428 Napisano Februar 13, 2020]

Odlično !!! 

[Komsa 1831 Napisano Februar 14, 2020]

16 hours ago, el classico said:

Modriča mi je susjedna općina.

Gradačac?

[NedeljkoG 430 Napisano Februar 14, 2020]

Pre sat vremena, Komsa je napisao:

Gradačac?

Ili možda Odžak? Ja sam iz Šamca, vrtimo se u par opština

[el classico 6065 Napisano Februar 14, 2020]

Odžak, tj. Gornja Dubica

Kako je mali ovi svit...

 

 

Vozim motor, nisam bajker.

 

[Zivko 299 Napisano Februar 14, 2020]

Putopis je sjajan. Sa uzivanjem sam ga procitao. Gospodji svaka cast. Slike su Vam prelepe.

[NedeljkoG 430 Napisano Februar 19, 2020]

Treći dan posvećujemo Napulju. Veliki grad i nemamo ambiciju da ga cijelog obilazimo. Uzeli smo karte za turistički bus koji će nas provesti kroz grad, sa vodičem. Pošto bus kasni po redu vožnje, odlazimo par ulica dalje i eto nas na kao nekoj pijacu među zgradama, pa ćemo tu prekratiti vrijeme. Tu se osjeti kako Napulj diše, ali i kako smrdi. Prodaje se sve što se na pijaci zamisliti može. Ipak, tezge koje se ističu su one sa svježim morskim nemanima. Leže na ledu, ne vidim da valda neka luda potražnja za njima, ali zato ih mušice redovno obilaze. Ama svježe je to sve, ne bi mušica, probirljiva je to životinja.

 

Piazza Giuseppe Garibaldi, odmah uz glavnu željezničku stanicu.

 

 

idemo se malo zavući u ulice i uličice Napulja.

 

 

 

Zamolih mladog majstora da mu fotografisem radnju. Odobrio je sa širokim osmjehom

 

 

 

 

U stili "Ove crne mi se baš prodaju ovih dana, ljudi uzimaju... A i tebi baš lijepo stoje, stvarno..."

 

 

 

 

 

 

A ima i ovoga:

 

 

 

Neke od ulica su baaaš uske, Spajdermeni bi se ovde dobro proveo.

 

 

 

 

 

Eto par fotkica, da se malo stekne osjećaj kako to izgleda. To što smo obišli je samo par ulica. Vraćamo se na stanicu tačno na vrijeme- pola sata prije nego što treba proći idući bus. I tačno gledamo kako nam bus pred nosom odlazi. Dakle, ovde red vožnje nema baš neki informativni karakter. Više je tu da ulije nadu da danas ipak voze. Ali kakva se samo predstava odvija na vrelom asfaltu Napulja. Sjedi, gledaj i ne trepći. Kako ovi ljudi voze i što oni sve voze, to je nevjerovatno. Recimo, prolaze skuteri i tu vidiš da je kaciga za njih estetski dio opreme. Nose je samo oni koji imaju fensi Vespe, ostali ništa. Ako se desi da vozač ima kacigu, onda je suvozač ili ono treće, koje su uglavili između sebe, sigurno nema. Auta su poseban priča. Pazite samo ovaj ručni rad od auta, a neka mu neiživljena mlada glava odvalio desnu špiglu. I nije čudo što onda vozač ništa ne može da vidi i mora tako da se probija, ovaj vozi.

 

 

 

Nemojte se dati da vam pažnju odvuku obline!!..., akcenat je na motorisiti sa "tovarom".

