Doručak Prvi put sam ovde (i na Kučaju uopšte), i ovo je druga lepota prirode koja me, uslovno rečeno, iznenadjuje. Ne iznenadjuje me priroda već činjenica da je čovek tu uspeo da napravi nešto u savršenom skladu sa prirodnom lepotom. Na to se nekako teško navikavam. U ovome, više od nas može da uživa samo Lord Lagano se pripremamo za nastavak putovanja. Jes' da zvuči otrcano, ali snegom prekriveni prizori su stvarno bajkoviti Stižemo do Lovačkog doma Valkaluci Na našu žalost, u domu nije bilo nikoga, a ja sam uspeo da zaboravim džezvu, tako da ni kafu nismo popili, ali to nije sprečilo decu da se igraju. Nastavljamo prema Velikoj Brezovici - ogromnom kraškom polju za koje postoji priča da je svojevremeno čak vojska planirala da tu gradi aerodrom. Srećom, nije. Dobrivoje uživa Sale pogotovo Krećemo dalje, i stižemo do možda najlepšeg vodopada Prskalo ne prska sa mnogo vode, ali umetnički dojam mu je neprevazidjen. Boske baš mora i poslednji metar da predje na četiri točka... Posle Prskala smo se uputili na asfalt. Pozdravili smo se na raskrsnici u Resavici... do sledeće vožnje... Ovo je bio pokušaj približavanja hardista i turista. Nestor, hardista, se raspitivao ko je osmislio trasu da bi ga častio barem ručkom. Trasu je, naravno, osmislio Sale Veljković, turista. Za početak, dovoljno.

Nekako zaboravih da napomenem par stvari... Tokom priprema za 4th Serbian Trophy, pa i posle toga, Boske i ja smo dosta pričali o tome da je potrebno nekako spojiti naizgled nespojive dve grupe vozača 4x4 vozila. Jednu grupu čine 'hardisti'. Tu ne mislim na takmičarsku klasu nego na pristup vožnji. Hardisti, kao prvo, imaju ozbiljno pripremljena vozila - preradjenih vešanja (podignuti), motora, diferencijala i menjača (ojačani), imaju barem prednje vitlo, a neki i zadnje, predimenzionirane gume, i njihova sakupljanja i vožnje su otprilike po principu "od tačke A do tačke B van bilo kakvog puta", da ne kažem što teže, to bolje. Druga grupa (tu i sebe ubrajam) su 'turisti'. Kod turista je terenska vožnja malo skrajnuta u odnosu na prirodu. Osnov vožnje je odlazak u prirodu do mesta gde se ne može stići običnim putničkim vozilom, i koriste se putevi za koje nisu potrebne nikakve intervencije na vozilu - turistički "vrhunac opremljenosti" su A/T ili M/T gume, santimetar-dva veće od putnih fabričkih. Turističke trase su "od tačke A do tačke B na najlakši mogući način" i sa što manje mogućnosti da se ošteti vozilo. To su dve grupe koje se uglavnom ne voze zajedno. Turisti ne žele da prate hardiste da ne oštete vozila, a hardistima je dosadno da se voze s turistima. Naći 'meru' koja će zadovoljiti obe grupacije nije lako. Ovo okupljanje na Kučaju se činilo kao idealno za početak. Predvidjena trasa sama po sebi nije problematična, ali mogućnost snega dramatično menja situaciju. Ono što je po suvom lagana uzbrdica, po snegu može da se pretvori u nepremostivu prepreku. Možda idealno - turisti kreću u laganu vožnju. Hardistima sneg garantuje zabavu. Ako turisti dodju u neprilike tu su hardisti da vade stvar. Kada je Boske pozvao Nestora (jednog od hardista) da podje na ovu vožnju,. njegovo prvo pitanje je bilo "A 'oću li ja moći tamo da se igram?". Tek kad je dobio pozitivan odgovor, prihvatio je poziv. I stvarno se igrao. U koloni je vozio samo kad je teren bio surov. Inače, svo vreme je nestajao u šumi i iskakao odnekud. U jednom momentu nas je čak zabrinuo - nije se javljao na radio stanicu, a niko iz karavana ga nije video. Stali smo, i posle par minuta je izbio iz šume s naše desne strane. Zamolih ga da "nam to više ne radi" - već se bilo smrkavalo, temperatura je bila oko -12, i stvarno smo bili zabrinuti. Da l' zbog moje molbe, da l' se već bio naigrao, uglavnom, poslušao me. Naravno, izazovu igranja po stenama prekrivenim snegom nije ni on odoleo. Posle ove zabave, mi krećemo svojim, a Nestor svojim putem Na jednom lepom poljančetu se grupišemo. Doduše, ja, povučen Mahindrim odličnim ponašanjem u dosadašnjoj vožnji, odlučujem da malo skrenem s puta i da se upustim u istraživanje poljančeta. Nakon par minuta uživanja, naleteh na jarak skriven snegom... Žile je bio najbliži. Vitlo je odradilo posao, i nastavljam dalje sa kolonom. Boske... Penjemo se uz Begaljicu, a vreme... kao da nam čini uslugu Malo pre samog vrha Begaljice stajemo. Kako smo već i gladni, vadimo nešto od hrane koju smo poneli sa sobom, i gasimo požar. Vreme i pejzaži Ja sam već mislio da se neće probuditi do proleća, kad ono...uhvaćen na brzinu... Nakon ispunjavanja jedne od osnovnih životnih potreba, nastavljamo ka samom vrhu Beljanice. Mi, obični smrtnici parkiramo na proširenju ispod vrha. Boske, naravno parkira na vrhu. A Zorana... Grupne fotografije sa više aparata A dežurni Djenka će jedini imati snimak sa svima (izvini Gošo) Još dva pogleda sa vrha... I krećemo nizbrdo prema Lisinama. Kad smo stigli, uveliko je vladao mrak. Pijemo kafu, ili štagod drugo, a Boske i Sale Veljković predlažu noćnu vožnju do neke 'obližnje' jame (???). Predlog biva prihvaćen, i ubrzo smo ponovo na otvorenom. Vozimo kanjonom Resave (s obzirom na lepotu koju tek naslućujemo pod svetlom farova, obećavam sebi da ću doći ponovo, ali po danu), i stižemo do predela koji se zove Vrtačetije. Ime nije slučajno - krečnjačka podloga je uslovila vrtače 'na svakom ćošku'. Idemo prema jednoj koja se zove Jama Vrtačeje, i pretvara se u pećinu. Glupavo držim fotoaparat u ruci svo vreme, i u jednom trenutku se okliznem i padnem baš na tu stranu. Kako je aparat ceo zaronio u sneg, gasim ga i nemam fotografije te zaista impresivne "rupe". Vraćamo se u Lisine na večeru, noćenje...

