Put na istok: Pamir, Mongolija, Sibir, ka izlasku Sunca!

[severian 17012 Napisano Jun 28, 2014]

Stigli smo u Oš, mrtvi umorni, posle 7 dana završili smo vožnju pamirskim traktom. Po planu.

 

Današnji dan počeo je na 4000m, završio na 1000m. Počeo na 8C, završio na 35C, a ujedno smo se pomerili i jedno 80 godina u budućnost...

 

Pamir smo danas završili, bilo je sjajno, bilo je na momente i dosta teško, visina je veliki izazov (više stotina km na 4000m i pet prevoja na 4200-4655m, zanimljivo telo reaguje na sve to) ali smo sve prošli ok i gotovo rutinski. Iako, zaista, bilo je i teških deonica. I, opet, mnogo, mnogo zanimljivih i sjajnih ljudi.

 

Inače, imamo tonu dobrog materijala, ono gore je zaista Božje delo, a ni Kirgistan ne zaostaje.

 

Javićemo se detaljnije kada se malo odmorimo, ovde u Ošu.

 

[severian 17012 Napisano Jun 28, 2014]

Mada, nismo toliko umorni, a da ne odgovorim na brzaka na pitanja:

 

1. Gume smo promenili tako što smo našli nekog vulkanizera da iskoristimo njegovu mašinu za odvajanje guma sa felni, kao i velike pajsere. Uglavnom nam je on pomogao da sami promenimo gume . Šalim se, ali manje-više je tako (ne želim da mi neko prtlja oko točkova, a pošto me mrzi da sa prednjeg točka demontiram diskove i ABS senzor, onda je bila stroga kontrola

 

2. Benzin jeste izazov. Treba dosta truda da se nađe od 95 oktana, ali smo uglavnom uspešno to rešavali. Videćete na snimcima i fotkama gde se sve sipa benzin. Onim mučenim zapadnjacima teško je da prevale i sipaju to u motore, nama ti balončići i cisterne dođu lakše, imamo životnog iskustva na tu temu

 

pz svima.

[Shaft021 387 Napisano Jun 28, 2014]

Cestitam jubilarni prvi mesec putovanja!

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jun 30, 2014]

Ajde, ajde... Jos malo pa kuci

[Sale11351 131 Napisano Jun 30, 2014]

Svaka čast na hrabrosti!!! Sam' terajte.

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jul 1, 2014]

Vesti?!

[severian 17012 Napisano Jul 1, 2014]

Poslednjih tri (i po) dana smo gosti naših ljudi, a ustvari i cele male međunarodne zajednice, u Ošu i sada u Džalal-Abadu i moram da priznam da se osećamo kao da smo kući i da nam jako prija. Ovde prisutni ljusso je glavni krivac za to.

 

Jedini problem je što, kada ima roštilja i dobrog društva, onda nema pisanja. Pisaćemo, nadam se kada stignemo u Biškek. Trenutno je sve više nego ok.

[Sale11351 131 Napisano Jul 2, 2014]

Znači nismo se brinuli bez razloga. Vi ste u ozbiljnoj opasnosti da se ugušite u dimu i da vam skoče trigliceridi, holesterol i sve druge andrmolje u krvi. ;-) ;-) ;-)

[severian 17012 Napisano Jul 3, 2014]

***

Polazimo iz Horuga oko devet ujutro, dovoljno rano da imamo vremena, da ne žurimo preko pamirskog trakta.

 

Stajemo ispred spomenika graditeljima tog čuvenog pamiskog puta (kamion iz dvadesetih godina dvadesetog veka, neinventivno nataknut na postolje da tako provodi svoje dane i polako rđa). Neke devojke izlaze iz maršutke, idu na posao u elektro korporaciju. Ista se nalazi pored samog spomenika, gledaju nas čudno, zašto, za ime Boga jedinoga, snimamo taj stari i ofucani spomenik? Njima je tako običan, nama je tako trijumfalan.

 

Povređeno desno stopalo me boli, do neba i nazad.

 

***

Neposredno pošto na leđima motocikla izađete iz Horuga počinje uspon. Postojan, rešen da se ne zaustavi dok vas ne vine tamo gore, čini se ponekad tako blizu nebu.