 

 

Glavnu nagradu odnosi jedna mama, neprikosnoveni pobjednik ovog cirkusa. Dakle, vozi dijete između nogu na skuteru. Dijete je toliko da može samostalno da stoji i da se drži za brzinomijer. Nemaju kacigu- ne treba kada mama vozi. Sve se dešava ispred nas takvom brzinom da ne uspijevam odreagovati da fotkam, iako je aparat u ruci. Auto koje vozi ispred njih koči dok mama lijevom rukom povlači dim cigare. Samo joj je desna tu, na gasu. Nema veze, ima ona još jače od dva metra do auta. Dovoljno da izvije i skuter i sebe u desnu (!) stranu, dok sina pridržava lijevom nogom. Ne smanjuje gas, ne vadi cigaru iz usta. Ne što neće, nego što se sve to dešava brže od treptaja oka. Između auta i visokog trotoara, kakvi se stavljaju uz autobuske stanice, ostalo je dovoljno prostora. Nazire se možda još samo ispušteni dim cigare, dok su njih dvoje već zamakli i boju svoje nove bitke. Kojem Bogu se ti ženo moliš.  

 

Bus odličan, skoro nijedna korisna jnformacija, ali prija razgledanje i vozikanje. Pravimo pun krug od dobrih dva sata. Sa jednom panoramskom pauzom, da se isškljocamo. 

 

 

 

 

 

 

Na jednoj strani dva prijatelja u svom životnom prosotru...

 

A na drugoj starni se snima film, fotkašmo jednog glumca na pauzi.

 

 

 

 

Castelo Nuovo.

 

 

Pogled na Castel dell'Ovo sa panorame.

 

 

 

 

 

 

 

Jedna koja mi se sviđa sa pogledmo na Capri, u originalnoj rezoluciji.

 

Lepotica i zver

 

Pa onda nazad u stari grad na razgledanje i na pizzu, šta drugo pojesti u Napulju . U starome gradu na vrhu jedne jednosmjerne ulice dva policajca zaštekala svoje motore i samo dočekuju skutere bez farova i špigli i njihove vozače bez kaciga. Pljušte kazne. Otišli smo da jedemo, pizza malo podebela i nepečena okolo (valjda to tako treba), pa smo se vratili istim putem, a drugovi milicajci pišu li pišu. Kao ribari da pecaju u akvarijumu, plovak nikada ne miruje.  

 

 

 

 

 

 

E sada se valja i zasladiti, a usput upoznati još poneki dio grada. Milica je negdje nekada na fejsbuku zapratila stranicu koja postavlja snimke raznih slatkiša. Sav taj proces pravljenja fino snimljen, postavljen, pa onda bleneš u to dok želudac ne počne da škripi. Onda listaj palcem po ekranu dalje…. E nećeš ovaj put!! Don Cake se zove jedna od tih slastičarni, koja se eto nalazi u Napulju. Veliki grad, mi u centru, a slastičarna i nije baš centrirana. Pa hajde da probamo napuljski metro. Nije loše, ali nije sada ni nekakav spektakl (kao recimo u Moskvi), osim što stvarno vozi na vrijeme.

 

 

 

 

Uđe Italijanka sa djetetom od jedno tri godine u kolicima. Mali plače, zemlju dere. Ne voli da se vozi metroom, baš se vidi da ima strah. Zašuti na svakoj stanici, pa onda ponovo. Nas tridesetak gledamo, majka sliježe ramenima, mimikom objašnjava da je tako sa njim. Par stanica prije nego što ćemo mi izaći, izađoše njih dvoje. Buka metro se vrati u prvi plan i brzo izlazimo. Dio Napulja koji nije tako star, nije tako turistički nastrojen…, ali zbog saobraćaja nemaš dilemu da li si u Napulju ili ne. Definitivno nisi mrdnuo nigdje. Malo šetnje i eto ga Don Cake. Ulazimo, razgledamo ponudu… Nije baš kao na fejsu, manji izbor, ali lijepo izgleda. Porcija 5 evra. Uzimamo po jednu porciju. Milica će sa Nutelom, a ja…., hm.., hajde ovo sa pistaćima zvuči dobro. Šta reći, energetska bomba. Savladali smo svako po pola porcije, a ostalo smo ponijeli i jeli još dva puta sutradan.