Prvo malo ispumpavaju gume, a zatim i kače Pathfindera gurtnom, i izvlače na tvrd teren. Ja sam na Mahindri dobio all-season gume na zadjim točkovima, i M/T na prednjim. Na ovom blatu se i to pokazalo kao nedovoljno. Samo što su oni odmakli, ja krećem, ali svakih nekoliko metara stajem. Malo u rikverc, pa malo uzbrdo. U jednom tretnutku sam pomislio da dalje neću moći, i pozvao Bosketa i Zemunca da se vrate i po nas. Došli su ali je Boske zaključio da sajla neće biti potrebna, i da je "pun gas" jedini neophodan rad za izvlačenje iz ove situacije. Bio je u pravu, a kao dokaz ima tragove blata na jakni i pantalonama. American Dream.........tim Polako se penjemo uzbrdo, a okolina postaje sve belja. Pauza za okrepljenje. Po starom običaju, Zorana je gladna Ovo parče i uzbrdica odmah posle, iako pitomog izgleda, pokazuju se malo problematični za vozila sa 'asfaltnim' gumama. Mahindra nije zastajala. Još jedan predah. U danima pre polaska, vremenska prognoza nije bila obećavajuća. Postojala je i mogućnost da sve otkažemo ako se obistine najcrnje prognoze o padavinama. Medjutim, kako smo se dalje penjali, vreme je bilo sve lepše. Saletu je bilo svejedno A vreme i pejzaži... Stižemo na jedan prevoj obasjan suncem. Boske ne bi bio Boske da nije tražio alternativne puteve. Većina nas ipak ide penzionerski Sunce je probudilo i Saleta Boske je nastavio da zabavlja sve prisutne, a svi prisutni su uživali na suncu i škljocali u svim pravcima.

