Ne vidim zašto bih se ljutio, ali nekako se ne razumesmo... Svijetlo oružje u ovoj priči su gume, a ne vozila. Moglo je u junaka srce biti k'o u kita, al' onde sa običnim gumama ne bi prošao. Da smo svi imali gume kao ona dva Grand Cherokee-ja i većina Niva, prelaz preko Dukata bi većim delom bio 'izlet pre ručka', kao što je dan kasnije prelaz onom trasom preko Čemernika i bio. Jedini problem bi bio onaj poslednji opisani uspon na Dukatu, ali ne u ovolikoj meri.

U podnožju 'brda' su bila tri Pinza spremna da pojure uzbrdo ako baš do toga dodje. Ovako je bilo interesantnije ;D Da ispravim jednu nepravdu koju sam naneo ranije - 'ona' slika JESTE POGREŠNO POTPISANA, odnosno, na slici jeste Niva koja izvlači Čirokija, i koristim ovu priliku da se javno izvinem svim vlasnicima Lade Nive čija osećanja povredih ;D Prepucavanja oko toga koji je off-roader bolji molim vas ostavite za neku drugu temu.

Što? Da nisi štucao? ;D

S obzirom da ne znam lično nikog od tih ljudi, ne mogu da tvrdim, ali mislim da nije - nije bilo nijedno ekstremno vozilo. Lalajko, znam da sam "omašio" podforum, ali ne htedoh da guram karoserije medju motore da me ne isprozivaju čistunci Ovako sam miran ;D

Joj! Izvini ti, sad sam ukapirao sta sam uradio - moje "Ne verujem" je bio komentar na klip. Jeste, on je bez dileme!

Pogledao.... Ne verujem....

Hm, svačega je bilo gore na Dukatu, no budući da sam upravo bio u toj Nivi sa slike upravo u tom trenutku tačno znam da je ovo ipak pogrešno potpisano, tj. da je ovde trinaestica izvukla xj-a K'o što rekoh - nije nemoguće... Ček, ček, ako si ti bio u baš toj Nivi, ti si jedan od dvojice u nemačkim uniformama??

Je l' ja imam problem il' ovaj link vodi na pocetnu stranu youtube-a?? Nije nemoguće, ali mislim da nisi u pravu. Bilo je i jedno i drugog, ali mislim da je ovo ipak tačno potpisano...

Ma bio je u planu, 'al je crko dva dana pre polaska...

Nisi pazio na času Jeste taj je.

Na kraju, track-logovi su u att-u, pa ako nekog zanima…

Koliko su drugačija vremena bila kad je srce u junaka odlučivalo… Da nije bilo “ove dvojice” sa “svijetlim oružjem” (kramponkama)… Možda bismo se čak i okrenuli u nekom trenutku. Ovako, imali smo dokaz iz prve ruke – bez obzira na srce, na off-road avanturu, pogotovo zimi se ne kreće bez ekstremnih ‘all terrain’ guma, ili barem ne bez dobrih ljudi koji ih imaju. Na kraju, da se zahvalim i Saletu Veljkoviću i Milošu Jelesijeviću što mi dozvoliše da ove fotografije podelim sa vama. S obzirom da oni ‘od aparata žive’, a ja im žutu banku ne dadoh, mislim da su zaslužili (Ono malo fotografija bez potpisa su moje napravljene telefonom)

Razmišljam o “herojima” našeg putešestvija

Dok vozim u tišini, pokušavam da složim utiske.

Nakon ručka, polako se pozdravljamo i razilazimo uz obećanje da se vidimo poslednjeg vikenda avgusta na letnjem karavanu po Staroj Planini. Neke stiže umor.

Svi znamo da se bliži kraj ovog divnog putešestvija i udišemo punim plućima. Uz dodatak nikotina, ugljen-monoksida…  Spuštamo se prema Predejanu (Predejanama ??). Tu ćemo da ručamo, i onda svako svojim putem…

Nešto ne verujem da ovi od malopre s drvima na kamionu i oko njega imaju dozvole za seču, ali nismo mi policija. Na putu niz Čemernik Mladja zaustavlja kolonu, i kaže “Izadjite iz kola, udahnite ovaj vazduh”.

U to stiže i Mladja i kaže da ćemo ići preko Čemernika, ali lakšom rutom – planirani pravac je jednostavno neprohodan. Krećemo nešto posle 11. Nakratko stajemo u Crnoj Travi gde nam je Mladja ispričao kratku istoriju ovog kraja, i “odao” jedan kuriozitet – u Crnoj Travi postoji stara napuštena crkva koja je zaključana, i niko ne zna gde je ključ??!! Mi nastavljamo uz Čemernik.

