A što ne bi na Alpe?

Simon69 · Januar 5, 2017

Ja kao i "draki", procitah sve od pocetka zapisujuci meni bitne podatke jer planiram ovakvu voznju.

Putopis je odlican, "smiljke', bravo!

Ко зна, можда заједно одрадимо ову туру некад

Nikakav problem :takoje: . Objavicu blagovremeno kad isplaniram i odredim termin tako da je sve moguce.

Jos samo da supruga kaze " A sto ne bi na Alpe?"

smiljke · Januar 5, 2017

@draki
@Simon69
Drago mi je ako nalazite da vam je ovaj putopis koristan. Ako vam zatreba neka dodatna informacija, tu sam. Simon69 želim ti da se supruga složi.

@bmw loznica
Hvala Zorane. Pozdrav za tebe i Vericu!

smiljke · Januar 5, 2017

Gledam šta da radim sa kacigama, rukavicama, navigacijom, telefonom, aktivnim pododelom koje se suši ispod mrežice na vrhu zadnjeg kofera i shvatam da će mi trebati, minimum, pola sata da sve to raskačim i potrpam po koferima. Sedamo na zidić, naspram motora da se malo priviknemo na razređen vazduh. Cica je dobila kreč belu boju lica i ljubičaste usne ali joj osmeh ne silazi sa lica.

- Cile jesi li dobro, malo si ubledela?
- Super sam, malo sam kao ošamućena. Ja sam tebe htela isto da pitam, bled si i usne su ti tamno ljubičaste, hoćeš negde da sednemo?
- Pa već sedimo, ja se odlično osećam.
- Ustani ti sa tog zidića, nemoj da se prevališ dole.

Rešim da sve ostavim na motoru. Kacige okačim na ručke, rukavice potrpam u njih, ostavim i navigaciju. Okačim kameru na selfi štapić, uzmem telefon i krenemo da se prošetamo. Sačekamo red za slikanje ispred table.

Moja euforija je prešla na Cicu i zezanje može da počne. Najnaivnijim mogućim glasom me pita:

- Hoće li naš sledeći motor imati ovakav znak?

Junački pretrpim, vidim da se crvić, zvani kockasti motor, primio i da će lakše podneti, moguću promenu motora. Zaboravio sam da pomenem da Cica razlikuje tri vrste motora, to su:
1. ružni kockasti- BMW R1200GS
2. k´o vrabac- Multistrada
3. lep k´o naš- Versys
Raznolikost motora, parkiranih ovde, ju je malo zbunila ali ipak ne toliko da bi propustila priliku da se našali sa mnom.

Bacamo pogled na pravac odakle smo došli.

Procenjujemo koliku će nam pauzu dozvoliti ovi oblaci što se navlače.

Posle, skoro sat vremena, tumaranja po vrhu, pita me:

- A kako ćemo mi da vozimo dalje?
- Što... ja sam odmoran, vidim i tebi se vratila boja, hoćeš još da ostanemo ovde?
- Ma ne zato.... mislim... bez kaciga i navigacije.
To me preseče i vrati u realnost, ubrzavam korak, skoro do trčanja. Ona se smeje:
- Polako, ne mogu da te stignem... i kud ti rekoh.
Na motoru je sve bilo kako smo i ostavili a ja još srećniji nego što sam bio! Bio mi je potreban ovakav šok jer me već obuzelo stanje budističkog sveštenika. Onaj fazon, svi smo lepi, svi smo dobri, svi smo ljubav, cveće miriše, vreme ne postoji.... mogao sam ovde ostati do mraka da me nije Cica spustila na zemlju.

Obukosmo se i na tenane krenusmo da se spuštamo i uživamo u pogledu.

Slikali smo ˝FOTO STELVIO˝ čiku.

Videli smo i pravog ADV vozača. Kada srce hoće, mašina nije bitna! Žao mi je što nisam video tablicu i ne znam odakle je ovaj junak, iskreno mu se divim. Svaki put kada budem čekao, da mi se za put, slože neke imaginarne kockice, pogledaću ovu sliku i odo!!!

Dok smo silazili, na sreću, naišao je samo jedan autobus.

Kada smo prošli tablu Trafoi, naišli smo na hotel Madatsch. ˝Bobbra˝ ga je u svom, sjajnom putopisu, tako opisao da sam ja prvo pomislio ˝al´ mi je ovo nešto poznato˝. Normalno da smo svratili. Iz našeg smera je vrlo nezgodno skrenuti jer se ulaz nalazi na samoj serpentini. Razmišljao sam da prođem, pa da se vratim, ali je u tom trenutku izlazio auto koji mi je signalizirao da je bezbedno da skrenem, hvala vozaču.

Bašta ima fenomenalan pogled!Kako opisati a da to ne bude plagijat onoga što je ˝bobbra˝ već napisao... nemoguće!

Motor parkiram na ulazu u bašticu, Cica počinje priču sa konobarom. On počinje sa nemačkim, pa italijanskim, pa dok je počinjao sa engleskim, priđe motoru, pogleda tablicu i progovori po naški. Došlo mi bilo da ga izljubim. Ubeđen da je čovek iz Niša ili okoline, pitam ga od kada radi ovde i odakle je rodom. Ladno Slovak! Govori sedam jezika koje je naučio radeći po kafanama, nikada nije otišao na bilo koji kurs stranog jezika. Srpski govori gramatički tačno a poznaje i naš sleng!
Raširi li se mi po toj bašti, svaka kaciga i rukavice imaju svoj sto.... a mi zaseban. Kako se pomera hladovina, tako i mi menjamo stolove. Konobar se raspričao sa nama, napušta nas samo kada ga neki gost pozove. Najsimpatičniji je bio kada je rekao ˝e hvala Bogu da ste došli da i ja sa nekim progovorim srpski!˝. Šta reći, osećali smo se kao kod svoje kuće. Reče nam da je Stelvio bio nekoliko dana zatvoren zbog lošeg vremena, ovo je prvi dan, posle tih nekoliko, da su ga ponovo otvorili. Do tada nismo ni bili svesni koliko smo sreće imali, doći u ove krajeve a da ništa od ovoga nismo videli bi bila prava katastrofa.

