Ujutro, polazak je bio oko 8.

Već sam spominjao reputaciju ovih krajeva – najhladniji predeli bivše SFRJ su u pitanju. Pri samom planiranju putovanja dosta smo razglabali na temu da li da spavamo u kampu pod šatorima, ili u nekom ‘čvrstom’ smeštaju u Sjenici koji je Sretko obezbedio. Kad mi je Zemunac rekao da su za kamp obezbedili veliki vojni šator u kojem mi treba da postavimo naše male šatore, za mene je dilema bila rešena – spavam u šatoru. Ekipa iz Toyote me je pratila (doduše neki nisu imali šatore, pa su spavali u kolima), a ostatak je otišao u Sjenicu da spava. Kad se društvo malo razredilo, pričali smo o potencijalnim problemima spavanja u šatoru, a zapalo mi je za oko da nisam baš spreman kao što sam mislio. Neki su bili bolje opremljeni.

Drugari iz Toyote su trebali da putuju s nama iz Beograda, ali zbog obaveza su ipak morali da krenu malo kasnije. Večeru nisu propustili.

Nismo samo mi gladni.

Ispostavilo se da je dobro procenio jer glad čini svoje.

Kao znak da je večera gotova, Boske je jedno vreme lupao u svoj metalni tanjir, a onda ga je napunio.

Oscar i Gerry su jedini stranci na ovom okupljanju. Nije im prvi put da idu ‘van civilizacije’ i zasad verovatno nagadjaju šta će da dožive.

Lovčev gulaš je gotov, i stiže poziv na večeru.

Ovi krajevi, drže do svoje reputacije ’srpskog Sibira’, i, na otvorenom, vatra je najbolji prijatelj.

Vreme užasno brzo prolazi, i već je noć.

Za to vreme, Lord potvrdjuje priču o poreklu njegove rase.

Gledajući ovu ekipu, ne mogu a da se na zapitam za šta su se oni to spremili.

Iza ćoška, Lovac mućka nešto. Upucao je nešto u prethodnom periodu, i rešio da podeli sa nama.

Društvo se polako okuplja, i upoznavanje je u toku...

Šta li je pod ceradom?

A tu je i još jedan stari znanac - Niva koja je nesretno i pogrešno bila optužena za zaglavljivanje na Dukatu, i to u trenutku kad je pružala pomoć mnogo većem i jačem kolegi.

U toku je razgledanje kampa i okoline.

A tu su i neke poznate njuške.

Par minuta kasnije, prva dobrodošlica.

Krivina – dve, i ugledasmo i kamp.

Ne znam koliko vremena je prošlo, znam da je malo kilometara, kad ugledasmo most za koji znamo da je u blizini kampa.

Meandri Uvca. Kada sam prvi put video slike ovih predela, nisam ni pretpostavio da se ovako nešto nalazi u Srbiji. Tek čitanjem sitnog teksta u dnu te fotografije sam shvatio da ovakva mesta postoje tu, kod nas. Nisam siguran koliko je davno to bilo, ali znam da od tad želim da dodjem ovde i vidim ove neverovatne prizore svojim očima. Utisak koji uživo ostavljaju ove slike ne mogu da opišem, ne umem. Oni koji su bili tamo znaju o čemu pričam, a oni koji nisu bi trebalo da ove slike shvate kao poziv da još danas počnu da planiraju put. Put do kampa se ozbiljno oteže. Svakih nekoliko metara zastajkujemo, gledamo, ćutimo. Kolona se sve više oteže, a tišina se pojačava.

Posle prvog prevoja puca pogled.

Ne znam za ostale, ali ja nisam bio svestan da je ova voda tihi početak onoga što će nas kasnije ostaviti bez daha. Idemo prema kampu.

Ulazimo u kola, i idemo dalje. Otprilike sat vremena kasnije, nekoliko kilometara pre Sjenice silazimo sa glavnog puta na neki makadam.