Ne znam koliko vremena je prošlo, znam da je malo kilometara, kad ugledasmo most za koji znamo da je u blizini kampa.

Meandri Uvca. Kada sam prvi put video slike ovih predela, nisam ni pretpostavio da se ovako nešto nalazi u Srbiji. Tek čitanjem sitnog teksta u dnu te fotografije sam shvatio da ovakva mesta postoje tu, kod nas. Nisam siguran koliko je davno to bilo, ali znam da od tad želim da dodjem ovde i vidim ove neverovatne prizore svojim očima. Utisak koji uživo ostavljaju ove slike ne mogu da opišem, ne umem. Oni koji su bili tamo znaju o čemu pričam, a oni koji nisu bi trebalo da ove slike shvate kao poziv da još danas počnu da planiraju put. Put do kampa se ozbiljno oteže. Svakih nekoliko metara zastajkujemo, gledamo, ćutimo. Kolona se sve više oteže, a tišina se pojačava.

Posle prvog prevoja puca pogled.

Ne znam za ostale, ali ja nisam bio svestan da je ova voda tihi početak onoga što će nas kasnije ostaviti bez daha. Idemo prema kampu.

Ulazimo u kola, i idemo dalje. Otprilike sat vremena kasnije, nekoliko kilometara pre Sjenice silazimo sa glavnog puta na neki makadam.

Mrzelo nas je da proveravamo (niko nije morao), i za sad ostaje nedoumica – da li ovaj znak upućuje na neku gradjevinu ili žbun?

Što neizostavno vodi do malo gimnastike – žica je pod naponom:

Neki malo istražuju okolinu

Parkiramo vozila

Po prizoru iz neposredne blizine zaključujemo da neko ipak redovno dolazi.

Par stotina metara dalje je povelika kuća od kamena. Izgleda relativno održavano, ali ne bi se reklo da neko tu živi.

Po lepom vremenu odavde je moguće videti naš cilj – Peštersku visoravan, ali tog dana to nije bio slučaj.

Nadmorska visina je 1400m, temperatura 6 stepeni, ali Danijel se ne da.

Petnaestak minuta kasnije skrećemo sa glavnog puta preko Javora i dolazimo do groblja naših vojnika iz ratova 1876 – 1878 (ratovi za nezavisnost Srbije).

Posle kraće demonstracije mogućnosti Wranglera, nastavljamo dalje.

Boske od samog polaska nije krio nezadovovljstvo (pre)sporim tempom vožnje, ali se žrtvovao zarad timskog duha. To ga nije sprečilo da se malo i zabavi (druga fotografija realno dočarava strminu).

Tu smo zastali da malo udahnemo vazduh. Danijelu je bilo vruće – pretpostavljam zbog zračenja mobilnog koji nije ispuštao iz ruku od Beograda.

Isuviše dobro se sećam kako izgleda kad Miško vozi vezanih očiju, te je na prvom stajalištu zamolih da se vratimo na početne pozicije. To prvo stajalište je Ukočenica. Poprište bitke srpske i turske vojske 1876.

Medjutim, ubrzo mi je postalo neprijatno, a onda sam shvatio i zašto:

Ja znam da je Beograd najskuplji grad u Srbiji, i znam da je sve jeftinije čim čovek mrdne negde van grada, ali… Nas je bilo 9. Svi smo pili kafu, bila je poneka rakija, poneki sokić, i jedna čorbica. Kad smo ustali, Boske je prvi prišao konobarici da plati, i taman smo po dobrom starom srpskom običaju hteli da se svadjamo oko toga ko će da plati, kad sam shvatio da joj je dao hiljadu dinara, i još dobio kusur!!! Kusur je ostao kao bakšiš, a ja sam ostao u neverici… Malo kasnije, Zorana, koja je bila samnom u kolima se požalila da joj je dosadno i tražila da ona vozi. Rekoh, OK, ja ću malo da škljocam aparatom okolo…

Po dogovoru, stajemo na Divčibarama u jednoj kafanici da popijemu neku kafu…

Nakon obavljenog posla, nastavljamo prema Divčibarama

Odmah krećemo dalje, i pravimo kratak pit-stop u Valjevu.

Krećemo prema Obrenovcu – tamo nas čekaju Bata Lule, Neša i Boske.

Igrom slučaja, Srdjan i ja se ovaj put “menjamo” i ja preuzimam Nitra sa spojlerom. S obzirom da je ovaj put očekivani teren lakši, a nema ni snega, to i nije važno… Okupljanje je sutra u 10 kod rampe na Adi