Nakon ovog, u svakom pogledu nezaboravnog, zakasnelog ručka, krećemo prema Vlasini. S obzirom na konfiguraciju samog puta (krivine koje ‘izazivaju’) uveren sam da je predeo lep, ali nažalost, noć se odavno spustila. Posle nešto više od sat vremena prijatne vožnje uz pratnju uporne i dosadne kiše, stižemo u Vlasinu gde nas čeka večera (!!??). Više mrljamo po tanjirima nego što jedemo, i sabiramo utiske ovog zaista dugog dana. Nekako nam se nameće zaključak da je put Trgovište – Bosilegrad, iako je trajalo neuporedivo više nego što smo očekivali, bio jednostavno fenomenalan, i da jedini žal koji ostaje je to što je, kad smo krenuli nizbrdo, bio već potpuni mrak i nismo mogli da uživamo u prizorima koje nagoveštavaju farovi vozila daleko ispred nas. Odlazimo na spavanje uz dogovor da je sutra polazak oko 10h. Budjenje donosi iznenadjenje – tokom noći je palo 10-tak santimetara novog snega i planirana trasa se dovodi u pitanje. Dok čistimo sneg sa automobila iščekujemo Mladju da donese poslednje vesti od lokalnog šefa šumskog gazdinstva.

Iako nije bilo hladno, temperatura je svo vreme bila oko 15 stepeni, duvao je užasno jak vetar koji pomera iz mesta, ili zaustavlja u koraku. U kombinaciji sa kišom koja je počela sa sumrakom, to nas je zaista iscrpelo. Onima koji doručkuju, poslednji obrok je bio tog jutra oko 7h, a nama koji ni ne doručkujemo, večera prethodnog dana. Verovatno jedino što nas je držalo je bio adrenalin. Potrpali smo se u automobile, vozili još malo uzbrdo, sve do najviše kote naše rute – 1,800 m nadmorske visine, i lagano krenuli nizbrdo prema obećanoj vrućoj gibanici. Moram priznati da ne znam koliko još kilometara smo prešli pre nego stigosmo na asfalt – u jednom trenutku smo počeli da lamentiramo da l’ smo još uvek na makadamu, ili na lošem (propalom) asfaltu. Noć, kiša i mnoštvo barica nisu bili od pomoći. Dilema je ostala nerešena jer nam nije palo napamet da stanemo samo da bismo utvrdili ko je u pravu. Kako bilo, posle skoro dva sata vožnje (što makadamom, što asfaltom) obreli smo se u Bosilegradu. Domaćin nas uvodi u osnovnu školu, u salu u kojoj inače ručavaju deca. Na ulasku osećamo jak miris hrane, i odmah znam da nam domaćin nije baš sve rekao. Na stolu hleb, turšija, sir, ubrzo stiže gibanica, pita sa kupusom, pita sa lukom i na kraju odličan gulaš od divljači koji se puši. Uz to domaćin nemilice nudi pivo, rakiju, sokove… Doduše, gibanica je bila hladna, ali ako uzmemo u obzir da smo trebali da stignemo na ručak, a da smo stigli na večeru, mislim da bismo je jeli i da ništa drugo nije bilo ‘na meniju’.

Tada su počele da rade i lopate – bukvalno smo lopatama prokopali bedem snega koji je napravio buldožer, napravili koliko-toliko solidan prilaz uzbrdici, i krenuli redom. Izgurali smo jedan po jedan automobil nekih 30-tak metara uzbrdo odakle počinje podloga na kojoj točkovi opet ‘hvataju’. Počeo je da pada mrak, a poslednji auto u karavanu beše ‘moj’ Nitro.

I drugi, i treći, i…

Nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja da se raznim vozilima izborimo sa 20-tak metara nemogućeg terena gde ni guranje nije lako izvodljivo, neki se upuštaju u “probijanje novog puta”. Prvi pokušaj završava neslavno…

Posle novih 40-tak minuta stižemo do, ispostaviće se, najteže prepreke na celom putovanju. Najkraćim putem koji je probio buldožer ne može ni Čiroki sa ‘kramponkama’

Sa ovog mesta, put nastavljamo po grebenu planine. Podloga je ulavnom sasušena trava, i pukom srećom kiša je počela da pada tek kad smo prešli travnate deonice.