 

 

 

Vrijedilo je.. Lagano pada veče, umor u nogama steže, moglo bi se i kući. Metroom pa onda vozom. Ima možda i sat da se putuje. Par stanica prođosmo metroom, otvaraju se vrata i čujemo poznat zvuk. Mama uvozi svoju trogodišnju razglasnu kutijicu. Više mimikom i ne pokušava da stavi do znanja da je brižna i da se brine. Čeka da prođe tih par stanica. Mali ovaj Napulj, već srećemo poznata lica. Stižemo na današnju polaznu tačku, ogromnu željezničku stanicu. Mnoštvo perona, spratova, ekrana, brojeva, vozova... Ovde vlada drugi vid saobrćajnog haosa. Jutros izaći je bilo neuporedivo lakše nego sada naći naš voz, našu stanicu, S. Giovani Barra. Nekako negdje ugledašmo da piše Barra, to je to valjda . Po enterijeru bi se reklo da nismo došli sličnom klasom voza. I ljudi oko nas su drugačiji. U dolasku smo imali neke vesele turiste, sada su umorna radnička lica u skoro pa klasično plavim kombinezonima. Sve to me navodi da uključim GPS i pogledam kud' vozi ovaj voz. Ispostavlja se da Barra nije isto što i S.Giovani Barra, što bi se je’l te sa ove distance dalo vrlo lako primijetiti. Tamo računaš na italijansku aljkavost, a kada to ukombinuješ sa bosanskim razmišljanjem „da je to ba isto“, završiš oko dva kilometra od smještaja. U mjestu gdje nema vozova narednih oko sat vremena, u mjestu gdje ti je džaba taxi pogledati. Oni baš dobri, klimatizovani vozovi od jutros voze samo uz obalu. Dobar marketing da se stekne osjećaj besprekornosti italijanske željeznice. Kada ovako zalutaš, vidiš da je nije sve tako ružičasto.

Reklo bi se, šta su dva kilometra za nas putnike na odmoru. Ali umor je stigao, istabanali smo Napulj za danas pošteno i onda još kada računaš da si u smještaju, a nisi, eh… Riječ po riječ i dođosmo u smještaj nakostriješeni jedno na drugo. Ali nema tog umora i nervoze koje dobar tuš i ova samostanska terasa ukombinovana sa hladnim pivom neće otkloniti. Ipak, osjetimo da nam treba dan pauze! Odlučujemo da sutra odmorimo i ne pravimo velike planove. Tako da nam Amalfi, Capri i planirana Felgrejska polja ostavljaju sasvim dovoljno razloga da ponovo posjetimo ovaj dio Italije.  Za kraj večeri fotkica vijernog pratioca, koji se sve više i više puni.

 

[Nesasavage 53 Napisano Februar 20, 2020]

7 hours ago, NedeljkoG said:

Par stanica prođosmo metroom, otvaraju se vrata i čujemo poznat zvuk. Mama uvozi svoju trogodišnju razglasnu kutijicu.

Ahahahhaha

[NedeljkoG 430 Napisano Mart 3, 2020]

Da počnem ovako...

 

 

Danas, 13. septembra se budim i izlazim na terasu naše sobe. U blagoj nevjerici širim oči i na momenat zaustavljam dah…. Čujem srce kako kuca. Ako je ovaj odlučio baš sada da sune, pretvoriće nas u drugu turističku i arheološku atrakciju, rame uz rame sa Pompejom!

Srećom, to je samo neka tetka odlučila da ispeče kafu na šporetu. Život u Napulju i okoline može da se nastavi svojim mirnim neorganizovanim tokom. Sa druge strane, pogled na pučinu. Hvatam kadrove svakodnevnice.

 

 

 

 

Danas se krećemo samo tamo dokle nas noge dobaciti mogu. Nikakvi točkovi i ostala čuda. Dobro, pravim izuzetak, i koristim Milicin motor da se bukvalno odguram iza ćoška do mehaničarkse radnje Dimensione auto e moto. Ispostavilo se da gorivo kapa odnekud ova tri dana. Fleka je na betonu, ne baš svježa, ali definitivno naša. Nestručnom ekspertizom, nivoom navlaženosti crijeva i njegovim arhaičnim izgledom konstatujem da to treba da se mijenja. 