Tokom prethodnih godina sam odvojeno upoznao dva čoveka koji se i medjusobno poznaju - Lalajka i Saleta Veljkovića. Približno su istih godina, vole putovanja, i čini se da tu prestaju sve sličnosti. Lalajko se ne skida sa motora, a Sale ne izlazi iz džipa. Sale je vegetarijanac, Lalajko daje prednost kotliću&roštilju. Sale ima bradu i malo dužu kosu, Lalajko je uredno podšišan i obrijan... Medjutim, kad se malo dublje zagrebe, pojavljuje se još vezivne materije. Vole tehniku. Pogotovo "gedžete". Pasionirani su fotografi. Vole da kampuju, vole prirodu. Medjutim, ono što u mojoj glavi stavlja znak jednakosti izmedju njih dvojice je Kučaj. Obojica su potpuno fascinirana Kučajem. Kad god se spomene šuma, oni kažu "Kučaj". Kad se spomene priroda, opet kažu "Kučaj". Kampovanje, Kučaj. Vožnja, naravno Kučaj. Putovanje - gde drugo nego Kučaj. Sale je novinar, i živi od "pera" i fotoaparata. Lalajku su to hobiji, ali nije da zaostaje: Lalajko o Kučaju I tako, zaveden njihovom pričom ja sam jedva čekao da se ukaže prilika da odem i na taj Kučaj. Pre dvadesetak dana na forumu srbija4x4.com se povela priča o tome kako se sve manje ljudi organizuju za "soft" karavane, i kako bi "valjalo" da se nešto tako organizuje tokom decembra. Nakon malo lamentiranja članova, uleće Sale i predlaže....Kučaj. Dan posle toga, ja se vidjam sa Bosketom u gradu i on mi predlaže da "preseče lamentiranje" i da postavi konkretan termin za odlazak na Kučaj - 11. i 12. decembar. Naravno, slažem se, i cela akcija se lagano pokreće... Dogovor - okupljanje u subotu 11.12.2010. na Elp pumpi kod Bubanj potoka u 9h. Sale, kao daleko najbolji poznavalac Kučaja je isplanirao neku okvirnu rutu, ali je opšti dogovor da ćemo u zavisnosti od vremena i uslova na terenu u hodu odlučivati. Dan pre polaska sam preuzeo Mahindru Goa iz TTM auta. Nisam ranije imao prilike da vozim indijsku off road perjanicu pa je ovo i dobra prilika da se lično uverim u lepe reči o njoj. Okupljanje: Sa mnom u kolima su Zorana i Saša iz Auto Bilda. Kad se samo setim da je do pre pola godine bilo skoro nezamislivo da ekipa iz Auto Bilda sedi za istim stolom sa ekipom sa raznih 4x4 foruma...ali u medjuvremenu se Boske i Sale i izljubiše pred 100-tinak ljudi... Nešto posle 9h nastavljamo dalje. Idemo malčice okolnim putem - u Kamenovo. Žile je Vitaru vozio na prikolici, pa je kod Peke ostavio prikolicu, i odatle nastavio na točkovima. Kako je i Bosketov Wrangler morao na intervenciju kod vulkanizera, deo ekipe odlazi na pumpu iza Petrovca, i tamo se okupljamo. Nastavljamo dalje i ubrzo vidimo prve obronke Kučajskih planina Vozimo uz Mlavu, i u jednom trenutku ugledah ovo Zaista nisam imao pojma šta je to, a kasnije na internetu nadjoh da je u pitanju isposnica manastira Blagoveštenja. Ovo je Dobrivoje Tokom čitavog puta Dobrivoje se najbolje slagao sa Saletom Ubrzo stižemo na Krupajsko vrelo. Krupajsko vrelo je jedno od onih divnih proizvoda prirode koje je čovek uspeo da iskoristi a da ne uništi. Tu se kratko zadržavamo, krećemo dalje i u Milanovcu silazimo sa asfalta. Samo što smo krenuli uzbrdo blatnjavim putem, Vanja i Mirko u Pathfinderu staju - putne all-season gume nisu za ovakav teren. Zovemo pomoć, i očas posla stiže American Dream team - Boske i Zemunac.

Ne mogu da verujem... Retko otvaram crnu hroniku. Tek sad videh ovu temu. Poznavao sam Miroslava. Znam mu celu porodicu. Poslednje dve-tri godine smo proredili kontakte... I dalje ne mogu da verujem... @perisicboro - jeste to je isti čovek.