Dođe vreme da se kreće dalje. Napuštamo Trafoi. Šta reći, dan, kao Božiji dar, prelep. Put, priroda, pogled, mirisi, kakve samo alpski krajevi mogu da pruže. Što reče Cica, svako ko vozi motor i to stvarno voli i radi zbog sebe, treba bar jednom da provoza ovim krajevima.
Usput naiđosmo na kolegu kojem, izgleda tek sledi, prvi pad s´ motora. Ispružena noga u patikici, u nagibu i nada da u ovakvoj situaciji može da se zadrži, preko 200 kg gvožđa. Najiskrenije se nadam da mu se to neće desiti.

Do našeg sledećeg prenoćišta imamo dvadesetak kilometara, pitomog, planinskog puta. Prošli smo pored onog Italijana, nemačkog porekla, što je utripovao da je Indijanac- šaman i što naplaćuje pet eura gledanje njegovih skulptura. Genijalna ideja, samo mi imamo neka druga posla ovaj put a i vrućina je da bi stajali.

U Prato Allo Stelvio skrećem levo i dolazim do mesta Glorenza. Put kojim treba da idemo je, iz nekog razloga, zatvoren za saobraćaj. Pogledam alternativnu rutu na navigaciji, opet me dovodi do puta kojim je zabranjen saobraćaj. U trenutku kada sam odlučio, da ta dva kilometra, do smeštaja, prođem tim putem, pojavljuje se auto na njemu. Ja se malo pomerim, sreća da nisam skrenuo, radilo se o karabinjerima. Odmeriše tablicu i odoše. Zaustavim jednog dečka koji ne zna ni reč engleskog, i on mi lepo, rukama objasni kuda da idem.
Ovo lutanje mi uopšte nije teško palo zato što je Glorenza baš lepo mestašce.

Prenoćište je dobro ali ipak najlošije na ovom putovanju. Domaćini izuzetno ljubazni. Kada smo mi shvatili da bi trebalo nešto večerati, domaćin nam kaže da sada više ništa ne radi ali ako smo raspoloženi, doneće nam on ono što je njegova žena spremala za porodicu. Nije hteo ni da čuje kada smo pitali koliko to košta, još smo dobili i slatke kroasane kao poslasticu. Radi se o velikoj seoskoj kući, na sprat, prilagođenu da se prespava. Terasi je data uloga kafića, skupljaju se mladi iz tog mesta, da popiju po neko pivo posle napornog dana. Svi normalno pričaju između sebe, nema nikakve galame jedino smo Cica i ja bili izopšteni- razlog je jezička barijera. Niko ne zna engleski.

Danas smo prošli samo 140 km, verovatno, najzahtevnije i najlepše rute na našem putovanju. Namerno sam, za ovaj dan isplanirao malu kilometražu, hteo sam da možemo da pravimo dugačke pauze gde god nam se svidi ili da čekamo i pet sati ako treba u slučaju kiše ili magle.

https://kurviger.de/en?point=46.308507%2C10.759746&point=46.262671%2C10.517263&point=46.464113%2C10.402336&point=46.551896%2C10.509539&point=46.574756%2C10.538464&point=46.670599%2C10.553087&point=46.666034%2C10.582259&point=46.691952%2C10.542083&locale=en&vehicle=motorcycle&weighting=curvature&additional_weighting=&elevation=true&layer=Omniscale

lalajko · Januar 6, 2017

Fantastican put, ovaj track log cuvam za neku buducu voznju, Gavia mi se svidela mozda i vise od Stelvia!

Ovoliko BMW-a bi i meni dosadilo

king_julien · Januar 19, 2017

Stvarno fantastično putovanje, sa još boljim opisima i slikama. Nadam se da će jednog dana pružiti se prilika da prođem taj deo, jer mi je ovo mnogo zagolicalo maštu...

gago12 · Januar 19, 2017

Au, nemam reci, ovako nesto se samo pozeleti moze, hvala vam na trudu sto ste ovo podelili sa nama. :jee: :care: :jee1:

bobbra · Januar 29, 2017

Drago mi je da vam se dopao kafic u Trafoima stvarno je lep osecaj provesti neko vreme na tako lepom mestu , stvarno je raj za oci.Odlican putopis veci deo puta sam prosao ali citam sa najvecim zadovoljstvom .Pozdrav Bobbra i Vesna.

smiljke · Februar 8, 2017

@gago12

Nema na čemu! Živ bio.

