.

.

I stižemo na odredište.

Dobijamo najavu onoga što sledi.

Prolazimo pored brda sa neobičnim imenom – Molitva.

Krećemo ka meandrima.

Pre polaska, nešto mi je privuklo pažnju. Kad ljudi hoće da kažu da je neki teren nepristupačan, strm, obično kažu „tamo koze pasu pod ručnom“. Nikad nisam čuo da neko to kaže za krave.

Stižemo na doručak.

Još prethodne večeri je više automobila imalo problema sa izlaskom iz kampa jer je kiša napravila ozbiljno blato. Kako ne bismo izazivali sudbinu, parkirasmo automobile pre kampa. Doduše, ja sam prethodnu noć ostavio Nitra u kampu, ali za njega nismo brinuli – on je već pokazao da je sposoban...

Bili smo skroz suvi, naspavani, odmorni. A i most dvadeset metara dalje nije neki.

Posle lepog sna, krenusmo put kampa.

Kada sam pričao jednom mom drugaru šta mi je plan za taj vikend, odmah mi je predložio alternativu za spavanje. Njegova supruga je poreklom iz tih krajeva, njeni imaju kuću s druge strane jezera, te oni prilično često tu dolaze. Naravno, upoznati su s klimom, i prilično uporno insistiraju da ne spavam u šatoru, već u toj kući (u kojoj inače niko ne živi). Kako sam odrastao u sličnim klimatskim predelima, odbio sam ih ali sa rezervom – prvenstveno idem da spavam u kampu, ali u slučaju kijameta, dobro je imati rezervu. Negde oko 2h prethodne noći počela je da pada kiša. Kad smo se tog jutra probudili u šatoru, iznutra je bio toliko mokar kao da je kiša padala iz zemlje (kondenzacija). Nije nam bilo hladno, ali je vlaga bila jeziva. Pre spavanja, stavio sam čizme na sam ulaz naš šator (mali unutar velikog), a ujutro me dočakalo iznenadjenje. Još sedeći na podu malog šatora, krenuo sam da se obujem, gurnuo nogu u čizmu, i shvatio da je puna vode! Moja čizma, inače dobra, vodootporna, nalazila se tačno ispod rupe u velikom šatoru kroz koju je kapala voda. Spolja, bila je potpuno suva, ali svejedno, puna vode. Sve to zajedno bilo je dovoljno da se za drugu noć preselimo u ponudjenu kuću. Drugari iz Toyote, Bata Lule, Neša i ja se potrpasmo u kola, i odosmo na drugu stranu jezera. Uz čašicu razgovora posedesmo po koji sat, Bata Lule dobi i poklon od Neše, i bi vreme za spavanje.

Ubrzo, počinje i „zabavni program”. Nisam ljubitelj, ali ovo je kompletan ugodjaj.

Nije da ne putuju mnogo. Nije da se nisu nagledali svega i svačega u životu. Ali, Gerry i Oscar su jednostavno oduševljeni svime što su doživljavali tih dana.

Srećom, to nije dugo trajalo, ubrzo smo se vratili započetom, dovršili, i onda opušteni zalivali pojedeno.

U jednom tenutku, bivamo grubo prekinuti. Sretko, naš domaćin je osetio potrebu da nam se zahvali na dobrodošlici. Pa brate zar baš sad??

Dolazimo u kamp, a tamo nas čeka ručak - još topla pešterska jagnjetina, i još svašta nešto. Skoro desetočasovna vožnja je uzela danak – svi smo ozbiljno gladni, i nemamo vremena za ragovor. Stomaci se nezdravo pune, ruke samo grabe, disanje se zanemaruje.

Pri povratku u kamp, prizor koji me naterao da stanem. Svestan sam da ova slika ne može verno da prenese scenu, ali i ne treba – to treba videti uživo.

U Sjenici stajemo da nešto kupimo, a Danijel i dalje prkosi termometru.

Zemunac nešto objašnjava Zorani o ’sukobu’ Nivaša sa medijima, a Zorana...

Kakva ekipa – tvrdokorni Nivaš, Nivaš koji ima i Wranglera, i čovek kojem je Jeep istetovirano na srcu (mislim, iznutra).

Iako su drugi otišli korak dalje u skidanju, Danijel se i dalje ne oblači.

Sjajno mesto za zajedničke fotografije

Današnja tura se bliži kraju, i stižemo do vidikovca sa kog se Sjenica vidi kao na dlanu.

Vozimo dalje, i opet smo na ravnom.