 

Veoma brzo nalizimo na još jedan kontrolni punkt policije. Pamirski put, kao i GBAO uopšte, glavni su švercerski kanal za trgovinu narkoticima iz Avganistana ka Tadžikistanu (i dalje u svet) i ove kontrole su česte. No, ništa nije drugačije u odnosu na već ranije posećene rampe, prema strancima su i dalje veoma ljubazni.

 

Savršeno prijatan i uslužan, brz u proceduri, jedino što je zanimalo policajca koji je upisivao naše podatke u listu putnika bilo je da dobro osmotri Mimija. Budući da su generacija, rođeni iste godine i istog meseca, nekako ga je zanimalo kako ovaj izgleda, valjda koliko se u odnosu na njega potrošio. Nasmejao se samo, izgleda zadovoljan onim što vidi, rekavši kratko lakonski: "Brat, treba ti brijanje, izgledaš mnogo starije od mene".

 

***

Pravimo česte pauze, grubo na svakih pet stotina metara nadmorske visine. Želimo da se penjemo polako, da damo sebi vremena za aklimatizaciju.

 

Ovaj princip pokazuje se kao dobar. Problem sa visinskom bolešću ne postoji, nemamo bilo kakve simptome. Iako smo već veoma visoko, preko 3500 metara iznad mora, sve je u najboljem redu.

 

***

Iznenađen sam, uz put postoji dosta malih naselja, nisu to čak ni sela, ali postoje permanentna ljudska naselja. Ljudi se ovde bave uglavnom stočarstvom. Zaključujem, onako lutajući mislima dok vozim, da im je pamirski trakt žila kucavica, pitanje života i smrti. Energenti, hrana, ogrev, sve to dolazi na Pamir ovim pravcem M41, koji im, želeli oni to ili ne, donosi i nas. Da nema tog puta, blagosloveni bili ruski vojni inženjerci koji su ga napravili, život na ovim visinama bio bi sasvim nemoguć.

 

 

***

Nakon nešto više od stotinu kilometara počinje pravi uspon. Prvi veliki prevoj iznad 4000 metara, Koitezek prevoj, visok je čak 4271m!

 

Do ispod samog prevoja postoji solidan asfaltni put. No, odmah pošto započne onaj glavni uspon, asfalt nestaje i zamenjuje ga makadam. Na momente taj makadam prelazi u peskovite serpentine, nisu one lake za vožnju velikih i teških motora, no i motori i mi veoma dobro guramo uz taj uspon.

 

Negde oko kote 4100 (metara, naravno), dakle pre nego smo stigli na sam vrh prevoja, pored puta iznenada opažamo tri motora koja stoje.

 

Ispostavlja se da su u pitanju tri Poljaka, jedan ima loše podešen karburator na svom starom Transalpu i na ovoj visini prosto više ne može na gore. Drugi nekako gura, kako tako, dok treći, eto i toga ima u tom društvu, vozi normalno. Pored njih, potpuno slučajno naišao iz suprotnog smera iz Oša, zaustavio se (opet poljski!) bračni par u terenskom vozilu. Svake godine dolaze na Pamir zajedno, sada daju moralnu podršku sunarodnicima.

 

Pokušavamo da pomognemo Poljacima motociklistima. Teško ide, oni ne govore ni jedan jezik osim poljskog, jezička barijera je velika prepreka.

 

Osim toga, a možda baš zato što ne govore ni jedan jezik i što su samim tim izolovani od okruženja u kome su se obreli, ovi konkretni Poljaci veoma su nepoverljivi i uplašeni. Kriju gde su se zaputili, naš predlog da im ponesemo stvari do prevoja i tako im rasteretimo motore odbijaju, sa velikim strahom u očima kažu uplašeno: "Nemojte, ne treba".

 

Ipak, kako ih ostaviti onako izgubljene i samo otići, onom mučeniku u problemu pomažemo da pročisti filter za vazduh (dajem mu predlog da filter za sledeću etapu preko 4000m sasvim ukloni, da tako malo poveća snagu motora).

 

Kada smo se uverili da je upalio motor i da je otišao uzbrdo, krećemo i mi.

 

***

Naši motori ponašaju se sjajno i uskoro prelazimo prevoj bez problema. Preostala nam je nevelika deonica bez asflata, po osrednjem makadamu imamo još svega oko trideset i pet kilometara. I to vozimo bez problema, silazimo u Aličur.