@bobbra

Kafić je fenomenala! Beležim iz tvojih i Vesninih putopisa sva zanimljiva mesta, provalio sam da nam je vrlo sličan ukus. Veliki pozdrav za Vesnu i tebe! :takoje:

smiljke · Februar 8, 2017

Šesto buđenje na našem putovanju je pravo penzionersko- poznato je da se penzioneri bude pre prvih petlova, bar se meni tako učinilo.
- Cile dal´ da čekamo dok ne čujemo neki zvuk spolja ili da ustajemo?
- Hajde da sačekamo, čini mi se da još nije svanulo.
Posle par minuta izležavanja mene je drpio živac i morao sam da odem do prostorije koja ima namenu kafane, bar kafu da iskamčim pa ćemo lako sačekati doručak. Dočekuje me gazda, sav nasmejan: vi se baš uspavali! Pogledam na zidni sat, uveliko prošlo 10h. Zamolim ga za dve kafe i odem po Cicu.
- Cile ustaj brzo, prespavali smo, pobećiće nam autobus!
Poskoči moja ženica iz kreveta a usput, onako bunovna:
- Kakav autobus, šta smo prespavali....ma beži bre manijače jedan, mene si našao!
Jedva sam je ubedio koliko je sati.
Kaficu smo popili na tenane, kao i svako jutro na našem putovanju, pa tek onda doručak. Normalno, prvo smo dobili blagoslov od gazde da ne moramo da ispoštujemo vreme odjavljivanja.
Uz doručak smo, oduševljeno, jedno drugom, prepričavali jučerašnji dan, kao da nismo bili zajedno. Gazda je verovatno mislio da smo blago retardirani ili naduvani kao zmajevi.

Dan je jedan od onih, sparnih, čudno oblačnih, kada ne možete da procenite da li je osam pre podne ili četiri posle podne, tako da nam je sve jedno kada ćemo da krenemo.
Dan je kao stvoren da se ceo provede u krevetu.

Ispunismo obaveze prema gazdi i krenusmo dalje. Danas nam je cilj podnožje Grossglockner-a, negde oko 260km puta, zamišljeno kao vožnja od tačke A do tačke B. Dvoumio sam se da ubacim Jaufenpass u današnju rutu ali će to zavisiti od vremena.
Versys guta kilometre a mi se borimo sa sparinom. Vlažnost vazduha je velika.
- Ženice moja mila, hoćemo li preko jednog pasića da prođemo ili da vozim pravo na prenoćište?
- Mužiću moj, ako je pasić sa leve strane, zaboravi, vidiš da su tamo olovni oblaci. Zanimljiv nam je i ovaj put, ovde potok, ovde tunelčić a ima i krivina.

Poslušah Cicu a prestala mi je nedoumica tek kada sam prošao skretanje za Jaufenpass. Nisam se pokajao, ova deonica dozvoljava nešto bržu vožnju koja nam je neophodna da bi podneli sparno vreme.

U mestu Colma (Kollmann) primećujemo objekat koji odudara od svega okolo a zanimljiv. Nemam pojma šta je.

Kada smo ušli u Chiusa-u pitam Cicu jel´ vreme da se pravi pauza.
- Što se mene tiče ne mora, što jel´ ti neudoban motor?
- Ma ne, žedan sam i pije mi se kafa.
- Dobro, može. Ja sam mislila da ćeš opet da pričaš kako nam treba udobniji motor, da se ja ne zamaram na putovanjima, pa praviš uvertiru, obično to radiš na sat- dva.
Gotovo je, provaljen sam... samo sam se nasmejao.
Prvi otvoren objekat na koji smo naišli je bio Hotel Klammwirt. Ovo nam je bila prva pauza, na 116km od polazne tačke. Lep hotel, lepa baštica, prvo naručujemo kafe i sokove i razmišljamo o ručku ovde. Uzimam jelovnik i šlogiram se od cena, nema ništa ispod 25 eura a i za piće su nas oklempavili.
- Popijemo mi ovo pa idemo na drugo mesto, nismo ludi da platimo ručak više od prenoćišta.
- Pa normalno Cile.... a treba da uštedimo i za udobniji motor!
Nisam mogao da odolim, oboje se smejemo kao ludi.

Napuštamo ovaj hotel i idemo dalje, pravim ali ne i dosadnim putem. Ograničenja su 50 i 70 a saobraćaj teče lepo između 80 i 100 km/h. Polako nas, sa svih strana opkoljavaju sve tamniji i niži oblaci. Povremeno se može osetiti ukus i miris kiše ali još uvek ne pada i put je suv.
Stajemo na pumpi da dospemo super skupo gorivo.

Na izlazu iz mesta Novacella, blaga leva krivina, idem 75 km/h (ograničenje 50), ceo motor mi pobeže 30-tak cm, kao da sam naišao na led. To me je nateralo da smanjim brzinu i da se bezbedno približim desnoj krivini sa vlažnim asfaltom. U krivini sustižem dva čopera, koji ne idu brže od 40 km/h, i gledam kako klizaju u drugu traku. Drugi je morao da spusti noge da ne bi pao.
Ova situacija me je vratila u punu koncentraciju, koja mi je popustila zbog vrućine i samog stava da ne vozim neki pass nego ˝običan put od mesta do mesta˝.

- Nezgodno je voziti motor, o mnogo stvari moraš da vodiš računa i da budeš stalno u punoj koncentraciji, jel´ da?
- Ma ne moraš Cico..... ako si spreman i da padneš po nekad. Šalim se, da nisam skoncentrisan i mi bi malo klizali, samo se ti opusti, znaćeš ako padnemo.
Posle ovoga sam čuo blago ˝tup˝ u kacigu i desetak minuta tišine. Blago dodirivanje po nozi i Cica je ponovo uživala u vožnji.

Pratimo putokaze ka Bruneck-u, asfalt je ponovo suv i dozvoljava putnu brzinu oko stotke, tako voze i ostali.
- E pogledaj ovo, kao da ulazimo u horor film posle onih divnih planina.
I stvarno, s´ leve strane ruševine, s´ desne strane neka mutna, nabujala voda a vazduh ima ukus kao da su mi puna usta mokre zemlje.

