Posle kratkog lenčarenja u kafiću, uz obalu nastavljamo prema zapadu. Osim auto puteva, gradove na Siciliji spajaju dosta brze magistrale. Gde god ugledamo znak za neku plažu, skrećemo da je pogledamo. Ponekada ostajemo zbunjeni. “Orao zove sokola... Orao zove sokola... Gde se načazi mafijaški boss koga treba da hapsimo?” “Nalazi se u Bovo Marini. Samo prati znake.” Fenomenalno je voziti motor ovim predelima. Uživamo... Same plaže su peščane i duge. Kraj je oktobra i sve je prazno. Neverovatno spokojstvo oko nas.

Nastavljamo put ka obližnjem San Leone-u, malom primorskom gradiću sa velikom peščanom plažom koja se prostire celom dužinom grada. Pronalazimo prijatan kafić na obali i tu se lociramo. Tanja se zarekla da će bar jednom zaplivati u moru u čast kraja sezone i ovo je bila dobra prilika za to. Dok sam ja pijuckao pićence, ona je kao mačka oko sira tražila mesto da se bućne. Pokolebalo je to što niko nije ulazio u vodu pa je rešila da primeni soft varijantu. I to se može nazvati nekom vrstom kupanja u moru.

Prvi cilj nam je bio antički grad u podnožju Agriđenta. Kada i posle trećeg pokušaja nisme uspeli da nađemo mesto za parking ispred ulaza, odlučili smo da produžimo dalje i obiđemo Agriđento. Malo ljudi zna da je upravo ovaj grad trenutni centar sicilijanske mafije a ne Palermo. U pojedine, više delove grada ne može uopšte da se uđe od momaka sa oružjem. Mi to, naravno, nismo ni pokušavali. Otišli smo do centra i napravili prijatnu šetnjicu. Ni traga od bilo kakve neprijatnosti. Samo prijatnost.

Peti dan. Slobodan program. Da bismo se skinuli sa vrata našim prijateljima i dali im šansu da svojim mladalačkim ritmom provedu dan, Tanja i ja smo predložili da svako danas vozi svoju turu. Kobojagi uz negodovanje, predlog je prihvaćen. Moja draga žena i ja sami motorom na jugu Sicilije. Zvuči predobro.

Interesantan je i pristup jelu. Saopštili su nam šta se priprema za večeru i pitali su da li smo zainteresovani. Nema biranja. Naravno da jesmo. Čak i kada bismo krenuli da tražimo neki restoran u okolini, sigurno ne bismo znali da se vratimo. Svaki događaj ovde je mali ritual. Oko 20h gosti se smeštaju po raznim delovima kuće domaćina da uz čašu vina sačekaju poziv za večeru. To nam je dalo mogućnost da svuda pronjuškamo. Kako žive bogati Sicilijanci? Bogati Sicilijanci žive dobro. Posebnu pažnju nam je privukla soba sa kaminom na kome su poređane slike predaka. Da li se tu krije odgovor na pitanje odakle ovakvo bogatstvo? Bilo nam je glupo da pitamo šta znači heklana maska preko lica ali smo imali nekih pretpostavki. Pre večere za degustaciju se nude četiri vrste maslinovog ulja koje se ovde proizvodi. Malo ulja se sipa na tanjir i hlebom se moči. Da li da spomenem da smo nas četvoro pojeli kilo leba samo uz degustaciju. Ulje je stvarno neverovatno, nikad nisam osetio takav ukus. Kao da je upravo isceđeno, rezi na sveže. Meni i Dušanu se posebno dopao način kako se služe osnovna jela. Devojke donose velike posude i ti sam sipaš koliko želiš. Samo su nas oštri pogledi naših žena sprečili da ne sipamo količinu predviđenu za osmoro. Kad se samo setim... Stop, stop... opet me ponelo. Raspisao sam se o hrani a zarekao sam se da neću. Uz “skromni obrok” pili smo vina iz komšijske vinarije. Veoma... veoma zadovoljni, odlazimo na spavanje.