Ja ih koristim prilično redovno. Dosad sam koristio eTrex Vista hcx, Oregon 300, GPSMAP 60 csx i neki Colorado (ne sećam se tačno modela) - Infoteam su moji drugari, pa sam to 'zloupotrebljavao' . Pre tih uredjaja sam koritio više Nuvi auto uredjaja, ali nakon prvog korišćenja ovih uredjaja, Nuvi modeli mi nisu interesantni. Elem, ovi uredjaji NEMAJU glasovno navodjenje, nemaju bluetooth, nemaju mp3 plejere... nemaju ništa što mi ni inače nije neophodno. Ali, zato su svi vodo-otporni, svi imaju track-log sa dosta opcija podešavanja, i još dosta toga što auto uredjaji nemaju. Gore sam već napomenuo šta su mi najdraže funckije, tako da ne bih da se ponavljam. Iz mog iskustva, razlike u uredjajima su samo u udobnosti korišćenja - eTrex nema touch screen, i ima praktično samo dva 'dugmeta' za sve operacije. To zna da bude pomalo naporno, ali kad jednom namestim šta mi treba, bude dovoljno i to. GPSMAP ima dosta dugmića jako korisnih tokom upotrebe, i samim tim je nešto zgodniji za upotrebu. COlorado ima točkić (scroll) i jedan taster - iako bi to trebalo da bude prilično funkiconalno, meni nikako nije prijalo. Na kraju, moj favorit, Oregon - jedini od nabrojanih sa touch screenom. Oregon se pravi mislim u 4 varijante - 200, 300, 450 i 550. Osim u slučaju modela 550 koji ima ugradjenu 3,2 Mpix kameru (fotografije su automatski geotagovane), ostale razlike su prilično minimalne - svode se na količinu ugradjene memorije, i samim tim na količinu waypointa, ruta i sl koje mogu biti memorisane, i još poneke sitnice koje pri korišćenju ni ne primećujem. Inače, svi uredjaji koje sam spomenuo imaju slot za kartice, tako da je proširivanje memorije i ubacivanje svih mogućih karata prilično jednostavno. Jedne prilike upitah Lalajka šta su prednosti za motocikliste namenskih motociklističkih uredjaja u odnosu na Oregon - to su upravo one stvari koje sam nabrojao da ovi uredjaji nemaju - glasovno navodjenje, bluetooth, mp3 plejer, i još jedna, za motocikl verovatno veoma važna stvar - ekrani na ovim uredjajima su dosta mali - ne znam tačne podatke, ali Oregon, kao uredjaj sa najvećim ekranom od nabrojanih, ima osetno manji ekran od bilo kog auto ili moto uredjaja, a eTrex ima skoro upola manji od toga. Meni, sve te mane u automobilu uopšte ne smetaju, a kad dodam još male dimenzije (osim GPSMAP) i minimum 10 sati autonomije sa jednim baterijama (o varijantama sa rezervnim da ne pričamo), ovi uredjaji su za mene prava stvar.

Markone, da li su 'mape Evrope' u stvari City Navigator? Ako jesu, koja verzija, i da li postoji ikakav free update? Da li SCG Route kao i kod ostalih Garmina podrazumeva trajni besplatan update?

Sorry za off A šta je ovo? Pošto (površno) poznajem lika koji je 'vlasnik' dve pumpe, iz njegove priče sam shvatio da nije u pitanju klasična franšiza, ali mi nije baš jasno kako to funkcioniše...

Ja bih da dodam ponešto... Elem, kao veliki fan ovih uredjaja naveo bih par sitnica koje oni imaju, a drugi uredjaji nemaju. Kao prvo, precizan track log sa 'track back' funkcijom - preciznost uredjaja najbolje opisuje podatak da track log sa ovih uredjaja izmedju ostalog služi i za ucrtavanje puteva. Naravno, za to je potrebno podesiti da se pozicija beleži svake sekunde, i onda je preciznost dovoljna. Track back funkcija - izuzetno zgodna stvarčica za off-road. Kad se čovek upusti u istraživanje terena bez vidljivih puteva, i dodje negde odakle mora nazad, nije uvek jednostavno pronaći kuda je došao. Tu ova funkcija stupa na scenu - uredjaj vodi nazad istim putem kojim ste došli do početne tačke, ili dokle je potrebno. Takodje, ako ubacite tudji track log, uredjaj vas može voditi po njemu. Ono što mi se posebno svidja kod ovoga - ako se krećete putevima koji nisu ucrtani na mapi, obradite malo track log da bude jasno kuda ste išli i kakvi su putevi, pošaljite Infotteam-u, i eto novog parčeta puta na njihovoj mapi. Za ljubitelje jutarnje i večernje fotografije postoji još jedna sjajna opcija - tačno vreme izlaska i zalaska sunca na zadatoj lokaciji. Kad su u pitanju noviji modeli, posebno me oduševljava opcija ubacivanja "rasterskih mapa". Najlakše je raditi sa već kalibrisanim mapama tipa onih topo mapa Vojnogeografskog insituta, ali uz malo manuelnog rada, moguće je bilo koju mapu u .jpg formatu kroz Google Earth obraditi i ubaciti u uredjaj, pa čak i screen shotove iz samog Google Eartha.

Prelepo je , samo gde se nalazi ' Pa 'de mož' da se nalazi lepota koju Lalajko 'naglašava' nego na Kučaju?

Imaš u att-u moje prethodne poruke track log - a evo i ucrtano na topo mapi (da bi se sve videlo, skini u punoj veličini sa imageshack-a) Uploaded with ImageShack.us

Odličan, pet.