Imamo sreće s´ vremenom do ispred Bruneck-a. Tu počinju kratkotrajne padavine baš na mestima gde ne možemo da stanemo da obučemo kišna odela. Čim se pojavi pogodno proširenje za presvlačenje, kiše nema.
Zbog velike vrućine, oboje odlažemo oblačenje kišnog odela da ne bi poludeli od vrućine. Čak i jakne raskopčavamo. Sa ovim Ivanovim vizirom, na 80km/h, kiša ide preko mene i Cice, padne po koja kap na kameru.

Ubrzo nailazimo na jednu pumpu, sa leve strane, pre ulaza u mesto Percha, potpuno nepropisno skrećem na nju, da vidimo šta nam valja činiti. Kiša prestaje da pada!

Posle par minuta dolazi grupa motociklista, iz pravca kojim mi treba da idemo. Ulazimo u priču. Oni dolase sa Grossa, slaba kišica ih je uhvatila par kilometara pre ove pumpe. Nagovaraju nas da obučemo bar gornji deo kišnjaka a ja njih, da sa komplet obuku jer ulaze u jaku kišu. Kažu mi da je na Grossu gusta magla. Jedva su put videli.
Pozdravljamo se i svako kreće svojim putem.

Posle desetak kilometara, bez kiše, kada sam video da motociklisti koji nam dolaze u susret ne nose kišna odela, nagovaram ženu da i mi poskidamo ove jakne. Na sreću, ona ne pristaje jer smo već mokri od vrućine a i nebo se smračilo od crnih oblaka s´ desne strane.

Na početku jezera Lago di Valdora nema kiše, na sredini- malo paducka, na kraju- provala oblaka.

Ulazimo u tunel i tu pravim, potpuno nesvesno, najveću glupost na ovom putovanju. Preskačem poslednje mesto na kojem smo mogli da obučemo donje delove kišnog odela i kišne navlake za čizme. Kasnije, prvo nije bilo prilike a posle nije bilo svrhe.
Na izlazu iz tunela nas je sačekao mrak od pljuska i potoci vode po putu.

Kod mesta Dobbiaco, Cica mi prijavljuje da oseća u levoj čizmi, da joj je mokra peta. Za divno čudo, pantalone još uvek nisu propustile. Dogovaramo se da idemo dalje, oboje smo svesni da, ako sad stanemo, danas se više nećemo popeti na motor. Od odredišta nas deli oko 70-tak kilometara.
Do Lienz-a je bilo sve ok s´ obzirom kakva nas kiša prati. Na poslednjem semaforu, na izlazu iz Lienz-a smo morali da stanemo na crveno svetlo. Odjednom je kiša toliko pojačala da nam se učinilo, da nas neko, bukvalno, prska šmrkom za vodu.
Pantalone su propustile a voda koja se sliva niz nogavice je napunila Cicine čizme tako da se videlo kako preliva iz njih. Meni je bilo za nijansu bolje ali sam definitivno bio mokar od gaća do čarapa.

Do prenoćišta još 23km. Kažem Cici da ćemo izdržati pa makar vozili dva sata, više i onako nemamo gde da se sklonimo a nismo ni suvi. Nisam mogao da pretpostavim da će mi taj deo rute biti ubedljivo najteži na ovom putovanju. Prvo je kiša malo umanjila pa se stuštila deset puta jače nego do tada. Počela je jaka, učestala grmljavina praćena olujnim, bočnim, vetrom.
Gromovi su tukli sa naše leve strane, toliko blizu da nam se želudac zatrese i ceo motor zadrhti. Više nismo obraćali pažnju na hladnoću, gledali smo samo kako živu glavu da izvučemo i da što pre dođemo do odredišta.
Dvojica kolega, koji su nam dolazili u susret, nisu imali sreće. Mi smo videli jednog a konobar, u prenoćištu, nam je rekao da su sletela dvojica, lokalnih momaka. Jedan nije povređen a drugi je lakše ugruvan.

Što dalje odmičemo sve mi se više čini da vozim kroz reku a ne po asfaltu. Zahvaljujući Michelin PR 4 gumama, motor je i u ovim uslovima imao odličan ˝grip˝.

Podignem brzinu na 70, motor počinje neobično da vibrira, smanjim na 50, smiri se. Razmišljam šta može da bude problem, nije valjda pukla zadnja viljuška. Ponovo na 70, ponovo trese.
- Cico osećaš li da se motor čudno ponaša, kao da sa zadnjim delom nešto nije u redu?
- Ne, možda ti osećaš koliko ja drhtim od hladnoće kada ubrzaš, stvarno ne mogu da se suzdržim, smrzla sam se.
Šta ću, spustim brzinu, pa polako. Pomeram nožne prste i lepo osećam kako voda brboće u čizmama.
Ulazimo u Winkler, kiša staje, spazim restoran u kom je mnogo motociklista našlo utočište. Imamo želju da stanemo ali je jača želja da iskoristimo vreme bez kiše da što pre odemo pod vreo tuš.

Samo što napustismo mesto, ponovo pljusak. Čim smo došli do onog psihodeličnog mosta, kiša staje. Prođosmo ga, eto je opet. Oboje počinjemo nekontrolisano da se smejemo. Osećamo se kao da nas neko dobro zafrkava i uživa dok nas posmatra kako se patimo.

Na odredište stižemo oko 16h, normalno, po pljusku.

