ali ktm ipak više vibrira..

meni se čini da se ovde priča o kacigama kao o nečemu što se troši i haba svojom upotrebom..pa nije to klip koji ide gore 4000 po minuti...kacige koje su "iskorišćene" su izgrebane jer kada se padne sa motora dolazi do grebanja kacige koje se razlikuje od onoga kad ti ispadne kaciga iz ruke.i apsolutno nema šanse da neko pomeša te dve stvari kada uzme kacigu u ruke. dajte malo zdravog razuma ljudi...

haha... (iako nemam ništa protiv skutera ) iskreno, mislim da postoji samo par motora koji nisu za grad... ne znam koji su to ali sigurno postoje neki... ;D

mani je jedino žao što sam kupio ribi polovnu kacigu nolanku..mnogo lepa ali moram da joj kupim novu jednog dana..ipak je žensko to ;D ..ja sam uzeo shoei raid polovnu i neću je menjati dok je totalno ne uništim

Labaratorijo, neću moći da dođem danas jer moj problemčić sa strujom se ispostvio da nemam nikakav kontakt kada okrenem ključ. moraću da dođem sutra i moraću da ga guram od Vukovog spomenika.. :-[

dobro vozi...meni je možda najjače kada uđe u suprotnu i razvuče ga kao lud i onda vozi 200 između dve kolone suprotnih pravaca.. to je nešto ;D

Draga Labaratorijo, kada bih mogao da dođem ove nedelje u vezi nekih problema sa strujom? Da ne poljubim vrata znate..kada će gospodin Arakis biti u servisu? Unapred zahvalan! ;D

hvala vam svima ljudi na pozitivnim komentarima!

Nije bas zivahan sa 48ks i 200kg... jel si to pročitao na internetu..svaka ti čast. pegaso je putni enduro, ne nadrndani supermoto. nikad u životu nisam čuo da je neko provozao pegasa i da je rekao da je trom..ma nebitno..kupićemo svi ktm-ove i bićemo najjači vozači u srbiji..

Bili smo na putu 5 dana, 6. dan smo krenuli kući. Videli smo prelepu zemlju, siromašna sela i gradove, predivne ljude koji su nam pomogli i vratili smo se u jednom komadu uprkos svemu. Hvala svim ljudima koji su nam pružili prenoćište, hranu i toplinu doma i hvala majstor Vuletu koji je mnogo više nego majstor. Svaka čast mojoj devojci Olji koja je sve izdržala, uprkos rancu koji je bio približno njene težine. Hvala i vama koji ste pročitali ovaj putopis. Pozdrav!

Krenuli smo prema Kruševcu, stali u Kragujevcu. Izuzetno „širok“ grad, tako se čini. Meni se svideo od svih većih mesta kroz koje smo prošli. Nastavili prema Topoli i blizu Mladenovca meni počne da umire struja. (Sada znam da mi je neka žica oksidovala i da gubi kontakt usled vibracija, kvar koji košta oko 20 dinara) Prednji far radi sve slabije, put nigde nije osvetljen. Jedino što svetli je zadnje svetlo gde su led diode i prednja led dioda koja ima više dekorativnu svrhu. Da nas neko uoči spreda. Možda ni dovoljno za to. Olja vadi lampu koju smo poneli i koristi je kao prednji far. Ja jurim automobile da bi koristio njihovo osvetljenje. Ne smem da ugasim motor jer ga neću više upaliti. Vidim izlaz za autoput kod Mladenovca, uključujem se iako nemamo nikakve pare za putarinu. Regionalni putevi ne dolaze u obzir. Cela ova vožnja po mraku je bila horor. Neprekidno naprezanje da bi se videle konture u mraku, maksimalna pažnja da nas neko slučajno ne uoči uprkos jakoj lampi koju drži Olja, gledanje u retrovizor da nas neko ne pokupi od nazad iako one diode i dalje svetle. Stižemo do rampe za ulazak u Bg, pretičem automobile, samo da prođem rampu i vidim 2 pandura stoje pored rampe. Stanem uz samu rampu, gledam i krenem ka njima. Objašnjavam šta se dešava, jedan pandur krene da leči svoje komplekse na meni, ja se svađam, Olja me smiruje. Panduri se pomere 2 metra, mi sedimo na motoru i ja krenem. Olja me pita jel su ti rekli da možeš da ideš, kažem nisu. Gledam u retrovizor, ne daju znake alarmantnosti. Pojačam gas i zapalim. Imam tablicu zabijenu ispod repa na kojoj mogu da se pročitaju jedva 2 broja od blata koje vučem sa Stare planine. Isključujemo se za Dušanovac i kada sam video grad i svetla, kao da 10 tona olova pala sa srca. Vozimo do Zvezdare i gasim motor ispred kuće. Kada sam ušao u kuću sam se prekrstio.