 

Kontrolni punkt policije, da, eto ga još jedan, prolazimo brzo i rutinski. Na takav ishod smo već, kao stare kuke, navikli i više nas brzina ne iznenađuje.

 

Inače, pošto smo napustili Horug, prvobitni plan bio je da spavamo u Aličuru. No, mesto je veoma malo, teško je naći porodicu koja bi nas primila na konak, a dovoljno je rano da možemo da vozimo dalje. Ako potegnemo još tek nešto preko stotinu kilometara, stići ćemo do Murgaba.

 

Menjamo dakle plan i krećemo za Murgab.

 

***

Podižemo tempo, ne želimo da nas uhvati noć u planini.

 

Do Murgaba čeka nas još jedan prevoj (Naziataš, visok 4137 metar), no put preko istog sve vreme je korektan, radi se o nekoj vrsti oštećenog asfalta, svakako dovoljno je dobar da se rutinski i brzo preveze.

 

Neposredno ispred Murgaba vozimo već veoma brzo. Tu brzinu obojica plaćamo. Podloga, iako je asfaltna, izuzetno je neravna, pa udaramo o zemlju po jednim jakim udarcem donjom pločom za zaštitu motora. Pri brzinama većim od 100kmh, to je uvek prilično neprijatno iskustvo.

 

***

U Murgab stižemo dobrano pre mraka. Smeštamo se u mali hotel, jedini u gradu.

 

Na naše iznenađenje, tamo zatičemo već pet ili šest motociklista raznih nacionalnosti (Englezi, Francuzi, Holanđanin, čak i jedan Irac), ali i još više biciklista!

 

U toku večeri, kasno, pristićiće i ona tri nesrećna Poljaka, pa uz nas dvojicu Srba i lokalne Pamirce i Kirgize, imamo pravi internacionalni skup. Impozantnih razmera za mali Murgab!

 

Kako je lepo deliti planinu, sa ljudima istih snova i sličnih pogleda na život.

[severian 17012 Napisano Jul 3, 2014]

***

Polazeći iz Murgaba, putnik može krenuti na sever (ka Kirgistanu i Ošu, dakle tamo gde smo se i mi zaputili), na zapad ka Horugu (odakle smo prethodnog dana pristigli) i na istok (preko prevoja Kulma u Kinu!). Ova pozicija čini Murgab značajnim saobraćajnim centrom. Bez obzira što taj gradić, od svega četiri hiljade duša, na prvi pogled zaista tako ne izgleda.

 

Kamioni iz Kine upravo kroz Murgab naastavljaju ka Dušanbeu i centralnom Tadžikistanu. Takođa, sav saobraćaj iz Kirgistana nema gde okolo, mora da prođe kroz Murgab. Ova lokacija, na sredokraći između Kine, Kirgistana, Avganistana i Tadžikistana, čini Murgab, zajedno sa Horugom, centrom svih švercerskih ruta i krijumečarenja, uglavnom narkotika. Cinici kažu kako je na Pamiru upravo kijumčarenje narkotika najvažnija privredna grana i verovatno nisu daleko od istine.

 

Sa druge strane, baš kao i u Horugu, putnici kroz pamirske planine, sa koje god strane da su došli i ma gda da su se zaputili, moraju da prođu kroz Murgab. Uglavnom u Murgabu svi noće, nekako je na zgodnom mestu za konak. Upravo to je razlog zašto se u jedinom hotelu u gradu, prethodno veče, sakupilo onako brojno internacionalno društvo. Skoro dvadeset ljudi, motociklista i biciklista!

 

Iskreno, ja volim te situacije, tu razmenu informacija, iskustava i, usporeno i lenjo, ćaskanja na jutarnjem suncu. Sve su to slični, široki duhovi, neograničeni strahom i neomeđeni svakodnevnicom. Od svakoga od njih, na ovaj ili onaj način, može se mnogo naučiti (dobro de, osim od ona tri Poljaka, od njih se ništa ne može dobiti, ne govore ljudi ni jedan smisleni jezik!).

 

Slučajni susreti, takvi kakvi su, neplanirani, iznenadni i divni, spadaju među najveća zadovoljstva dugačkih putovanja.

