Stajemo i pored mesta gde se jedan mali potok uliva u jezero. Da li je voda za piće? pitam Sreleta. Prisustvo ovih stvorenja garantuje da jeste.

Beloglavi nije jedina interesantna živuljka

Možda neki drugi put… U medjuvremenu, zabavlja nas ‘ovogodišnje pile’

U povratku svraćamo do najveće pećine. Pećina prolazi kroz brdo u dužini od 6,125 metara i izlazi na drugu stranu. Hmmm…primamljivo. Srele upozorava da ćemo ovaj put samo proviriti sa ulaza, a da za neki drugi put možemo da planiramo ‘ekspediciju’, ali da moramo imati na umu da je dobar deo pećine nizak, klaustrofobičan, da se često puzi kroz blato…

Stižemo do dela gde je jezero široko, pravimo okret, i lagano nazad.

Beloglavi se šepure, i kao da poziraju u nekim trenucima

U okolini, i na samom jezeru postoji nekoliko pećina. Srele će verovatno da me kritikuje, ali sam pozaboravljao kako se koja zove. Pri ovom vodostaju, u ovu se ulazi čamcem.

Na vrhu jednog ‘brda’ su ostaci grada Klek iz 12 ili 13 veka – istoričari ne mogu da se slože.

Tu je i beloglavi.

Zaštitu prirode ovde, srećom, shvataju veoma ozbiljno.

Poznata priča. Lepota koja okružuje je…

Izgleda da iz Luleta i mene prosto izbija neodoljiva ljubav prema životinjama.

Pijemo kafu, i ukrcavamo se u čamac.

Nakon nešto manje od sat vremena, njih i dalje nije bilo. Mladja i Lule ostaju tu da ih čekaju, a ja se vraćam na mesto odakle funckionišu mobilni. Nakon 15-20 minuta pokušaja telefoniranja, stvarno počinjem da brinem. Ja stalno imam signal, ali oni su svi stalno nedostupni. Još desetak minuta konstantnog pokušavanja, povećanja brige, i crveno sunce me obasjava – Dejan i Lule u Qashqai-ju. Sad je sve OK. Cela ekipa je sela da jede, a Lule i ja se pozdravljamo sa svima – pred nama je još popriličan put, i moramo da krenemo što pre. U kamp na Uvcu stižemo kasno noću, negde oko pola 2. Srele se budi, pijemo po koju rakijicu, malo se ispričamo, i idemo na spavanje. Ustajemo oko 10. Domaćin je odavno budan, a tu je i Leo – simpatični mali jazavičar koji Sreletu pravi društvo na jezeru.

Ostatak naše ekipe nisu dočekali na Vrtibogu – mislisli su da smo mi svi već prošli, ali su se kasnije čuli s njima telefonima, i zaključili da naša ekipa kasni nešto manje od sat vremena. Ručali smo, popili kafu, a njih još nije bilo. Kako smo u nekom trenutku shvatili da oni nemaju track log do ovog mesta, već samo do Vrtiboga (gde smo svi trebali da se sastanemo), počeli smo i da se brinemo. Mobilni su veoma nepouzdani u ovim krajevima. Domaćin nas je odveo do jednog kamena gde znaju da ima dometa (!!!???) i uspeli smo da ih dobijemo. Otprilike smo shvatili gde su, rekli smo im da čemo ih čekati na putu pored jezera da ih sprovedemo, a taman dok su nam diktirali koordinate, pukla je veza…k’o u filmu. Lule, Mladja i ja sedamo u kola i idemo do mesta gde se put sa planine spušta na put koji ide oko jezera

Malo posle nas, stižu i ‘hardisti’.

Tu su Iva i Boni, a Boni otkriva posebnu naklonost prema Luletu.

Nekih pola sata kasnije smo u Lukanji. Siguran sam da ga ni Srdjan više ne bi prao da je tu.

Posle kratkog razgovora s njim, definitivno odlučujem da se vratim. Kažem svima da se ja vraćam sam, i da se vidimo u Lukanji. Lule neće ni da čuje, i ide sa mnom. Žao mi je što će i on propustiti Staru, ali znam da nema smisla da ga odgovaram. I sad kad se setim, nerviram se. U medjuvremenu sam video i slike sa ostatka puta po Staroj, i još se više nerviram kad vidim šta sam propustio. Kad bi imalo ikakvog smisla, nadugačko i naširoko bih pisao o tome kakav je promašaj Audi Q5 (čak je ovo gde je stao poslednja od zamerki koje imam). Ali nema veze. Ići ćemo mi opet Staroj dami u pohode, ali nečim u voznom stanju. Lule i ja se lagano spuštamo ka jezeru, i tražimo Lukanju. Problem nastaje kad shvatimo da postoje Mala i Velika Lukanja, a mi znamo samo za jednu. Ni GPS-ovi nam se ne slažu. Luletov iGo kaže levo, moj Garmin pravo. U tom trenutku levo izgleda logičnije, i pratimo iGo-a. Nekoliko kilometara. Put nestaje. OK, 180 stepeni…i nailazimo na lokalni 100% pouzdani navigacioni uredjaj.

Kad je došao do mene, Goša reče ‘pa ovo je bilo u leru’. Verujem Gošo, verujem. Ali ne mogu da verujem kakav je krš onaj Q5. Setih se Zorane. Naravno da ni ona nije znala čime nas u planinu šalje. Setih se Srdjanovog kukanja zbog Qashqai-ja. Pomalo neuobičajeno za mene, ali bio sam prilično iznerviran. Nisam mogao da verujem da je ovo sve što ću videti od Stare planine. Lule kaže ‘Daj gurtnu da ga izvučemo gore’. Neću. Sačekaćemo Ljubišu da nam kaže kako je dalje gore. Dok su svi lagano prošli tu deonicu, evo i Ljubiše. Prijatno je iznenadjen što smo se popeli tu – nije još video da Audi stoji u dnu.

Jedan za drugim, svi ostali prolaze bez problema.

OK, to je to. Pomeri ga, pusti druge da prodju

Ne znam koliko smo prešli, kad Ljubiša koji je predvodio kolonu svojom Mahindrom zastade. Bio je to početak malo kamenitog i neravnog dela puta. On će da krene dalje, u izvidnicu dok mi dobro osmotrimo narednih nekoliko stotina metara kako bismo bezbedno prošli našim manekenskim vozilima. Na par mesta smo i posekli neke grane da ne grebemo vozila. Petnaestak minuta kasnije, sedam u Audi i krećem… Prelazim prvih metar-dva do ‘početnog grebena’ i dalje ne mogu. Nije mi jasno. OK, još jednom, malo veći gas. Mali zalet, početak uspona, i opet stajem, ovaj put se čak i gasi!!!??? Ne razumem. Isključujem ESP, i sve ispočetka. Krenem uzbrdo, zadnji točkovi počnu da proklizavaju, i opet stajem. Idemo opet, ali drugom putanjom. Džaba. Ne verujem. Zar ovde da stanem?? Ne mogu da kažem da sam neiskusan vozač, ali Lule je ipak iskusniji. Kažem mu ‘probaj ti’. Sve isto. Prvo s leve strane, pa s desne. Ne verujemo. Zajedno.

Usput srećemo dva dečaka na motorčićima. I njima je prvi put da su ovde, i zaključuju da bi im bilo interesanto da nas prate.