 

 

 

Nekako se rukama sporazumijem sa majstorom da ne dira pumpu, ona dobro baca, nego da mi crijevo zamijeni. Postaje malo jasnije zašto smo na kretanju iz Peschicia imali onaj problem sa gašenjem i gubljenjem snage motora. On taman treba na popodnevnu pauzu, pa počinje oko pola 3 ponovo. Znači da dođem tamo oko tri. Važi. U međuvremenu navučemo kupaće, pa na plažu, koja je tu odmah do majstora. Definitivno nismo bili na ovakoj plaži do sada. Pijesak je crn. Krupan je, ali je ipak pijesak, nisu kamenčići. Ovo mora da je posledica erupcije Vezuva, čije kamenje i lava se pretvorilo u pijesak. Ne znam kako drugačije da objasnim. Nažalost nismo fotografisali. Gledali smo da se ne nabodemo na nešto, birali kuda da se stane. Plaža je mala, ali dobro napunjena smećem. Plastika, staklo, komadi metala, nema šta se tu nije izmiješalo. Razumijemo zašto imamo privilegiju da plažu dijelimo samo sa dvoje penzionera i zašto je prazno. Više od plaže šokira sama voda. Prišli smo, ali da zagazimo i rashladimo noge u papučama nije nam se dalo. Hiljade i hiljade najsitinijih komadića plasitke ili čega već mulja se po toj vodi. Otkriva ih sunce, koje se od njih odbija dok ih voda talasa i prevrće. Viđao sam mrlju goriva u pristaništu ili nabacane pivske konzerve u lukama koje je voda skupila u ćošak. Ali ovako zagađenje nisam vidio svojim očima. Pomislih na one ribe koje ribari hvataju mrežama, pa iznose na napuljske pijace. Koliko one tek toga u sebi imaju. 

 

Dakle, plaža je bila definitivno propala ideja. Ipak, posjećujemo biblioteku, odmah je uz samostan.  Nekolicina studenata sjedi. Čitaju, uče, čačkaju telefone. Hm, nađosmo srhiv starih novina. Tražim izdanje iz ’91, ne bi li našao neki članak o tamo nekome finalu održanome na drugoj strani čizme…, ali na žalost nemaju baš sve primjerke.

 

Dolazim kod majstora, pokazuje debljinu crijeva koje je stavio, pali ga, turira, radi kao sat. Za časovničara 20 evra u džep i teraj nazad.

 

Parkiram ga na drugo mjesto, da pratim dešavanja do sutra.

 

Izvinimo se sestrama za lokvicu od benzina, govore da je sve OK, ništa ne treba prati. Ne budem lijen, skinem plastike da malo prekontrolišem. Vidim da je crijevo uredno postavljeno, sve je suvo. Ali bukvalno pade na beton guma kojom se fiksira akumulator. Nije morao akumulator skidati da bi odradio posao. Ili je možda baš "odradio poso". Da je ta guma bila labava, do sada bi i sama spala. Hm…, posumnjah u poštenje napuljskoga majstora. Skinuti akumulator na Viragu i nije baš lako. Sa druge strane, ne znam da li je ubacio neki drugi jer ne znam kakav je stari bio. Hajde ti sada znaj. Vidjećemo ujutru kako će upaliti.

 

Idemo u logističku podršku, malo sira, meze razne, piće. Jer dan ni danas nije dozvolio da se oblaci navuku na horizont i dolazak večeri obećava fenomenalan zalazak sunca. Slijedi totalno opuštanje. Nadam se da ćete se kroz par fotografija moći zamisliti tamo na toj terasi i uživati! Jer mi baš jesmo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vidim Milcu na prethodnoj foti naslonjenu na ogradu. Ona je bila u svojoj nirvani, ja u svojoj. Gošća iz susjedne sobe nam se pridružila i odlutala u neki svoj svijet. Njeno prisustvo smo primijetili tek kada je sunce putpuno zašlo. 

