Posle lepog sna, krenusmo put kampa.

Kada sam pričao jednom mom drugaru šta mi je plan za taj vikend, odmah mi je predložio alternativu za spavanje. Njegova supruga je poreklom iz tih krajeva, njeni imaju kuću s druge strane jezera, te oni prilično često tu dolaze. Naravno, upoznati su s klimom, i prilično uporno insistiraju da ne spavam u šatoru, već u toj kući (u kojoj inače niko ne živi). Kako sam odrastao u sličnim klimatskim predelima, odbio sam ih ali sa rezervom – prvenstveno idem da spavam u kampu, ali u slučaju kijameta, dobro je imati rezervu. Negde oko 2h prethodne noći počela je da pada kiša. Kad smo se tog jutra probudili u šatoru, iznutra je bio toliko mokar kao da je kiša padala iz zemlje (kondenzacija). Nije nam bilo hladno, ali je vlaga bila jeziva. Pre spavanja, stavio sam čizme na sam ulaz naš šator (mali unutar velikog), a ujutro me dočakalo iznenadjenje. Još sedeći na podu malog šatora, krenuo sam da se obujem, gurnuo nogu u čizmu, i shvatio da je puna vode! Moja čizma, inače dobra, vodootporna, nalazila se tačno ispod rupe u velikom šatoru kroz koju je kapala voda. Spolja, bila je potpuno suva, ali svejedno, puna vode. Sve to zajedno bilo je dovoljno da se za drugu noć preselimo u ponudjenu kuću. Drugari iz Toyote, Bata Lule, Neša i ja se potrpasmo u kola, i odosmo na drugu stranu jezera. Uz čašicu razgovora posedesmo po koji sat, Bata Lule dobi i poklon od Neše, i bi vreme za spavanje.

Ubrzo, počinje i „zabavni program”. Nisam ljubitelj, ali ovo je kompletan ugodjaj.

Nije da ne putuju mnogo. Nije da se nisu nagledali svega i svačega u životu. Ali, Gerry i Oscar su jednostavno oduševljeni svime što su doživljavali tih dana.

Srećom, to nije dugo trajalo, ubrzo smo se vratili započetom, dovršili, i onda opušteni zalivali pojedeno.

U jednom tenutku, bivamo grubo prekinuti. Sretko, naš domaćin je osetio potrebu da nam se zahvali na dobrodošlici. Pa brate zar baš sad??

Dolazimo u kamp, a tamo nas čeka ručak - još topla pešterska jagnjetina, i još svašta nešto. Skoro desetočasovna vožnja je uzela danak – svi smo ozbiljno gladni, i nemamo vremena za ragovor. Stomaci se nezdravo pune, ruke samo grabe, disanje se zanemaruje.

Pri povratku u kamp, prizor koji me naterao da stanem. Svestan sam da ova slika ne može verno da prenese scenu, ali i ne treba – to treba videti uživo.

U Sjenici stajemo da nešto kupimo, a Danijel i dalje prkosi termometru.

Zemunac nešto objašnjava Zorani o ’sukobu’ Nivaša sa medijima, a Zorana...

Kakva ekipa – tvrdokorni Nivaš, Nivaš koji ima i Wranglera, i čovek kojem je Jeep istetovirano na srcu (mislim, iznutra).

Iako su drugi otišli korak dalje u skidanju, Danijel se i dalje ne oblači.

Sjajno mesto za zajedničke fotografije

Današnja tura se bliži kraju, i stižemo do vidikovca sa kog se Sjenica vidi kao na dlanu.

Vozimo dalje, i opet smo na ravnom.

Lord bi da proba, ali Sale je jasan – Brale, sir može, al’ rakiju ne dam!

Živeli! (Don’t drink and drive)

Malo kasnije, opet sir i rakija.

Verujem da bi masjtori iz Chryslera voleli da znaju kako se to radi – ovaj blatobran je plastičnim žabicama pričvršćen za karoseriju automobila. Meni je pošlo za rukom da ga skinem jednim potezom, bez ijedne polomljene žabice! U medjuvremenu, stižu ostali, i nastavljamo dalje.

Teren nizbrdo postaje sve teži, blata je sve više, kolona se razvlači, a ja odlažem fotoaparat na neko vreme. Silazimo do jednog potoka koji izgleda potpuno bezazleno, i ja opušteno krećem preko njega. Voda je sakrila nešto (još uvek ne znam šta), čuje se neki tup zvuk, Gerry kaže ’nešto je otpalo sa kola’, i ja stajem. Hvatam radio-stanicu i javljam da sam stao, da mi je nešto otpalo sa kola. Izlazimo iz kola, vidim šta je otpalo, kupim, stavljam u gepek, javljam radiom da je sve OK, i nastavljam dalje. Prilazimo novoj vodenoj prepreci, ovaj put je to već rečica, i preko radio-stanice čujem upozorenje da od izlaska iz vode ima ozbiljnog blata, da se pažljivije vozi. Krećem uzbrdo, i Nitro me ponovo iznenadjuje lakoćom kojom savladjuje blato bez ikakve prave off-road tehnike. Posle prve blatnjave prepreke, kažu ima još jedna. OK, nema odmora, idemo dalje. U jednom trenutku sam već mislio da će morati sajla da radi, ali Nitro se ne da. Izašli smo na čvrsto tlo, i dok čekamo da i ostali prodju, vreme je za procenu štete.

Zbog magle, odustali smo od obilaska Djalovića klisure, i krenuli nizbrdo…

Još od kad sam pročitao obaveštenje za ovo putovanje, brinula me samo jedna stvar – vreme. Ne zbog hladnoće, spavanja u šatorima, prohodnosti terena, već samo zbog vidika. Znam da je Pešterska visoravan spektakularna, da okolne planine nisu ništa manje lepe, da je Uvačko jezero remek-delo prirode, i zaista sam se plašio da bi vremenske neprilike mogle da pokvare užitak. Srećom, nije bilo tako. Jeste nas sva tri dana pratila slaba dosadna kiša. Jesmo poslednji dan odustali od vožnje čamcima po jezeru zbog ozbiljne pretnje neke oluje. Jesmo imali ozbiljne blatnjave prepreke na putu, ali sve to nije umanjilo utisak. Jedino što je ovo vreme pokvarilo su fotografije. Nije bilo prilike da uhvatimo ove fenomenalne predele u zagrljaju sunca, ali možda je i tako bolje – sigurno ćemo doći ponovo da slikamo. Kad smo stigli do sela Bare, dočekalo nas je nešto što još uvek nisam siguran da l’ je prava magla ili smo jednostavno ušli u oblake.

I opet, idemo dalje.

Putevi kojima se krećemo nisu baš pravi putevi. Više su staze koje se naziru na tlu, ali je teren pitom i čak i Nitro sve prolazi bez problema. Koliko god to za mene bilo dobro, ima i onih kojima ne odgovara. Posle nekoliko sati disciplinovane lagane vožnje, Boske odlučuje da zabavi sve prisutne.

Gutljaj, zalogaj, i idemo dalje.