Ovo mesto u stvari nije klasičan hotel već fabrika maslinovog ulja u kojoj postoje soba za izdavanje. Velika kuća je okružena nepreglednim alejama maslina i drugog egzotičnog bilja. Da bi posedovao ovako nešto treba da si mnooogo bogat. Sicilija + ogromno bogatstvo sasvim logično asocijaciju na priču o mafiji. Ipak, ljubazni vlasnici ni malo ne liče na ljude sa one strane zakona. Potpuno su posvećeni hotelu i svom ulju koje je nekoliko puta dobilo nagradu kao najbolje na svetu. Naša je teorija da je ženi vlasnika bilo dosadno pa je rešila da se bavi turistima sa svih strana sveta. Na raspolaganju gostima je desetak soba. Malo smo se iznenadili kada su nam rekli da nećemo spavati u centralnoj zgradi nego na železničkoj stanici?!? Šta je to? Diskriminacija prema bajkerima? Zavera protiv Srba? Nije, imamo Makedonca i Bugarku. Nema veze, zavera bogatog Zapada prema siromašnom Istoku! Uaaaaa... Ispostavilo se da su vlasnici imanja svojevremeno kupili lokalnu željezničku stanicu i od nje napravili sobe za goste. Naša soba uopšte ne podseća na čekaonicu. Na naše uobičajeno prvo pitanje kada stignemo u neki hotel: “Koji je password za internet?” dobili smo nesvakidašnji odgovor. “Bežični internet je dostupan na prostoru ispred restorana, svakog jutra od 10 do 11. Ne želimo da naši gosti provode vreme ispred ekrana već da uživaju u okruženju.”

Da se vratim na temu traženja picerije. Malo je potrajalo ali se isplatimo. Otvorena je jedna na glavnom gradskom trgu, u podnožju katedrale. Parkiramo kao da je trg naš. Em klopa, em pogled, ... ... em pivo. Zadovoljni krećemo dalje. Ostalo nam je još oko dva sata vožnje. Ako isključimo prolazak kroz industrijski grad Gela, gde me je miris vazduha neodoljivo podsetio na rodno Pančevo, ostalo je bilo zadovoljstvo voziti. Svuda oko nas su beskrajne plantaže voća i povrća, predivni brežuljci, pogled ka moru... Vođeni detaljno napisanim uputstvima u stilu: kod bele kuće skrenuti desno, u 17.49h se zaustavljamo ispred ulaza u imanje Mandranova. Stigli smo 10 minuta ranije – postajemo sve bolji i bolji.

Ovom prilikom bih želeo da se zahvalim Tanji na predivnim fotografijama sa ovog i sa svih prethodnih putopisa. Ni jedna priča ne bi bila potpuna bez njenih snimaka. Doduše, malo je počela da me nervira jer sve češće koristi iPhone - kaže da joj je tako zgodnije. Hmmm... Evo mali eksperiment. Da bi napravila ovu fotku katedrale u Modica-i... ... mora da uradi ovo... Skoro istu fotku ja ladno pravim fotoaparatom preko ramena i još više ufatim. Nikakva akrobatika. Ne znam šta ću da radim kad i ona krene da vozi... Ko će da fotka...

Četvrti dan. Danas menjamo lokaciju. Rešili smo da odemo na južni deo ostrva u zonu grada Agrigento. Kristina se opet bacila na traženje smeštaja i pronašla novi dragulj. Sve je bilo odlično osim jednog detalja. U mejlu su napisali da treba da stignemo do 18h i da ni u kom slučaju ne računamo na gps. Posle šest pada mrak i oni nemaju obavezu da traže izgubljene goste po okolini. OK, treba da se stegnemo. Ranimo ranom zorom i već u podne smo u sedlu. Nije nam baš usput ali smo rešili da svratimo do gradića Modica. Svi mnogo hvale njegovu lepotu... a i čokoladu. Tu je napravljena prva čokolada u Evropi i ona se, po istom receptu, proizvodi i danas. Big Smile. Eto poklona za našu decu. Kao po običaju, stižemo u grad kada je sve zatvoreno. Srećom, prodavnica čokolade radi. Ono malo mesta u koferima punimo tablama raznih ukusa: narandža, cimet, ljute papričice... Nekako uguramo i dva likera... i kakao... i flašu vina... Vreme za ručak je prošlo i krećemo u potragu za otvorenim restoranom. Odlučili smo da po svaku cenu nađemo piceriju. Toliko dana smo u Italiji a nismo liznuli ovo njihovo najpoznatije jelo. Dok vozimo tesnim ulicama, uživamo u gradu. Zaustavljamo se da napravimo po koju fotku.