Sutradan smo krenuli prema Vrnjačkoj banji, prvo do Niša, pa onda kroz Prokuplje. Na deonici autoputa sa blagim usponom dok je šibao vetar pravo u nas sam shvatio da mi treba jači motor. Ulazimo u Prokuplje i primećujem da mi kontrolna tabla ne svetli baš kako bi trebala. Nešto je bleda. Stanem, proverim prednje svetlo, radi. Sednem na motor, al prc, neće da upali. Neće da zavergla. Struja. Strujo, moja rak rano. Srećom, motor je stao pored nekog servisa za bicikle i tomose pa sam imao sa čim da skidam svećicu. Od alata nisam poneo ništa. Svećica ne baca struju. U celom Prokuplju nema da se kupi svećica za motor, sa užim grlom koja ide na moj agregat. 6 radnji sam obišao, jedna od njih za motorne testere. Neki dečko iz mesare mi kaže da on za svog dt-a kupuje u Nišu. Ja se krstim. Kaže mi da ima majstora ali je na slavi, pa da sačekam do 19-20h. Jeli smo u kafani za 460 dinara – Olja boraniju, ja duplu porciju punjenih paprika, dve salate i piće. Žena radi kao kuvarica i konobarica i sve vreme se izvinjava što smo čekali, što ovo što ono. Krenemo prema šetalištu i ja uđem u jednu poslednju radnju koju nisam obišao, pitam za svećicu i dečko mi dade telefon od majstora, on ima, samo ga okreni. Pomoći će ti. Tu počinje zabava. Zovem majstora, kaže da je u kafiću Holiday, da pitam dečka u radnji da mi objasni pravac. Kaže da sedi za šankom u svadbarskom odelu. Ulazimo Olja i ja u kafe klub Holiday, i čovek sedi za šankom u radnom kombinezonu. Majstor Vule. Sedite, popite kafu, sve će da se sredi. Što si pošao sa devojkom na put, vidiš da je baksuz. Sa čime si krenuo na put? Sa tim motorom ja ne bih išao ni po hleb. Majstor Vule vozi samo R1. Platio nam kafu i zvao taxi, on išao skuterom. Platio nam taxi. Stigli do njegove kuće/radionice, Olja pije kafu sa njegovom ženom, mi idemo do motora da stavimo svećicu. Stignemo do motora, ja zaboravio ključ od motora u rancu koji se nalazi u njegovoj kući sada. Vule mi reče da sam budala baš i ode po ključ. Nova svećica-ne radi motor. Vule me malo plaši da nije cdi. Ne može na gurku da upali, guramo ga uzbrdo do njegove kuće. Akumulator je mrtav, ispario je. Motor pali sa drugim akumulatorom. Puni takođe dobro. Stavimo akumulator da se puni i Vule kaže da su nam (Olji i meni) već spremili sobu. Kakvu sobu? Pa gde misliš da spavaš? Meni je neprijatno, ne znam šta da kažem. Večerali sa njegovom porodicom, ima ćerku i sina. Olja je ostala da spava, mi smo izašli u grad. Platio sam dve ture na kvarno, bilo nas je petorica muških. Topličani se svi šale i smeju i međusobno podjebavaju i tako normalno komuniciraju. Majstor Vule mi je rekao da njegovo iskustvo sa Beograđanima je sledeće: To su najveći smradovi! Kaže da je jednom pomogao nekoj dvojici koji su krenuli kroz Srbiju, jedan od njih je vozio Cagivu Elefant, dao im svoje delove čak i nikad mu se više nisu javili. I još par takvih iskustava. Olja i ja smo mu valjda bili simpatični. Vera u ljude je neuništiva. Sutradan je majstor Vule iskombinovao nešto ne bi li me odvezao do Niša da kupim akumulator, pegaso ima 14 ampera bateriju. Takva ne postoji u Prokuplju. Stavili smo akumulator, izmerili sve i izgledalo je dobro. Rekao sam mu da nemam ništa da mu platim jer imam samo za benzin do Beograda. Ne bi ni uzeo. Rekao je da uvek pomognem kolegi u nevolji i da je bitno da se posao završi.