Današnja ruta izgleda ovako:

https://www.google.rs/maps/dir/Marktgasse,+12/46.6146108,11.5367549/Chiusa+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol/Hotel+Klammwirt/46.7297209,11.6515499/Schabs,+Province+of+Bolzano+-+South+Tyrol/46.8114107,11.8016059/46.7289999,12.2205902/35+M%C3%B6rtschach,+M%C3%B6rtschach+9842,+Austria/@46.709467,11.1671248,9z/data=!3m1!4b1!4m66!4m65!1m35!1m1!1s0x478323b473ed9b75:0xfbdfc17c9926afbc!2m2!1d10.5421734!2d46.6919597!3m4!1m2!1d11.1838974!2d46.6263318!3s0x4782bc4d4d038189:0x9d3ddfd1b22cae61!3m4!1m2!1d11.1994289!2d46.5993737!3s0x4782bd6e38a9cb19:0x681c704383f2ddfc!3m4!1m2!1d11.2136985!2d46.5753506!3s0x478297faad974b4b:0x1288dd0a6e75e215!3m4!1m2!1d11.2307545!2d46.5516044!3s0x4782983033206dcd:0x9ad08dc8e2aa2dc4!3m4!1m2!1d11.2770534!2d46.5096437!3s0x4782995d3be7a4e7:0x8bd054cb07ee9785!3m4!1m2!1d11.3251318!2d46.4947163!3s0x47829c20c957d223:0xbf7f45f597220139!1m0!1m5!1m1!1s0x47780eba327a6b2f:0x39b9c5b2348d24da!2m2!1d11.566211!2d46.6399956!1m5!1m1!1s0x47780f0157ca9dd3:0x27c6a099d8f24f9b!2m2!1d11.6059104!2d46.6591745!1m0!1m5!1m1!1s0x477804843f657e11:0x8416df5f996e4436!2m2!1d11.6658387!2d46.7697502!1m0!1m0!1m5!1m1!1s0x4777438c917db123:0x1055b2c0cc3c23dd!2m2!1d12.9049177!2d46.933033!3e0?hl=en

djolji · Februar 9, 2017

U ovakvim kišnim situacijama, u prvoj prodavnici kupiš streč foliju pa omotaš oko obuće, da znaš da pomaže. Putopis i slike su odlične

Velimlje2 · Februar 9, 2017

Steta sto si zaboravio fotoaparat , slike su super , bile bi jos bolje da si bio manje zaboravan

Lep putopis !! :takoje:

milx · Mart 5, 2017

Smiljkeee...Stelvio je pao...jeeste pokisli i bogami po tvojim opisima bilo je bas zajebano.

Lepo putovanje...novi vidici.

SVAKA CAST CICI I TEBI...JEDAN ZIVOT IMAMO, PA DA GA ISKORISTIMO KAKO TREBA!!!

smiljke · Mart 6, 2017

@djolji

to sam radio na predhodnom putovanju na Alpe. Sada sam imao kompletnu opremu ali je zbog pogrešne procene nisam obukao. :grr: :grr: :grr:

@Velimlje2

hvala druže. Sve te probleme s´ glavom, izgleda da pravi krštenica- nešto je požutela! :lol3:

@milx

jeste bilo nezgodno ali volim što mi je Cica dokazala da je i ona od tvrdog materijala. Saputnik kakav se samo poželeti može! :care: :sampion:

smiljke · Mart 6, 2017

Pokazujem konobaru booking rezervaciju na telefonu, pitam da li smo na pravom mestu. Nakon potvrdnog odgovora, ja kažem : hvala Bogu, on kaže: hvala Bogu da ste vi nama stigli!
Ispomerao je stolove u baštici i napravio mesta za motor, da ne bude na kiši, dok mi ne odnesemo stvari do sobe. Objasnim mu da ćemo sići do recepcije kada se istuširamo i obučemo suvu garderobu, da završimo tehničke svari oko našeg boravka.
Soba je velika, vrlo udobna, sa novim nameštajem. Ogromna terasa oko celog objekta je na raspolaganju svim gostima tog sprata. Mi smo je iskoristili da pokačimo našu moto opremu da se suši.

Siđosmo u prizemlje, Herman (konobar) nas uvodi u manju prostoriju, koja liči na veću dnevnu sobu. Tu sede jedan stariji bračni par, jedan mlađi par, dve mlade žene sa preslatkom devojčicom. Po zidovima su okačene stare fotografije osnivača ovog hotelčića. Svi nas vrlo ljubazno pozdraviše. Mlađi par zna malo engleskog, dovoljno za ona ona uopštena pitanja, ko smo, šta smo, odakle smo. Oni prevode naše odgovore, starijem paru.
Pojavljuje se Herman sa dve ogromne krigle piva i spušta na naš sto. Začuđeno mu kažem da mi ne pijemo nikakva alkoholna pića. On napravi krst prstima, prema nama, poče da se dere na nemačkom i ulete u kuhinju. Pojavio se sa dva kuvara i kuvaricom, pokazuje na nas i priča na nemačkom.
Cica i ja se pogledasmo, razmišljam da popijem ono pivo, pa nek ide život. Kada su videli naše face, svi počeše da se smeju a osoblje iz kuhinje se upozna s´ nama.

Ispostavilo se da smo upoznali tri generacije vlasnika a jedini koji nije u krvnom srodstvu, osim nas, je Herman. On je na nemačkom vikao: ljudi dođite da vidite bajkere koji ne piju pivo, pa zar i to postoji, zašto u mojoj smeni!
Herman je visok, crn, mršav koščat mladić koji korača tako da vam se čini da će svakog časa da mu otpadne neki od ekstremiteta. Kada nosi poslužavnik, čini vam se da poslužavnik vuče njega. Poslužavnik je savršeno stabilan, po svim osama a iza njega, nekontrolisano, klamataju ruke, noge i glava. Sam pogled na Hermana je i Cici i meni izazivao nekontrolisan smeh. On je to prihvatio i vrlo rado je provodio vreme sa nama, kada nema gostiju. Inače je vrlo profesionalan, brz i spretan konobar.
Već sedam dana je razveden, od para koje su mu ostale je kupio novog Stroma 1000, noći provodi u potrazi za novom ženom, po klubovima i diskotekama, uz velike količine piva.
Njegove reči: ˝tek sada sam počeo da živim, žene, motor, piće. Bivša žena me je samo terala da radim, čak i po dve smene a ona je provodila vreme sa ljubavnikom, presrećan sam što smo se razveli. Malo ću da se izludujem sa mladim devojčicama, pa se vraćam u normalu ˝