Šteta što ne mogu da ti dam plusić

E Sirakuza je već po našem ukusu. Dosta je manja, intimnija i prepuna lepih detalja. I američki turisti uživaju. Sunce počinje da zalazi i grad postaje obojen jednom lepom narandžastom nijansom. Ne ide nam se. Hoćemo još da popijemo od ovog lepog grada. Ispijamo po jedan Aperol špric i možemo da krenemo. Zbog mraka izlazimo na auto-put i za jedan sat smo u hotelu. Ribljom večerom u hotelu zakucavamo poslednji dan na istočnoj obali Sicilije.

Treći dan na Siciliji. Dok omladinci spavaju, Tanja i ja odlazimo do obližnjeg gradića u moto radnju da kupimo rukavice. Ja imam rezervne ali Tanja ima samo debele zimske koje nisu za ovih 20+ stepeni. NIje bio neki izbor rukavica ali skutera ima koliko hoćeš. Zbog krize i sami Italijani sve češće kupuju kineske kopije umesto originalnih Vespi. Ruku na srce, izgledaju dosta Interesantno. Pakujemo se i oko podne smo spremni da krenemo ka jugu ostrva. Tanja proverava, bebica je dobro. Vozimo paralelno sa auto putem i uživamo u slatkim mestašcima. Prvo odredište je veliki grad Catania. Kao što sam prošle godine pisao, u Italiji nema više zezanja sa parkiranjem motora. Malo smo se namučili dok nismo našli dva prazna mesta. Obilazimo samo centralni trg i okolinu. Grad je lep ali je prevelik da bismo tragali za interesantnim mestima. A i malo kasnije smo krenuli... Atmosfera podseća na Trst. Ručamo pastu u restoranu na trgu. Jedva čekamo da krenemo ka gradiću koji nas od početka dosta privlači – Sirakuza. Dodajemo gas.

Pred nama je još pola dana. Sa Etne silazimo istim onim fenomenalnim putem. Vozimo u pravcu Taormine u koju smo svratili na dolasku ali nismo uspeli da vidimo stari grad. Gradić je veoma popularan i jedva pronalazimo mesto da ostavimo motore. Neka baba viče sa prozora jer pravimo buku, Dušan se jedva okreće na nizbrdici, dobronamerni čičica nam kaže da će nas tu odneti pauk... U opštom haosu Tanja spušta moje i svoje rukavice na susedni skuter i tu se zauvek pozdravljamo sa njima. Sam gradić je prelep. Sa trga se čuje sicilijanska muzika. Većinu pesama poznajemo. Svojevremeno smo kupili album "Sicilien" Roberta Alagna-e i dosta uživali u njemu. Uživamo i u živoj muzici. Posle šetnje sedamo u restoran Al Duomo za koji je u nekom gajdu pisalo da je dobar. Na žalost, upali smo u tipičnu turističku klopku. Račun je bio astronomski a hrana ispod proseka. Jedino je pogled ka centralnom trgu bio vredan pažnje. Kratka vožnjica do hotela i još jedan prođe dan. Bilo je dosta uzbudjenja za danas.