I ja bih da se pridružim ovome - nema tog putopisa na kojem nisam video barem nešto novo

Uuuuuu....kakav kompliment!!!! S obzirom od koga dolazi, ovo je skoro pa savršeno ;D ;D ;D ;D ;D A evo ga i track log u att-u cemernik - vlasina - besna kobila - lisina - vlasina.zip

Presvukoše se slobodni biciklisti, popakovaše stvari, i krenusmo kući. Sale i Milan su očekivano umorni, i vožnja nazad prolazi uglavnom u tišini. Razmišljam o dve stvari - njihov način obilaska planina je bez diskusije lep, a sasvim sigurno i zdraviji od mog. Bez obzira, ne verujem da ću se ikad upustiti u tako nešto. Neću da kažem nikad, ali stvarno nije verovatno da ću biciklom i spostvenom snagom zameniti udobnost karoserije na 4 točka i snagu motora. Drugo, razmišljam o Dusteru. Ako izuzmemo čist luksuz (skuplji materijali i sl) ovaj automobil ama baš ni po čemu ne zaostaje za daleko skupljom konkurencijom. Njemu skoro ništa ne nedostaje. Udoban je, snažan, tih, precizan, po brdu se penje kao da dokazuje da mu je poreklo na Karpatima, na auto-putu samouveren. Nisam siguran ko je kriv što se tek sad pojavljuje ovakav auto sa ovakvom cenom. Da li je kriva pohlepa auto-industrije, ili ipak razmaženi kupci - do skoro je većina stanovnika bivše SFRJ sanjala i maštala o sarajevskom Golfu dvojci, a sada je svima plastika u Dusteru 'jeftina'. Malo pre razlaza kažem Saletu - Ovo je bilo sjajno. Ako ti opet bude trebao 'vozač pratećeg vozila', samo zovi.

Uz stalne promene vremena, čak i jednu pauzu u seoskoj školi zbog kiše, stižemo do Lisinske reke I baš tu, na ravnom, Saletu puca lanac Sneža je ogladnela. Vreme je u ovom trenutku lepo, i intervencija kratko traje. Samo što samo nastavili dalje, kiša je opet počela, a malo kasnije mi stižemo u Gornju Lisinu. U centru sela postoji česma, i freebajkeri je koriste kao bajs-perionicu Odavde do Promaje ima 26 km asfalta. To baš i ne mogu da vozim iza njih. Odlazim ispred njih, i brzo stižem u Promaju. U medjuvremenu se vreme još dvaput potpuno promenilo, ali na to smo već navikli. Naravno, dosta pre bicikista stižem u Promaju. U lokalnoj kafani sam odgledao trku u Singapuru, iznervirao se kad je Hamilton ispao, a onda su počeli da pristižu i biciklisti. Ruku na srce, Milan je stigao dok je trka još trajala, a ostale sam dočekao na parkingu. Pakovanje Prva razmena utisaka Znaš u koliki kamen sam zveknuo... I na kraju Sale

Ekipa koja se juče popela na vrh Besne Kobile juče zbog gustine oblaka nije uspela da pronadje kamen koji obeležava vrh. Vrh je inače tamo gde je antena na sledećoj slici. Iza jedne desne krivine vidim da su rešili ponovo da pokušaju Pomalo mi je čak i krivo što nisam znao da će opet da idu - baš bih voleo da popnem Dustera na 1923 mnv, a ovaj put izgleda značajno pitomije od onog juče. Kako bilo, samo što sam odložio fotoaparat, i seo u Dustera videh kako jedan crni oblak guta antenu na vrhu. Nastavljam do Ruskog spomenika ispred biciklista. Ponovo osmatram mesto gde juče nisam uspeo da popnem Dustera Pa dobro, prilično je loše za penjanje kolima. Ali siguran sam da bi se Duster sa dobrim terenskim gumama svejedno popeo. Za razliku od jučerašnjeg dana, danas se odavde i vidi ponešto. Počinju da pristižu biciklisti iz pravca planinarskog doma Krava na obližnjem vrhu nas nije udostojila ni pogleda Vreme opet počinje da se kvari, i dogovaramo se da oni nastave dalje, a ja ću da sačekam ekipu koja je otišla na vrh. Za par minuta pristižu redom Prvi stiže Kuša Za njim Aca Tu je i Mladja I na kraju Sale i Milan takoreći zajedno Brzina kojom se oni spuštaju za mene deluje nestvarno. Nisam siguran da bih se ikad usudio tako nešto da pokušam, a rekao bih da su osmesi na njihovim licima su samo mali odraz unutrašnjeg zadovoljstva. Idemo dalje. Kiša, vetar i sunce se smenjuju na pola sata, ali izgleda da to nikom ne smeta. Povremeni vidici su fantastični U jednom trenutku, Milan predlaže da sidje s puta a da ga ja slikam. Naravno Milanče. Mada nisam siguran da će ti se svideti slika 'jedinog koji nikad ne gura bajs'