Da napomenem da taj dan kada smo stigli, NIŠTA OD HRANE I PIĆA NISU HTELI DA NAM NAPLATE. Kafe, čajeve, sokove, kolače, večere, sve je bilo gratis! Ne znam da li jo to uobičajeno ili je to bio izuzetak zato što smo, po njihovom, došli po izuzetno opasnom vremenu. Mi smo tada bili jedini gosti na prenoćištu.

Sledeći dan smo se probudili preporođeni, sišli na kafu i doručak, rekli Hermanu da idemo na Gross, da nam spremi neke sendviče jer smo planirali da provedemo ceo dan tamo. On nam je rekao da je bolje da se prošetamo po okilini pa da sačekamo nekog ko se vraća sa Gross-a, da vidimo kakvo je vreme. Malo mi je bilo čudno al´ ajde da ga poslušamo, i onako smo se rano probudili.
Taman kada smo dovršavali doručak, počele su grupe motora da tutnje ka Gross-u. Nas dvoje smo zabrzali sa klopom a Herman nam, sa mangupskim smeškom, reče da sačekamo svežu štrudlu od jabuka sa sladoledom. Za desetak minuta nigde nećemo zakasniti.

Još nismo dovršili štrudlu a prva grupa motora je stala. Na Gross-u je jaka kiša, vratili su se od naplatne kućice. Ceo dan smo gledali isti film, grupe motora jure ka planini i kroz petnaestak minuta do pola sata, eto ih nazad u kišnim odelima. Oni koji su pravili pauzu ovde, pričali su ili o gustoj magli po kojoj je bilo nemoguće voziti ili o jakoj kiši.
Kada smo prekvačili u glavi da od Gross-a nema ništa, odali smo se čistom hedonizmu. Šetnja po prelepoj okolini, odmaranje na klupi pored vode, branje šumskih jagodica opranih planinskom kišom pa red đakonija vrhunskog kuvara inače sin gazdarice hotela.

Svuda okolo je bilo nevreme samo iznad ovog hotela je bilo promenljivo oblačno, veći deo dana je bio sunčan. Ponosni na sebe što na ovom putovanju ništa nije ˝pod moranje˝ i što sam pobedio svoj ego poslušavši Hermanov savet, ipraćali smo poražene bajkere u bitci protiv planine.

Jedina Hermanova fotografija:

Cicina reakcija na Hermana, moja nije ništa bolja:

Snaja, unuka i psi čuvari:

Psi su izgleda dresirani da čuvaju osobe ženskog pola pa su počeli da se postavljaju između Cice i mene:

Red šumskih jagodica:

Pa malo štrudle od jabuka sa sladoledom, pa da se nešto prezalogaji pa šetnja pored reke:

Tu je i klupa za romantično ćaskanje:

Ovaj dan nam je proleteo. Rešeni da ipak ne odustanemo od obilaska Gross-a, umesto da ujutro krenemo za Bled, sačekali smo do kasno pre podne, nadajući se da će se vreme prolepšati.
Nismo imali sreća. Jutro je bilo nešto vedrije nego jučerašnji dan, izuzetno hladno. Umesto da se razvije u sunčan dan, nebo je postajalo sve više prekriveno tamnim oblacima a priča sa motociklistima se ponavljala. Prođu ka planini i eto ih nazad za pola sata.

U daljini se vidi, odnosno ne vidi od oblaka, Grossglockner:

Versys je uspešno prenoćio u letnjoj bašti, bez obzira na Hermanovo nagovaranje da ga premestim u dvorište pored njegovog Stroma.

Strom, sa dvocifrenom kilometražom na satu, je uplašeno, provirio kljunić ispod nadstrešnice u dvorištu:

Pozdravismo se sa svima i krenusmo dalje uz obećanje da ćemo obavezno svratiti ponovo ako budemo dolazili u ove krajeve. Ovi ljudi su nas stvarno oduševili ljubaznošću i kvalitetom kompletne usluge.

mikica djuric · Mart 6, 2017

Леп наставак. Ти и Цица баш уживате!

Frenk · Mart 7, 2017

Svaka čast, uživao u svakoj reči i slici, :care: Čak mi je i Slovenija postala zanimljiva.

mrxfon · Mart 8, 2017

Zaboravio sam da pomenem da Cica razlikuje tri vrste motora, to su:
1. ružni kockasti- BMW R1200GS

2. k´o vrabac- Multistrada

3. lep k´o naš- Versys

:D:D

Uzivam u putopisu, odlican je.

nikvuksa · Mart 8, 2017

Nisam dugo na forumu, ali definitvno jedan od omiljenih putopisa. Privlaci paznju sa prelepim slikama, ali odlicnim stilom pisanja, detaljima, prirodom i humorom. Svaka cast!

vortex4borg · Mart 9, 2017

:Mina:

smiljke · Mart 12, 2017

Hvala drugari!!!