I kao što to obično biva kod nas... Tehnologija je čudo: signal mobilnog operatora dobacuje do vrha Etne. Jedan telefonski poziv, baš dok smo bili gore, razbio nam je i onako krhku organizacionu shemu ovog putovanja. Tanjina mama (moja tašta) je došla u Sofiju da čuva unuka Luku dok smo mi na moto turi. Trebalo je da dočeka i studentkinju iz Beča i da je dva dana hrani kako bi nadoknila izgubljenu energiju od učenja (čitaj: žurki, rođendana, izlazaka... i učenja, of kors). Onda je trebalo mi da se vratimo i preuzmemo štafetu. Elem, tašta se javila da mora hitno da se vrati u Srbiju. Tanjima sestra je dva meseca pre termina dobila kontrakcije i otišla u bolnicu na prevremeni porođaj. Kakav mes je samo nastao... Mi se nalazimo na vrhu Etne, tri lepe daleko od važnih događanja i pokušavamo da daljinskim upravljanjem stvari dovedemo u kakav takav red. Okrećemo telefone i organizujemo tašti prevoz do Pančeva. Zovemo Luku i sa olakšanjem konstatujemo da sa njim neće biti problema. Naprotiv, kada je čuo da će par dana ostati sam kod kuće, skočio je od sreće. Neće biti nikoga da mu drnda što neprekidno igra igrice... a i Mc Donalds je na ćošku. Samo će Sofija da izvisi za domaću klopu. Upravo ona nas ubeđuje da neće biti nikakvih problema. Ona ima 19 a Luka 15 godina i nisu više mala deca da ne mogu da se snađu par dana. Za svaki slučaj, nekoliko prijatelja su postavljeni u poziciju niskog starta ako nešto zaškripi. Od ovog trenutka pa do povratka kući, imali smo knedlu u stomaku. Jedina lepa stvar je bilo to što se naša porodica to popodne uvećala za još jednog člana. Mala Anja, iako je malo poranila, živa i zdrava je došla na svet i svojim prisustvom ga napravila lepšim mestom za život.

Iako nismo videli lavu, osećaj da se nalaziš ovde je neverovatan. Ovo je krater posle erupcije u maju. Još se dimi. Lava je dobar izolator toplote tako da će ovaj sneg zauvek ostati zarobljen. Fasciniraju nas ljudi koji pešaka dolaze do gore. Em ušteda od 50 evrića em zdrav život.

Prvo se vozimo liftom do međustanice. Ovo je bila međustanica do pre par godina. A onda jedno booom! Odatle se nekim čudnim off-road busevima vozimo ka vrhu. A haaaa... sad nam je jasno ko sme da se vozi putićima koje smo videli od dole. Stižemo do okretnice i tu nas istovare. Dočekao nas je lak povetarac. Sa kacigama na motoru ne možemo nikako da osetimo ono legendarno “vetar u kosi” pa nam je ovo prilika. Vetar u kosi – prašina u nosu, ustima, ušima, odeći...

Šala mala - ništa slično tome. Etna je u svojoj mirnoj fazi i dozvoljen je pristup turistima. Ogroman parking je pun autobusa i kola. Naokolo restorani, suveniri... I pored toga, ne možeš da se otrgneš utisku da se nalaziš na veoma specijalnom mestu na planeti. U našoj opremi izgledamo kao kosmonauti u skafanderima koji svakog trenutka treba da zakorače na površinu Meseca. Tako se i osećamo. Pažnju nam privlače prašnjavi putići koji vode ka vrhu. “Izvinite, može li motorima do gore?” “%#!!!?” “Ok, ok... shvatili smo. Ali zašto ima onoliko stazica?” Verovatno zato što posle svake erupcije moraju da grade celu infrastrukturu na novo, cena ture do gore je 50 Evra po čoveku. Motorima bi nam izašlo skoro džabe, al ne daju. Nek ide život.

Drugi dan na Siciliji. Danas je u planu obilazak vulkana Etna. Ako isključimo Alpe, ovo je najviša planina u Italiji - visoka je preko 3.000 metara. Tačna visina ne može da se odredi jer se posle svake erupcije menja. Kada smo krenuli vreme je bilo tmurno. Penjemo se ka vrhu, izlazimo iznad oblaka i obasjava nas sunce. Posle silnih kilometara po auto-putevima, ovo je pravo osveženje za napaćene bajkerske duše. Pejzaž postaje sve lunarniji. Stižemo gore kad tamo...