 

***

I kao da prijatno ćaskanje sa svim tim putnicima nije bilo dovoljno, nagradiše nas to jutro Bogovi putovanja još jednom.

 

Šetajući prašnjavim "ulicama" Murgaba, jer ni velikodušni putopisac ne može one murgabske transverzale nazvati pravim ulicama, shvatamo da nas iz daljine neko doziva. Ih, čudna mi čuda, nije to toliko retko, ljudi u ovim krajevima vole strance i rado razgovaraju sa strancima.

 

No, ovoga puta bio je to neko poznat! Iz petnih žila upinje se da nas dozove onaj taksista iz Pendžikenta, onaj isti koji vozi naše drugare Tadžika i Kineza (ah, pa da, beše baš u Murgab!), poznanike iz Kalaikuma. Sećate se te kalaikumske večere, zar ne?

 

Odvede nas do neke kuće, trošne poput svih ostalih. Uvede nas unutra, u nešto nalik kancelarijskoj sali za konferencije, samo primereno standardu prostora na kojima se nalazimo.

 

U toku je poslovni sastanak. U dnu stola sede ozbiljni Tadžik i Kinez, mada ih takve ne pamtimo, to su baš naš Tadžik i naš Kinez. Kako nas ugledaše, poskakaše, ozbiljnost nestade sa njihovih lica, a usta se u momentu razvukoše u širok osmeh. Skočiše, prvo Kinez, pa onda stariji Tadžik, nasmejani sada već od uha do uha, ma ni mi nismo ravnodušni priznajem. Pozdravismo se kao najrođeniji.

 

Sastanak je prekinut, naravno, moraju svi prisutni (a bilo je tu skoro desetak duša) da nas upoznaju i da se rukuju sa nama. I da nas potom ugoste!

 

Na rastanku, reče mi Tadžik ozbiljno: "Prijatelji koje upoznaš na putu, postaju ti kao braća". Kako je to samo tačno, a kratko, sročeno, mislim u sebi dok mu čvrsto stiskam ruku!

 

I mi tako dobismo braću u Pandžikentu i, Bogo moj, jednog čak u Kini…

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 3, 2014]

Spomenik graditeljima pamirskog trakta

 

 

 

Na izlasku iz Horuga

 

 

 

Iz Horuga ka planinama

 

 

 

 

 

Prva pauza radi aklimatizacije na 3000m visine

 

 

 

Cesto pravimo pauze kako bismo nahranili duzu i oci ovim prizorima. Nesto ispod 3500m visine...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 3, 2014]

Jos par stotina metara deli nas od prevoja Koitezek, na nesto ispod 4300m

 

 

 

 

 

 

 

Ubrzo nestaje asvalta, a mi nastavljamo makadamom i nekakvim peskom u serpentinama...prebacili smo 4000m, jos samo malo!!!

 

 

 

Braca Poljaci kojima ljute masine nisu izdrzale. Jednom Transalpu bas i nije prijao ovaj vazduh

 

 

 

 

 

Njihovi zemljaci u nekom japanskom cetvorotockasu, napustaju svoje zemljake i odlaze ka Horugu, a mi ostajemo dok problem ne bude resen

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 3, 2014]

A na prevoju Koitezek, praznik za oci

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 3, 2014]

Visoravan izmedju prevoja Koitezek i Naziatas

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A onda sledi spust, ali ne mnogo ispod 4000m

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 3, 2014]

Jedno od retkih sela duz Pamirskog trakta, selo Alicur

 

 

 

 

 

 

 

Odlucili smo da nastavimo ka Murgabu

 

 

 

Murgab u daljini

 

 

 

Treba natociti gorivo i pronaci smestaj

 

 

 

 

 

 

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 3, 2014]

Murgab

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Drugari putnici na dva tocka...neki na motorni pogon, neki bez!!!

 

 

 

 

 

 

 

Umorni od puta, a prezadovoljni celim danom, udobno se smestamo u sobu najelitnijeg (i jedinog) hotela u Murgabu, gde provodimo noc na visini od 3800m. Ludilo!!!

 

[johann 848 Napisano Jul 3, 2014]

Ja imam utisak da je Mimi oslabio a Sev ugojio.