Posle kraćeg zadržavanja, nastavljamo dalje. Sklanjamo se s vetra, ali ulazimo u oblake. Put Vranje - Bosilegrad su gradili neki Rusi pre 100-tinak godina. Kažu da, iako planinski put, i iako radjen bez ikakve moderne tehnologije pre 100 godina, i danas stoji onakav kakvi su ga oni napravili. Njima u čast, na najvišoj tački puta postavljen je spomenik, poznat kao Ruski spomenik. Iako stari, i put i spomenik su u dobrom stanju. Put stoji kako su ga Rusi napravili, a spomenik je obnovljen ove godine. Tu se odvaja put za vrh Besna Kobile. Veći deo biciklista odustaje od penjanja, tek nekoliko najodlučnijih je nastavilo ovim putem (ako se to tako može nazvati) Da pojasnim, put ka vrhu nije ono što zamiče levo iza brega. Put ka vrhu je ovo malo utabane trave odsečene od vidljivog puta. Iako je jasno da Duster sa običnim gumama za asfalt ne može tu uzbrdo, svejedno pokušavam, ali očekivano, ne uspevam. Većina biciklista i ja nastavljamo putem pravo do planinarskog doma Kriva Feja. Nešto kasnije svi su na okupu. Domaćini su odnekud izvukli grejalicu kako bi biciklisti makar pokušali da osuše opremu. Sale, Milan i ja smo odlučili da ipak ne spavamo u šatorima kako smo planirali - delovalo je isuviše mazohistički po ovom vremenu, pogotovo pored veoma čistog, urednog i udobnog smeštaja koji nam je bio pod nosom. Ujutro je osvanulo prilično lepo vreme. Sad se ponešto i vidi Hvatam Saleta da me slika mojim aparatom ne bih li imao dokaz da sam stvarno bio tamo Niko nije baš siguran kojom trasom bismo trebali da idemo - neku od one dve ponudjene ili možda neku treću koju predlaže nišlija Milan. Ja navijam za najdužu preko Dukata i Karamnice- tamo sam bio zimus ( Boj ne bije svijetlo oružje...iliti putopis na 4 točka), i baš bih voleo da vidim te predele u ovo doba godine. Medjutim, dok još sedimo u domu, vreme se menja na svakih pola sata. Od lepog sunčana dana, do jesenje kiše sa jakim vetrom. Kako je prelaz preko Dukata u obe verzije mahom vožnja po grebenu planine svi se slažu da tamo verovatno duvaju olujni vetrovi, i na kraju izabrana je trasa koju je predložio Milan - nazad pored Ruskog spomenika, pa preko Prokletija i Donje Ržane do Gornje Lisine, a odatle asfaltom do Promaje. Većina ekipe je ubrzo spremna i nervozno čeka polazak Neki imaju tehničkih problema Milanu je dosadno, a ima i višak energije Krećemo obasjani suncem. Znam da je vožnja bicikla po ovakvom vremenu pravo uživanje.

Od samog početka idemo makadamom, i prilično uzbrdo. Izbijamo na mesto sa kojeg se ponovo vidi jezero Posle kratke pauze za fotografije, nastavljamo dalje. Na jednoj krvini, sledeća pauza. Uspon je ozbiljan, i već je savladano skoro 300 metara nadmorske visine. Dalje nije ništa bolje Ja naravno kolima idem brže od biciklista, i na jednoj zaravni stajem da ih sačekam. Dok čekam ostale, shvatam zašto Sale kaže da Milan ima 'atomske noge' - ni predjeni uspon mu nije prepreka da se igra dok čekamo Dok se okupila cela ekipa, vreme se pogoršava. Počinje kišica, i lagani vetar. Izgleda da ja više brinem za njih nego oni sami. Odlučujem da više neću ići ispred njih, nego lagano, uvek iza poslednjeg, a oni nastavljaju dalje. Ubrzo, na delu puta sa prethodnih slika, stižem grupicu biciklista koji nešto muljaju. Kad sam stao shvatam da Željko, kojem je ovo tek drugi biciklistički pohod, a uz to nije ni shvatao gde ide, odustaje od dalje vožnje biciklom, i prelazi kod mene u kola. Njegov bicikl zbog specifičnog rama ne možemo da fiksiramo na nosaču, pa Sneža, koja je i inače na neodgovarajućim gumama, uzima nastavlja na njegovom biciklu, a njen pakujemo na Dustera. Ne znam da li je Željko stvarno bio na izmaku snage, ili je namirisao pogoršanje vremena - vetar i kiša se pojačavaju, a pojavljuje se i magla. Doduše, nisam siguran da li smo ušli u oblak ili je klasična magla, ali vidljivost svakako drastično pada. Freebajkeri se uopšte nisu potresli. Navukli su kabanice i kamašne, i nastavili. Koliko ih ja iz tople karoserije Dustera ne razumem najbolje govori neki nemir koji se u mene uvukao. Imam utisak da ružno vreme više smeta meni nego njima. U jednom šumarku stižem grupu koja ima volje i da se zabavlja Dok tu stojimo stižu nas još tri bajkera koji su zaksnili na okupljanje, i svi smo mislili da neće ni doći. Idemo dalje. Iz šume izbijamo na čistinu na 1,600 mnv. Nemam ništa za merenje brzine vetra, ali naleti su takvi da pomeraju s mesta. Ipak, lepota okoline ublažava nevolje. Stajemo da napravimo nekoliko fotografija.