 

Očarani ambijentom, sjedimo uz mezu. U nekome svom filosofskom razmišljanju, potaknuta viđenim u zadnja tri dana Milica u jednoj rečenici sumira utiske i kaže: „Nešto razmišljam… Pa oni Pompeji su očuvaniji od Napulja!“. Čista ironija i potpuna istina. Nemam šta više dodati na to. Kao takav, Napulj nas je ipak uspio očarati. Da li zbog ove terase ili šta, postavih sebi pitanje- ima li mjesta na planeti na kojem bih sada radije htio da budem nego ovde? Razloga je mnogo i svaki čvrsto podupire kratak i iskren odgovor – nema! Da je samo zbog ove večeri Milica položila za motor i da smo ovaj put prešli samo da bi ovde zagledani u Napulj sada osvijetljen mjesecom tek izašlim iza Vezuva udisali miris mora, vrijedilo bi.

 

 

Shvatamo šta je i gdje je „Bronx" i šta su zančile one zgrade sa Maradonom i napuljskim scugnizzo-m (malo se googlalo). Mjesto trgovine drogom, koje je svoj centar ima(lo) baš između te dvije zgrade i gjde se nije zalazilo slučajno. Upravo sinoć smo prepriječili ona dva kilometra preko Barre i stvarno osim dvije mačke nikoga na ulici sreli nismo. Svašta smo čuli o Napulju prije planiranja puta i ono od čega sam nas htio sačuvati biranjem dobre lokacije su navikani kriminal i potencijalna krađa motora. Biće da sam samo ovu Barru trebao zaobići .

Ili ipak ne..., možda je baš ona bila pogodak u centar.

[Forsberg 4581 Napisano Mart 3, 2020]

Nisam video situaciju u moru kakvu prepričavaš, ali mogu da zamislim... Katastrofa!

[Savan 8689 Napisano Mart 4, 2020]

Stao sam kod posta 26. Svaka vam čast j cestitke snajki na položenom vozackom ispitu.




Verzonden vanaf mijn iPhone met Tapatalk Pro

[el classico 6065 Napisano Mart 4, 2020]

Komšija, ti si promašio profesiju, nema veze što neznam čimese baviš.

Ti si rođeni putopisac.
Bez zezanja.
Svaka čast.


Vozim motor, nisam bajker.

[Jovan Ristic 5448 Napisano Mart 4, 2020]

potvrđujem ovo što @el classico kaže da si rođeni putopisac. Očekujemo da se putopis završi pa da i njega objavimo na sajt  

 

A očekujemo da i ove godine nastavite sa putovanjima u duetu  

[VelikaBeba 493 Napisano Mart 4, 2020]

Koliko sam ljubomoran što vi "tamo" možete odmah posle polaganja u inostranstvo. A ovi nasi genijalci meni s 47god daju probnu dve godine. Inače.... Fantastičan putopis. 

[ZERO CORD ADV 645 Napisano Mart 6, 2020]

           Za ovako lepo i detaljno upakovan putopis stvarno treba vreme, zato imamo strpljenja ali bi bilo lepo da nas za vikend počastite nastavkom. To je želja ali je zanemarite ako utiče na kvalitet. 

 

[NedeljkoG 430 Napisano Mart 9, 2020]

Hvala vam na lijepim riječima bajkeri, komšije, urednici, prijatelji i kolege  Priznajem da me inspirišete komentarima. Nekako u stilu el classica rekao bih- Nisam pisac, al' pišem  Još kada se to dopadne nekome, e onda je baš vrijedilo potruditi se. Biće nastavak uskoro, a nadam se i kompletiranje. 

 

[cr4zyzola 860 Napisano Mart 9, 2020]

bravo

[Blueser 2397 Napisano Mart 9, 2020]

FAN-TA-STI-ČNO  

 

Pozdrav za Milicu i Nedeljka.