..

....

Načuli smo da postoji još jedan vodopad i sutradan smo krenuli da ga pronađemo. Neka žena nas je upozoravala da ga nećemo naći. Skoro da je bila u pravu. Vozili smo par km i ja parkirao motor na sred livade. Idemo pešaka, oboje smo hteli. Postoji glavni put i postoji skretanje desno za vodopad. Skrenuli smo prerano, peli se uz neki potok i kamendžure (štap zaista pomaže pri planinarenju). Na tom putu sam video tragove traktorskih guma, i Olja i ja smo zaključili da je jedino helihopter mogao tu da ga spusti. Vratili se nazad, nastavili pravo i ponovo pogrešno skrenuli i krenuli da se pentramo uz brdo. Vratili se i skoro izgubili nadu. Nastavili glavnim putem pravo, Olja je tad prizvala Boga u pomoć da nam pošalje neko živo biće da nam pomogne i čovek na traktoru se pojavio. Rekao gde da skrenemo desno, njegova žena vadi krompir tamo, videćemo plavi džip. Stigli smo do prvog land rovera ikada proizvedenog i pitali za pravac neke ljude koje su bili tu u kući pored puta. Ja ih pitam za pomoć, oni kažu zavisi koliko nam je jaka rakija. Stigosmo do vodopada. Ponovo nam je bilo teško da se odvojimo od vodopada. Na kraju krajeva, 4 sata smo ga tražili. Moj drug kaže zato što je vodopad neka vrsta pražnjenja prirode i da se čovek tako takođe oseća pored njega.

..

Ujutru smo krenuli na planinu. Ja sam motor ostavio u zajedničkoj prostoriji, kao mala garaža za bajseve za stanovnike zgrade. Dok sam ga izguravao napolje i hodao unazad sam levom nogom ugazio u rupu od skoro pola metra. Stajao sam sa leve strane motora, sa levom nogom sam takođe upao u rupu i motor je samo pao na mene. Srećom, uspeo sam da zadržim korman da mi se ne zabije u grudi ali me je valjda ram ili šta već klepilo po kolenu. Bolelo me je sledećih 2 dana ali bože moj. Krenuli smo prema mestu koje se zove Dojkinci ;D , poslednje selo na toj strani Stare planine. Stigli smo u poslednji čas, žena koja izdaje smeštaj je praktično ulazila u auto za Pirot. Dobili smo ceo gornji nivo kuće za nas dvoje, sa svojim kupatilom u kome se nalazio mali škorpion. Otišli smo do neke kafane u mestu pre Dojkinca, Vrelo. Tamo smo se ispričali sa nekim mladim Piroćancima. Momak mi reče da je njegov prijatelj bio na planini i pokazivao fotografije kolegama u firmi i pričao im da je bio u Škotskoj ili tako nešto. Ja im objašnjavao gde smo izašli u Pirotu i rekao onako kako mi je nešto previše ciganski u Euforiji (domaći but i guz, igranje po stolovima). Posle mi Olja rekla da su malo napravili čudnu facu i da sam kreten jer nisam izvalio da su oni Cigani. Jeste da je devojka bila malo tamnija...ali jebi ga. Nisam ni obratio pažnju, nisam mislio da ih uvredim. Posetili smo manastir Svete Petke, pre toga prošli kroz najhladniji potok na planeti iz neobjašnjivih razloga. U manastiru nam je glavni kaluđer objasnio da nije turska kafa već srpska. Mlađi kaluđeri su bili mnogo ljubazniji, jedan je izgledao kao srpski samuraj. Obučen u crno, repić, krupan, plave oči i nasmejano lice kao da mu je ravno sve do Kosova. Kapiram da zaista i jeste.