[Arvak 393 Napisano Jul 3, 2014]

Braca Poljaci kojima ljute masine nisu izdrzale. Jednom Transalpu bas i nije prijao ovaj vazduh

 

Au, pa sad ste uhvaceni u lazi! Transalp otkazao?? Pffff.... Mozete vi to i bolje

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 3, 2014]

Srdacan susret sa drugarima koje upoznasmo jos u Kalaikumu

 

 

 

 

 

 

[Urban Cruiser 1184 Napisano Jul 4, 2014]

Jel se samo meni cini ili zaista Mimi i kinez lice kao braca?!

Bravo momci, blagosloveni ste svim carima putovanja i avanture!

[Usamljeni jahač 1088 Napisano Jul 4, 2014]

Vidi stvarno, Mimiju se oči iskosile, postade kinez, tadžik…šta već!

 

Ovo je stvarno ludilo. Toliko blenem u one fotke, ne mogu da se odvojim od monitora. Jednostavno nestvarno.!

 

Pozdrav od svih poznatih i samo napred.

[severian 17012 Napisano Jul 4, 2014]

***

Najzad krećemo iz Murgaba. Jutro se odužilo, i neka je, ali sada valja pohitati.

 

Nepunih dvadeset kilometara od polaska, eno ih ispred nas pored puta, opet u kvaru stoje Poljaci. Isti problem, sa istim motociklom. O, Bože, kako li će na prevoje koji tek slede, one iznad 4500 metara?

 

I dalje su uplašeni, ni to se nije promenilo, nerado komuniciraju, mašu nam da produžimo. Čudno mi je, nikada ranije nisam sreo putnike poput ove trojice.

 

Još jednom im, onako u prolazu, predlažemo da skinu filter za vazduh i pokušaju na taj način da pomognu svom motociklu da prodiše.

 

I onda nastavljamo, njima dalje pomoći nema ili mi ne znamo kako da im pristupimo…

 

***

Počinjemo da prestižemo bicikliste, jednog po jednog. One iste koji su jutros poranili i iz zajedničkog nam smeštaja veoma rano krenuli da napadnu Akbajtal. Akbajtaj je najviši prevoj na celom Pamiru (4655mnv) i svakako nije šala. Drugi najviši prevoj sa javno dostupnom magistralom na celom svetu (najviši je čuveni Karakorum put u Kini), zahteva fizičku i mentalnu pripremu, posebno tešku za bicikliste.

 

Mašemo im, svima redom, pesnicama visoko podignutim u vis i glasnim sirenama bodrimo ih, dižemo im moral.

 

Inače, ne zaustavljam se ispred biciklista nikada. Ne želim da im remetim ritam, znam koliko im je teško da ga pronađu, posebno na ovakvom usponu (uspon naime postojano traje preko 70km i to na visinama preko 4000mnv, gde je čak i prosto stajati, ne raditi ništa, već samo disati, dovoljno teško). Ipak, kada pauziraju pored puta ili kada se oni zaustave željni kontakta i razgovora, volim da stanem onoliko. Da ćaskamo, da ih obodrim koliko mogu, da im ponudim vodu za piće (biciklista na duge staze, naime, nikada ne može da ponese zaista dovoljno vode i po tom pitanju obično zavisi od ljubaznosti ljudi koje sreće. Zapamtite ovo i pomozite, kada sledeći put vidite kakvog putnika kako znojav cedi poslednje kapi iz flaše zakačene za skromni bagaž na svom biciklu!).

 

Biciklisti su heroji, moderni nomadi. Koliko je samo potrebno rešenosti da se sopstveni život svede na osnovu i da se potom krene na put. Onoliko! Koliko treba samomotivacije i fizičke spreme, koliko je muka i koliko odricanja da se na tom putu napreduje! Divim se biciklistima i svakom od njih pojedinačno klanjam se do zemlje. Mentalna snaga kolosa, fizička izdržljivost u, po pravilu, vitkom, žilavom telu i rešenost bez suvišnih dilema. Vidim sve to, kao da lebdi iznad svakog krhkog tela koje se upinje da na 8 stepeni celzijusa savlada uspon od 14%, na visini većoj od pola Everesta.