 

Šta reći za ovaj putopis, do sada koje sam pročitao, spada u sam vrh ove teme.

[savavavan 397 Napisano Mart 10, 2020]

Fantastičan putopis! Podsetilo me na deo našeg puta https://forum.bjbikers.com/index.php?/topic/122713-%D0%B8%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D1%81%D0%B5%D1%86-%D1%81%D0%B5%D0%BF%D1%82%D0%B5%D0%BC%D0%B1%D0%B0%D1%80-2017/

Sent from my SM-N950F using Tapatalk

[NedeljkoG 430 Napisano Mart 10, 2020]

 

Svi putevi vode u Rim... Pa tako i ovaj naš. Danas ćemo po prvi puta da ugledamo taj vječni grad. Iako je uzbuđenje u zraku, ono je promiješano sa još jednim, za ovo putovanje novim osjećajem. Ono proizilazi iz činjenice koja vreba te prije ili kasnije na svakome putovanju čeka i dočeka svoj momenat. Krenuli smo na sjever, krenuli smo ka kući.

 

Doručkujemo, pakujemo stvari. Nakon četiri dana bez točkova i bisaga osjećamo da smo odmorili i da smo se uželjeli vožnje. Friška i oprana odijela skupljaju prve kapi znoja, dok prenosimo i montiramo prtljag na motore. Biće ovo jedan vreo i sunčan dan. Kišna odijela i dalje rade svoj posao i uspješno nam rastjeraju kišu. Ono što smo kod Riminija onomad pokisli jedva prizivamo u sjećanje. Kao da se desilo tokom nekog drugog putoanja. Nije loše za jedan septembar.

 

Pogled ispod Viraga otkiriva novu fleku od benzina. Istina, jedva primjetna, ali ipak dovoljna da nam pokaže da problem nije riješen. Biće da nije (samo) crijevo, ima još nešto bušno. Saginjemo se, zagledamo, ali nigdje da se konkretno pokaže neka kap. Procjenjujemo situaciju, razmišljam može li u toku vožnje šta planuti. Neću da rizikujem takvo što, samo pomisao na Milicu i motor koji je, ne daj Bože, planuo u vožnji me tjera da ozbiljno shvatim i sagledam situaciju. Pozicija je takva da kapi ne dolaze na kritična mjesta. Idu na bočnu plastiku i onda niz nju nemaju kuda više nego da kapnu dole. Nema žica, nema metala koji se griju, auspuh je daleko. OK, ne vidim da može biti kritično. U najgorem slučaju može iznenada pasti na rezervu, mada zbog par kapi teško i to da se desi. Vozimo i dodatnu litru benzina u flaši svo vrijeme sa sobom. Služi kao rezerva rezerve, zlu ne trebalo, ali i kao uspomena na jeftini benzin iz Graza Dobro, kada je Virago dogurao dovde i pošto idemo na sjever, odlučujemo da se ne ganjamo po majstorima, nega da vidimo kako će nas služiti, te ako treba da improvizujemo u hodu.

 

Tokom našeg boravka smo se skoro pa sprijateljili sa sestrama (ili je to možda samo naš doživlja, možda jedva čekaju da odemo pa da se riješe fleka od benzina i svako-malo otvaranja i zatvaranja kapije za nama ). Jedna od najstarijih nam se smješka, priča nešto na italijanskom. Neke poljupce šalje, pokazuje na Milicu pa na mene. Ova druga se isto smješka, zna malo engleskog, ali i to što zna ne koristi i ne prevodi nam. K'o da joj je malo neprijatno . Odzvanja mi ta riječ i sjeća me na kajdanku i časove muzičkog – La scala, la scala!!! Aaaa, pa tako reci, sada su kockice sklopljene. Ona se u stvari zeza sa nama i govori kako Milici trebaju ljestve kada hoće da se poljubi sa mnom. Kakva kraljica. Klimamo glavom, capisco, capisco, siii. Veoma su drage i jednostavne. Zamolim ih da napravimo jednu zajedničku fotografiju. Uh!..., pa kako će, pa nisu sređene, pa stadoše prelaziti rukama po mantilima kao da ih peglaju, pa guraju pramenove kose ispod marame. Kada bi sve spremno, tek onda dadoše znak - škljoc.