Vođeni sofisticiranim gps uređajima, do ulaza u hotel smo stigli egzotičnim putem sa očigledno pogrešne strane. Na ADVrider forumu sam pročitao da navigacioni uredjaji nemaju nikakvu funkciju na Siciliji – karte su očajne. Zato postoje tabele na kojima je sve lepo obrašnjeno. Samo baciš pogled i odmah ti je jasno gde treba da ideš. Što se tiče samog hotela, ponovo je Kristina odradila odličan posao. Ne znam kako je uspela da nađe ovo rajsko mesto. Na booking.com-u ga nema. Hotel je prerađena stara vinarija koja se nalazi u beskrajnim poljima citrusa. Dok su nam pripremali sobe, uživamo u lepoti koja nas okružuje. Na imanju gaje neko čudno voće i svakog jutra nam napune činije u sobama. Spolja je zeleno kao lime a iznutra izgleda kao mandarina. Ima ukus kao malo kiselija pomorandža. Ako neko zna šta je to, neka napiše. Možda i jeste nezrela mandarina... ili pomorandža... ili veliki lime... Toliko nam se dopala atmosfera ovog imanja da smo rešili da do kraja dana ne mrdamo nigde. Lenjivci iz ekipe (na čelu sa mnom) odmah su se bacili u krevet na popodnevnu dremku. Jedva smo smogli snage da odemo na “ne tako lošu” večeru.

Sicilija je dosta veliko ostrvo - površina joj je nešto veća od, na primer, Vojvodine. Svaki region ima svoje specifičnosti: na jugu je uticaj Grčke, na severu Arapa. Ima svakakve arhitekture, od barokne do neke čudne mešavine stilova. Dušan je svo vreme predlagao da se lociramo na jednom mestu, da tu zonu pročešljamo ali smo mi ostali bili alavi - hoćemo da vidimo sve! Još je dosta rano kada uplovljavamo u Mesinu. Akcija može da počne. Silazimo sa trajekta i krećemo ka našem odredištu. Prvi utisak je bio malo strašan. Gomila napuštenih zgrada, vetar nosi đubre po ulicama, namršteni vozači automobila koji ne poštuju saobraćajne propise (pretpostavljam da ih ima čak i na Siciliji, mislim propisa)... Izlazimo na auto-put (neeeeeee... zar opet) i vozimo ka jugu. Ma koliko čudno zvučalo, Sicilija ima nekoliko stotina kilometara auto-puteva. Kafe pauzu pravimo u mestu Taormina, koje se vodi za jedno od najekskluzivnijih lokacija na ostrvu. Gradić je smešten na liticama visoko iznad mora i do tamo se stiže uskim krivudavim putićem. Posle dobro prospavane noći svi su čili i veseli. “Jel misli ovaj da donese dupli espreso...” Da nema neka aplikacija za poručivanje kafe? Uz kaficu i kroasane raspoloženje se diže na već prihvatljiv nivo. Naš hotel je dvadesetak kilometara dalje.

Posle nešto više od sat i po, evo ih. Dobro je, živi i zdravi su. Posle razdvajanja, malo su prisilno obišli Rim, putovali su nekim lokalnim putevima (nisu sigurni kojim), istim putem su se vratili i na kraju su rešili da prate saobraćajne znake a ne GPS. Primenjujući sličnu tehniku vožnje kao i ja (uz dodatak sirene i provlačenje kroz onih jedan metar između kola i bankine) uspeli su da stignu na vreme. Kupujemo karte i ukrcavamo se. Niko nije sujeveran, tako da nam je sve jedno koji je broj naše kabine. Od Salerna do Mesine na Siciliji mogli smo da idemo i kopnom ali bi to značilo još 500 kilometra auto-puta, dodatno noćenje i gubitak jednog dana. Na ovaj način noć ćemo prespavati na brodu i ujutro odmorni i naspavani napadamo Siciliju. Dobro zvuči ali da li je baš tako? Realno pogledano, malo je onih kojima je spavanje na trajektu omiljen način transporta. Sve vibrira od bučnog dizel motora, brod se vitla po talasima i ako još, kao mi, spavate u mikro četvorokrevetnoj kabini... samo vam se priviđaju scene iz Titanika. Upravo tako je bilo. Brod se ljuljao, ljuljao... broj kabine nam je 666... Dušan ima laku klaustrofobiju... Tanji je klima duvala pravo u glavu... broj kabine nam je 666 (jesam li spomenuo da niko nije sujeveran).... Jedino ja nisam imao problema. Moji sapAtnici kažu da nisu mogli da spavaju jer sam otkidao od hrkanja. Lažu garant. Nisu spavali jer jer im je bila frka da trajekt ne potone.