Asfalt je još uvek mokar i hladan. Trudim se da vozim lagano, ne bih li, detaljnije memorisao ovu lepotu, pitomije strane austrijskih planina. Svaki put kada pogledam na brzinomer, iznenadim se koliko pogrešno procenjujem brzinu. Ubeđen sam da se vrtim oko 50 km/h a na brzinomeru je kazaljka uvek između 80 km/h i 100 km/h. Pitam Cicu kakav je njen osećaj, vezan za brzinu, i ona je ubeđena da ˝baš lepo polako idemo˝.
Oboje se nekako čudno osećamo, mozak nam polako prihvata činjenicu da nam se putovanje približava kraju a jedan deo bića, bi hteo još. Istovremeno smo i setni i radujemo se što idemo kući. Glavni cilj ovog moto-putešestvija je ispunjen i najvažnije je da nas je na tom delu puta poslužilo lepo vreme.

Kod mesta Winklern, skrećemo levo, pratimo putokaz za Willach, hoćemo da izbegnemo deo rute koju smo već provezli u dolasku. Idemo drugom stranom planine, radoznali smo da vidimo kakva je tamo priroda.

Čim smo izašli iz naseljenog dela, put vodi, malo kroz šumu, pa se onda četinari nalaze sa jedne a besprekorno pokošeni pašnjaci sa druge strane. Dalje je sve isto samo pašnjaci i šuma menjaju stranu puta. Nebo je oblačno, još uvek ne mogu da naslutim da li ulazimo u oblačnost ili izlazimo. Iznenada, posle jednog mostića, put kao da je prekriven velikim asfaltnim pločama, što izaziva osećaj kao kada se vozite vozom.....ono ritmično... klak, klak.

Sunce je počelo da probija oblake ali je temperatura toliko pala da smo morali da stanemo, da ubacimo zimske postave u odela. Posle par kilometara, prestaje ˝pločasti˝ asfalt i baš može da se vozi u dobrom ritmu, sve je pregledno a krivine su dugačke i blage. Raspričali smo se preko one kineske komunikacije kao da se nismo videli mesec dana. Nismo ni osetili da smo se već izvukli iz Villach-a.
U stvari, tek me je ovaj crveni Strom vratio u realnost. Objašnjavam Cici kako je to, možda, bolji motor za ono za šta ga mi koristimo, duži i verovatno udobniji. Takva je situacija na putu, da možemo dobro da ga osmotrimo sa strane. Idemo iza njega, sve dok Cica ne reče: ˝e ovi ga baš zakilaviše...ajmo mi˝. Prva prilika, gas, doviđenja i srećan put.

Po ko zna koji put, penjemo se na Wurzenpass. Loš asfalt mi pomaže da jasno definišem potrebu da se isprazni bešika a u isto vreme osećam i žeđ...totalno blesav osećaj. Veliki market, na vrhu, je idealno mesto da se sve potrebe zadovolje.

smiljke · Mart 12, 2017

Ulazak u Sloveniju je ujedno bio ulazak u totalno drugačiju klimu. Prijatnih dvadesetak stepeni je grejalo kosti i izazivalo osmeh na licu. Oblačni front je ostao iza nas. Sledeća stvar koja me je baš prijatno iznenadila je bila, neverovatno mala potrošnja goriva.
Da mi je neko drugi pričao, bio bih ubeđen da preteruje. Dobro gorivo u kombinaciji sa brzinama, ne preko 115 km/h, nežna ruka na gasu, bez obzira što je motor maksimalno natovaren i što nas je dvoje, imalo je za rezultat potrošnju 4L/100km.
Ovo je ujedno i najmanja potrošnja koju sam ikad zabeležio na mom motoru!

Stali smo u Jožici i napravili pauzu za ručak. Još dok smo prilazili, ja kažem Cici:

- Vidiš na nisam lagao, kada sam im rekao da ćemo se vratiti ponovo kod njih.
- O čemu pričaš, ko ti je rekao da si lagao?
- Pa ti....prvi dan, kada smo odlazili, kritikovala si me što lažem ljude, kada sam im rekao da ćemo se ubrzo ponovo videti.
- Ne...to si ti nešto utripovao.

Stajem ispred restorana, spreman na marotonsku seansu raspravke kako bih dokazao da sam u prevu. Cica silazi, skida kacigu, ja tek onda provaljujem da se ona jedva suzdržava da ne prasne u smeh. Osećam se kao nakostrešeni petlić za borbu.

- E jesi me propela, svaka ti čast, uopšte nisam ukapirao da me ložiš. Za kaznu ćeš da pojedeš sve što ti bude bilo u tanjiru, nema ono, ja ne mogu više, pojedi ti.

Naša konobarica, stara prijateljica, bajkerka, nas je prepoznala i preporučila, stvarno savršen gulaš, za ručak. Reče nam da je Italiju, Švajcarsku i veći deo Austrije zahvatila kiša koja lagano ide ka Sloveniji. Ako je njena informacija tačna, uhvatili smo poslednji voz da do kuće vozimo po suvom vremenu.
Meditirali (čitaj- dremali) smo na suncu, na terasi, posle obilnog ručka. Sva krv mi se sjurila u stomak i bilo je il´ da legnem i odspavam, il´ da krećemo.

Do sledećeg prenoćišta, na Bledu, imamo oko 35 km. Skidamo zimske postave iz jakni, palimo našu ljutu mašinu i krećemo. Još jedan pogled na vrhove, u znak pozdrava, podešavam najbolju brzinu za varenje i odosmo dalje.

Temperatura raste, otkopčavam rukavice i izvlačim rukave, ne bi li u njih ušlo malo vazduha, i odlepilo iste od podlaktica. Memorišem, pod obavezno, kupovina jakne koja ima što veće luftaše na rukavima.