Kako je i to bilo veoma rano za spavanje u odnosu na ono na šta sam navikao, budim se izuzetno rano - u pola 6. Još je bio mrak. Skuvao sam kafu i seo u Dastera dok ne svane. Negde oko 6 prvi zraci sunca. Ubrzo čujem i zvuke motora - pecaroši Gledajući prizor pred sobom, mogu samo da žalim što ovo ne vidjam češče. Naš kamp u svitanje Malo kasnije, ustaju i Sale i Milan. Oni doručkuju, ja pijem još jednu kafu. Posle toga, njih dvojica kreću da se spremaju za pedaliranje, a ja se smucam okolo. U nekom momentu, do nas dolaze dvojica biciklista iz Niš. Sale i Milan su tama pri kraju sa pripremama, i svi krećemo prema Promaji. Pogled na Vlasinsko jezero sa (iz?) Promaje Ubrzo, i ostali biciklisti pristižu, i odmah se spremaju. Grupna slika pre polaska

Pored puta, pažnju nam je privukla 'pečurkica' Kako Sale kaže, od ove pečurke čoveku bude mnooogo lepo. Razmišljao sam da l' da je uberem, ali kako niko od nas ne zna na koji se način jede, odustajem. S druge strane puta, interesantni prizori Milan shvata da ćemo odavde uglavnom nizbrdo, i skidamo njegov bicikl sa Dustera. Svi smo spremni za nastavak puta. Od tog trenutka ja počinjem da shvatam koliko nikad nisam ni razmišljao o vožnji bicikla po planinama. Jedna od prvih stvari koje uvidjam je da je nizbrdo po makadamu bicikl praktično brži od automobila. Na sreću, Milanče je uvidjavan, pa nas redovno sačekuje. Silazimo na asfalt pored jezera, odlazimo do Promaje, tamo nas dva ljubazna policajca upućuju na hotel na drugom kraju jezera jer je jedini zvanični kamp u njihovoj nadležnosti. Stižemo do hotela, i pijemo kafu (doduše, samo ja - Milan i Sale ne piju kafu; oni su na koka-koli). Zamolili smo konobara da nam pronadje upravnika (kod njega je kažu ključ od kampa) kako bismo se prijavili i smestili. Nije da mi insistiramo da budemo u zvaničnom kampu, ali duž puta oko jezera na svakih nekoliko stotina metara je tabla sa raznim zabranama koje uključuju divlje kampovanje, i to deluje prilično ozbiljno. Ne znam koliko je vremena prošlo, ali do upravnika nismo stigli, i odlučujemo da odemo do kampa. Na kapiji je povelik katanac, te se vratismo u hotel. Konačno naidjosmo na predusretljivo osoblje koje je pozvalo upravnika koji reče da nema ključ!?? OK, odustajemo od zvaničnih kombinacija, i idemo na obalu. Stižemo do mesta na obali sa kojeg se vidi kamp. Odatle vidimo da u kampu ima ljudi, i pokušavamo da peške stignemo tamo da vidimo da l' postoji alternativni put. Usput nailazimo na pomalo zapuštenu gradjevinu očigledno namenjenu kulturnim dešavanjima Uspevamo nekako da dodjemo do kampa i nalazimo jednog prilično neljubaznog i grubog starijeg gospodina. Medjutim, kako mi se čini, pomislio je da smo neka službena slica koja su došla da ga gnjave, i kad je shvatio da nismo i kad je dozvolio da mu kažemo šta nas muči, omekšao je i ispričao nam kako je tu celo leto, kako plaća povelik iznos za to, a kako mu država u skladu sa novim tendencijama samo nameće nove zabrane - te ne može čamac, te ne može pecanje, te ne može ovo, ono... Nije mogao da nam pomogne - drugog puta, osim onog s katancem nema, a kamp je u stvari zatvoren jer je sezona gotova, isključena je voda i struja... On je tu još samo koji dan, a nama preporučuje da šator postavimo ili medju brezama blizu kojih smo parkirali, ili s druge strane kampa medju nekim borićima. Vraćamo se do Dustera, i odlučujemo da kamp podignemo medju brezama. Namestili smo se, jeli. Uskoro je počelo da se smrkava. Kako nam je onaj zvanični kamp bio blizu, shvatili smo da nam matori i nije rekao potpunu istinu - struju je očigledno imao, a kasnije smo saznali i da je katanac samo fora. Može jednostavno da se skine, ali nama to prosto nije palo na pamet. Nema veze. Ovde nam je možda i lepše. Vlasinsko jezero je poznato po hladnoći, i čim je sunce zašlo, postalo je osetno hladnije. Sale, koji prethodnu noć skoro da uopšte nije spavao, odlazi 'u krevet', a Milan i ja na toplom, u Dusteru, gledamo zabavan film sa Bruce Willis-om, i onda se i mi kupimo u prnje.