Stajemo na prvoj pumpi. Naši izgubljeni saputnici ne odgovaraju na telefonske pozive pa rešavamo da produžimo. Dušan i onako vozi brže od mene i do Salerna će nas sigurno stići. Tanja ne propušta priliku da primeti kako su Italijanke dobro obučene... a ona u skafanderu. Autoput Rim – Napulj. Nedelja popodne. Pao mrak. Ako postoji saobraćajni pakao, mi se nalazimo u njemu. Ne u paklu, u kazanu pakla. Već 32 godine vozim ali ovako nešto nisam video. Tolika je količina vozila i ljudi da kada staneš na pumpu, minimum čekanja za (muški) WC je 10 minuta. Vozim na jedini mogući način: leva traka, žmigavac neprekidno upaljen, ablendovanje kad zatreba. Problem je što ovi ispred mene, čak i kada žele, nemaju gde da se sklone. U desnoj traci je sve puno a ako uhvate prazno mesto, nema šanse da se posle vrate nazad u levu. Poneko se pomeri skroz u desno, napravi mi oko metar prostora do mantinele. Verovatno bajkeri sa Ducati-jem mogu ali ja sa ovim tenkom ne mogu tu da se provučem. I tako 250 kilometara... Kakvo smo samo olakšanje osetili kada smo stigli do luke u Salernu. Najzad čvrsto tlo pod nogama. Malo i on da dane dušom. Ovo je zaista bilo naporno. Kada si u vremenskoj stisci i juriš neki tajming, putovanje motorom nije uopšte fun. Tanja s pravom konstatuje da ovakva vožnja ubija svaku ljubav prema motorima. Uh, dobro je što nije krenula svojim motorom. Preostaje još samo da stignu naši prijatelji... a od njih ni traga ni glasa. Dok sedimo na kamiondžijskom parkingu prepunom đubreta koga nosi vetar, bezuspešno pokušavamo da ih dobijemo telefonom. Da im se nije nešto desilo? Ostalo je još dva sata do ukrcavanja... Ja imam još dve cigarete a Tanja umire od žeđi. Karte za trajekt ne možemo da kupimo jer ne znamo da li će stići na vreme. Ako ne stignu treba da tražimo hotel. Osim toga, karte ne mogu da se kupe bez njihovih dokumenata... Da im se nije nešto desilo?

Saobraćaj postaje sve problematičniji a Dušanov GPS počinje baš u tom trenutku čudno da se ponaša. Izvede nas sa osnovnog puta, prošeta nas kroz neka lučka mesta i skladišta pa nas vrati na isti put. Pokušavamo da uskladimo uređaje ali opet isto. Dal je tvoj... ... il je moj? Tvoj je! Dogovaramo se da ja vodim dok ne uhvatimo pravac ka Napulju. Vozimo obilaznicom sa po pet traka na kojima igla ne može da padne od automobila. Dušan je iza mene. Ostaje nam još stotinak metara do odvajanja ka Napulju. Usporavam zbog skretanja. Dušan ugleda ispred mene prazan prostor i oči mu zasijaju. Daje gas i pretiče me. Ja skrenem desno, on produži pravo... pravo u centar Rima. Dobro je što u ovom trenutku nemamo intercom vezu pa ne može da me čuje...

Na more izlazimo kod poluostrva Monte Argentario. Skrećemo sa osnovnog puta i vozimo do Porto Santo Stefano. Negde smo pročitali da je ovo grad kuvara i zato... Posle klope, produžavamo prema Rimu.

Dakle, prvo Toskana. Treba li uopšte nešto govoriti posle ovakvih fotki? Tanja je pročitala da površinu od 200x200 kilometara preseca 28.000 kilometara puteva. Ludilo. Potrebno je minimum deset dana da se samo zagrebe površina ove prelepe oblasti. Sirotinjska dva sata vožnje samo su nam zagolicala maštu i podigla Toskanu na rang listi planiranih moto putovanja. Ovako bismo mogli danima.