Pratio sam i poštovao sve saobraćajne znake. Rezultat je bila, totalno opuštena vožnja, bez ikakvog stresa, uz minimalnu upotrebu kočnica, čak sam i na semaforima hvatao zeleni talas sa ovim načinom vožnje. Bez ikakvih problema, smo, za kratko vreme, stigli do naše lokacije.
Tu zatičemo grupu bajkera koja kreće u obilazak Bleda. Pokazuju mi gde u garaži, da smestim moj motor, da ne bi smetali jedni drugima.

Ovako je prenoćio naš motor:

A šta smo mi radili?
Mi smo, posle tuširanja, šetali po Bledu, sve dok nije došlo vreme za čuvene krempite. Pa smo posle opet šetali dok nam noge nisu otpale. U rano predvečerje smo pauzirali u kafani ˝Pri Planincu˝ i častili se preobilnim obrokom. Posle toga, lagana šetnja do smeštaja, prebacivanje snimljenog materijala i prepakivanje za sutrašnju vožnju do kuće.

Fijaker nismo hteli da koristimo.

Krempite uvek izazivaju zadovoljstvo.

Kafana ˝Pri Planincu˝, poznata po tablicama i obilnim porcijama.

Još jedan dan je gotov a sutra bi trebalo da budemo u Valjevu.

Današnja ruta je izgledala ovako:

https://www.google.rs/maps/dir/Landgasthof+Schwaiger/46.8861483,13.0389016/46.9329644,13.1976485/Lo%C4%8Dilo,+Avstrija/46.4842444,13.8320509/23a+Fin%C5%BEgarjeva+cesta,+Bled+4260,+%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0/@46.6218322,13.3151517,10z/data=!4m43!4m42!1m5!1m1!1s0x0:0x80fa9b1f73068404!2m2!1d12.90488!2d46.93313!1m0!1m10!3m4!1m2!1d13.4685488!2d46.8116181!3s0x4770bb4c79a4e3b7:0x2ad0b9535625cf90!3m4!1m2!1d13.5802024!2d46.7565612!3s0x47709862c6eede2b:0xf01ba6932015f3dc!1m5!1m1!1s0x477a7ec629481731:0x1432c95b27bb48b2!2m2!1d13.79453!2d46.55665!1m10!3m4!1m2!1d14.0399782!2d46.4409097!3s0x477a9ab4b6b7e049:0xf8aa7b0a0e9e0226!3m4!1m2!1d14.1055722!2d46.4214974!3s0x477a9a74d1d356f3:0xa7692561989ab97c!1m5!1m1!1s0x477a96dae5eb0b5b:0x734fe93a78083446!2m2!1d14.1230314!2d46.3676844!3e0?hl=sr

aca-pn · Mart 12, 2017

Extra putopis !

el classico · Mart 12, 2017

Baš mi je bilo ugodno čitajući tvoj putopis. Iako sam većinu rute prošao prije dvadesetak i nešto godina bilo je lipo prisjetiti se memoriranih doživljaja.

Odlično.

Hvala.

Pratim vas sa Tapatalk-a, a nisam biker.....

smiljke · Maj 1, 2017

Današnje jutro se nije razlikovalo od predhodnih.
Buđenje bez sata, kafa, pa obilan doručak, pa pakovanje stvari na motor, plaćanje i pozdravljanje sa gazdaricom. Jesmo se u jednom momentu dvoumili da ostanemo još jedan dan na Bledu ali nas je sparno jutro upozorilo na dolazeću kišu, koja i jeste sledeći dan zahvatila Sloveniju.

Cica kulira na terasi dok ja kačim kofere i sva digitalna pomagala na Versys-a.

Pozdravljamo se i s´ pravim, opasnim, čuvarem garaže, kome se završila noćna smena.

Još jedan pogled na smeštaj i paljba!

Imali smo plan da ne izlazimo odmah na auto-put nego da malo idemo kroz Sloveniju, sporednim putevima. Velika gužva u saobraćaju, vrućina i prvo crveno svetlo na semaforu nas je nateralo da, na prvoj pumpi uzmem vinjetu i pravac Valjevo, najbržim putem.

Auto-put.... pa tu nema šta da se priča, na prvoj pumpi sam skinuo kameru da mi ne vuče glavu u stranu, vozio sam ˝normalno˝ sve dok Cica nije pitala: ˝pa jel´ moraš baš svaki auto da obiđeš?!˝, onda sam spustio na 120 km/h... i tako sve do Srbije.

Negde, u pravo vreme za kasni ručak, smo bili kod zamka u Koceljevi. Malo smo se okrepili i javili drugarima i rodbini da smo u Srbiji.

Pre nego što je počela da jede, Cica me ozbiljno pita:
- Sutra nigde ne putujemo, jel tako?

Posle ručka imamo situaciju ˝moje pare danas nećete videti˝.

Ubrzo se smešimo saobraćajnim kamerama na ulazu u grad i za par minuta smo na našoj kapiji.

Pa da rezimiramo, cela ova, devetodnevna avantura je koštala 1000 eura. Tu su uračunati apsolutno svi troškovi koje smo imali. Svi obroci su nam bili u restoranima, pića u kafićima i na pumpama.

Troškovi su mogli da budu manji ali ja, jednostavno, nisam hteo da u motoopremi jurcam po marketima i tražim hleb i ostale namirnice. Hteo sam da svuda probam lokalne specijalitete.

Prenoćišta su bila sledeća:

https://www.booking.com/hotel/si/apartments-and-rooms-jozica.sr.html?aid=376439;label=bookings-name-uxw4Qc87q2ilQaMXo_aZJwS47495661544%3Apl%3Ata%3Ap1%3Ap21%2C221%2C000%3Aac%3Aap1t1%3Aneg%3Afi%3Atikwd-65526620%3Alp2688%3Ali%3Adec%3Adm;sid=81e85024524ec0e3ecd799e9747a6462