 

Biciklista na duge staze – to je elita putnika, vrhunski oportunista, ludo su hrabri (možda čak i samo ludi) i vanzemaljski izdržljivi, kao da ih neko hrani Kriptonitom uz svaki doručak.

 

Drugovi žilavci, navijam za vas u svakom trenutku i kada mi zahvalite što sam stao (jer, motociklisti obično samo prođu), znajte da je poštovanje i divljenje na drugoj strani vašeg pogleda!

 

***

Akbajtal ne shvatamo olako. Stajemo često, dozvoljavamo svojim telima da se aklimatizuju. Za mene, visina od 4000 metara je magična granica. Ispod nje, zaista ne osećam bilo kakve simptome, iznad počinje postojana glavobolja, najpre slaba, a potom, ako se ubrzo ne zaustavim i sve jača, praćena mučninom.

 

Pažljiv sam, dakle. Na visini od oko 4200 metara pravimo poslednju pauzu pred napad na prevoj. Meni su ti poznati simptomi upravo bili započeli, pauzom pokušavam da ih smirim, kontrolišem. Mimi još uvek ne oseća bilo kakve tegobe. Te pauze nisu dugačke, desetak minuta svega, koji omogućavaju telu da uhvati korak, da azot u krvi ne pređe kritičnu koncentraciju.

 

I kao i do sada, telo zahvalno reaguje. Glavobolja nestaje, mučnina se povlači, u punoj formi krećemo u napad!

 

***

Ide lako, dosta brzo. Znamo već kako treba sa ovim prašnjavim serpentinama, pri velikom nagibu, na ovakvoj visini. Ako se dobro sećam, a sećam se, verujem da mi je motocikl možda samo jednom ispao iz putanje, pošto je malo otklizao zadnji točak.

 

No, ni to jedno proklizavanje ne bi bilo vredno pomena da nije bilo direktna posledica čudnog prizora:

 

Ispod samog vrha, verujem da nije ostalo ni pet stotina metara do cilja, do krova pamirskog trakta, vidim ispred sebe sitno žensko telo kako se upinje da biciklom savlada uspon. Grči se teškoj borbi sa planinom, vidi se da iz sebe izvlači poslednje atome snage, ali ne želi da posustane.

 

Sa vrha prevoja bodri je njen partner, on je svoju robiju već odradio i sada glasnim uzvicima bodri saputnicu. Pored nje, i dobar vam stojim da to ne izmišljam, glasnim lavežom i poskakivanjem bodri je veliki, predivan žuti pas! Bodri je, drugim razlogom takvo ponašanje ne može biti objašnjeno, iz petnih žila, kao da mu život zavisi od toga hoće li se ova mala žena popeti na vrh ili ne.

 

Nisam mogao da odlepim oči od ovog prizora, sve dok me proklizavanje motocikla nije podsetilo da se isti neće sam popeti gore, da mu treba asistencija vozača.

 

I popeh se. Osvojih Akbajtal. Ali, nisam mnogo razmišljao o tome. Skočio sam sa motora i pridružio se bodrenju, opštoj buci sastavljenoj od ljudskih uzvika i psećeg laveža!

 

Ona je uspela, sišla je sa bicikla i pozdravila umorno svog ljudskog partnera. Ovaj ju je zagrlio.

 

I on je zadovoljno legao ispred njihovih nogu, savršenih manira pozdravio je mene, isplazio jezik i dugo dahtao.

 

Odakle ovaj pas na na ovolikoj visini? Odakle se stvorio, gde se zaputio, kada desetinama kilometara ni pre, ni posle nema bilo kakvog ljudskog naselja?

 

Belgijanka, a bila je Belgijanka, i Amerikanac, a on je Amerikanac, rekoše mi da je pre njih pas pratio drugi par biciklista (sreli smo i njih!) niz Akbajtal. I da se, kada je ove dopratio do podnožja prevoja i valjda se uverio da su bezbedni, prosto okrenuo i onda uzbrdo pratio njih dvoje. Ponovo do vrha. Skroz!

 

Šta li ovo divno stvorenje misli u svojoj glavi? Šta li je njegova misija? Da li se oseća odgovoran za sve te ljude koji se suljaju uz i niz njegovu planinu, pa je odlučio da im svaki dan, puno radno vreme, pomaže? Ne znam, ali i to vam se kunem, u njegovim očima vidim čistu ljubav i puno zadovoljstvo. Dok opružen leži ispred nogu jedne Belgijanke i jednog Amerikanca, pozirajući ležerno kameri Srbina, tu na krovu njegovog Pamira.