Krenuli smo južno preko planine Ozren i Devica najgorim putem koji je svet ikada video. Kombinacija krupnog i sitnog kamenja, šljunka, asfalta itd. Vozio sam oko 50km/h, mislio sam da će mi se motor razšrafiti do koske. Videli smo par automobila, oni voze bez preterivanja 10km/h. Traktori koje smo videli su išli brže, čini mi se. Ispostavilo se da je traktor ultimate off-road vozilo. Postoje mesta gde se motor može popeti ali sporije nego što ja mogu tu da ispešačim, i postoje mesta gde motor ne može sići a traktor može. Takođe me je bio strah da mi se guma ne probuši u toj zabiti zbog svega što se može naći na takvom putu. Prešli smo planinu, stigli u Niš, jeli najbolji roštilj do sada (istina je izgleda što kažu), magistralom uz Sićevačku klisuru do Pirota. Bilo je oko 19h i za sat vremena vožnje sam vizirom izvršio pravi genocid svih nesrećnih letećih stvorova. U Pirotu smo bili oko 20h, već je bio mrak i mislili smo da je prekasno da se sada penjemo na Staru planinu. Olja je zvala drugaricu sa faksa iz Pirota da pita za smeštaj, drugarica je odmah kontaktirala svoje roditelje i ljudi su nas odmah primili u njihovu kuću kao da se se poznajemo 100 godina. Da napomenem, ljudi nas nikada nisu videli niti bilo šta slično, ugostili su nas i namestili nam da spavamo u njihovom sobi. Drugačije nije moglo. Oba roditelja su trenutno nezaposleni, a la propala firma/privatizacija. Prodali su sve što su imali da im ćerka završi fakultet u Beogradu. Ne mogu da ne napišem, zaista se bedno živi u ovom delu Srbije. U Pirotu smo izašli i posetili sva tri glavna mesta koja se nalaze na 2 minuta jedno od drugog. Baš čelik za alternativnu ekipu, Odeon za skromne fensere i Euforija za devojke iz domaćeg buta i guza.

.

..

...

....

...

Stigli smo do Smedereva, popili čaj i već pomislili da ostanemo ovde mi ipak. Početak je najteži. Nastavili smo dalje, mislili smo prema Despotovcu ali smo se negde prešli i shvatili da je bolje da svratimo u Jagodinu da vidimo šta je Palma uradio od grada. Grad je živahan i verujem da bi stanovnici ostalih gradova koje smo kasnije posetili dali po bubreg za jednog takvog Palmu. Otišli smo do Sokobanje i tamo prespavali. Na Oljinu inicijativu smo izabrali neku kuću na kojoj je pisalo „izdavanje soba i domaći med“. Sutradan nam je muž gazdarice (oboje veoma fini ljudi) objasnio kako da stignemo do Sokol grada, mislim da je u pitanju od IV do VII veka građevina. U pitanju je bilo ozbiljno pentranje i planinarenje. Nakon toga smo otišli do vodopada do kojeg se stiže putem prema planini Ozren. Vodopad je prvo prirodno bogatstvo koje je bilo zaštićeno zakonom u ustavu iz 1949. godine u tadašnjoj SFRJ. Izgleda kao da je stablo drveta napravilo korito za vodopad i kao da se u nekoj tački drvo pretvara u kamen. Vodopad se zove Ripaljka, visok je 40 metara i teško je odvojiti se od njega. Fotografije svedoče o tome.

Moja devojka Olja i ja smo slabo putovali kroz Srbiju i plan je bio da to promenimo. Ovo je kratak putopis našega puta. Krenuli smo 17. septembra iz Beograda prema Staroj planini. Nismo ništa nigde rezervisali jer nismo želeli da pravimo tačan plan kuda ćemo da idemo, koliko ćemo da prelazimo i koliko ćemo da ostajemo negde. Znali smo da nećemo ići autoputem. Motor u pitanju je aprilia pegaso, estetski prerađen, bez ikakvih nosača kofera i slično tako da je plan bio da uzmemo jedan veliki planinarski ranac i da ga upregnemo na moju devojku. Šalu na stranu, Olja stavi ranac, sedne na motor i ranac padne na rep od motora dok ga ona samo pridržava leđima. Nije idealno ali nije ni strašno za vožnju. Najviše je smetalo pri penjanju i silaženju sa motora – prosto smara.