 

 

Tek se tu vidi i dolazi do izražaja koliko olako mi danas pravimo te selfije i fotografije. Tehnologija, koja ne stoji dalje od našeg džepa ili najdalje stola, nam je to omogućila, društvene mreže dale uzore a pomodarstvo nam olakšalo da prihvatimo taj obrazac ponašanja. Vjerujem da je broj fotografija koje su ove dvije divne sestre napravile za života manji nego što smo Milica i ja napravili tokom ovog jednog odmora. Konkretno, to dođe na 1.898 fotografija.

 

Mašemo jedni drugima, palimo motore da se malo zagriju dok provjeravamo bisage i kofere. To je to, gas...., ali Virago po svome. Opet neće da krene, neće da primi gas. Gasi se, palimo ga i tako u krug. Hajde samo da sastavi dva davanja gasa, siguran sam da će raditi, barem je tako bili prošli put na odlasku sa Gargana. Nekako jedva, nakon možda i deset minuta borbe, odluči da mu je vrijeme da krene. Akumulator je pokretao alnaser bez problema što mi je daje razlog da ne strepim da će nam i on praviti problem. Ili sam ja pogrešno pretpostavio ili se majstor u pola posla predomislio i nije ga uspio zamijeniti. Bilo kako bilo, mašemo još jednom sestrama, koje su svo vrijeme posmatrale ovaj ritual i mrdale glavama i otiskujemo se na napuljsku kaldrmu.

Milica je odmorila. Zavrće gas jer je dlučila da se dansa ne prepusti ludilu i da pokaže zube napoljskom saobračaju. Da se gura, bori, svira! I iskustvo se već pomalo skupilo, pa još i odležalao sada par dana. Znam je već i dovoljno i znam da to nije šala, znam koliko je ozbiljnosti u toj ideji. Ipak dočekuje nas malo izmijenjena situaciju u odnosu na onu sa dolska. Sada smo biće izabrali povoljnije vrijeme za polazak, negjde oko 10h, kada je gužva očigledno manja. Sa druge strane, umor je zamijenjen svježinom. Kada je tako, da se onda uhvate Bronx zgrade po ovako lijepom danu....

 

 

Ne propuštam instrukcija navigacije i vrlo brzo dolazimo do izlazu na autoput. Ostaje samo još da se natankamo. Servicio?- neka hvala, nećemo u vaš red. Točimo 100 oktana, rijetkost je to bilo vidjeti na ovome putu, a možda će Viragu da prija. On se potpuno umirio, milina ga slušati. Plastike i crijeva suvi. Spreman je za Rim

[ZERO CORD ADV 645 Napisano Mart 10, 2020]

                Dva puta čitam ovaj deo i ne mogu da verujem da si uspeo da složiš ovako veliki broj rečenica u opraštanje od Napulja i pripremu za dalje putovanje. Ovaj deo priče je prepun zanimljivih opažanja i komentara na iste. Već vidim, i sa nestrpljenjem očekujem, put do Rima stilom "Rat i mir", na 1000 stranica.

                 Malo je reći odličan putopis. Šaljem ozbiljnu podršku za nastavak. 

                  Urednicima magazina poruka da već krenu sa objavom ovog putopisa jer će sigurno biti prinuđeni da ga razlože u nekoliko brojeva.

[Jovan Ristic 5448 Napisano Mart 10, 2020]

Taman sam se zaleteo sa čitanjem  

[vidakn 1781 Napisano Mart 11, 2020]

Ma sjajno, pročitah u jednom dahu!


Sent from my SM-A705FN using Tapatalk

[dulegolub 46 Napisano Mart 11, 2020]

Čisto uživanje je čitati ovakvo pisanje.