Krećemo uzbrdo, i ubrzo silazimo sa asfalta. Kako je ovo period kad je priroda obojena svim bojama, često stajemo da slikamo. Stižemo do ogradjenog lovišta, i vozimo sa vanjske strane ograde. Povremeno nailazimo na tablu sa natpisom "Ne prelazi ogradu. Opasnost od divljači.". Vukovi ili medvedi, ostade pitanje. Sale je plan puta pravio na osnovu Google Earth-a. Kako to i nije najpouzdaniji način da se utvrdi prohodnost, povremeno stanemo na nekoj raskrsnici, pa i peške 'ocenjujemo put'. Procene se ispostavljaju tačnim, i uskoro stižemo do skretanja za sam vrh. Mada smo kasnije uvideli da smo imali više nego dovoljno vremena, odlazak na vrh nam nije bio u planu. Nastavljamo dalje, i ubrzo vidimo Vlasinsko jezero.

Možda bi trebalo da se zabrinem - opet nisam stigao na cilj. Možda, kad bi svaka vožnja morala da ima cilj. Ne mora. Umesto cilja može da ima samo svrhu. Svrha ovakve vožnje je uživanje. Druženje sa najrazličitijim ljudima, druženje sa prirodom. Uživanje u nesvakidašnjim predelima. To je svrha.Cilj je fakultativan. Ovaj put fakultativni cilj je bio Besna kobila. Planinski vrh na 1923 mnv. Inicijator cele akcije je bio Sale Veljković, osnivač i spiritus movens sajta www.freebiking.org , naravno, i novinar Auto Bilda. Plan je bio da se freebajkeri, da ne kažem 'slobodni biciklisti' nadju u subotu 25.09.2010. pre podne u Promaji, mestašcu pored Vlasinskog jezera. Tu na parkingu ostavljaju automobile, i kreću uzbrdo biciklima preko Vardenika i samog vrha Besne Kobila do planinarskog doma Kriva Feja gde će prespavati (neko u domu, neko u šatoru u okolini). Sutradan postoje dve opcije - obe vode preko Dukata do Bosilegrada. Prva, duže, ide preko Golemog vrha, a zatim preko Karamanice do Bosilegrada. Druga takodje ide preko Dukata, ali preko Crnooka - kraća je i lakša. Definitivan dogovor je ostavljen za nedeljno jutro. Kako se ja obično šlepam uz ekipu Auto Bilda, tako je bilo i ovaj put. Zorana me pozvala, ja prihvatio, i to je bilo to. Plan je bio da mi kojima bicikl i planina ne idu zajedno, idemo sa dva vozila, pratimo ekipu na biciklima, a uz to da im i povezemo stvari koje baš i ne moraju da tegle kad već imamo čime da ih vozimo. Uobičajene stvari nisu ni ovaj put preskočene - deo 'automobilske' ekipe otkazuje, i praktično ću ja biti jedini u kolima. Kako je vozilo koje će mi biti na raspolaganju Dacia Duster, moje oduševljenje nije ništa manje. Sale ima dodatni plan - krećemo u petak rano ujutro i idemo do Predejana, a dalje van asfalta preko Čemernika do Vlasinskog jezera gde ćemo prespavati tu noć u kampu, pa ujutro do Promaje, i dalje prema planu. Sale i ja se lako dogovaramo oko svega - on će doći po mene, pokupićemo Milana u Jajincima, i idemo dalje... I dodje petak... Nije se još pošteno ni razdanilo, a Sale je ispred moje kapije. Tovarim svoje stvari i odmah krećemo do Jajinaca. Uskače i Milan, i na putu smo. Na OMV-u kod Lapova Sale mi ustupa ključeve Dustera, i (za mene) idila počinje. Duster je auto koji mi je privukao pažnju još kad su ga najavljivali. Čitao sam i slušao samo lepe stvari o njemu, i jedva čekao kad ću moći da ga isprobam. Dočekah, i oduševih se. Neću da gnjavim o kolima, ali će po slikama&komentarima sasvim sigurno biti jasno kakvi su mi utisci. U Predejane stižemo oko 11, i to mi je prva prilika da bolje zagledam Dustera.

Je l' može nekim standardnim off-roaderom?

Da probam ponovo... Podloga suva, kamenita, ne i rastresita. Nissan Qashqai sa letnjim gumama za asfalt prošao, ja sa Q5 nisam mogao. Inače, jedan stari quattro (100 ili 200 - nisam zagledao) je išao sa ekipom koja je išla težom stazom, i sve je prošao. Jeste ga majstor mašala lupao odozdo, ali je prošao.