 

Ništa na svetu ne može da vam pruži tako bezuslovnu ljubav, bezrazložnu radost i podršku, kao što to može pas. Baš niko i baš ništa.

 

Ovom žući nije potreban razlog, čak nas i ne poznaje, ne govori naše jezike, ali je uložio celog sebe da učestvuje u poduhvatu. Skače i laje, bodri i podseća da nema stajanja, diže moral. Od nagrade očekuje samo ljubazan pogled i, ako daš daj, ti veliki ljudski stvore, malo češkanja iznad repa, to jedino ne mogu sam da dohvatim.

 

Siguran sam da je Bog udesio ovu nadrealnu scenu, ovde na krovu planine, samo da bih ta stvorenja voleo i štitio još više, kao da ih i inače ne volim dovoljno.

 

I ajd' sad, pamti ti majkoviću taj Akbajtal i visinu, junačko ponašanje motocikla i savladan uspon. Sve je to izbledelo naspram žutog psa, njegovog vremena i njegove snage koje nam je dao na poklon. I pogleda punog apriorno nezaslužene ljubavi.

 

Da li sam poludeo na ovoj visini, mislim se, dok shvatam da mi jedna suza klizi niz lice? Valjda je vazduh razređen, pa joj je lakše da na kvarno sklizne iz oka, objašnjavam sebi naučnu pozadinu situacije.

 

***

Dok sam ja seirio sa biciklistima i igrao se sa žućom, Mimi je brzo i jako počeo da razvija simptome visinske bolesti. Sve knjiški, sve redom.

 

Vreme je bilo da letimo dole, da brišemo sa prevoja. Ako se "dole" može nazvati visina od 4000 metara, na koju sa prevoja "silazimo"!

[Жарић 1148 Napisano Jul 4, 2014]

Sjajan hotel,jos bolja benzinska pumpa.Pise na pumpi lepo "не курить",nadam se da je Mimi ispostovao i ako znam da nije.

Kako rade masine sa tim gorivom?

Счастливого пути!

[severian 17012 Napisano Jul 4, 2014]

***

Silazak sa Akbajtala je fantastičan. Čak ni zabrinutost za Mimija ne može u potpunosti da potisne divljenje prizorom koji gledam. Nije ovo često u životu, ne viđa se iza svakog ćoška, pa vozim polako i često zabacujem pogled ka horizontu, kao kakvu udicu u nadi da ću uhvatiti još poneki utisak. Mimija sam zamolio da siđe što brže, to je najbolje što možete učiniti kada simptomi visinske bolesti počinju da prete.

 

U podnožju, na kraju strmog dela spusta, nalazi se tabla sa imenom prevoja Akbajtal i ispisanom nadomorskom visinom. Na tabli vidimo nalepnice odabranih putnika koji su uspešno prešli krov Pamira, ranije, pre nas.

 

Od onog dana, na tabli ponosno stoji i nalepnica Srbije. Neka se zna da nismo lošiji, ako smo već mali i ponekad prgavi, umemo eto i mi da stignemo daleko.

 

***

Uskoro, nije moglo proći dugo, u daljini se polako pomalja Karakul jezero. Slano jezero na 4000 metara nadmorske visine (!), biserno plave boje, okruženo arenom snežnih vrhova, svih od reda viših od 7000 metara, dakle, od one posebne, kraljevske sorte planina.

 

Ne možemo toliku lepotu da procesiramo za tako kratko vreme. Svi ljudski senzori doživljavaju preopterećenje.

 

Iako smo blizu kraja etape za taj dan, stajemo na ručak. Poslednje zalihe konzervi, losos u nekom povrću, moram priznati iznaneđujuće ukusno.

 

Pitam se da li je onaj ruski mučenik u fabrici za obradu ribe, ko-zna-gde u toj imperiji, razmišljao kako će produkt njegovog radi biti konzumiran pored puta, na obroncima Himalaja, od strane slovenske braće na motociklima?

 

Ili se, verovatnije mi to zvuči, već odavno navikao na čudne situacije i u svojoj muci, svom arbajtu, ne razmišlja o glupostima?

 

***

Uspevamo da nađemo smeštaj u jednoj kirgiskoj porodici u Karakulu, inače veoma malom selu, možda čak manjem i od Aličura.

 

Tvrdi ljudi koji žive u još tvrđem okruženju. Sada, već skoro u punom letu, temperature danju ne prelaze desetak stepeni celzijusa, za noć, sklupčan ispod dva jorgana koji su mi domaćini obezbedili, nisam se dodatno interesovao, dovoljna informacija mi je bilo sopstveno telo, koje u pokušaju da se zagreje, drhti kao prut na vetru.

 

U Karakulu nema struje, tj. jedina električna energija koja je domaćinstvu na raspolaganju potiče iz starog agregata, smeštenog iza kuće, u zadnjem dvorištu. Ljubazno, na našu molbu, domaćin uključuje agregat na nekoliko časova. Samo da bi mi pripunili baterije, kada smo već robovi progresa na zadatku snimanja video materijala, a baterija imamo za omanju inženjerijsku jedinicu vojske Tadžikistana. Tako mi se bar ponekad čini.

 

Klinci u porodici struju dočekuju kao praznik! Momentalno pronalaze stari muzički stub, puštaju muziku i dugo u noć igraju u predsoblju kuće. Radost i praznik, eto kako se na nešto što mi uzimamo zdravo za gotovo gleda u vrletima Pamira.

 

Uzgred, shvatam nešto kasnije, u Karakulu nema ni vode. Svi vodu dovlače na leđima, uglavnom žene tj, sa jedine česme u centru sela. Kada to shvatite, postanete veoma ekonomični u potrošnji iste tokom pranja ruku i umivanja.

 

Nedugo zatim, za večerom, pribor za jelo nam donosi preslatka devojčica, stara pet godina. Sitna je, poput našeg trogodišnjeg deteta.

 

"Pažalsta", stidljivo nam kaže dok nam pruža pribor. I još jedno: "Bon apetit". Deca su svuda predivna, na Pamiru ili bilo gde drugde, ne možete a da im se ne nasmešite kada nešto izvedu ispravno.

 

Slatko sam jeo, supu od jaka, uz jak maslac od jaka i domaće uštipke. Još slađe sam nakon toga spavao. Na zemlji, razume se.

 

***

Mimi celo popodne nije u elementu, prespavao je veći deo dana.

 

Ipak, pošto se probudio predveče, oseća se bolje. Dobro je, izgleda situacija ipak neće dalje i dublje da se komplikuje.

 

Ja se osećam dobro, samo uobičajena glavobolja za tu visinu, blaga i očekivana.

 

***

Prethodno tog dana, pre nego smo završili etapu, stigli smo da uđemo u Kinu!

 

Naime, kilometrima se vozi pored same kineske granice, prati vas ona kao onaj žuća bicikliste kroz planinu. Na jednom mestu, šverceri verovatno, prosekli su pograničnu ogradu i otvorili divlji prelaz.

 

Naravno da nismo izdržali! Zaustavili smo motore i otrčali u Kinu!

 

Iako trčati stotinak metara do Kine i nazad (kako ovo moćno zvuči, zar ne, mislim stotinak metara do Kine?), na visini od 4000 metara, nije niti malo, niti jednostavno,bila je to prilika koja se ne propušta. Posetili smo Kinu! Dodali je na listu zemalja koje smo obišli.

 

Dva metra u dubinu teritorije, možda. No Kina je Kina, molim lepo, da se notira!

[Mimi Vinča 2864 Napisano Jul 4, 2014]

Od Murgaba krecemo ka najvisljem prevoju na ovom putovanju, prevoju Akbajtal, visine 4655m

 

 

 

 

 

 

 

Ponovo nailazimo na Poljake koji su u kvaru. Lose je kad neko ne zna, a nece da poslusa

 

 

 

Sustizemo sve one bicikliste sa kojima smo prenocili prethodnu noc u Murgabu

 

 

 

 

 

 

 

Kako se penjemo na vecu visinu, tako se i vreme polako menja i kvari. Dosta je hladno, a pocinje i sneg!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na 4200m pravumo pauzu i stavljamo postave u odela. Dosta je hladno, oko 10 c